Застава

ЗАСТАВА

„САВИТИ ИЛИ СЛOМИТИ.“

По повратку краљ. комесара са „разширеним и прецизованим“, али не и о бј ављеним инструкцијама, долази нам и гудило владајуће странке мађарске, „П. Л.“ у очи нове године као да би нам хтео „честитати“ на срећи, коју нам владајућа странка у изглед ставља од нове године, и коj’oj је претеча и носијоц главом велеможни господин барон Мајтењи. Честитка „П. Л.“ интересоваће наш српски свет и зато ћемо саопштити оно, што је главно из ње да с тим уједно и „П. Л,“ и патронима му покажемо, да нас није ни мало стра од претње која се ту садржи, шта више, да их ево ми „безплатно“ распростиремо у нашу публику, да се развесели у првим данима ове године. Кад какав „нитков“ (враћамо „П. Л,“ истом мером, да не рекне, да смо тврдице или необразовани!) хоће честита човека да оцрњује пред другим, најмања му је брига, каквим ће поводом то чинити. Нитковлук не бира ни прилику ни повод као ни cpetства; то му је карактерно обележје. Тако и „П. Л.“ узимајући тенденцијозан и изврнут извештај из „Мађ. Пол.“ о току седнице варошког представништва новосадског од 22. дек. за повод, просу опет торбу семитске жучи своје на слободоумну народну странку, у коме спазисмо и ону реч, коју галантни какви смо већ према њему вратисмо му са истом „учтивошћу.“ Што је представништво слободнекраљ. вароши Новог Сада по дужности својој и у интересу вароши решпектовало постојећи закључак, где да се зида варошка кућа, што је, као аутономна општина имајући на уму дужност да уставност чува као највећу светињу земаљску, закључила затражити заштите у сабора, против насиља комесара, који нијепосланза политичне ствари а у ове се меша вређајући автономни делокруг вароши то „П. Л.“ узима за повод да се забави с нама по свом „хандлерском“ начину, који је до сад довољно познат и о чему због тога, не ћемо даље овде говорити. У каквој намери то клепало почиње опет тандркати, ево нек свако дозна од њега самог. Милетић са својим присталицама вели „терорише“ (докле ће већ, бог га видио!) муниципијум новосадски, „а према таком поступању стоје у мер ени (!) елементи са скрштеним рукама, очекујући св е спасење од владе и њени органа, а ништа нису кадри учинити што сопственим трудом.“ „Како ли су јадно пиштали државопријатељски листови (зар их има више од једног? У.)српски, како ли се тужно разлегаше лелек из логора умерењака, кад је краљ. комесар на неко време оставио Нови Сад, да прими упутства од новог министра-председника! Плима им је дорасла

већ до уста да их подави, ако се г. Мајтењи што пре не врати, да је снажном руком одбије тако се могло тада свуда (!) читати и слушати, и ми не можемо прећутати да је то лелекање и урликање управо стидно. Зар се не осећа (у том логору, на име), како се јако аутономија компромитује, како се губи сваки оправдани утицај и самосталност пориче, кад се и не покушава самопомоћ, него се вечно у помоћ полиција зове? Ми неможемо веровати, даје „патријотски“ елеменат међу Србима тако ништаво мајушан, да би тероризму „ултраса“ (народне слободоумне странке) подлећи морао. Избори за сабор земаљски показали су на пријатан начин, каква решавајућа снагалежиу „умерењацима,“ само кад прегору своју индоленцију, (немар) и мушком храброшћу ступе у борбу. Ето и у најновије дане показала је победа деакове странке у паланачком изборном срезу, на којој страни лежи решавајућа моћ. Али већа је енергија и дужност у логору ултраса (народњака), дочим умерењаци после свакога напора своје снаге падну уморни у дубок сан, и блажени сневају о благотворном деловању министарског провиђења, Док буде така констелација трајала, мораћемо управо очајавати о успеху свију напора, које влада чини. Са екстремнима (са народном слободоумном странком на име) не може се пактирати, ни на политичном ни на црквеном пољу, јер они не ће никакве трансакције (погодбе). Не може њих задовољити никаква концесиЈа, Ј е Р они не ће да буду задовољени. Да су они (т. ј. ми) приступачни мисли „измирења,“ пространа, да управо кажемо, са гледишта државног не оправдана автономија, којаим је у ствари школе дата, даље: сазив карловачког сабора (летошњегЈ што је у најискренијој намери следовао да оправданим тегобама помогне (до душе видили смо какваје била та „најискренија намера“ У.) морала би их већ одавно увући у круг уставног и патријотског деловања, Али тај ултранародни покрет на свим пољима, како државном тако политичном и друштвеном, смешан је сапустим радикализмом, за ког у оквиру угарске (ваљда мађарске? У.) уставне мисли нема места, и по томе је са свим ван домашаја посредовања владиног. Према тим екстремима (т. ј. нама У.) може бити парола само то: „савити или с лом ити“;аако се тад умерени елементи место да својим политичним противницима земљиште отимају, г УР е и клањају и бојажљиво повлаче натраг, где ће се онда наћи тачке, за које ће се надвезати успостављање уређеног автономног стања? Јел ту онда чудно, ако се с дана у дан подиже опомена, да се српском врзином колу учини крај с тим: да сетојнародностиједномза свагда одузме автономија, која им је

законом ујамчена? И у томе, да се таким захтевима не може неко извесно оправдање одрећи, лежи врло важна опоменаза умерену странку међу Србима. Влада краљ. комесара не може се овековечити, и з у з е тном стању (дакле ту смо? У? не сме се оставити дуг рок, мора се пре а после почети старати да се стање сталожи; неузможе ли се то постићи у оквиру таке автономије каква је Србима сад дата, онда не остаје ништа друго, до автономији, коју један део злоупотребљава други пак не уме да употреби корисно, уже границе повући, и агенде само упр авеположити у руке државе. Така евентуалност може лако бити неизбежна. Бил тада било умереном елементу међу Србима послужено с тим, ако би се законодавство видило принуђеним, ради обуздања ултра-народне агитације, прекрижати рачуне закона о „народности“ и закона школскога, и целој српској автономији заврнути ши)у? Најпосле, то су ствари и умерени Србаља, које на коцки стоје и они ће своју сопствену ствар заступати ако отпочну бој са народњацима. То им дајемо данас на размишљавање, кад деловање краљ. комесара одпочиње свој даљи развитак. Без снажне, самосвесне потпомоћи патријотични српски грађана мораће успех полован остати, у интересу Срба сами лежи, да се цељ потпуно изведе.“ Тако „П. Лојд“ у својој посланици „ко Сербом“, у очи нове године. Ми не ћемо много речи трошити на ову посланицу ради објаснења, јер је јасна по себи. Намера јој је, потпомоћи окуражити с једне стране „умерене елементе“ сад кад им се и орган покреће, с друге стране заплашити наш народ и тим начином гонити поједине, слабије или неодлучније људе у коло „умерењака.“ Ако не ступиш народе српски под барјак, ког „стална“ рука Стратимировићева развије и не повијеш врат свој под бич комесарства, изгубићеш автономију и ову коју сад имаш. То је смисао намере „П. Лојдове,“ која по политику којој он служи не би била хрђава, само j’e атресована на непознато место. У нашем народу, како се види, нематакв о г „умереног елемента" каквог би хтео ~П. Дојд.“ у оваким околностима и оваком политиком какву владајућа странка према нашем народу тера, не може се ни образовати, ма ее колико упињали. С те стране, не само да сте се доцкан, него и врло хрђаво обули. „П. Л.“ као да и сам увиђа то, али он је таког соја госпоцкога, да ће за паре лизати где се не лиже, па не треба се чудити што се чини луд. Он сам признаје, да наши противници ни тренутка не могу живити без комесара и полиције, а то показје да их нема до неколицина само, а и тој

је чиста савест, да је мора закриљавати сунце I државне силе. I Но две три морамо приметити П П. Лој- I ду“ на његову претњу, да ће се автономија I одузети, ако се не створи странка „уме- I рењака“, која ће потискивати народну сло- I бодоумну странку. Та је претња чивутски безобразлук, а ми се ничијег безобразлука не бојимо. Не кажемо да се то не би могло догодити, кад би сабор био састављен из четири стотине „П. Лојдови“ уредника и никога више. Али на жалост „П. Лојдову" није тако, и ми опомињемо наш народ на ову претњу зато, да може пљунути у очи ономе, ко буде лагао, кад будемо једаред на чисто. Не мислимо ми с тим рећи, да се ми уздамо у наклоност сабора. Али смо слободни погледати на своје а не на „Лојдове“ очи, и гледајући тако, ми видимо: да ни једна странка сабора не сме гласати да се укине автономија нашег царода, не за то, што би која странка била нама пријатељ, него што би у том случаЈ'у начело просветне автономије задесио удар, ког би све конФесије морале осетити. Без обзира на идеје, на слободоумље и конституционализам, без обзира на автономију као такву, не би смела ни једна странка гласати да се наша автономија руши ради користи сопствене автономије дотични конФесија, којима који поеланик припада. Па да за тренутак и допустимо, да би већина саборска деакова странка и била вољна учинити таки атентат на сам устав. „Пест. Лојд“ заборавља, дадеакова странка више није она компактна маса, која j'e пре била, да са њоме не располаже више влада онако, како је то до скора било. Он губи из вида право стање њено, ал ми не губимо. Ми знамо даје Лоњаји министар- " председник диндушманин наше автономије. ал ми ћемо се тешко преварити, ако кажемо да Лоњаји посланик ни на који начин не би у тој прилици са својом четом потпомогао владу, ма да је и сад диндушманин наш. Ми би се за тај случај смели опкладити, да би Лоњаји употребио нашу автономију као оружје против владе ради својих рачуна, а баш и као протестанат не би се смео сиграти са начелом автономије, имајући у овој „католичкој“ држави на уму ону изреку: hodie tibi cras mihi. Да не дуљимо, довољно је рећи, да се „П. Лојд“ затрчао као ждребе пред руду, са својом претњом, а исто тако лудо изгледа, кад наручени у кујни новосадске денунцијантске чете, вапај: да се укине автономија, хоће да претстави као „основане захтеве.“ Шајлоче, познајемо се већ добро! Да је на денунцијантску, укинула би се не само автономија, него би се истребило Српство да му ни траг не остане;ал су силе кратке. Докле год ви будете терали улт р а-

НОВА ГОДИНА 1873. У СТАРОМ ШЛОФРОКУ

Туцин дан и бадље вече а и божиВ су већ Ајмашани одвијали куд треба, те нам сад ништа друго не остаје, него још само „нову годину“ са писмоношким и оџачарским честиткама да претуримо преко главе и џепа, пак смо онда опет на чистини, и осовина света опет Бе се окретати као и до сада, ако јој само свемогуБи госп. Мајтињи ручним писмом и под асистенцијом хонвидскомто не забрани. Обичај је у српству, да се божић вија, Ајмашани у Новом Саду поседају на коње »да вијају божиБ", те га терају кроз темеринеки и кисачки сокак све дотле, док се божиБу «е смркне и док се варош не осветли гасом in spe. Мени се само чини, да не би ни мало било шкодљиво, кад би се увело у обичај, да се осим божиБа и други неки свеци вијају, т ако на П р ИЛИК у има у Новом Саду један чудан сеет О ц, па како би било, кад би и њега Ајмашани мало повијали, док мусе несмркне?,,. Него збиља да пр^ емо на О т Иа р. Сви, којима је бог дао уста и језик (осим владике ГрујиБа) отварају их дапас да поздраве „нову годину брату и пријатељу, комшији и знанцу, да им искажу топле жеље свога срца, да им пожеле среБу и напредак. Само ја и владикаГрујиБ још нисморекли сво-

је; само нас двојица ћутимо и никако да отворимо уста, даи ми коме честитамо, МеЦутим ми смо се приватно договорили да овако поделимо улоге:ја као подлишчар „Заставин“ да честитам нову годину претлатницима „Заставе“; a он, као владиканарода српског, да поздрави и искаже своје жеље Србском народу, Шта владика ГрујиБ жели српском народу, то Бемо без сумње скорим чути, а од мене би било арогантно, кад би ја хтео бити тумач његових мисли, који сам се још као дете дивио његовој речитости на карловачком сабору од г. 1861. За то Бу ја само мој део, моју улогу да извршим дакле да честитам „ново лето“ (овогодишња је зима тако блага, да се може летом назвати) претплатницима „Заставе". Пре свега ја им жел! м да дуго живе, јер што они дуже живе, то Бе и „Застава" дуже излазити. а на ономсвету неверујем даима штампарије, као год што неки доказују данема ни штемпларине , ни „преспроцеса“ ни вачке (мал’ не рекох азачке) тавнице, Друга ми је жеља, да претплатницима нашим МИЛОСТИВИ бог подари јаку силу памтењаисекања, тако да чим је која четврт на измаку, а они одмах да ce сете, да ваља шиљати нову претплату; и не само да се сете, него да им премудри творац и довољно снаге улије, да намеру своју и изврше, то јест, да претплату заиста пошљу.

Tpefia ми је жеља, да сви претплатници „Заставе" имају добар и здрав стомак, те да лако сваре оне тешке и горке залогаје, што их маЈшрска влада народу нашем швље, и о којима у „Застави" доста могу да читају, те да им се не смучи у желудцу. Четврто желим поштованим претплатницима „Заставе, да се множе, као звезде на небу, као рибе у води, као песак у мору, да их буде „легионелегијона“; та и бог је рекао „множите“ се! абогаваља слушати. Пето им од срца желим да се прославе, да што чешБе читају своја имена у новинама, да им новине име разносе у све крајеве света под рубриком; „Прилози на народно позориште“ „на гимназију“ и т. д., те да им се славна имена читају у Цариграду у Паризу у Америци... Шеста ми је искрена жеља, да што скори]'е дочекаЈу, да им „Застава" сваки дан у куБу долази, да их ујутру буди из кревета, а увече да их забавља да пре времена не заспе, Седмо им желим, да дочекају од CBOj'e деце и унучади радост да се и ови претплате и да читају „Заставу“, а они онда само да слушају и своје старе очи неморе, него само да седе уз лулу шверцованог дувана и уз чашу неготинскогвина, и да само по кадкад поуче децу иунучадсвоју, шта је то гласило јавнога мњења, шта су то новине, поштене српске -новине.

Осмо им желим, да дочекају осмо чудо, кад Бе МаЈЈари, односно њихова влада, према Србимабити оно исто, што је и према маЦарима, кад Бе бити праведна, те увидети и припознати права угњетенога народа српског. Девето желим, да им порција и дација буду девета брига, то јест да ме господин државни тужилац не би рђаво разумео, дахоБу тимда кажем, да им порцију и дацију олако буде иамиривати, да да не осете да је то терет према богатим приходчма њиховим. Десет.а ми је жеља, да идуБа нова „година" не затече баш сваког на своме месту, него некогкоје сад н. пр. у вацу, да затече које у Новом Саду, које у Панчеву; неког ко се сад налази у варадину, да затече у Карловцима, а неког који j'e сад у Новом Саду, да затече у хонцкој вармеђи,,, Имао бих ја још луну торбу жеља, кад би и читаоци само имали пуну торбу стрпљења да ме слушају, али ја знам да поштовани читалац има и друге честитке да прима, ту су ти писмоноше оџачари, црквенаци, „хаускнехти“, кредитори, сви они желе да искажу своја топла и искрена осе Бања, своје срдачне жеље, које би волсли да се»спуне, те зато морам ја и њима места уступити, Ја сам овим мој данашњи задатак свршио, а сад да чујемо владику Грујића,шта нам он жели ! Абуказем.

„Застава“ трипут недељом ередом, пет Ком и седељом. ЦЕНл -зЕ ОВА 34 Аустро-Угарску: на целу годину ■ • [ . 2 *“₽• на пода године “ » на четврт године ® » на један месец дана ..•••• 1 » за Ср«иЈУ: (у сребру) за годину 120 гропга, иа пола године 60 гроша, а на четврт године 30 гроша чарш.

ВРОЈ 1. /г . У НОВОМЕ САДУ, У СРЕДУ 3. (15.) ЈАНУАРА 1873. ГОДННА VIII.

ОГЛАС II ? ' рачунају се ио количини врста или меота' '■ које заузимају из оваких ситних петит олова, и за сваку врступлаКасеувекпо 6 новчиђа. а за жиг сваки пут башка по 30 новч. ,| О II II С II ' | шаљу се уредпиштву, а претплата и огласи ' администрацији „Заставе“ у Нови Сад, укуКи под бројем 11 и 12 у дунавској улици. Рукописи не враКају се натраг.