Застава

видило ее, да пoСД едн>и 10 I ’°А ина ка ‘ тихета ниЈе ви з9Р школу, а невмоли, да је децу обучавао” 0 , 0 вери , поред свег тога, што је за то плату точнт примао. Не једанпут је речено: да ватихет* по вак. школским кад има плату Mtpa предавати науку о вери а учитељ је дужан повгоравати оно, што је он свршио до идуће лекције, а другчије зашто би му се и плаћало? Мађистрат повиеи и утврди повишену плату за иаше катихете и то овим редом: управитељу српски школа као и досад 200 ф. катихети гимн. срп. ученика 200 ф. и катихети срп. школа 200 ф. и предузме нов избор катихета. За гим. катихету буде пар. Радић, за осн. школе пак ђакон Арадеки изабрат. Доеадашњи катихета срп. школа г. Ј. који бијо такође у кандидацији, незадввољан тим послом мађистрата, п.отужи се консисторији а ова министарству просвете. због повреде њених права. Министарство пошље сва акта мађистрату, да на њи одговори. Не мало зачудиемо се жалби г. Ј. у којој вели: да је од 1852. год. свагда ревносно одправљао своју дужност, и науку о вери, која је од учитеља била занема р е н а’. опет у процветно стање довео. Заиста дело похвале достојно, да је тако; али ствар сасвим против«о стоји. Г. Ј. не само, да није никад у одређвни час долазио, него је небројно пута у учигељевом часу упадао у школу и ту учитеља гред децом грдио и кудио му предавање, а еве зато, што су ови точно давали извешће г. управитељу, о његовом долазењу. Затим је децу у пол школски часова одводпо на укоп, које је толико пута наредбама конзилијума строго забрањивано, и то је њему све ништа. Учитељи жалили су се против ови иступлења консиеторији, но ова никад неодговори. После обштина сама увиди праведиу тужбу њиову, те ју понови и спроведе са својом приметбом пославши ју консисторији на решење. Но ни на ово консиеторија неучини никакве кораке. Мађистрату шта је друго остало, него умешати се у обрану свога jus patronatus-a који поступак мислим да ће и кр. министарство просвете по свом провиђењу одобрити. А. |_g- Из Ваније 3. марта. Данас вадим из моје збирке белешку о иншталацији паших свештеника на парохију. Долазило је то питање овамо више пута на ред, а и данас отворено је оно. По томе судим да неће бити еувише да се о иншталацији која и јавно прозбори. Разговарао сам са вештима људима о томе акту, и они ми казаше, да наши стари канони (а нових ми немамо) и само еванђеље ништа незна о томе чину. Особито код нас овамо нема тај чин никакова црквенога смисла. Тај је чин позајмљен код нас са неке стране од* римокатолика. Теко је то прешло у деклараторију (види „ Сро. Летопис 44 књига 93«), По томе суде знанци закона, да иншталација имаде код нас највише политично значење> и д а се „еинђелија“ оствари... Ако неки попа није у вољи „ мирској “ власти, она му закрати иншталицију; или ако неки попа пцје дигао главом синђелију, он ће селити се камо њему пије по вољи. Све од онога несретнога доба, од како је црква православна на истоку скучена ва обсадно стање, имају владике наше особно право сами делити парохије (колатура) Ту смо и ми Срби уз Грке запали под абсолутну управу у нашој „саборној“ цркви. По томе су владике наше израз наше црквене автономије. То је њима и деклараторија тако готово у руке предала. Но како су тешки терети скопчани са том нашом иншталациом, а времена све то гора настала по нас: наши отрешенији свештеници узеше се брижљивије распитивати за законским опредељењем у томе погледу, па да се они тога бремена са евим ослободе. Терети су ту да како ови: попа мора да гости том приликом велику трампу; па још мора попа да плати у „дукатпма 44 скупу таксу своме проти. Гостба је поникла ваљда из немачкога речника ( Antrittssclimaus ), а дукате је осукао веле нок. владика Мушицки!! Све пак те терете непознаје деклараторвја: они су дакле еа свим незаконити! Има неколико година , кажу , од како је престало, или бар речено да је престало куповање синђелије. (Ви сте видили да наш прота упућује лане да попе пожуре еедоПлашкога по синђелију* И ништа више.) Са те стране нема дакле иншталација свога пређашњега покретала. је дао парохију, ваља да даде и своју еинђелију. Или, ако случајно није то писмо спремљено одмах, има већ од више година царска пошта у Плашком, кцја стоји на расположењу за сва „званична“ писма црквена. Сви пак казују, да ее на синђелију не лепи бељега (штемпел). Е па то је званичво писмо! Еле и с те стране одпада протино журење попова, ако је „сирјеч“ наш посао чист. Што ли се пак дотиче политичне стране тога питања, то ћу ја прећутати, само морам

рећи да уз то гледиште није црква место, да се у њој и те природе чини обављају. Кад се већ римске цркве обичај попримао , и наши архијереји су на то оћутали, онда је, мислим, требало сасвим на римеку и остати, па иншталацију обавити изван цркве, као што римска црква и ради. Овако како ее код нас ради оће збиља наш безазлени попа да назире у иншталацији уникум свога православља, па и своје свемоћи над своим парохијанима; те многоме од туда тако еилно срце и кураж понарасте, да се тек онда отрезни, кад угледа кулу св. СтеФана у Бечу. Осим тога опет диже ее тим чином (иншталациом) урођени хероизам ербски, те народ држи да му је попа тадај стекао толику власт, да би му могао све невоље са леђа једном руком скинути. А кад те илузије неиду У дело, онда се ропће на пољу, и подмеће му се свака беда, па и прекршена „штола.“ И ту је вашар готов. Да завршим. Оће ли бити иншталације после дужег времена, више година, кад је попа у парохији већ служио, и да ли треба ту још тога овјеровљења? То се овде не пита. Главпа јс тежња најновије притужбе да се у духу крајишких „закона“ поменуте гостбе један пут за свагда забране; јер народ еаблажњавају. Уз то одмах да се дукатли-таксе укину. А после тога оће ли се парадирати остављамо току времена. Ако ли ко мисли, да сам ја на странпутици, нека ме о бољем увери , и ја ћу му се поклонити. Ја остајем код своје речи, и држим један од главних узрока наше самЈобмане у тим парадама.

ИЗВЕШТАЈ О ГЛАВНОЈ ГОДИШЊОЈ СКУПШТИНИ "СРПСКЕ ОПШТИНЕ" У ПЕТРОГРАДУ.

(Свршетак.) Што се тиче друге цељи, ту ошптина није могла да ради као једна целина, једно због свог састава а друго због свог положаја у Русији, него она је то радила; отварајући врата своих зборова, свакому брату Русу, који je сачуствовао цељи општине (по уставу: пријатељи општине) приватним саобраћајем и литературном радњом поЈединих чланова. Разуме се да се неможе измерити уколико је општина ту цељ постигла, него да је имала иеког успеха сведочанство је то: што је општина позвана да учествује при устројству словенског клуба у Петрограду. Осим тога онштина је радила по могућству и на заједнкци опште - словенској. Тако је још у априлу месецу ступила у свезу са овдашњим Чесима, који су желили да српска општина на толико рашири своју програму, да иостаие „словенска беседа.“ Општина се саглашавала да се међу Чесима и Србима и др. Слов. образује друштво, ио да у њему учествују словенска племена као поједине групе и зато је предложила Чесима, да се они групирају, што су они и учинили. Но како су скоро за тим Руси почели радити да устроје „словенски клуб,“ који као домаћин у својој кући имају на то и више права и сретстава, то је договарање о устројству сл. беседе прекинуто. Напоследку председник пређе на радњу општинску да се она преобрази у општину југославенску и пошто је заказао старање одбора, да Бугари дођу у општину (Хрват је само један у Петрограду известан обштини и тај је њен члан, већ неколико месеци , ч а Словенца нема пиједног) заврши свој извештај речма: Из свију славенских народа за нас Србо-Хрвате, Бугари су и Словенци понајважнији но свом геограФском положају и језику, с тога је одбор општински вазда био тог мишљена, да су они, ма где били у интересу своје лепше будућности дужни тежити к споразумљењу и братској заједници. Одбор је вазда мислијо, да они тек иа темељу братског сајуза равноправног јединства могу исчекивати човечанску слободу. За петивечног робовања под тиранском азијатском и псевдапостолском владом, судба је њима у награду наменула дивно Балканско полуострво... Несноснојетуторствосувишетрајало и крајње је време за југославене, да ступе под општу заставу за право и човечанску слободу... Нека нас неплаше претње‘ које се бесавесно осипљу из неких турскоФилских кабинета. Њима нека је на част чалма, којој се на измаку деветнајестог века диче а ми ћемо рука за руку без страха поћи у свети бој уздајући се „у се и у своје кљусе,“ како вели наша пословица. Бурно живијо! одазвало се на његову реч. Тиме је завршио одбор свој извештај и српска општина своје двогодишње сушаствшвање. После ио часа одмора, заиоче се већање о устојству општине југуславенске. Прва точка што опредељаваше прицип општине југословенске: „Југословенска је општиИћ друштво , које је поникло на саснању, да је за слободу Југословена имено Срба, Бугара, Хрвата и Словенаца нужно равноправно јединство,“ беше примљено с најживљим одобравањем. Затим се претресао „устав“ југословеиске општине, који је бијо готово исти што и српске ошитине, само што се распростирао иа све југословене живеће у Русији. Измена је била у томе: да у одбору буду два деловође Србин или Хрват и Бугарин, почем су језици српски хрватски и бугарски равноправни; потоме да се записници воде на оба језика а у преписци, да се пише језиком оног племена коме припада тај коме се пише. Затим се пређе на договор о имању општинском. Српска је општина, која је пређе суштаствовала, имала својуј касу и књижницу, а Бугари којих је било 16 скупили су 133 рубље. И ту као што се требало надати међу браћом, би иогодба брзо свршена. Једногласно се реши: да сви ти новци састављају фонд општине југословеиске; да се при давању помоћи југославенину, ма ког племева, иеобраћа пажње ни на што друго: до на услове, које устав општински опредељава (или да је члан општински, или да се налази у Русији ради науке.) да књижница српске општине буде имање општине југословенске. „Југословенска општина“ би утврђена и затим

се изабра одбор за југословепску општину. Изабрани бише: Сава Јанковић трг. Србин; Стача Димитријевић, Кухмистер Бугарин; Доктор Кировић и Кесјаков ОФицир, Бугари; Дучић и Марковић ђаци, Срби. Затим је била вечера општинска (ревена) на к °ј°ј ј° било неколико и браће Руса, који су дошли на главну скупштину српске општине. Деловођа на годишњој „општинској“ скупштиии Марковић.

Угарска

Из Беча пишу „Народном Листу“ о стању ствари у Угарској ово: „Уставни напредак, слобода, корист народа а друштвени ред је у погибељи. Овим речма личи стање у Угарској најдуалистичнији лист, орган странке Деакове „Пести Напло“. Мислимо, да сгање ствари мора бити тамо веома жалостно, кад орган највеће странке у сабору исповеда! А што се гласало пре неколико месеци ? Што се казало? Немогуће је у истину својој памети веровати, кад се споменемо, да су недавна бечки и пештански дуалисгички листови писали: „Дуализам је јамство напредка, слободе и реда!“ А како је то сад? што сад сбива? Странка Деакова признаје, да већ невлада народом и моћ и уплив је изгубила; а и више; живљи у Угарској су тако завладали, да ни сама левица неможе с њима ништа оправити; сам Тиса опомиње на мир; а друштвени ред је у погибељи. да га бурно море не прождре. Ово није ни за слово претерано, јер ово „Нешги Напло“ сам описује. Деакова странка је учинила иодпуни банкрот а шњом и дуализам. С Деаковом странком било је лако уговарати г. Бајсту јер јој је дао што је хтела, што му је једина заслуга; ал мисао, да Деакова странка заступа Угарску, то је велика психологична погрешка г. Бајста. Странка Деакова незаступа ни народ мађарски, ни народе немађарске. она је, како сад све боље на видик излази Фикција (уображени створ). И ове Фикције ће тако нестати, како све остале. Већ сад моли Деакова странка своје противнике на левом центруму, да забораве на прошлост и да се сдруже рад спаса домовине' Дракова странка је поклапљена, она се неша камо утицати као немачки дуалисти у велику Немачку. Грех Мађара почињен на другим народима а особито на Славенима зове већ за освету.“ У „Хаз нку“ изјављује Тир, да му одношаји његови на страни још недопуштају да се послаништва прими. Препоручује бачком (но месту Бачу) срезу, да наново Саву Вуковића изабере и изрече наду, да ће то већ је и ном иавести Вуковића, да се у огаџбину врати.

Аустрија

Јавилисмо већ како је текла седница угар. делегац. од 29. Фебр. Још имамо само да донесемо у изводу што је у тој седницп ђенерал Гр ивичић рекао и што је целу делегацију тако огорчило. Ђен. Гривичић рече од прилике ово: Није воЈска узрок државноме дугу, јер је војска службеница закопа! војска незна хоћемо ли ми рат нећемо ли, а сваки доиста војак жели, да нестане разлога рату, наиме неслоге мећу народи. Нека верује ко оће, да је једнина војске само на париру, ja нећу; јер сам осведочен, да је једнина војске уцепљена у срце сваком ц. кр. војнику, навластито ОФицирима. Сваки војник чезне за победом, не за славом; кад би се слава дала стећи и разцепив војску, тад нека се разцепи. Ја држим војску за орган, но за орган, у ком је и живота и чуства. Шго је војска у два рата несретна била није кривица њезииа, него је криво наше домаће незадовољство и смутња. Добре војске може бити само у задовољна народа. Но ратни министар искрено и озбиљно вели, да неће бити у помоћ раздвојењу војске. Сваки ц. кр. војник поноси се, што је чланом заједничке воЈске и домовине. Војска је зрцало народа. Узбуњеној говором генерала Гривичића мађарској делегацији дао је војени министар преко подпуковника Гиција следећу изјаву у седници од 3. марта: „Са жалењем дочуо сам, да су се у прекјучерањем говору мога заступника употребиле речи, Koje се могаху другачије разумевати, него је влада мислила. „Ја сам мислио очитовати, да ја § 5. зак. чл. XII. од г. 1867. који се односи на јединствену управу, вођење и унутарњу организацију свеукупне војске, па тим и угарске као допуиујућег дела целовитој војски, у том смислу разумем, да је управа, вођење и нутарња организација свеукупне војске јединствеиа, те очитујем, да ја као одговорни, скупни војени министар немогу бити позваним, закону онаково тумачење признати, које би укупнувојску разделило у две војске, и тим колико интерес монархије, толико и земаља круне угарске у упасност довело. „Установити и реФормовати одбранбени систем може се у осталом по закону у Угарсхој само привољом законарства. Ту ће бити и место и ора, велеважни овај предмет раснравити и уставно одлучити. С моје стране сматрао сам за своју дужност само у толико озиачити вам моје законито гледиште, у колико ме изаввао сепаратни вотум делегацији предложен. Беше ли у говору прекјуче држаном тврђења, које се иеслажу с државоправним положајем Угарске, то изјављујем напоследку, да то није у мојој намери било, јер ја, како више пута наномену, увек вакон строго на уму држати за своју дужност сматрам. »Кун.“ У овој седници угарске делегације пошто је владин заступник прочитао тај одговор ратнога мииистра, у ком се пориче говор Гривичићев, предложи Перцел, да се седница за по сата одгоди. Његов је предлог прихваћен, и кад је започела седница, проговори Тиса: Изјављујем у име своје и у име својих једномишљеника, да уважавајући важност околности, овако смо размотрили изјаву ратнога министра: Неможемо тајити, да нас изјава ратнога министра задовољила није, и то у толико, што бисмо ми били желели, да се ои није упустио у тумачење закона. Но мпак погледом ва то, да је ратни министар опорекао оно, што је ирекјуче овде речено за угарско државно право; погледом на то, што он изјављује у будуће обзирати се на закон, дакле и на дотичне законе гледе угарске војске изјацљујем, да ми нећемо даза-

устављамо течај расправљања тим мање, што и ми велимо, да такова цепања војске нисмо желели никада, које би г било у противусловљу са законима, већ да се и надаље држимо непомичне такве угарске војске, какву зајамчују наши закони. Перцел вели, да сигурност и њег. вел. и народа тражи , да се у смислу закона што пре питање о угарској војсци реши. Уједно вели, да поштујући изјаву ратнога министра, и од сада се држи онога мнења, што га је погледом на успостављење угарске војске отворено изрекао ире неколико месеци у земљи а и у делегацији. За тим се прешло на дневии ред, а то је већање о ратном прорачуну. Говорио је известитељ Керкапољи, одговарајући појединим говорницима мањине. Он вели, да је разлика међу предлогом одборовим и мнењем мањине само за 4 и по мил. Напослетку примећује још гледе мировина хонведских, да пошто нису хонведи били војска заједничка, зато ни њихова мировина није скупни посао. и неспада пред делегације, већ пред угарски сабор. У специјалној дебати говорио је румунски делегат Манију, да католички свећеници код војске имаду већа права и повласти од некатолички, и да то неби смело бити. Још рече, да се код пуковина намештају такови војни судци, аудитори, који језика дотичне пуковине неразуму. Бониш рекне гледе војне крајине: У погледу војне крајине дужност ми је изтакнути ону разлику, која гледе тога нитања постоји међу већином и мањином; она придржава себи право Угарске,односно Хрватске, а ова жели, да се то право оживотвори. Ја мислим, да се код уставне владе неможе говорити о приуздржању, већ само о оживотворењу права. Зато ћу да гласујем с мањином. Пошто се прочита извешће одборово изјави председник, да је предлог одборов прихваћен. Међу чешким листовима породила се доста жестока препирка, којој се наравно радују бечки „славенождери“. Препирка се врзе око тога, оће ли чешки посланици ићи на чешки сабор или не: ~Народни Листи“ су зато да иду, а „Политика“ и „Нар. Покрок“ противног су мњења. Сад је та препирка престала, јев као што се у поменутим листовима изјављује, та ствар припада посланицима самим, да је реше. Свакојако би боље по чешму народну странку било, да те препирке није ни било?

CTPAНE ЗЕМЉЕ.

РУМУНСКА. Влада Румунска управила је на заступнике страних сила у Букурешту следећу посланицу: „Б/курешт 16. (28.) Фебруара 1868. „Новост, да су се у Румунској саставиле чете противу Турске, као и друге новости које имају исто значење, распрострла се иа Западу са брзином и вештином што узбуђују и заводе у заблуду јавно миење. „Услед најсвечанијих изјава владиних на страни као и код народног представништва: да неу.а ничега основанога у свима тим гласовима, и сигурна дастеивисамиг.,морали дати вашој владиточна упутства о правом стању земље, која никад није уживала више млра, влада њег, св. надала се да ће престати гласови и иастати извесност, да из Румунске неможе доћи никакав покушај који би рушио ре i, у суседним земљама. „Ми смо дакле изненађени, г., што видимо, да се у пркос свему томе држе лажни гласови, да постају из дана у дан сталнији, и да продиру и у звнични савет. „Ево зашто ми прибегавамо вашем обвезајућем посредовању г.., да би вас замолили, да учините кораке који су нужни, да би се ваша влада уверила о истини у ствари; јер ми смо уверени, да ће истина једном сазната од влада, учинити, да се јавно мнење освести од своје заблуде, и да ће тако иоверење наспрам нас заступити иеоправдане зебње. „То је тим неодољивије, г.., што одржавање неправедне тужбе изазива немир у самој земљи, и задаје јој зебњу, да те лажне новости што се распростиру, немају какве скривене и унапред спремљене цели, да немају намеру злу и грозећу сигуриости државе Румунске. „Такве зебње, ви знате г.., неприпомажу унутрашњем миру ни утврђењу добрих одношаја, које је влада њ. св. увек желила утврдити са свим европским силама, и нарочито силама заштитујућим, којима смо предани чуством признања. „Немогу завршити, г.., а да вам недам подпуно уверење, да је влада њ. св. предузела све мере, не да би угушила покушаје који нису учињени ни на једној точки Румунске, него да би обавестила и умирила духове који највише подозревају. , „Примите и т. д. „(Подписан) Сте Фан Голеско.“

У Новоме Саду, 5. марта.

У Новоме Саду, 5. марта. У седници српске правоелавне општине новосадсае, која је држана 11. Фебруара т. г. повела се била реч о поремећеном и јадном стању, у којем ее гимназија новосадска налази. Као члан општине, а уједно и проФесор гимназије сматрао сам за своју најсветију дужноет, да и ја од своје стране ироговорим о гимназијском стању онако, вако га свакидашњим посматрањем повнајем, и да се тиме својој савести одужим. Садржај тога говора мог уведеп је у ошптински запиеник те всте ееднице, и гласи од речи до речи овако: „Прва и најважни.ја особа у свакој гимназији је управитељ. Љегова је дужност да пајвише пази, шта се и како се ради у гимназији, да гледи како овај или онај учитељ дужност своју извршује, да иде често к њима на часове, па да после еваког опомене, код којег ову или ону ману примети, било у предавању? било у чему другом. Тако је свуда на гимназијама, где су при том учитељи људи, који су се звању томе посветили, учитељски испит положили и сведочбама п жнвотом доказали, да им је владање најпримц)није. А како је у том погледу у гимназији новосадској, у којој су учитељи понајвише таки људи, који на учитељство никад ни ми-