Застава

мађареку политику у земљи, дотле ће цео народ наш стојати на становишту томе, који ви називате 'ултра-националним српским! Клин клином! А краљевски комесар може и даље развијати своју „задаћу 1 , па „овековечило се изузетно стање и или не, баш за то, шго ствари и „умерени Срба стоје на коцки‘‘, баш за то не ke се моћи стабилност стања у држави увести на другом до на овом земљишту, на коме ми стојимо, јер је то једино уставно, законито. С погледом на то, што је наш народ уверен, да је на правом nvTy ; с погледом на то, да ми имамо права, ако не већа оно бар иста она која имају друге народности у овој земљи; с погледом на то, што знамо да се противзаконита дела морају осветити на виновницима самим; с погледом на то, што у нашем народу нема елемента за таке „умерењаке,“ какви би хтела господа у ПештиВудиму : ми одпоздрављамо „П. Лојд“ и братију му са псалтирским стихом који вели: „страха же вашего не убојим сја ниже смутим сја...! Са резултатима снаге „ умереног елемента“ „П. Лојдовог“ при посланичким изборима, а нарочито са резултатом у паланачком изборном срезу, нека се „Л Јд теши. Ми му ту радост не кемо кварити, као што нисмо имали узрока ни сметати да не поникне. У тврдом уверењу, да ће нам „11. Лојд и другови још много пута закукати на рјеках вавилонских њихове „умерене странке , за сад се праштамо у потпуно добром расположају, и можемо га уверити да је много лакше рећи ону паролу, коју он истиче него је извести. Није народ српски шибљика која се даје по ћефу „савити или сломити;“ у Пешти могли су се већ досад уверити о томе.

ПРЕГЛЕД НОВИНА.

Мађарски „Сабат Шајто“ донесе у једноме од својих последњих бројева пр. год. ево овај ванимљиви чланак: „Славенски листови још једнако гло£у интернелацију гроsа Лоњаја, коју је племенити гроФ у српскоме питању управио старешини нове владе, и ми иризнајемо, да разлагања, што отуд поничу, баш не глориФикују, не величају политику дојакошњега министра-председника у томе погледу. Са своје стране ми смо већ једном казали наше назоре о томе, како је гроФЛоњајисасмабезтакта радио, што је потргао на среду баш ону прилику, коју је сам собом створио, и не велику услугу учинио за сретно решавање питања народносног; што се још кроз то с доста бестакности труди, да подрањује сметњу у српској ствари, те рад ситничарских интереса и онако раздражено осећање народносно новој влади на врат сваљује. Више смо пута расправљапи политику дојакошњег министра-председника, коју је он терао према народностима, и што се овога иосебнога случаја тиче, казивали смо своје мисли. Има у овој ствари једна прилика, којунијесамо да је целисходно, него баш и прека нужда, што вмше је вентилисати, претресати, да не би како-год политика, што се води према народностима,допала на ново оне главне невоље, у којој је за владе Лоњаја зачамила била, а то је: политика личних интереса, Није тајна, да се, како у српскоме тако и у хрватском пнтању норавњање политичких диФеренција више реди спотицало о питања личности, и то тако јако, да је трудба око изравнања свагда корабљекрушење трпела. И на властитом нам огњишту имамо довољно прилике да искусимо, како са непопуларности које личности пропадне и најпопуларнија ствар или се бар у изварању помете; па ипак са жалошВу могли смо толико пута искусити, како је дојакошња влада у овоме кардиналном питању удиљ-довека терала политику личних користи, Са свим је природно, да оваполитика јошвећма изоштрава супротивности; јер оно неколико људи, који су политичке интересе здружених земаља вапоставили својим особнима, у сукоб су дошли са коришћу целе државе, те зато после и најлојалнија установа мађарске владе наилази на антипатију, на немар. Ова околност и сама собом довољна јетогаради, те одјако нетреба влада да тераполитику личних интереса према народностима, јер богме то ни онде, где су така средства необходно нужна, не водикжељеној мети, нит може да води, пошто чим престану дотични интереси поЈединаца upeстаје уједно и она услуга, која кроз канал себичности тече к цели општих интереса. Узмимо, на пример, да њих 50 или 100 примипила, првака, које ђе обећавањем државних или приватних званија задобити за изравнање снародностима буду тим потпуно задовољени, па да им се обећања и испуне: ко Ве нама добарстати, да трагом тих задовољенцка неће поћи и устати сто и сто других незадовољених, и злурадо из зависти покварити оно, што створише ти новосковани секцијони саветници, председници, директори

жељезница, административни саветници, привилегијалци, и тако даље. Моментано могу донста слабости појединаца и грамзљивост за коришћу као угодна орура да учине пожељени еФект; али ми поричемо, да у томе може бнти трајне политичке вредности, јер ту нема домољубља у оној мери, која чини, да се иолитички Фактори, чињенице могу увећавати. На овом месту не можемо да не наведемо неколико изрека из ЈПилеровог Фијеска, које овако гласе: „Das Licht des Lebens bekam mehr Fett, als das Licht des Genie’s, bis zu einem gewissen Punkt brennt nur die papierne Krone.“ (Видело живота доби више масти, него-ли видело женија, од харгије круна гори само до неке извесне тачке). Упоредивши ово с нашим разлагањем, свак Пе признати, да машала ревности домољубне много дуже гори, јер више масти има, него-ли од личних интереса сламна ватра, која само донде гори, док се себичност по вољи не нагума, а после тога гори само онај део, што, истина, може очи да засене, никако пак да ваљано светли. Као год у Срба, тако и у Хрвата врло је велик број оних родољуба, који се не моле идолу себичњаштва и на ове родољубе не може се све донде рачунати. да ће пристати на заједнички рад (kbzremukodesere), докле год влада држи да може с неколико крстова, ил с неколико саветничких титула и плата постићи оне цели, за које се пре свега изискује морална основа и чисто домољубље. Политика личности, одбијајуКи иоменуте аотребе, не може се бројати меру она, државним наукама допуштљива средства, за која би влада, која се држинареални начели, могла се прихватити, било кад и било у којим приликама. Ми добро знамо то, да Славијева влада ниЈе инаугурисала, предвазвестила нову политику,ни нову систему владинску; али у дужности мује, што се тиче народности, даингредијенцијеуметке дојакошње политике уклони из Фактичне данашње системе, које задовољавају користи појединаца на штету државе, јер су те ингредијенције природе личне и падају изван граница моралне, поштене политике?* У једном допису из Новог Сада пишу „Нов. Сл. Преси,“ да је авција уг.владе отворенои кризом у новосадском кр. комесорству прекинуће неко искушла које за собом те немилепосљедице повуче, те су Милетићевци сваким даном занешенији и бешњи. Почем је криза изравнана и барон Мајтињи, као што се каже, новим раширенијим пуномоЕи осигуран, то почиње опет мало јача промаја кроз комесарску уираву овлаЈјивати. Оде у Новом Саду добио је бишкуп (?!) АвђелиП налог да на место кр. комесаром разрешене новосадске српске црквене општине нову таку општи наименовањем нових општ. чланова састави. Из области петроварадинско крајишке пуковније која под ђенералкомандом Молинајијевом стоји јављају да су и тамо такође 20 српских црквених општкна распуштене. Тамошњи срезки управитељ капетан РазманиВ, наредио је наиме упутству једном које је од кр. новосадског комесара добио, да се све те општине, које под његовом политичком уцравом стоје строгој визитацији подвргну које последњи резултат беше да се тих свих 20 (двадесет) српских црквених општина наједан мах распуштише. За те се општине од стране политичких крајишких поглавара рече, да су веђином из опаких и по државу ијавни мир опасних људи састављене. и да се према томе тако шњима поступити мераде. По томе се дакло саме по себи те мере као сасвимуместне и нуждне показују да се та тела само путем њина разрешења излечити могу. У допису се вели даље: да је од г. Штајгера подстрекнуто и у сабору коначно усвојено дражење против Немаца, и гонење очевидне немачке веђине у Пешти-Будиму и у овдашњим крајевима нечувено бећарство изазвало, и да се још ругобетнијии начином истоветна дела и овдевршити отпочињу. У Новом Саду је тако звано немачко друштво за радиност (Gewerbeverein) циљ мафарске мржње и гонења Немаца. Овдашњи наши огрезли заузетни Немцождери у маЈЈарским чизмама и мамузама крлве то немачко друштво, за то, што и мало још Јјерманског типа на себи носи. И шта је узрок тим клеветама? пише овдашњи немачки познати локални „Бачкаер Боте“, кога у том случају, вели пресин дописник с поуздањем саслушати можете. Он вели наиме: „Зато, што то немачко друштво осим осталих немачких и маЈјарских листова и добро уреЈЈивану по целом образованом свету распрострту „Нову сл. Пресу“ у својој читаоници још до сзда држи. Тај је лист немилост двају чланова Maijapa на себе навукае. За то, што је сл. друштвени одбор у својој једној од последњих седница наведши врло јаке и необориве разлоге скоро једногласно закључио, да се „Н. сл. Преса“ и на даље у друштвеној читаоници задржи, испустише као ошурени два члана Maljapa на један мах из друпива. Не морамо ли се ту сетити оне скаске о тици Ноју којакадглаву у песак загњури и тад никог невиди иисли дани њу нико други не види. У осталом чули смо ми већ ту и таку господу, где јавно говоре, да смо ми „Hej«4B“jbttment nbp (германски народ). Доказ како се Немци од стране надувених Маijapa у овим земљама схваћају! Нз свега овога можемо ми Немци лако увидети докле још доспети можемо ако по нашој природној добродушности и на даље допуштали будемо, да нам ти охоли МаЈјари удар за ударом задају.

Сложимо се дакле иа узајмни отпор Стојмо од сад сложни као један човек и бранимо свим могућим допуштеним сретствима ишли нам наш немачки језик! Угарски Лојд пише: Какве је постиживе резултате савез са Фракцијом Грујић Анрелићевом влади до данас донео? Неколико поповских депутација-и више ништа. ЈПто се је иначе поумеренијим објавама меру Србима догодило, може се најмане упливу клерикалаца приписати. Мислимо муниципске изборе у вел. Кикинди и у вел. Бечкереку и избор посланика за зем. сабор у Новом Саду инедавноу старом паланачком изборном срезу. Баш тај последњиизбор обављен је сасвим противно агитацијама Грујић-Анђелићевим чији‘журналистичкиорган неможе и небеше кадар изабраног деаковца Дра Мандоћа кога је кандидатура сасвим споразумно са министром председником, министромунугр. послова и министром просвете изнешена, пред бирачима омаловажити и срушити. То исто се догађа од исте стране и у погледу кр. комесара, јер овај неће да задовољи пламтеће осветољубље неких особакоје се тако лукаво зиадоше влади додворити и новчане субвенције и различна звања од ње искамчити. Од тог се времена датира и онај најновији предлог, да влада у погледу српских црквених ствари „status quo“ опет успостави, и да иста чак и „Declaratorium illyricum“ царице Марије Терезије поврати. Та се Фракција изјашњује у протусловљу са повестницом и садашњости, да пређашње право счање српске цркве о црквеннм општинама ништа незна, и да је за управу црквених добара епископе поставило. Ми смо тим врло чудним назорима већ у нашем прекјучерањем вечерњ. листу на супрот изишли и то са становишта културне државе. Али сасвим као да и нема општих мишлења, да се црквена добра и њихова управа владикама повратити мора, био би тај поступак и нехисторичан а пре свега и незаконит. Из повестнице је познато, да су године 1774—76 у Карловци владичини синоди држани и да су послови њини царским рескриптом од 2. јануара 1777. У синодској тој радњи означене привилеlјмје и правни делокрузи правише утисак на ниже свештенство и српску народност. Они изазваху подозрење на митрополита и владике, као да би ови готови били из услужности према држави тима и народне уништити. „Привилеђије" рекао је једанпут јуришајући на владике у Новом Саду и у Вршцу раздражени народ несу самовладикама но су и целокупном клиру и народу дате, зато немају владике право, да сами о тим, привилеЈЈијама пресурују." Поводом тих и таких иападаја наЈје се митрополит Вићентије Јовановић Видак- те поднесе највишем месту протупреставку у погледу саборског уреТјења од године 1777. Резултат саветовања, која се на највишем месту о томе поведоше, беше гореименовани „Rescriptum declaratorium“ од 16. јуна 1779. којим се наиме разјаснило. Погледом на предстојеће питање вадимо из исте деклараторије само §. 2. у коме се изрично вели, да целокупна илирска народност Угарске стоји у стварвма вере, морала и богочасти под својим митрополитом, у стварима пак, које иесу строго црквене, подпадају Срби под обичне зем. власти. УреЈјење свецких послова своје цркве, а к томе припадоше у првом реду управа црквених добара и школа народном црквеном конгресу у ком још онда две трећине свецких посланика беше, и појединим црквеним општинама, јер црквено опшгинарство Србаља старо је тако као и населење њихово у Угарској, где свецки сталеж од највишег уплива беше. Те општине постоје још и до данас. Управу црквених добара од истих одузети, значило би сву им автономију порушити, а стајало би и са зак. чл. IX. од 1868. год. у очитом протусловљу. У истоме је §. 3. грчко источњапима закопом допуштено, да своје црквене, школске и подобне ствари на својим црквеним конгресима самостално решавати и могу. Дакле не епископату него свим својим вернима осигурана су та права по уставу и по закону. Био би то један од најнесретнијих покушаја, да влада напрема тако чистим определењима глас каквих екстремних савета у тој ствари послуша. Уопште треба се добро на ум у.зети, далије опортуно увек само о енергичним мерама говорити. Ту се чује о најпространијој пунсвласти кр. комесара, о запетој, непопустљивој енержији, о општем обуставлењу црквених управних власти и т. д. Ми смо заиста последњи, који би против оних, који тврдоглаво презиру и газе закон, нежно и млако поступање препоручивали; но ми баш и иштемо најстрожнји поступак са сваком злоупотребом ре"Јјовних закона. II онда смо потпуно уверени, да нам неће бити требе рат гањања или уништавања подизати. Ту, и у свим народностним питањима саветујемо влади предосторожност, мирнцћу и смишљеност и опомињемо је на речи деакове, које је 11. јануара пр. године усабору изрекао: „Акохоћемо, да народности за себе придобијемо", рекаоје „мудрац“ народа, „онда морамо с тим народностима тако поступати, да им угарске одношаје омилимо, а не да те народности по штопо то мађаризујемо или шта више притискујемо. Тако стари господин и ту пророковаше. Иколикосегодтрпети може и сме, да се ма где у Угарској и у ма каквој Форми ексистенција угарске државе игноурјеи ма какав засебан положај измишља, такои толико се исто мора од стране владе чувати, да се како

извесни делови угарскбг становништва као угар. ски грађани друге врсте, подребили неби, према којима би се посље у случају нужде и законска определења из вида изгубити морала.

СРБИ БРАЋО!

Озбиљна су времена по нас настала. Истинаје цела, да нам иду непријатељи о глави, сад бил*» то из освете за 1848 годину, или да имају „сло бодну руку“ при делењу турске, или што су данашњи корманоши не само угарске ве ицелемо нархије славом'«.иде опијени и занешени и Ј већ о том сањају, да све"<(н« предјеле и народе ДЈ и помаЈјаре, где им је некада атила њин Д° п ₽ 01 Овај поступак Maijapa је нарав детиња. ад во добије нове чизме, прво ћему бити, да гази у ару, да види, дал пуштају воду. Ако си нож купио, или наоштрио, а ти си киван да га дељањем и сецкањем пробаш, дал добро сече. Марари имнју хонвиде своје Сад би ради, што пре се уверити, дал тај нож сече добро. Даље се тиче, у малом, предходном рату и чаркању ту војску вежбати и обучити за „предстојеће догаl)аје“ а камо по маЈјарске хонвиде бољег екзецирплаца одместа и села Грбоње! Ал пред светом је нуждан одговор, да није културносна маТјарска нација повод, већ да су ти дивљи баци први повод дали најстрожијиммерама. Нужно им je, да Срби први крајност почну, како би Мађари пред краљем прстом на Србе показивали као на бунтовнике, почем су нас и онако већ пред владаоцем као невере обедили. Зато би господи у Пешти добро дошла била, макар и најмања побуна овострани Срба. Ал Срби су мирни, они се дојако чврсто држаше законите стазе. Кад је бик у шпанској арени миран, они га боцкају ражњевима, како би га разјарили. Ми имасмо у Мошорину мали неки појав. „Ха!“ викашестара лоћа „Преса.“ „Милетићев усев ниче!“ Ал им се жеља не испуни. Наши преко свију јуначни Шајкаши знаду и сами себе да надвладају. Они не падоше пештанцима у клопку. Дични Шајкаши не пустише екзецирплац хонвидима. У то меркање за угодним пољем за вежбање хонвида спази Мајтењијева мисија .• мазање и палење записника; укидање наших црквених општина (сад већ и по Срему, камо сила његова и не допире, и где је друго неко краљевство); насилно затварање наших законитих вероизповедних школа у Белој цркви; све то тако, не би ли ма којим начином народу србском жице стрплења препукле, и дух народа букнуо. Ал наш народ свестан Пути, трпи, држи се закона. Тим путем не иде, дај да видимо другим! У Земуну пуче пушка, и уби Србина једног на основу лажне једне денунцијације, да криумчари (па и да је истинита, зар смо тако далеко дошли у Угарској?) И сутра дан буде по вароши добовано: ко се усуди, само прст да дигне на пограничну стражу, биће јавно стрељан. А опет одма затим стиже царска војска, те сад дан и ноПсмешане патроле царски војници заједно са Финанцерима марар. смотре на поредак јавни у Земуну. У ствари дакле опсадно стање у Земуну, у сред устава и мирног доба, и то обсадно стање није од Скудијера, нити од Молинарија, нити од царског бригадира у Земуну објављени и вршени, који су једини позвати к том послу, веП од Финанц-вах инспектора маЈјаронског. Овај je поставио своју војску, која је подчињена министру трговине да само пази, да се не криумчари, на ону денунцијацију у заседу, без да је местној власти и речце казао; тај мађарски војвода телеграФисао је по царску војску у помоП, „јер се тиче узрујан народ памети учити“ без да је мађистрат што знао. Даклемми данас видимо ко у Угарској влада: марарски Финанц-вах је све и сва. У њеној руци лежи живот и смрт сваког појединог Дакле у арени почеше бика ражњевима бости. Срби браПо! Ма шта се нами догодило, имајмо само у памети, да је просто изазивање на мејдан. Уздржимо се! сносимо! закон је наш штит! Нису ово прва зла, која Срби с ове стране трпе. Да шта да рекнемо о онима пре сто тријест година, где у тој истој Угарској насилно унијатише, и где наше свештенике заједно са женамаидецом у тамницу бацашеибатинаманаунијатство тераше! Каква то мора да су била мучења, кад народ листом тражаше спасења чак у Русији, остављајуПи своје poijeuo огњиште и своје сахрањене мртве У Угарској! Будимо стрпељиви. Ако би ко нас изазивао и пујдо, и водио на танак лед несљеДУЈМО. Овакове клопке веП су једаред нами у новије доба меПане. Ј Одма после рата 1849, наsе се у омиљеном једном србском месту царски војени заповедник, ком беху Мађари свагда милији од начела свог ввања, и који Србе из тог узрока до крајности мрзеше. пиони, те стенице по људство само кад примете у властника једног ту љубав к једном, а мрзост к другом народу онда знаду на чему су. ДобиЈе онај војени повелитељ једно безподписно писмо за другим, да намеравају Срби тог места да скорим подигну оружје на царску снагу, јер им у Бечу не изпунише све њине жеље. Повелитељу беху добро дошли ти гласови, он их даље јави, и ту се згрне силна војска и топови шеташе се доле горе по широким улццама.