Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка
па,
68
вђбичаннаго кирђ Алексита цбсара Грбчбкаго,“') и Св. Сава „вБспитанике и прораслђ“ Свете Горе.“) Њихов рад има чисто националан задатак: „свове отбчветво просвђтити“, подигнути „својо дбдину“, „землто Срвпњеку“, али средство за то подизање су — увођење византијског правног реда у цркви, утврђивање православља и у опште „потпуно изједначење Србије с Истоком.“ 3) Превод Номоканона, с којим је нераздељив Прохирон; и Жичка повеља, где се строго кажњавају преступи против византијских схватања брака — то су најзначајнији споменици тог заједничког културног рада краља и архијепископа.
Тешко је погађати, у колико се овај културни ред византијски учврстио између Срба у ХШ веку; за то нам недостају споменици. Али без сумње византијски правни ред морао је да преовлада у оним областима, које су нарочито од времена Милутинова освојене од Византије, које се дуго време сматрају као „Грчке земље“, ма да су постале део Немањићске државе. У својим освајањима наглашује краљ Милутин да он не мења никако правни ред, него потврђује „хрисовуле светихђ и правовђрнихђ царђ“ и њихове наредбе.) Осећај неког легитимитета према грчком правном реду најбоље се испољава у томе што све земље, које је Милутин „узео на мачу“ од Грка, добија он после тога као „прикију“ Симонидину од свога таста, и то нарочито наглашује у својој повељи.)
После заузећа тих византијских земаља можемо приметити многе промене у српским повељама, јер ту су Срби затекли византијске установе и много савршеније судско уреење, одомаћено онде већ од давних времена“) Нарочито је
1 А. Соловјев, 16. стр. 9.
2) Доментијан, Живот Св. Саве (изд. Даничића), 223.
з) Теодосије, изд. Даничића, стр. 85—86; уп. В. Марковић, о. с. 72.
#) Скопска повеља г. 1300. Од. Спом. 69, 70, 73—76, 78, 80.
5) „И поспбшњствованикемђ светбпо ми гдну Симеона и Савњг прбкехђ по мБчо Скопску страну и Овчеполрску и Положњску и Двбрвску и прочеке ине стране, и потомђ бегхб зетђ благовбрному и самодржавному парло ГрБчђ«скому, кирђ-Андронику Палеологу, и да ми онузи земло у прикило“, повеља г. 1808. Нов. Зак. Сп. 477. Достојно је пажње да је за поклоне Милутинове у Скопској области издата исте г. 1308 још и грчка повеља цара Андроника в. Нов. 1б. 476.
6) Јар. Ист. Ш, 141.