Застава

3АСТАВА

Нови Сад 8. марта.

Изјасњења за мир уеред оружања за рат та стара мајсторија сила још се у Европи протура! Јуче увераваху руски полузванични и званични органи, да је од Руеије далеко свака намера војевања на Истоку; данае чине то исто Француски полузванични и званични листови за Француску. Пошто „Монитер“ означи садање одношаје Француске са осталим овропским силама као најпријатељскије, ево „Конститиеј онела“ да побије и поељедњу сумњу о мирољубивости париског двора. Ако се састанак царева у Салцбургу тумачио као опасан за слободу и незавиеноет свију хришћанских народа у источној Европи, „Конститисјонел“ „овлашћен је“, да бар Румунску у том погледу успокоји. Полузванични Француски лист пише: „Француска влада вазда се бринула, да се неумеша у унутрашња питања (Румунске) и нарочито не у лична питања, али она није никад била немарна према ономе, што би се могло тицати будућности оне вемље, о чијем је развитку она тако стално и искрено радила, и чије је утврђење тако важно за мир источне Европе. „Француска влада ишла је за двема наизменце поетигнутим целима: прво за сједињењем Румунскнх подунавских кнежевина , и друго да се страни принц за кнеза дозове. Било би дакле чудно, ако би она сад своје дело рушити хтела. „Принц од Хохенцолерна заступа оно, што Француска влада ематра као последњу цељ своје политике на Дунаву. Ми сажалевамо кад видимо како извесне странке покушавају, да прибаве вероватност вестима, које иду једино на усамљење Румунског народа од једне пријатељске силе (Француске). Час се уверава да Француска влада подпомаже повратак кнеза Кузе на нресто, час опет, да је цар Наполеон у Салцбургу обећао, да се противити присаједињењу (анексији) Румунске к Аустрији. „Ми смо овлашћени, да свечано (формално) оборимо такве вести, које су у противноети са политиком цара Наполеона, вао и са политиком цара Фрање Јосифз.“ Аустрија неће да изостане иза Русије и Француске, нарочито кад је реч о помиривим тежњама. У прошлом броју нашега листа напоменуто је изјаснење дворског саветника Ф а лка, у име министра спољашњих послова, а пред угарском делегацијом. Г. Фалк доказизивао је, да влада никад није тражила, да опет задобије стари положај у Немачкој; напротив тежила је што срдачнијем зблизењу са Прусијом Што се тиче источне политике све праведне жеље и тежње хришћанских поданика Турске налазиле су,по речима г. Фалка,најживл у аустријску подпору код порте. Наспрам оружаних протеста неколиких хришћанских племена, влада није могла остати скрштених руку (пасивна). Нужно је за европски мир, да се испуне реФорме у Турској, и да се мирно испуне праведне тежње хришћанских народа, без сваког мешања са стране. По г. Фалку није могућно, да влада уБечу остане неделателна у случају кад би се која страна силаумешалаудомаће послове Турске. После таких изјаснења каква друга цел да се припише путу принца Наполеона у Берлин, него цел обштег мира? Неки демократијски лист, који излази у Немачкој, а није пријатељ Прусији, дознао је „еасвим поуздано“ из Минхена, да је принц Наполеон баш у цели обштег мира био у Берлину. Принц је добио налог од цара Наполеона, да каже разним дворовима Немачке, да је садање стање Европе свакоме додијало и више се еносити неможе ; боље је и да се рат поведе, него да ее то етање и даље рподужи. Али цар неће рата, и принц има изја-

вити страним дворовима, како се цар нада, да ће се они сусрести с њим у помиривим тСжњама. Да би се учинио крај данашњему стању, које излаже опасности све интересе и благо целе Евроне, нужно је обште обезоружање, и у тој цели, да се реше горућа питања. Међу овима питање Источно и npeoбражај јужне Немачке јесу први на реду. За решење тих, као и других горућих питања имао би се сазвати европскисабор(конг р е с). Сазивање европског сабора за решење горућих европских питања беше још у 1863. г. иредлог Наполеона III.; тим лакше може се њиме тумачити цел данашњег принчевог пута у Берлин. Што би још као нридавало веру у мирољубива изјаснења сила, било би предосећање њихово, да није далеко час кад ће се деспотијски систем у Европи расточити, пред ускршавајућом слободом народа; тај час само би се ускорио међусобним трвењем деспота, отуд потреба за њих, да се у последњем часу заједнички држе на опрезу противу заједничке опаеноети. Најпоеле, и кад се погледа на унутрашњу неутврђеност Аустрије , и народно незадовољство и кретање које подрива темељ царском престолу у Паризу, рекло би се, да спољашња политика у Бечу и у Паризу збиља обштем обезоружању тежити мора. Али кад, с друге стране, узмемо на ум само природу силе, природу која је сва у саможивоети , у освојачкој грамзивости и саревњивости: онда морамо у данашњим мирољубивим изјаснењима еила видети стару игру њихову. Прусија и Аустрији су усред небројених мирољубивих изјаснења упустиле се у борбу која последњој онаку крваву пораву на Краљевградцу донесе; да и неспомињемо старију дволичност сила у међуеобним одношајама. Запитамо ли за узрок тој дволичности, наћићемо га у вечитој страсти сила, да се једна о трошку друге ма и обманом шири. Ако би еиле данас биле чисте од те страсти: онда зашто би оне са онако грозничавим жаром хитале, да што пре уведу ново војено уређење и доврше оружање вемље? У Француској ено се и кроз ватру домаћих немира такво уређење и оружање уводи и продужује. Па онда, ако би силама озбиља било стало ва миром на Истоку као и на Р«јни: зашто би Француски полузванични лист, кад успокојава Румунску, прећутивао суседне хришћанске државице и народе? Није ли се састанак у Салцбургу тумачио противу будућности Србије и за „анек<*ију“ Босне и Херцеговине, онако исто као и противу будућности и за „анексију“ Румунске? Нека се ив Париза и за Србију и Босну и Херцеговину „свечано“ изјави, да није истина да се у Салцбургу обећало непротивити се њиховој „анексији,“ па да се бар са неким основом може поверовати у чистоту помирмве Француске политике на Дунаву. У разлозима Ф лка пред угарском делегацијом, које смо нанред напоменули, такође ее подкрала нека празнина коју би иепунити ваљало, па да и с тестранеможе бити спокојетва за пријатеље мира. Аустрија хоће мирне реФорме, и неможе трпити никакво етрано мешање на Истоку: то нам је казао Фалк; али је главно питање: шта ће радити Аустрија, ако порта небуде вољна и у стању да иепуни мирне реФорме, и ако „хришћански поданици“ њени буду морали на оружје устати за одбрану своје слободе? Ту ћути Фалк, каошто ћутиибарон Бајст у „црвеној књизи “ Али нећути кнез Горчаков; његов „Журнал де С. П е т ер б у р г“ еуди, да нису сасвим јасна и да су незадовољна изјаснења аустријских државника о политици на Истоку; с тога их он пита да му кажу.како би се владала Аустрија, ако би порта упорно одрицала све озбиљне реФорме Хришћанима, и ако би ови, видећи се остављени од сила, покушали да силом извојују себи те реФорме. Тек кад се на то изјасни Аустрија, припомоћиће она , вели „Ж. де С. П.“, да се утврди европски мир. Да о „ мирним реФормама * у Турској ни спомена бити неможе, то необориво сведоче доеадања иекуетва. И кад оружана снага остаје као једина и поеледња одбрана за народно право Источних Хришћана, онда и питање Иеточно своди се на ово: јесу ли хришћанске силе Европе готове уздржати се од I сваког мешања у домаће питање Истока, или

нису. Ако су за мир, оне наравно да се неће мешати у домаће послове народа који с њима никакве мешавине на свом собственом огњишту имати нежеле. За такво немешање нека се, дакле, „свечано“ изјаве „велике европеке силе,“ па да Европа може сверовати, да оне желе, да се испуне праведна захтевања хришћанских иарода и оснује сталан мир на Истоку. Доклегод такве изјаве нема, дотле све новоетн о „обштем обезоружању“ и „обштем миру“ остају празан разговор. Неодричемо могућност преговора између сила за „обшти европски конгрес“; само велимо, да ти преговори, без признања начела немешања у туђе послове, могу служити као средство или ва узајмну обману сила, или за заверу деспота противу слободе народа; а дато и једно и друго неиде на мир, него на рат, томе је пуна доказа иеторија „европског сиетема “ од 1815. ТелеграФска вест о боју код Грачанице, ксју напоменусмо у прошлом броју, потврђује се и Допуњава из Београда. Једна чета турских башибозука ударила је, вели се, на концу јануара т. г. на село Грачаницу у нахији Као дивљаци напали су турски соЈдати на Хришћане, и најпссле запалили су 21 кућу. Затим се отворио бој, у коме је погинуло 3 и рањено 7 Хришћана; Турака је 14 погинуло, а колико их је рањено, незна се. Чету башибозука био је скупио Али бег Шобилагић из Гусиња. Многе хришћанске Фамилије остале су без ране и крова. Из Васојевића дошла је једна депутација у Београд, да вште помоћи за несретне Фамилије. Потврђује се и што смо јавили о унутрашњим немирима у Француској. У Тулузи немир који се појавио у уторак 27. Фебр. (10. марта), обновио се у среду 28. Фебр.; војека је морала са топовима заузети сва јавна места и улице, па да се немир бар за тај дан утиша. Да се међутии мир тамо ни следећих дана повратио није, види се најбоље из прогласа ђенерала Гојона, који је из Парива у Тулузу послан, да би мир повратио. Проглас тај обнародован је 29. Фебр. (12. марта), дакле другог дана пошто се било јавило, да је ред повраћен. У њему се изречно признаје, да је у вароши „јавни ред дубоко поремећен“, и да је ђенерал послан да „буну угуши“. У Нанти било је такође нереда, иетина мањег него у Тулузи, али опет толиког, да се оружана војска противу народа употребити морала. Било је најпосле и у Алби немира, вели се не вбог новог вакона о војски, него што се хтела силом оборити цена рани; доста, да се то догодило у исто време кад се и по осталим варошима дају знаци незадовољетва народног, и да је влада у Алби, као и у Нанви и Тулузи морала жандарме и војску упатребити за повраћање мира, Американски листови предају јавности тужбу к°Ј а Ј е подигнута противу председник республиканског савеза , Џонс о н а. Та тужба своди се на шест точака : 1. Председник је нарушио уетав штоје оиозивао званичне изјаве сената; 2. Он их је опозивао противно садржају званичног акта; 3. Он је наименовао за министра рата ђенерала Томаса, онда кад је у том звању по закону било миниетра (Стентона); 4. Председник је био у договору са Лоренцом Томасом да силом војске присвоји ратно миниетарство 5. Он је покушавао, да наведе војене оФицире да се непокоравају зоонима земље, и да ступе у заверу, да би отерали Стенгона са звања ратног министра. 6. точка још се јавно несаобштава.

УГАРСКИ САБОР

започео је опет своје седнице. Пре неколико дана набројао је „Пешти Напло“ све поелове што има овај сабор још за ове сесије да их посвршује, и ту видимо читаву поворку врло важних ствари, те ће сабор пуне руке поела имати. Међу тим „агендама“ угареког сабора у поменутом мађарском листу налавимо на крају целе поворке две ствари, које ако су предмети набраја и по важности и итности својој заузимају дакле последње место међу свима агендама, и по томе ће тек напоследку м<>жда и на ред доћи. Та су поеледња два предмета: поравнањеса троједвом I

краљевиномипитање народности. Но у осталом држимо да поравнање са троједном краљевином, или боље са већином данашњег назови-заступства неће млого муке стати, те ће се та ствар брзо докончати; јер како мисли већина данашњег назови-еабора видесмо у неколико већ, али нам још боље илуструје њиово мишљење, а да управо кажемо њиово затуцано то, што осим Хеленбаха сада и Живковић у „ Аграме.рици “ устаје против раухових „ Хрватских Новина и мора против унионистичке странке да брани она начела, што их је он досада исповедао; а то је онај човек, кога сви држаху за вођу њеног, а да јој је „перо“ и главни говорник био, то је познато свакоме; дакле види се каква је већина те униониетичке странке, види се да су баш праве пештанеке марионете. Дакле кад тако ствари стоје, онда ће „погодба “ брзо бити готова т. ј. Мађари ће дати својихм загребачким луткама онај „бео лист “, али већ исписан од њиове стране, а господа из Загреба ће га потписати. Тешко да ћемо се у овоме преварити. Дакле онда још остаје питање аародности, које у горњем наплоиљевом реду последње место заузима. Кад би се иешто то питање тиме дало са света спреиити, што се неби никако ни спомињало, онда не верујемо, да при набрајању напловљевом неби ни напослетку дошло, него би у перету остало за друга сретнија времена. Али овако спомињао га славни орган деакове странке или не, оно је ту, сваки дан се све већма диже из земљишта угарског у све јаснијим и обележепијим Формама и куца све јасније на врата угарскога сабора Верујемо, да је већини данашњег угарског сабора то врло незгодан и немио гоет, што ту на врата куца и одговора иште, јер је буни у њеној Фамилиарности, којом је научила у склопу данашњег сабора гледати Угарску у миниатури и сневати, како она и у Угарској тако као и у сабору стоји као маса и добро изучена већина према оној неколицини Румуна, Срба, Словака и Русина, што ее у сабору једва опажају. За данашњу мађарску већину је питање народпоети оно, што је за болеенака горка медмцина, коју незна како ће додириути кзко ли прогутати, na воли мало и болест трпети, него одма горки лек узети. Одлаже се, обилазм се све око њега као око вреле чорбе. Ма рекли већ нешто, што је толмко пута казано и старо, ипак ћемо опет наново да кажемо, да је крајње време, да се питање народности вбиљеки преда се узме и да ее реши према захтевима времена и пробуђене народне свести, јер уовом процесу преображаја, који у Угарској очевпдно наступа, само таква политика Мађара према немађареким народноетима може Угарској обезоедити будућност. Ту скоро у Швајцарекој у Цириху беше банкет мађареких емиграната у спомен 15. марту 1848. и том приликомједан од мађарских говорника говорећи о будућности Угарскерече: „ако Мађарима исш»дне за ру ком да н е м а ђ а р с к е н а р о д н о е т и направе себиискреним пријатељима и браћом, онда су будућност Угарској обезбедили.“ Ово је зацело тако! Главни в ђи данашње већине угарског сабора бране!.и мађирско-немачки систем данашњи говорише унек о положају европском и о томе како Угарека може само тако да ее одржи, у европекој кризи, ако учини савез са ауетријеким Немцима. Ми држимо да је озо врло погр«шан политички рачун и то из два узрока. Ilpво што сваком политичком телу мора главно бити то, да изнутра ојачи и на здравим народним темељма стоји, ј?р држава изнутра болеена и подривена нити може ни<и ће имати игде вернога савезника; а друго, што савез треба Угарска да склопи, а не нека измајсторисана већина саборека, која велику мањину у земљи заетупа. А овај савез, шчо га главни Деаковци као спаеење Угареке проглашују, нити има једног нити другог од тих услова, дакле ст<>ји еаевим на пееку, кога може први ветар разнети. Види ее дакле, како стојимо са Угареком, ако јој је то јединн епас у догађајима, што могу у недалеком времену доћи. Мађареки државници, што су данас на влади, види се јаено да иду на то, да Угарској прибаве неки европски положај Јер

Разаелалиемо рачуне за ову четврт за ону г.г. уписпике који ниеу платили. Молимо да се предплата одмах пошље , иначе морамо од друге четврти обуставити швљан»е лиета. Молимо и оне који за нрошлу годину што дугују да плате , а уједно опомињемо да се пошље предплата и за другу четврт ове године.

„ЗАСТАВА* излази двапут у недељи, четвртком и недељом. Цена је на годину 10. Фор. на по год. 5 Фор., на четврт године 2 Фор. 50 нов. а. в. за Аустрију, а за Србију на годину 100 гроша на по год. 50, а на четврт године 25 гроша.

Број 20. У Новоме Саду, у недељу 10. марта 1868. Год. 111.

Огласи се рачунају по количинз Bpc sa, које из гармонта заузимају а , и сваку врсту плаћа се за први пут 7 за сваки даљи пут 5 н. осим тога за жиг увек 30 н. Дописи се шаљу‘уредништву а предплат?! админисграцмји ~3ACJABE“ у Кови Сад.