Застава

оће да утнчу самоетално у спољну политику и ohe да је Угарска као држава репрезентована у спољним одношајима. Али ако Угарска мисли ваиста неке важности и речи имати пред Европом, онда је пре свега нужно да пред Европом стоји као изнутра вонсолидована, на задовољству и патриотизму својих народних стихија утемељена државпа зграда , јер иначе ће пред Европом бити оно у мањем, што Аустрија досадашња у великом размеру беше а то је „болестан човек“, који не може важити као чинитељ у европској политичној рачуници. А може ли то заиста бити, докле унутарње ствари у Угарској овзко стоје као данае? Европа се не може више заваравати празним Фразама о мађарској „уставности“, „слободоумности“ и „витештву “, јер је Европа већ сазнала за унутарње ране на телу угарске државе. Па ено сама бечка „браћа" денунцирају данашњи мађарски унутарњи систем Евроии. llpe неки дан „Н. Сл. Преса“ донесе чланак о народњацима у Угарекој“ где каже, како народности у Угарској горе стоЈе, него Словени v Преколитванији, и верно бележи све знаке народног незадовољства у Угарској, те саветује Чесима, Словенцима и оет. да буду задовољни, што још преколитавско министарство према њима не поступа онако, као Мађари према народностима. То је денунцијација пред Европом и то од савезне „ браће “ бечке. Али Мађари имају увек готов изговор у таквим приликама, а тај је: да су те нар одне жељеитежње у Угарској само пород агитације и да су то поједини занешењаци, што то ва видело износе и ншту. Сваки ће непристран на први поглед опазити, да је то већ отрцан изговор. Али немађарске народности ваља то још боље да докажу. Пут, којим ће при томе поћи, већ је у неколико показан. Путје тај, да свежупанијске и варошке муниципије и општине немађарске својим петицијама и представкама угарс. сабору подупру оне, што њиови народни посланици онде заступају. Словаци су у томе већ у велике започели. Русини се тако исто већ крећу , а и у нас су поједине муниципије већ у томе предњачиле. То је пут којим ћемо пред светом покавати, да нећемо да будемо проста грађа велико-мађарским плановима деаковаца. Сад где се угарски сабор опет скупио, настаје доба, где то треба да се учинп, што је од преке потребе. Ми се овим дакле обраћамо и нашим муниципијама и општинама и препоручујемо им, да се сете своје народне дужности. Г.

Дописи

-f- У Вел. Бечкереку, 4. марта. Наша је варош за ово последњи дана важним кораком напред коракнула у народно политичном обзиру. Да би се то могло бол»е видити, нужно је, да се мало обазремо и видимо како смо ј до сада стајали. Познато је, да апеолутну већину В. Бечкеречког становништва Срби сачињавају. И то је повнато, да Срби још већу иревагу имају овде с погледом па посед непокретних добара. А и вато ће наш српски свет ваљда знати, да је интелигенцмја међу српским становницима Бечкеречким добро заступљена. Одкуда је дакле то, да све до сада, при свим тим згодним околностима још ни до каквог знатнијег резултата доћи неможемо? Кад ко евагу у себи осећа и сувише поверења у своју претежноет има. догађа се често, да му елаби напори баш с тога безуспешни остану, што држи, да и без великог напрезања до цели доКи може. То је узрок што у многим нашим ерпским општинама, бројем, имањем и интелигенцијом слабији несрпски становници господаре. Кад се још к томе и неподпуна пробуђена свест о задатку свом и потребама придружи, онда је сасвим поњатно, да нека политична апатија обвлада, и да еу нужни важни узроци да се свет тога отресе и одважно нанред коракне. Тако би и овде у Бечкереку. Гореозначени узроци учинише, да је овде несрпски елеменат почео своју неприродну владу над нама оснивати, припомогнут упливом појединих оеоба, (на жалост Србаља!) којима је све постојеће добро, само кад том приликом ва своју себичност могу рачуна наћи. То је овде све дотле трајало, док начела младог Српства, топло пригрљена од знатног броја овдашњих свестних родољуба, iope означене саможиве упливе подкопавати и растварати почели нису, и нуждан је био само један знатнији догађај, па да се отрулела вграда саможивих ивтереса сурва, и тежње се породе, које ie, свесно и разумно наше општинске и српско народне интересе у том правцу постојано напред корачати, и тим нама свима образ осветлати. Тај догађај од толиког вамашаја била је ововарошка рестаурација, што је 26. Фебруара одпочета а 1. марта сретно довршена. Свака странка, која у тим вриликама на

бориште ступи, скупи се око људи, који су верни израз начела, појединих странака. За бировство имали смо три кандидата јдвоката Току Димитријевића, Миту Савића. и пређашњег бирова Перу Јовановића. Сваки од њи имао је своју партију. Од српеких ча, који преко 1200 износише, ииао је велики број Тока Димитријевић на својој страни. 0стали су били подељени између Мите Савића и Пере Јовановића. Несрпски бирачи напротав, У броју преко 700, из прва су резервират ioложај заузели, но толико је ипак њихова зећина дала разумети, да би им Пера Јованмић најмилији био, ког у осталом и Срби са веговог ваљаног приватног карактера поштују, но који је досада овде у свима за народшст вођеним борбама неутралан био. Несрби 'Бску Димитријевића за то нису хтели, што је рекоше врло веливи Милетићевац. Па Iад им још почеше приврженици Савићеви претити, да ће их Ђ. Д. ако бировом постазе, све самим сраским бешајдима частити, да од Немаца у ма? иетрату ни један ни пандур, а камо ли сенатор бити неће и т. д. да ће сви листом у том случају на Савићеву страну прећи, итако њему већину набавити. СвесниЈа сраска странка пак никако није могла на то нристати, да Мита Савић бировом посгане, јер је он репрезентант оне странке, која би хтела труло стање у овој вароши овековечити. Карактеристика М. Савића у том се састоји, да је он обожатељ сваке тежње, при којој свој сопствен рачун налази. Колики је Србин, доказао је у више прилика, а особито 1864 г. приликом избора велик. жупана Петровића за посланика на српски народни раеправни сабор, да је он као централни велики судац еву важноет свога testimonium legale (као што он онда вељаше) употребио, да Петровић за посланика избираи буде. Колико у смислу младог србства народ свој унапредити жели, види се из прецрења које је сваком приликом омладини показивао, називајући је „безобразном“ и тиме сличним лепим именима. Даље који је српеко црквеној обштини, кад је иста питање о овдашњој гимназији покренула, и право молбе (петиционирања) одрицао, па напоследак, који је своје кориети ради и на тим радио, да у овдашњем риту Немци из Ечке и ЛазарФелда село населе гди бечкеречки земљеделци без истог рита обстати неби могли и т. д. и т. д. шта све они који уз њега беше незнају или неће да дознаду. Зашто несрби предпостављаше Токи Димитријезићу Миту Савића већ сам горе споменуо, поред тога поговара се овде и о преговорима од већег замашаја, што су између Савића и мађарске странке вођени. На то да Мита Савић бировом поетане партија Токе Димитријевића није могла из горе наведених и још млогих других узрока пристати. Кад се дакле у таком процепу нађе, да мајоризована буде било то од једне или од друге странке, онда јој неостаде друго, него да у преговоре с оним кандидагом ступи, ког је приватан живот примерно чист, поред ког ће се дати наше народне ствари унапредити, и који нашем раду у том обзиру не еамо да пречити неће, него нас још и у томе потпомсћи обећава. Тај је кандидат Пера Јовановић Почем њему Немци из гореозначених разлога нису противни, уговорено је то, да Б. Д. партија, ако види да релативну већину бирача за себе нема, избор П. Јовановића подпомогне, како би се бар у том успело, да се М. С. и неки његови присни пријатељи, који у свему само свој лични интерес тражише, па и према сиротом нашем народу одавна већ прекардашише, сад већ једанпут за свагда оборе. Како се смислило, тако се и збило, јер кад партија Т. Д. види, да се бирачи подједнако на три стране у гласању деле, и да јој успех против М. С. сигуран није, то онда они, који још гласали нису, на захтевање Ђ. Д. на Перу Јовановића прећу и тим ствар реше, јер је тиме Пера Јовановић релативну већину, т. ј. 483 гласа, а Мита Савић 430, Т. Димитријевић 370 гласова добио, и тако Пера Јовановић буде за бирова изабран. У свему другом узета је 1861 година за основ, по којем Срби поред Србина бирова имају 3 сенатора српске народности и то Перу Вукова, Живу Смедеревца и Стеву Николића, даље великог бележника Ису Вуића, подкапетана Евту НикиФоровића, рачуновођу Јована Риетића, контролора Милоша Петровића, и као почасне бележнике (јер редовних нема) Јована Крстића, Вељка Ристића и Симу Стојанчева. Кад се још у обзир узме, да осим тога у репрезентацији од 96 чланова 54, дакле 12 гласова више него несрби имамо, и да се најпосле од српске стране добро пазило ко је у репрезентанцију биран, то мислим да смем рећи, да ми Срби са успехом у главноме задовољни бити можемо, јер се ово стање према доеадашњем као велики корак у напред сматрати може. Да се то све тако догодити могло, имамо захвалити пре свега свести наших српских бирача, затим увиђавности Ђ. Димитријевића, који је тако точно околности измерити и тиме

читавој ствари онакав правац дати знао, д а шњиме сви они који на даље гледе и рачунају, задовољни бити могу. Омладина пак бечкеречка показала је овом приликом да свој задатак потпуно схваћа, и својим садашњим радом мислим да је признање и поштовање свију они бечкеречана задобила, који и ако је баш нису презирали али јој ипак ону важност и ону зрелоет приписивали нису, коју је овом приликом посведочила. На недељу дана пре рестаурације приреди „ село“, гди су Јован Крстић „ о политичној зрелости “, Аца Петровић „ о слози “ и кројач Мошорински о „нашии занатлијама“ и средњој класи у опште врло зрело и свесно говорећи скупљене бираче бечкеречке, између који су и млоги земљеделци у „село“ учествовали, на важност претстојећег акта рестаурације опоменули, и здрава начела разложили, којих се ми при том акту придржавати имамо. На сам дан рестаурације продужила је омладина тај свој посао, обавешћујући прост свет и метајући му на срце, да се једном окани оних злосретника, што га до сада већ толико пута наведоше, да уставно право избора на своју сопетвену штету употребе. Од свију чланова бечкеречке омладине највише је уплива на народ показао садашњи почасни бележ. Јов. Крстић, који је као члан старе, код бечкеречких Срба врло познате породице свуда толико уважења и поверења стећи знао, да се не мали део доброг успеха баш његовом упливу приписати може. То је истина велика моћ у младим рукама, но може сваки миран бити, јер се у, ваљаннм рукама налази. Како су се приликом рестаурације оне особе што прост народ и сада као и до сада по својој саможивој зољи опет завести хтедоше, према омладини показале, нећу на видик износити, јер је сад после победе наша девиза „измирење свију странака.“ Скорим ће почети новоизбрани магистрат и репрезентанција ceoj’e делање. К а ко се што важније догоди, јавићу вам, а надам се, да ћу вам само повољне вести шиљати. Земун 1. марта. Ноћу 28. Фебр. у једној кавани овдашњој еедеше тројица у пријатељскоме разговору. Езо ти наједанпут овдашњег полицвј-адјункга М. са једним српским и једним аустријским ОФициром. Тај је полнцајадјункт човек, кога нико радонегледи; он је за свагда одбијен од друштва, које је у тај пар ту затекао. И поред свега тога он се посади на своје зло за њихов сто, и брзо заметне кавгу, и дотера до тога, да ствар нанослетку по њега зло испадне. Какво је терно ту извукао, неспада толико у јавност, као ни то, шта ћему донети пресуда суда, пред којим је сада цела ствар. Ја неби о овоме јавно ништа говорио, и ако је у тој насилничкој повреди једнога грађанина увређено све грађанство, и то још од чиновника, који треба да бди над сигурности свачије личносги. Али је ту било једно лице, које је врло пало у очи, и које је управо узрок целој непријатности. То је ОФицир српски, г. Н . . . . поручик. Мало је, што је потпаљивао г. полицаја, него је још пустио неке речи, које врло лепо варактеришу тога „јунака српског.“ Кад су дошли војници на позив г. полицај-адјункта, да на законити начин мирнога грађанина затворе, па кад се војници узтезаху, особито кад су чули поруку г. градоначелника, да се речени грађанин остави на миру, распали се јунак, г. Н.... те ватрено стане укоравати војнике, што нечине „своју дужноет.“ Међутим је суко обадверучке своје бркове, ваљда да свима покаже ко је „јунак“! И онда рече: „да је то у Београду, па да жандарми непослушају дату им заповест, сви би били сутра дан стрељани, а грађанину би дао двадесет и пет батина.“ Заиста је жалост, преголема жалост, кад видимо ОФИцира из Србије таким жандармским духом напојена, и то ОФицира онога народа, од кога Исток очекује спасење своје, и овога времена, у којем се води најсветија борба за слободу. Ако је заиста така полиција у Србији, да би жандарми сутра одмах били стрељани, кад неби извршилм таку незаконитост, онда јављамо тај Факт, који ће г. ОФицира српског господи у Србији препоручити као ревносна поборника у угњетавању личне слободе и слободе у опште у ширењу полицијске системе, па нека знају јунака, што ће им елаву по свету пронети. А ако није така полиција у Србији, као што је г. Н.... хвали, онда господа из Београда нека се несрде више на оне, које досад гонише, као тобоже из узрока, што таке неистине на њих износе, јер ето им сада под барјаком заклета војника њихова, где „ таке неиетине на њих потвара!" Нама је заиста немило, што смо морали онаке речи чути из уста српскога ОФицира, и што га видесмо онаквим духом напојена, духом којим се незадобијају победе, и којим се неувимају земље прађедовске. Једно вас теши, што се тврдо надамо, да се његова остала

' браћа, војници у Србији, ни његовим речима, ни њиме самим неће поносити. —ја. Београд, 2. марта. Србија и „и-сточно питање “ то је стожер , око кога се стрмоглавце и најстрмоглавастије сва западна штампа окреће. За Србију држе да је она средереда, у којој се потајно готови сва мај- ( сторија, што ће да наруши тако зваии „европски мир.“ И заиста нема дана кад ти беспосличари не изноее пред свет „поуздане“ из- j вештаје о Србији, те њима час каде српску , владу и уздижу „лојалност “ њене политике, а час доносе на народ српеки погрде и кле- , вете. Тако у те „ поуздане изворе“ долази и ковање некаквих уговора које Србија то е Грчком и Румунском, то с Црном Гором справља, те тако они у томе виде ужасну заверу про- i тиву одржања целокупне царевине туреке... И ] напослетку изилази им пред очи Фина мрежа ( Русије, у којој они виде све славенске народе уловљене, а час дају и Србији удела те и она заједно с Русијом плете ту мрежу, с којом чекају на лов у мутној води... И онда на • ново броје војску, пушке и топове у Србији, и пуштају „поуздане“ гласове: да српске че- * те већ упадају у Турску, те им се по који ( пут пуши дим од топова и пушака, и већ ви- ; де, како нестају великодушни азијати испред ] варварски народа који хоће евоју слободу. По свему види се, да сва празна ларма ! страних новинара иде испод једног чекића, а i то је што би они желели да буду чекић с i , којим ће да кују на наковању народу сла- i венском све оно што би за њих и њихове интересе од вајде било. Ту је дакле оче- ј видно себичност и лични интерес на рачун i другога, али ће им заман бити сва њихова напрезања да угуше и зауставе бујицу наро- г дног живота. Можда у неколико могу да у- Ј споре, али немогу зауставити. Народ српски који има живота и уздања j у себе, и који хоће да живи својим народним ] животом, не тражи ништа више до своју у- j нутрашњу и спољашњу слободу у својим при- j родним границама без којих не може живети, Ј исто онако и најприродније као човек без сво- < јих удова. Источно питање не стоји у рукама појединих, нити је успех његов на дпиломатском , столу Европе, него је оно у живој снаги на- f рода. К.;Д куцне суђеии час слободе, онда ће д се сва браћа наћи у братском загрљају на пу- F ту народног препорођаја. На томе путу нема ( силе која може зауставити природни развитак f догађаја, а да и еама можда не осети горки удар њеног непозваног мешања. а Прошла су времена силе јачега, данас је f сила и право у слободи једнога народа као и L другог, нити је у стању икаква мајсторија F ~Шаспо“ да стане на пут слободном развитку народа, нити је опет могуће водити ( рачуна о једноме, а да се други не пита. j Час ваеколиког ослобођења ту је! И кад j он куцне и народи раскину ланце, који им са- f пињаху тело и душу, видиће цивилизована Е- f вропа, да у своме атару није варваре, f већ народе, који су пуни снаге и живота, и који су кадри да матору Европу електришу f евојим новим животом; видиће да ово нису j варвари већ истински пријатељи здраве свести, којима се и у души огледа поштовање j себе самог као и свакога, који не само хоће ( слободан живот, него који су кадри само у j слободи ида живе, не штетећи никог са стране. j Сваки нека је на своме огњишту свој. И ( онда ће престати грозничаво стање европски j новинара и европски дипломата, те ће се та- ' ко сахранити и оне грдне и горопадне „ком- j бинације,“ „ алијансијестрах за „европски мир,“ „дипломатска преговарања,“ и тма бо- j жија цела збрка таквих безсмислени имена, j што их грозничавоет у бунилу доноси на свет. j На Србмју се чека и ишчекује, од ње у- j право зависи да дело народног препорођаја ( пође скоријим кораком унапред. Час обштег ослобођења на балканском полуострву Србија ће ускорити, ако осигура себе, < не само оружјем и материјалним сретстввма» него и оним што је покретач за борбу за спољ- , ну слободу, ато је унутрашња сло- ( бо д а. Слобода нам је код куће пре свега нужна, она ће нас сблизити, она ће нас одувдевити; управо рећи од унутрашње слободе зависи наш успех у делу за спољну слободу, нити може бити у ствари једно без другога, а то је света истина! Д Суботица 4. марта. Наш сл. мађистрат после реетаурације увидио је, да ниједан народ без доброуређених школа неможе цветати и срећан бити. Затим је у својим седницама прво бацио поглед на овд. школе без разлике вероисповести и одредио један одбор j кои ће како на успех тако исто и на мане школске пазити и у колико је могуће одклонити сваку незгоду. Тако, кад дође ред на наше школе, прво се опази неслога између учитеља и катихете због предавања науке о вери. По достаточном расматрању и по сведочби г. управитеља у