Застава

ЗАСТАВА.

У Новом Саду 25. јан. 0 грчкој ствари морамо се задовољити са изворима из „поуздане“ и непоуздане стране, са „званичним“ и незваничним нагађањима. Тако јављају „Преси“ из Атине у једном писму од најновија датума, да се још ни тамо незна, шта ће Грчка Валевском одговорити, но то су тврдо уверени, да he остати ина дуже status quo па било да Грчка усвоји ил’ неусвоји декларацију. Дипломатични одношаји који су прекинути међу Грчком и Турском остају и даље на тој станици на којој су данас, и само ће у министарству мене бити, те ће на место Делијаниса Булгарис доћи. „Ауг. новине“ говоре другим речма то исто: Ако к и будс, веле оне, одговор грчки такав, да се конФеренција мирно разићи може, ипак тешко да ће Грчка обвезати се, да своју будућу политику према Турској удешава до жељи конФвренције, а ако то неће бити, нашто ће онда Грчка и понављати дипломатске одношаје са TjpcKOM, кад ће ји наново прекидати морати, и ако неће ома на ножеве. а оно је боље да остане као што јесте, status quo. Но званична „Франса“ даље иде, и одрешито казује, да ће Грчка пристати на изјаву конФеренције, но само ће Турска морати започети, да настави дипдоматичне одношаје. Ово ће Турска моћи тим учинити, ако надокнади штету Грчкој, што јој је учинила, изгнавши њене поданике из TjpcKe и што је грчка пристаништа затворила била; без овог тешко да ће Грчка попустити, веле „Ауг. новине. Да ће по Грчку добро испасти ова размирица сведочи и то, што је Турска пристала, да је американски посланик са Грчком измири, а сваком је познато, на чијој је страни бијо американски посланик за читаво време грчко-турске размирице. У Шпанији спрема се страшна олуја. Земља је поцедана и подривена, и беснило странака тешко да неће у самом грађанском рату зајазе тражити. Догађај у Бургосу многе је немирне ноћи садашњој влади спремијо. У почетку револуције клер, та давнашња куга шпањолска, није се усудијо показати ни да је жив, а сад јавно убија власт земаљску. Клерикалци, Карлисте, републиканци, прогресисте и владина странка, све је то сада једно другом дорасло, нити се управо зна, која је странка од које већа. До сад су држале и прогресисте уз владу, а клерикалци су били неутрални, ал сад је влада са свију страна обкољена. Да је влада у критичном положају, то се види и отуд, што је досад навек изјављивала, да она оставља народу да реши, какву Форму владе оће у земљи, а сад кад ће се скоро кортеси састати, нема куражи да причека, него оће да установи директорију, тријумвират. Републиканцима ово иде у рачун, ако се ненађе и у Шпанији какав Нанолеон, који ће се од председника директорије умети царем начинити. У Лруском сабору биле су ово дана две занимљиве дебате о конФисковању имања краља Хановеранска и кнеза Хесенска. Краљ Хановерански никако неможе да непомишља да ће још једанпут на престо доћи, шта више он то држи да ће зацело бити, па зато непрестано агитује у његовој краљевини против Берлина. Тако је подигао легију од 1,400 момака те је о свом трошку издржава. Прусија можда би мирно гледала како се узалуд краљ троши, ал та легија при одласку свом у Француску добила је аустриске пасоше. Франпуска је давнашњи ривад Пруске, гроФ Бајст ако није гори бољи није, иза леђа краља Хановеранска ради дакле неко силнији. Ово је навело Бизмарка да предложи да се конФискују добра краљева, јер вели, ако нисмо у стању да изворе са којима се та легија издржава загатимо, а оно бар није паметно да их пруским државним новцем нунимо. Даље је напомено Бизмарк да управо у Бечу и у Паризу живе непрнјатељи мира или бар садашња status quo европска рекав: да је било доба кад се појављивала опасност за мир, али се доцније показало, да је то проистекло из ккевете на подунавску владу, и да су се само тиме заметали трагови. Опозиција је бранила са правна гледишта прогоњене владаоце али је и она то врло млако чинила. Либералцима је годило што се усвајава та мисао да и владаоци долазе под суд народни па пристају уз владу велећ; данас мене сутра тебе. КонФискација је закључена.

Париска конференција.

Давно је већ прошло оно лепо време за усукане дипломате кад се судба народах при зеленом столу дипломатских конФеренција и конгреса решавала. Било је то блажено време кад се народи сматрали као баштина владарах те су могли бити као и друга собственост предмет свакојаких јуристичних установах као н. пр. цесије, промене, а највише насљедија. То је било најблаженије време за дицломате, јер је ту често од ласкави речи на каквом балу, од каквог етикета, зависио читави дипломатски успех. Ал’ кад се после велике Француске револуције на концу прошлог века, народи мало по мало освестише и себе стадоше сматрати као самоцељ с којом владар није властан располагати као с баштином —• положај дипломације постаде други. То дор. дипломације бијаше доба борбе против самосвести народах. Тако звани „свети савез А ', ал’ по народе проклети 'савез, постави начело од Бога дате омнипотенције (свевласти) владарах којима се народи безусловно покоравати имају. На конгресима у Ахену, Љубљани и Верони, владари и дипломација европска поступаше солидарно против слободњачких тежња народах у Немачкој, Италији, Шпанији и Португалској. У то доба дипломати кад закључише при зеленом столу да ваља слободу ког народа угушити, таки се и армаде поставише у движај с једног краја Европе на други да „аукторитет владарски“ успоставе. Покојни цар Никола бијаше ~отац“ тој дипломацији и Метерних у Бечу и Неселроде у Петрограду волеше се као браћа рођена. Иоследње доба те дипломације беше децембер г. 1847. кад се велевласти и њихове дипломате сложише да угушо слободу у Швајцарској, па да у корист тако званог ~сондербунда“ (засебног савеза) којим језуити управљаше интервенирају. Ал’ слободни ШваЈцарци покварише рачун дипломатама. Таман курир Француског министра Гизота да однесе депеше сондербунду, ал’ га неможе више наћи у Швајцарску. Швајцарци распрстише сондербунд и истераше језуите. Мало затим букне г. 1848. револуција у Паризу и по читавој Европи; дипломате изгубише главе и повукоше се као мишеви у своје рупе. После г. 1848 истина настаде свуда реакција против револуционарни тежња, ал’ се солидарност европске дипломације на веки распршти, и .„свети савез“ никад се више не склопи. Изађе на површе ново начело, које као неки кемични реагенс има свемогућу моћ да раствара ил’ да спаја државе, а то велико начело, то је начело народности. Против тог начела све вештине старе дипломатске школе нису у стању баш ништа учинити. И сад настаје ново добазадипломацију, доба, да дипломати на основу уог великог начела свом народу користни буду. Најврстнији и најплеменитији представник те нове дипломатске школе, беше покојни талијански министар Кавур, а највештији, ако можда и не најслободоумнији, је садашњи пруски министар Бисмарк. Дипломација њихова приуготови битку код СолФерина и битку код Садове, те заче оживотворавати начело народности уједињењем Италије и Германије. Начело народности мора и исток преобразити, само што ће се овде, не као у Италији и Германији мање државе у веће слити, већ ће се веће државе по начелу народности у мање растворити. Италија и Германија нађе своје дипломате, ал’ исток још нема својих народних дипломата, а најмање нам се види, да такови дипломати с оне стране Саве ничу, где се са цинцарским средствима мисле постићи велики резултати! Има тому скоро тринајест година како се дипломати као и сад у Наризу састаше. И онда као и сад беше велико источно питање предмет њиховог већања. И онда и сад немогаше њихово већање никаквог резултата имати, јер се није узимало у обзир начело народности. Оно што се г. 1856. на конгресу у Паризу као мајушна ствар, талијанско питање, сматрало, оно уроди плодом, а оно што се држало за најглавније: умирење истока, остаде без успеха. А ово све зато што се у Италији апликовало начело народности, а што се за исток све радило да се предуцреди то ашшковање. Бидо је то у седиици

8. априла 1856. париског конгреса (протокол XXII.) кад је Кавур, против обичају дипломатском: да се само о оном већа што је назначено за већање изненада потегао талијанско питање и аустриског посланика тако у шкрипац довео, да се овај није знао наћи, те га напоследку ради Монака и смеју изложио. То беше вешто заподенута кавга с Аустрнјом, беше зађевица која приуготови Мађенту СолФерино. Пијемонт пре кримског рата и париског конгреса, беше незнатна државица у савету европских велевласти и на њен глас није се млого слушало при зеленом столу дипломатах. Ал вешта, народна политика Кавура знаде јој задобити важан глас у савету европском, и дипломација Кавурова протура Пијемонт при париском конгресу да и та мала државица већа са великим силама. Млого је пута речено да је Србија Пијемонт србски и југославенски. Ал у ово, по исток преважно време, где се сви дипломати ради источног питања узбуркали, Србија нема дипломатског агента нити у Атини, нити у Паризу, и у онај мах кад дипломате суде међ Грчком и Турском, кад се на париској конФеренцији установљују нека начела међународног права, која се посредно и Србије тицати могу београдски дипломати разбијају главу о системи репрезентативној са две или једном комором! Садашња иариска конФеренција није могла имати никаквог резултата, јер основ на коме је та конФеренција сазвана: конгрес и париски уговор 6д г. 1856. погрешан је будући да садржава установах које нису изведиме. Париски уговор гарантово је целокупност Турске и примио је исту у концерт (дружбу) европски. Но ово већ у себи садржава contra dictio in adjectis (протусловље у предпоставама). Иримити у друхкбу, др/паву која није, и никад неможе постати европском, а гарантовати целокупност те државе баш против они који би хтели да се садашња Турска европејизира то је пајвсће протусловље. Кандиоти, па и сви други хришкански народи у Турској, баш се ради тога подижу против Турака што хоће да збаце азиатски јарам, па неће да живе под установама азијатске државе, већ хоће да живе у својим, европским државама. Париски конгрес кад је примио Турску у европску дружбу, дао је познати да европски исток треба да постане заиста европски, само није повуко королар к тому, а тај би био: еманципација (ослобођење) Хришћана са малим државама хришћанским. Хатихумајум пако није никако могао накнадити тај королар, јер Турска, као Турска ма са хиљаду хатихумајума неможе никад постати европска држава. То су морали увидити и они дипломати који са ћутањем дипломатским непокривају мудрост, већ глупост. Да, и најтупљи дипломати морали су увидити да се Турска неда реФормовати, па да и неможе постати европска држава. Не лежи дакле у том чвор источног питања, већ у оној д о гм и европске дипломације, која се даје у ово свести: сви народи хришћански данашње Турске желе доћи под ру ско господство, па ове ослободити значило би их предати у руске руке; господство пак руско на Бос Фору, руши равнотежу европску, то је пропаст и слободи и цивилизацији европској; боље дакле да ти народи и под Турцима буду, где немогу шкодити, него да у рукама руским буду оруђе против Европе. Је ли ово истина ? па да је истина; може ли се Турска одржати? Народи хришћански у Турској могу имати симпатијах за Русију, јер их јо ова, па макар и себично, заштићавала, ал да би ти народи желили руско господство, па још кад би се уверили, какво је то господство, то сваки од нас зна да није истина. И Срби, и Бугари, и Румуни и Ррци, волели би свагда своје државе имати, него постати губерније руске. На како мисли Европа заштитавати и одржати Турску? Та се шепртљарија баш најбоље показала у садашњој париској конФеренцији. Еандиоти подигоше се против своји зулумчара турски. Грци из краљевине, притекоше својој браћи у помоћ. Склопише мале чете, оправише своје бродове, примише породице кандиотске као бегунце под свој кров поиогаше својој браћи како могоше. Ово чинише

Грци из краљевине, као приватни људн правитељство није се мешало, није подпомагало Кандиоте. То би сваком изгледало као највећа умереност од стране Грчке. Ал неке с иле у Цариграду, а напрво она која у слики дуализма хоће да носи културу на исток, побунише Турску, да опоро устане против Грчке, па да у једном ултиматуму заиште од грчке владе, да забрани својим Грцима да подпомажу Кандиоте. У Цариграду се јамачно мислило да ће се Грчка од страха препасти те да ће Турској безусловно таки попустити. Ал се Грчка није препала, већ кад одбаци ултиматум Турске, онда се диПломати устравише, јер видеше пред собом, у свој својој страхоти »источно питање које би могло доћи у савез са немачким питањем те европски рат породити. Зато брже боље саставише париску конФеренцију, да спор међу Турском и Грчком изједначе. Турска је јамачно мислила да ће јој конФеренција ујамчити ексекуцију њеног ултиматума. Ал конФеренција није хтела о том ништа чути; она се задовољила да постави нека начела и да та начела препоручи на примање грчкој влади. Јамачно да су оне силе које су уз Турску, ствар до крајности терати мислиле, да би Русија и Пруска рескирале, да тако исто уз Грчку пристану. Ал Русија још није приправна за рат, па иежели ускорити источну кризу, а и Пруска неће још да започне рат за уједи њење Немачке. Па тако се нешто сврши на конФеренцији, што је права шепртљарија. Кон Ференција препоручује Грчкој захтев Турске, да се чете слободњачке и бродови грчки у корист кандиота немају више у Грчкој купити и кандиоти подпомагати, те да грчка влада све то забрани ал се у том закључку конФеренционалном не каже, шт о ће онда бити ако Грчка ixa iа, ј оааиоучак HČ Uри U ТТГН в. ГрЧКИ бИ могла тај захтев конФеренције баш по међународномправу одбити. Ниједна влада неможе, а најмање има дужности, својим поданицима забранити да као приватне особе, по свом уверењу при каквом рату изван државе учествују. (Heffter Volkerrecht §. 148) Начело које постави париока конФеренција дало би се у сличним околностима и на Србију упоравити и нама је чудо да ниједан од млогомудрих дипломата београдских ненађе за вредно да то питање са гледишта међународног права вентилира. Метимо случај да буна у Босни букне, хоће ли Србија признати то начело, да мора пречити слободњачке чете које би својој браћи у помоћ притекле, као што то данас против начола међународног права изриче париска конФеренција у обзиру Грчке спрам Кандиота. Истина да у међународном праву нема кодекса, већ ко је јачи, тај је и старији, ал’ кад се каква установа међународног права може навести, то ствари ипак користи. Какав ће одговор грчка влада на захтев конФеренције дати, то се још незна. Духови су у Грчкој јако узрујани; одушевлење за рат дошло је до највишег ступња, па сад да се тај народ покори изреки дипломације, која гласи: ви несмете помоћи вашој браћи, већ морате лепо мирни бити, па гледати како вам Турци вашу браћу у синџире мећу. Није ли то изрека, која је кадра и најмирнију крв узрујати! Дипломација можда ће опет буру уталожити која се на истоку подигла, ал’ јој то дуго за руком поћи неће. Један облак може на лако прећи, ал’ кад се свуда навуче, ту онда поплаве бити мора. Једно је у тој ствари жалостно, што се то источно питање све још по рукама дипломата потеже. Да су народи хришћански у Турској међу собом сложни, да има праве солидарности међу Грчком, Србијом, Црном Гором, и Румунијом, неби морали слушати на изреке дипломатских конФеренцијах, већ би створили ново међународно право, основано на начелу народности. И ово начело, као што је при талијанском и немачком питању међународном праву други вид дало и стару дипломацију иза шарага бацило, тако ће и при источном питању своје триумФ светковати. Начело које је добило своју санкцију кроз топове код СолФерина и немогу дипломати при зеленом столу преокренути, П—Д.

„ЗАСТАВА* иЗЈГаЗи трипут у недељи, средом, петком и нсдељом. Цена је на годину 14. Фор. на по год. 7 Фор. на четврт године 3 Фор. 50 нов. а. вр. за Аустрију, аза Србију на годину 140 гроша па по год. 70, а на четврт године 35 гроша.

Број 18. УНовоме Саду, у недељу 26. јануара 1869. Год. IV.

Огхаси ее рачунају хичиии врста, које из гармонта заузимају, иза сваку Ј врсту плаћа се за први пу.т,5, за сваки даљи пут 4 ћг** 7 осим тога за жиг увек по 30 н. Дописи се шаљу уредништву а предплата и инсерзти администрацији „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад.у куки број 858. код златног једнорога .