Застава

ЗАСТАВА.

У Новом Саду 22 јануара. * Један телеграм „Пешт. Дојда“ из Цари- • града јавља, да је војено министарзтво издало ; разним генералним намесницима заповест, да до пролећа приправе за бој 100 батаљона 1 војника. Уједно се јавља, да Łе стићи из Аме- ; рике пушке острагуше, које је порта тамо ! наручила. Оваки гласови по себи нису ништа необично ; у данашњем времену, где још сви државници европски којима је у рукама судба народа држе, да је за одржање мира нужна за бој спремна војска. Но кад се то вели за Турску, онда сасвим другчије ствар стоји. Онда се мора узети, да је и сама порта, која се осигурана гаранцијом западних сила до сад љуљушкала у уверењу да ће тако вечно моћи животарити, сад дошла до тога увиђења, да је близу час, кад ће наследници отетих земаља поискати као пунолетни свој део, што им неће моћи ускратити, ни покровитељи њихова тутора Турске. С тога се дакле и порта оружа и то с већом брзином него што је то природно Турцима, који су научили лењо седети на грбачи подјармљених народа. Народи пак које Турска мисли с том војском и с тим острагушама и даље гњавити једва чекају да пукне прва „острагуша“ нек се већ једном дође на чисто с тим: „на коме ће останути царство!" Да порта сама не жели рата то је познато свакоме ко помисли на Финансијално стање њено, а доказује и овај пооледњи случај што га телеграм „П. Л.“ јавља, наиме : да је турски пуковник Али беј на граници црногорској нападнут и тешко рањен; и да је порта забранила, услед тога успламтелој војсци, сваку повреду граница црногорски. За ратоборну државу, то би било већ довољно за casus belli усрок рату али ће порта и то морати прежалити и ћутом прећи, јер слути, да ће прве пушке које запуцају одјекнути преко гроба турске државе. 0 бечкој министарској кризи нема ништа новог, до неке измене у досадањој комбинацији лица и то за просвету место Унгера Рокитански. За министра земаљске обране јед- I нако подржавају владини листови ф. м. л. Ваг- ; нера, који се у Далмацији баш није одликовао својим државничким талентом. Но ваљда „Н. сл. Пр.“ баш далматинске заслуге Вагнерове сматра за толи важне по државу, да га министарским портФељом треба наградити, кад толико говори за њега. Важније од питања ко ће доћи у министарство, изступање је тиролски посланика из „рајхсрата“. Тај поступак од штетног је утицаја и на судбу министарства и на делање рајхсрата, јер за Тиролцима лако могу изићи Словинци и Пољаци, и онда ће „уставоверни“ брзо доћи до увиђења, да су кратковиди у политици били кад су држали да могу присилити наролфненемачке у др- ; жави, да приклоне у „немачки“ јарам свој врат. Наравно да дођу до те увиђавности мораће се до крајноста терати. Извештач „Пел-Мел-Таг.“ јавља из Рима, да се није успело са адресом језуитском о „непогрешљивости“ папиној, и сад се мисли та ствар поправити с тим, што ће се послати један прелат Француском двору, који би имао уверити двор о нужности те догме, те да га приволе на изјаву, која би потпомогла жељу папину у том правцу. 0 владици Штросмајеру јављају да је опет говорио у конгрегацији епископа беседу која је још већи утисак чинила на слушао од оне прве. Француско министаротво као да је исте среће са бечким у погледу консолидовања свога. Још честито није ни ушло у посао, а већ се поговара о скором паду његовом. Повода довољно дају дебате у законодавном телу, но лица која се означују за посљеднике Оливјерове, тешко да и толико вреде колико сам Оливје. Понајвише се држи да ће доћи Друјен де Лиј, који је дуго времена био министар Наполеонов, те неке новине сумњају да би умео сад бити уставан министар, кад је научио служити под личном владавином. Међународна комисија која се скупила јесенас да пројектује реФорме судске у Египту, довршила је свој посао. Извештај комисије потврђава нужност реФорме по цивилној и криминалној струци и на ту цељ препоручује, да се што пре образује мешовит суд, у коме би интеркси Европејаца осигурани били већином чланова тога суда, који би уј§д6о стао

на пут злоупотребама конзуларских судова у Египту. Шпански министар бродарства Топете говорио је у седиици кортеској кад се дебатовало о пред огу Кастеларовом: да се сви бурбуни прогласе за вечито збачене са шпањолског прбстола, за Монпанзију изјавивши, да ће иступити из министарства, ако се буде гласало против херпега. Кастелар бранећи свој предлог познатом ватром и реториком својом изјавио је да је његов предлог поглавито против Монпанзија управљен, јер је он четири пута бурбонац. Предлог је као што је познато одбачен. f 7

Криза у Аустрији - и Мађари.

Читаву недељу дана трајала је генерална адреска дебата у рајхсрату. Напред се могло знати, да ће победити немачка већина. тим више, што се и крајња левица немачка здружила са осталим Немцима. Истина адреса већине није сасвим у духу спомснице мин. већине, јер ова недаје „пардона*. ова неговори ништа о споравумлењу са народном опозицијом, него само о томе: „како ваља одпор протлву устава полагано, корак по корак сломити“, Докде адреса и саме већинекаже: „да ће рајхсрат у духу најискреније помирљивости жеље становништва, на промену уставски определења смерајући узети брижљиво у разсуђење“; везивајући ово за два услова: прво, да разширење автономије не буде опасно за државни интерес, и за ујамчену заштиту права свију племена и грађана, и да неповређује уставну самосталност постојећи краљевина и земаља, друго, да се тим постигне свестрано учешће у државном заступништву. Но баш те услове немогу Славени, нарочито пак Чеси изпунити; пре свега они неће први корак поравнању учинити, друго они неће напустити своје државно право, особито у територијалном погледу, јер је очевидно, да већина под заштитом „самосталности постојећи краљевина и земаља разуме забрану, да Ческа, Моравска, и по околностима и Слезка не саставе једну целину. Бајст је у адреси играо чудновату улогу. Он је четири улоге играо: приватног човека, рајхенбержке коморе заступника, министра спољашњи послова, и држ. канцелара. И као приватан човек, и као министар спељашњи дела био је наклоњен мањини и за њу је говорио, али као заступник Немаца, и канцелар морао се изјаснити, да ће гласати уз већину премда се и ту напоследку абсентовао. Гискра је при крају ген. дебате говорио, и блажији је био, него што је споменица мин. већине. Нагласио је, да неможе ни бити министра у Аустрији, који не би за споразумлење и измирење био но да они, кои су из рајхсрата изишли, најпре у овај уђу, т. ј. да се предаду на милост и немилост Немаца. КајзерФелд, кои је иначе автономиста био, говорио је ватрено за адресу већине али нити је при коначном гласању био, нити се примио председништва министарства. Ово је последње значајно. Или се није са данашњим министрима, или се није са монархом погодити могао обоје је Фатално. Ако је прво како се може и помислити, да ће се министарство Хербст-Гискра са Палацки-Ригером погодити моћи, кад се и са КајзерФелдом неможе; ако друго, како ће се цар дуго моћи са постојећим министарством слагати, кад се са КајзерФелдом није могао. Очевидно је, да Аустрија нема лека. И сама круна неможе да се одључи, на коју ће страну, и што је најгоре јасно је, да око круне овлађују елементи, коима ни до устава и уставности, ни до жеља Славена, а наиме Чеха није стало. Из адреске дебате једно се видило јасно, а то је: да међу Немцима, и то баш онима, кои се „либералнима“ називају, и између Славена, а наиме Чеха, измирења нема и неможе бити. Скене је немачку централистичну мисао најјасније изказао; „распра је вели о моћи, а не о праву,“ и није један Немац у дебати рекао: да ће пре Аустрије нестати, него што ће се Немци одрећи господарења у Цизлајтанији, које им као „културном“ народу припада,' т. ј. пре ће се са Немачким здружити, него што ће се и успоређеном, а некамо ли подчињеном улогом у Аустрији задовољити. Међутим министарство у духу Хербст-Ги-

скре неможе се у Аустрији за дуго одржати, не само због одпора Славена, него и због тога, што код круне све већма поверење губи, и то због његови слободњачки тежња на пољу религијозне и интерконФесијоналне слободе. Садање министарство било са Хазнером, или ма с ким на челу, остаће привремено, донде, док рајхсрат не одобри буџет а ако Пољаци, а њима наравно и Словенци изступе, још ће и npe крај му бити, премда од Пољака по вођи им Грохолским судећи, није тај одсудни корак очекивати. Да се круна стави на станиште славенске народне опозиције у Аустрији, и то није очекивати, не само из неповерења према Славенима, а особито Чесима, него што би то изазвало жесток одпор Немаца, кои би се издржати могао само онда, кад би Мађари уз Славене стали али Мађари се тако боје Славена, да би пре уз ђаволе пристали противу, него уз анђеле за Славене. И тај ђаво бити ће реакција цизлитавска; и с тим ће ђаволом сложити се мађарска аристокрација, да и немачке централисте, и славенске нацијоналисте у корди држи. И наступи ће борба између царизма, и европског демократизма. И победи л’један, или други главом ће платити народ кои, колико је мали, рад би да надмудри Немце, и надјача Славене. Canimus surdis.

Отворено писмо г. Матићу.

(Свршетак.) После 29. маја започела се „нова ера* у Србији онако исто као што су се започеле све „нове ере“. Усред жалости за убијеним кнезом започела се грдња на његове бивше министре и либерална обећања од нове владе. Љберална „Србија" надметала се у проливању либералне воде са конзервативним „Видов-даном“. Либералци место да изнесу на среду потребе народне и да изнесу на јавност установе које су потребне народу и да те установе ставе као неопходан услов влади (conditio sine qua non), ако ће она да се зове народна либерална и да се боре само за установе ане за личности - задовољише се да певају химие новој ери да зидају куле по песку. .. .Није се могло? Онда шта је значила сва она „либерална" ларма? Приближило се време никољског „уставотворног“ одбора. „Дибералци“ су једнако певали химне влади како неће ништа да ради „за народ без народа", али „либералци* никако неизлазише на среду с тиме шта он и мисле да треба урадити за народ. У чланку „Велика Србија* ја сам учтиво запитао „либералну опозицију“ да изиђе на јавност са својим начелима исвојим програмом за рад. Ја сам тада још мислио Да у Србији има либералне партије са својим начелима и својим програмом (младост лудост). Као одговор на то, ако и не непосредан, изађе у „Србији" чланак: „Ко је опозиција“? где се просто каза да у Србији нема никаквих партија, никаквих разних мнења, да у Србији исто мисли и влада и народ и према томе да нема никакве опозиције нити може бити осим неких себичњачких клика (кајмакамских ? каки ли других незнам) и неких „анархиста" међу које је сигурно подрсзумевана и моја скромна личност. „Они мишљаху већ да су на влади" као што им је дивно казао Видов-дан. Али то није био одговор на моје питање. Баш да су либералци и мислили да влада оће што и они они су требали да одговоре на питање шта они оће. То је било тим пре могуће ако се је њиово мишљење слагало са мишљењем владе. То је зактевало начело јавности, које су они имали једнако на устима. „Ллбералне вође“ сигурно сматраху за увреду да ко сме посумњати у њиову политичну мудрост. Чињенице показаху да је моја сумња и у њиову политичку мудрост и у либерализам чиновника у опште, што се изказало у чл. „Велика Србија“, била сасвим основана.*) Либералци и незаикнуше се да говоре о народним потребама и о установама, које треба и морају да се узаконе па било то којој ди•) Ја се могу позвати на редакцију „Заставе* да сам у писму с којим сам јој спровео споменути чланак ако не прорекао а оно наслутио ово што се дешава у Србији данао.

настији по вољи или не. Место тога они у лицу овог најглавнијег преставника г. С. Бошковића изиђоше да бране двокамерство противно свом уверењу*) установу за коју је и сама влада доцније увидела да је непотребна и од које је одуотала. Либералци су говорили просто као владини чиновници. Доцнији рад београдских либералаца беше, да речем просто: политично шарлатанство. , Г. Бошковић поотаде официјозни редактор и ! из „Јединства“ удараше на „Заставу“ орган народне партије у Војводини и Српске омладине у опште, што је било добро познато г. Бошковићу. После кратког времена г. Бошковић беше принуђен да оотави редакцију. Због болести као што он рече. Да му верујемо. Али да ли сви чланови „либералне* партије у Београду беху „болесни“; те ни један од њи немогаше да привати редакцију? Зашто г. Бошковић мораде да предаје редакцију са „похвалителним листом“ човеку з.а кога се све може пре рећи но то, да је икада био члан либералне партије? А „Јединство” беше нарочито зато основано да покаже солидарност владе и „либералаца“. На тај начин „либералци" чињеницама показиваху да влада немисли што.они, афразама стараху се то да сакрију. На чланак Жујовића „Ко је крив“ ? Устадоше ОФицијовне новине управо против „либералаца“, а после тога у полемици са „Видов-даном“ они се опет стараху да покажу свету да је влада уз њи. Ту су обе стране изгледале као деца што се инате па вичу једно другом: „цркни! пукни! мој је тата није твој.“ Чињенице утериваху у лаж бивше либералце, који говораху да у Србији нема опозиције. Дође и велика народна скупштина на коју се позиваше бивши либералци и донесе устав, који се je тако жељно i ишчекивао. ЗаШто неуђе у одбор г. Стајковац? Зашто се разболе поп-Јова он, који ваљада у целом животу није био болестан ? И после свију тих чињеница изиђе опет г. Васиљевић да Фразама покаже солидарност између владе и либерализма, да сведочи да устав садржи све услове за развитак српског народа и да позивље уједињену српску омладину да и она то посведочи својим одобрењем! То је скандал који се ваљада само у нашој журналистици могао догодити и који ваљада само кратковиди београдски „либералци* нису могли да разуму. Полутанство то је најгора политика, која се само може замислити; она незадовољава нико г а а оружа против себе св е. Београдски „либералци“ својом шепртљанском политиком незаслужише вере код владе а изгубише је код омладине. На предлог г. Васиљевића одговори омладина муклим ћутањем. А л јед а н глас нерече: да. Одношаји између српске владе у Кнежевини и уједињене српске омладине или управо народне пар тије у целом српском народу, који су се толико покривали, изиђоше на јавност. Г. Васиљевић, који је претрпео потпуно „Фијаско" у омладини са својим предлогом место да увиди да је либерална шепртљарија изиграла своју улогу изиђе опет да пречишћа рачуне и да називље свакога непријатељем српског народа, ко се неслаже са београдским либералцима т. ј. да називље непријатељем српског народа целу српску омладину. У том последњем тренутку у ,дванајестом часу“ као што је рекла „Застава“, кад су се београдски либералци, који преста' вљаху вође омладинске, одрекли омладинских ; начела и идентификовали слободу са династијом; • кад су прогласили себе за монополисте либе; рализма и кад су прогласили кликом и либе■ ралном недоношчади све оне који осташе верни ■ начелима што их је омладина изрекла ја ' сам држао да треба једном да се поставе на чисто одношаји српске омладине и београдских либералаца а тиме разуме се и владе у Кнеже-1 вини. Држао сам да је крајње време да се искаже отворено мњење о српском уставу и о реФормама што се још могу очекивати; да : се једном стави „conditio sine qua non“ што I су требали да ураде бив. либералне вође још i пре топчидерске скупштине. Ја нисам добио ; ни од кога пуномоћије да говорим ма у чије име. Ја сам говорио само у моје име, али прн ■ свем том ја сам уверен да сам истинито прој *) Ако би г. Бошковић имго воље да ово одре• кве, ја ћу се позвати на живе сведоке, кзји j внаду његово мишљење о тој

Број 9. У Новоме Саду у петак 23. јануара 1870. Год. V.

„ЗАСТАВА" излази трипут у недељи, средом, петком и недељом. Цена је на годипу 12 Фор. на но год. 6 Фор. па четврт године 3 Фор. а. вредности за Аустрију, а за Србију на годину 120 гроша на по год. 60, а на четврт године 30. гроша.

Огласи се рачунају по количини врста, које из гармонта заузимају, и за сваку врсту плаћа се за први пут 5, за сваки даљи пут 4 н. осим тога за жиг увек по 30 н. Дописи се шаљу уредништву, а предплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ“ уНовиСад, у кући број 858. код „златног једнорога .