Застава

ЗАСТАВА

ПОСЛЕ "КАПИТУЛАЦИЈЕ".

11. Врло нам је жао, што је Деренчина допала улога, да баш он распирује нимбус светиње, који је окружавао народни програм он, који без сумње и сад култус тога програма у срцу носи. Страшан је то положај, морати све оно као илузију, машту означавати, што је човек сам до јуче народу као живу истину проповедао. Ако је Рауховска клика заиста ироничним осмееима пратила међусобну борбу левога крила и садање средње странке, то је без сумње слушајући говор Деренчина, то чинити морала, или бар најумесније чинити могла, Сарказам деснице није се толико односио на крајњу левицу, колико на пређашњу народну странку, и на то, како крајња левица сад средишњој пребацује оно, што је ова унијонистичној год. 1868. пребацивала. У томе лежи „иронија судбине“. Немамо временани воље, преметати листове саборски расправа пре старе „нагоде“, али би јамачно нашли, да је таку лекцију о „реалној политици 11 читала онда рауховска странка садањој средишњој, као што ова чита садањој левици. Што Деренчин говори о Кастелару, неможе се на овај случај применити. Ни оно, што је народна странка у програму тражила, неби било на оној висини, коју Кастелар као средњу означава. Не стоји пак оно, што Кастелар говори о створитељима, и остваритељима идеја, као што су то већ други приметили. Но зар је начело старе и нове „нагоде“, које је једно и исто, и деј а, или бар идеја народа тројне краљевине? Колико из извода његове беседе видимо, Деренчин је притекао чак Блунчлији, да докаже. да je садања странка саборског средишта једина на правоме путу, левица да је идеална, Раухова да је одурна Флкција. Оведведасу себичне, а средња да је несебична, којој је „досуђена тешка, незахвална улога“, коју „несрета у том поелу бурним одобравањем занешени народ“. Дакле је странка, којој’ се „ревизијом" отварају врата разни виши званија, и која изричио каже, да је начела своја напустила, или затајала „управе“ ради та је несебична, а странка „идеалиста“ је себична! О tempora! Не прати ie „занешен“ на6од? А кога је занео, ако је занешен? 'исте ли ви, садање „реалисте?" Није ли „Обзор“ још овог пролећа, кад се у велико знало, шта Мађари мисле, да т. ј, не мисле ништа н а ч е л н о попустити, писао: да је први предлог хрв. краљ. одбора најмања мера народни захтева, из под Koj'e се попустити неможе? „Теже је очи упрети у истину, него ли за идејом гледати.“ А шта је истина у овом случаЈу ? Деренчин би одговорио: истина је жалосно стање домовине, или као што онрече: „болест домовине, 11 којој треба лека. Но нележи у том истина, него је та болест само сен првобитне истине, а та је: де мађарска политика, каква је, којој је девиза: мађарска од Карпата до Адрије, а с временом и до Балкана, недопушта другчију троједну краљевину, него каква је првом „нагодом“ замишљена, и неће троједну,него р азтројену (и растројену) краљевину, па отуда сви они појави, што их Деренчин „болести“ зове. Питање је дакле: је ли лек томе, подићи сад ту политику или је побиЈати, док неустукне, jep само кад „велико мађарска идеја“ устукне, може о искреној, и трајној „нагоди“ говора бити. Овако ће се болест увек враћати, кад год домаћа влада поред способности, радиности, и поштења узхте и народна бити. Или је реч„ народна" избрисана из програма „средишта“. Али да: Вончина већ на самом еабору рече: „да народи нису програма Р*ди. него програми народа ради“, као да програм није мисао народа у извесном времену, икаодамандарима приличипрограм променити, а не народу путем избора; Деренчин пак изрично људе садање средње етранке означи као таке: „који се неклав>ају начелима абстрактни идеја, немају кожда сустава, ал извађају, што се у конкретним околностима политички извести

може.“ Ту би ми могли приметити: тешко је извести оно, што треба, а лако је извести оно, што други хоће, и диктира; тешко је кроз кланац пробити; а лако је провући се изпод каудинског јарма, а вештинаје: недати се заварати у кланац као што су неки се дали завести у кланац обећања тобожње добре али свакако прекарне управе. Кад би оно била истина, у коју Деренчин сада очи упире, онда би и то било истина, да су не кажемо Раух, јер он би без сумње био желео и хтео и гору „нагоду“ од оне од године 1868. али да су Шухаји, и њему подобни, који су онда од народне странке ондашњим унијонистмма и првој „нагоди“ придружили се, млого пре, и боље ту истину увидили, јер и они су говорили; да примају поравнање, јер неклањајући се начелима абстрактни идеја, и „неимајући можда сустав 11 , „идоше за чинима,“ и имадоше „болесно стање домовине“ од времена провизорије, неуставности пред очима. Болест, од које „Хрватска“ болује, враћаће се толико пута, колико год пута домаћој влади буде на ум падало, струју народног живота на самосталан ток, а не на улив у море „велике Мађарске“ навијати, Ко је престао веровати, нека чита уводни чланак у бр. 208. „П. Аојда,“ па ће се уверити, да се и од нове владе, шта више од целе „средишње странке 11 тражи, дабуде „жандар мађарске државне мисли“ супрот србско-хрватској, или као што се каже, супрот „јужнославенској народној мисли“. Што је Маканец бившој народној странци приговорио: „да се изневерила своме програму 11 , то је иетина, која није побијена тиме, што су то рекла и „господа на десници 11 , ишто се „центрум“ смејао, јер j'e евим смехом, којим је тобожње ударце на левицу пропратио, сам себе, односно део пређашње народне странке у њој изсмејао. Шта се постигло од народног програма? Ништа, бар н и ј е д н а главна, начелна тачка: ни у погледу предметног раширења автономије, ни у погледу положаја бана и домаће владе, ни у погледу целокупности, ни у погледу Финансијске самосталности, ни у погледу целокупности, ни у погледу зем. добара у обште, шума особено једним словом ништа. А ако је „степен народне самосталности и слободе, ко ј и његовом развитку о д г о в ар а,“ ово, што је у новопотврђеној нагоди од год, 1868., онда нашто она борба од год. 1868. овамо, која је наравно и притисак пооштрила ? „Овој се узвишеној сврси народна странка није изневерила ни онда, кад је ступила на темељ закона, који је побијала дотле, док је јаук народа у жестокој борби не заустави“. вели Д. Јаук народа заустави борбу? Не јер онда не би народ и по други пут скороисте бирао. Него је надвладала политика, због које Славени у обште, а особито мање славенске гране пате, којаСисиФОв камен доле отури, таман кад дође до вршка, до прелама, и којој је девиза: „Иу жива уста“! Таке је политике плод: „убијање, или бар помућење јавног морала у народу“, као што је то Маканец добро приметио, а од Деренчина наведени примери не побијају ту истину, јер тек на обадве ноге рама присподоба политичне борбе, са ратном борбом. На бојном пољу побеђена Угарска, победила је на политичном пољу истрајношћу кад пасивне, кад активне борбе. Који народ оваку борбу изтрајати неможе, нема животне снаге у себи, или је знак, да му народ водећа интел игенциј а материјално или моралнонестоји на чврстим ногама. Је ли дакле крив народ, или интелигенција му ? Ми држимо ово последње. Двапута Деренчин у своме говору нагласи: „како су у фузију ступили они елементи, дојакошње владавине, који су увидили, да њезин наставак земљу упропашћује“. Не, нису зато ступили у Фузију, него што су ради и даљеслу. жити, и окрећу опаклију по ветру.

А што народна странка прима у своја недра оне, који народ и њу у ребра удараше то је опет плод „морала“ нове нагоде. Онамо токорсе јаук народазауставиборбу, а овамо се виновници јаука у коло приMaj'y. То је оно, што приповедају, да је у почетку буне год. 1848. граничар возећи капетана, овога злурадо запитао: је ли чуо, да ће. престати крајина, да ће постати „паорија“, па шта ће бити с њиме, с капетаном? Овај одговори: „Јаћу бити ваш „солгабирог“. „Еле никако се вас опростити“ уздану граничар. Што напоеледку Деренчин, одговарајући Млканцу, говори о помоћи Србима, Словагима, Словенцима, и то првима „у решену жалосне црквене размирице 11 , то ми за цену таке „нагоде“ помоћи не тражимо, не требамо, и у обште ми смо на црквеш-народном пољу сами себи доста, С те сгране нити нас тишти, ни љути нова „нагодl“. Ни на самом политичном пољу нити мзжемо ми тражити, нити тражимо непосрсдне подпоре наше браће у тројној краљевани, коју нам, где треба, на уг. сабору, (јаш по широј автономији неби ни могли /ати. Но међусобна морална помоћ ишла 6i у прилог вишој цели, будућности србског и хрватског племена на југу. Ми смо уверени, да ће Деренчин, не толико по свези „симпатичног пријатељства“ према Маканцу, колико по свези за сад о£ њега притаЈ’ени идеја и осећаја, и по искуству нове „нагоде 1 . опет ито скоро наћи се у колу бораца за првобитни народни програм. Завршујемо суд о његовој беседи тиме, да је иначе беседа реторични ремек; и колико су мисли Маканчеве беседе узвишеније и истинитије, ипак је по слогу и Форми Деренчинова беседа надмашила све беседе. Долазимо на Јакића, на Филоктета народне странке, јер заиста ако је истина, да у обрачунању кључа ни ј е било ни погрешке, ни обмане од стране мађарске, онда је Јакић рањ е н, љуто рањен; ако је то истина, па је он још сам морао исправност кључа бранити, онда је ј'ош горе; онда јерана права Филоктетска. Шта каже он? „Није нико побијао, а ни побијати могао, да је размер 6 4 / 100 . %. за Хрватску неправедан. 11 Шта? Нико није побијао? Та није ли то у сва звона разглашивано, ни је ли циФрама доказивано: да би размер требао даје 28 7 1О о %? » Али се могла која циФра и неотице у рачуне украсти, која унутра не спада, но дочим је била у закон пренешена, није се могло више тако лако иеправити“. Дакле се могла која циФра у рачуне украсти? А јели се украла? И како Финансијер не опази то пре? Ако је истина, да је кључ исправан, и да су га Мађари не по свом размеру према Аустрији, 30: 70. него поспешније у размеру 29: 69 одмерили, онда је срамота, да депутација, у којој је год.- 1868 и Живковић био, па ни ова садања није добро очи отворила, бар пре, него што је први свој предлог новембра п. г. предала. Поред Врбинчића пролазимо. Он је већ показивао боје призматично. Не спада дакле више под суд критике. Само му узгред једно напомињемо, да не стоји, да чл. I. од год. 1868. садржи у битности начела чл. 42. од год. 1861. Чујмо нашега Мирка. И ти Мирко брате наш? Али разумемо. Једну ћемо му пришаптати. Нити је, Мирко, 45%. постотак осовина народног програма, ни и саме „ревизије, 11 нити је то течевина нове „нагоде“. Та 45%• осигуравала је и прва „нагода“, гарантујући минимум од 2.200,000. Фор. једна је добит, што би вишак од 45% над паушалом ишао по потреби на попунење квоте, а сад не; но зато одпада и гаранција. Програм народне опозиције ни год. 1848 ни 1861 ни 1866 нију метао нагласак науздржање савеза са Угарском, него на што већу државоправну самосталност тројне краљевине; савез са Угарском био је мотив због германизације и централизације, али не conditio sin 6 qua non.

Једини je Брлић говорио од прилике онако, као што смо наговестили, да би могао бранити „нагоду“ онај, кога она „незадовољава“, као што Брлић рече. Но ипак морамо и њему нешто приметити. Језгра је Брлићеве мисли у овим речима: „мени се, рече он, чини, да се данас у овом велеважном питању неради поглавито само о том, да нашој домовини стечемо или повратимо више или мање државоправни и автономни права, него да се поглавито такођер и о том ради, да учврстимо и утврдимо међу тројном краљевином и краљевином Угарском помирење и међусобно поверење, без чега се корисно и стално пријатељство како у приватном «ивоту, гако и у животу држава ни помислити неда.“ Поверење је врло субтилно иневидљиво биће; међусобно поверење пак може бити само плод признања међусобни правични тежња. Угарска је изкамчила од Беча толико, даје бар у оним стварима, које су њене, подпуни господар, и да на том терену може имати одго: .орну, парламентарну владу. Јели то Угарска учинила са троЈном краљевином? Да ли је и она сужена, на унуТрашња дела, на правосуђе, и наставу, ограничена автономија подпуна, само од хрв. сабора, и круне зависна? Није. Угарска остајеиутом тутор, управо господар тројне краљевине. Но хоће ли и сама Угарска имати поверења? Може бити, ако се хрв. сабор, а нарочито влада домаћа бу де владал а по рецепту у гореспоменутом чланку „П. Лојда“, ако буде избегавала, шта више удушивала све, што би Будим-Пешти замирисалона „југославенство. 11 Тако може бити. Али какву корист има народ од таког поверења? Међутим будимо уверени: није кр. одбор у Будим-Пешти, ма да је мањи од маковог зрна био, разкинуо Рауховске мреже, и улио поверења. Ено још у броју 197. од 16. (28.) авг. дакле кад је „приват 11 погодбе већ сигуран био, „П. Н.“ Раухову Фракцију, или Факцију ипак назива: ,једином странком, која искрено мађарској држави вуче“ а то је њима г авно. То је „вага поверења.“ Само док „средишња странка 11 нова кола намаже и покрене, па ћемо доста рано искусити: шта значи оно у данашњем „Уг. Лојду“: „бана је лако изгубити.“ Брлић као и сам надајући се томе колачу, налази излазка не у Деренчиновој вери у „моћ разбора 11 , него у томе, што ће одијум (омраза) разлазка пасти на Мађаре. Мари вук за „одијум 11 јагњета. За таки случај' обећава Брлић: „да ћемо га тада вазда наћи у првима редовима бориоца за право и спас домовине. 41 Бе аФерим Нацо! Бар на те нећемо дуго чекати. У напред кличемо: „добро нам дошао! 11 Свршићемо са кардиналом стожерником ревизије, са оценом завршне беседе Живковића.

ХРВАТСКИ САБОР.

Чстврта седница 4. септембра. (Наставаж.) Заступник др. РогумА. Немохе се све одмах иостигнути, за чим се иде, но ваздан треба пазити на част народа. Српско-хрватски народ (галерија псиче) пристуиа и прима са краљевином Угарском савев, који је прикинут 1848. годнне. Нагодбени закон од 1868. год. неима атрибута мотребних закону. Ревизијом постаје народа законом ii о привољењу народа српско-хрватскога. По Вашој нагоди неБе борба престати, трајаБе огорчен>е, неред и т. д. ИлузиЈам се подаје, ко се од овакове нагиде чему нада. Угарски државннци немисле ни ове народе дрхати. Добро je мохда, да кукавна ова наша земља и ово јоште здо предати. Народ неБе пропасти ни по тој народи, претрпио је и горе зло. Чуло се је само, да је крајна нухда присилнла на овај предлог. У таковом стању нрисиља ненастају уговори, нити невреде ако настану. То је слаб темељ. Ред н мир празне су речи. Говорник Бе ваздан војевати под заставом peвизије и за унију на темељу паритета. Треба имати дрхавну аутономију, коју трахе околности. Обе-

лши трипут у иедежи: вредо*. петвом и недељом. ЦЕНА ЈЕ ОВА пл Ауетро-Угарсву; 9в целу годину 12 » О р. иа пол» годаше 6 , иа ветврт годаше 3 w н& један месец даиа l w за СрбнЈ у: (/ сребру) 8 а годжну 120 гроша, на пола године бОгроша а на четврт годнне 30 гроша чарш.

НРОЈ 103. У НОНОМЕ САДУ, У НЕДЕЉУ 2. (14.) СЕНТЕМБРА 1873. ГОДИНА VIII.

оГI А С М рачунају се по количини врста ui меета toje заузимдју из оваких ситних петит схом ■ за сваку врсту плаКа се увек по 6 новчнКа а за snr сваки пут башка по 30 новч. доц и u и шаљу се уредништву, а претпдата ■ огласх »дминистрацији „Заставе* у Нови Сад, у куКж под бројем 11 r 12 у дунавској улици Рукоииси ае враВају се натраг.