Застава

ЗАСТАВА

ПОЛОЖАЈ И ЗНАЧАЈ СРБИЈЕ.

Одпочивка је на бојном пољу наступила Тој је одпочивци обележје: спремање са обе ратне стране, спрем* на нов и одсудан бој. Војска за војском јури из огромне и моћне Русије, да подкрепи редове славенрких бораца толико, колико ће нужно бити, да се једним замашним ударцем спреми подпуни преображај на истоку, Турци опет са своје стране употребљују ово време које им судбина даровала, те се све дубље укопавају и учвршћују у својимутврђеним положајима, спремају се на очајни одпор, кад једном опет почну Руси наваљивати. Догађај код Плевна није обрнуо ратни лист. као што славенски противници тврдише, није оспособио Турчина, да из обране пређе у нападај, али је створио одпочивку бојну, која се љуља под шкргутом зуба измеђ ратних догађаја што се досад збише и оних много страховитијих бојева који тек одселе предстоје. У тој одпочивци много се говорило и писало о положају кнежевине СрбиЈе, оне дичне земље, која је на врху мача свога изнела источво питање у свеколиком обиму своме пред Европу на дневни ред. И за чудо! Толико озлоглашавана Србија, за коју се телалило, да у крви својој после Ђуниса лежи ничице изнемогла и вапајна, та земља постаде предметом најживљих дипломатских преговора и политичног расправљања у свету. Заиста велика почаст по малену земљу ту и видљив доказ, да није онако, како непријатељи српски на глае даше, него да живи мушка снага, да су вољни ждрали и јунаци српски да преброде Дрину, Тимок и Мораву и да пођу у понован бој, у бој на Косово равно, Злоковарни најамници, који се даше у ниску службу, да славу и сјај славенског оружја каљају у свакој згоди и прилици, ти људи подмукло и подругљиво хтедоше и овом приликом да посеју семе раздора међу два братска народа, међу Србе и Русе. Изнеше, како је бајаги за Русију, велемоћну и огромну, нужна у овом тренутку припомоћ малене Србије, која ће војском тимочко-моравском да с леђа Осман пашу нападне. Пада то ругло подпуно буде, почеше себе представљати као веледушникенеке. Рекоше, дагрофАндрашисасвом туркољубном свитом својом неће иматиништа против тога, ако Србија у овом часу зарати с Турском. Бајаги, поновљена акција српска може данас имати неке стратегичне важности, ал политичне, као што је имађаше прошлог лета никад више, Санови они о ускрснућу велике државе српске разбили су се о плот у Бељини за навек, Такова разглабања показују змијинску пакост с једне и политичну немоћ с друге стране. РусиЈа, као најсилнија војничкадржава у Европи непотребује српске помоћи, да смлави Турчина. Руску силу кобно је иекусио највећи војековођа света Наполеон 1., који је своју славу и државу у Русији саранио. Руска велевласт одбила је у кримекој војни уједињену снагу западне Европе, под копитом руских козака тутњила је побуњена Мађарска, да најзад пред колена падне цару на Неви, Така велесила непотребује помоћ Србије у часу, кад с Турчином рат води, па ма тог Турчина сви енглески штерлинзи и ски усклици подпомагали. Русија је као велесила дужна свом угледу пред страним светом и свом лепом гласу пред Славенством, да сама без ичије помоћи јунаштвом својих синова у суноврат баци све ниске потворе, које јој непријатељи и назови пријатељи у данашњој прилици пришивају. Тако ће изиграти оне немиле околности, које је присилише, да се данас тек посред ратовања на рат спрема. Али, Учешће Србије у овом рату и ако није од оне стратегијске важности по Русију, коју јој злогласници славенски подмећу, то је ипак од неке важности у стратегичном,' а од подпуне и недогледне по будућност уполитичномпогледу.Кад наступи часак одсудни, у којем ће се ломити турска царевина, тада ће изићи н» вл-

дик и стратегична важност Србије. Јунаци ш У ма Д и Ј с ки допринеће свој добар део, да се изврши кобна судбина над Турчином. У сјају славенског оружја заблистаће се поново и српски мач, косовски осветници починиће дела, која ће потоњи нараштаји памтити за навек. Наравно, да Русија и Србија неће питати душмане своје, кад је та ј одсудни тренутак наступио, већ ће радити, како их добар народни дух учи. Из те стратегичне важности Србијине, из новог рата српског развиће се по томе политичне посљедице у свеколиком обиму своме. Под притиском победног похода руског на Цариград и српско-црногорског у СараЈеву, Мостар и Призрен, под тутњавом шендука славенског на свеколиком балканском полуотоку уступаће и даље политични противници боље српеке и елавенске будућности, узмицаће корак по корак, као што су то све досад непрестанце чинили. Аустро-угарски државници и политици употребили су ову прилику неудаће руеке код Илевна и време садање бојне одпочивке, да под плаштомлицемерневеледушности даду своју приволу на акцију Србије. У ствари пак: употребише згоду, да колико толико с образом попусте у ономе, против чега еу на ева уета викали, да попусте, што су свакако попустити морали. Ту приволу арстро-угарску узимају Руси и Срби, узима јевно мнење читавог славенског света на знање. Али као што од те приволе није досад зависило држање српског народа на балканеком полуотоку, тако неће ни сад. Србија ће ући у рат, наћи ће се у оном убојном реду, који ниже од дунавеког ушћа до скадарског језера, одцрног до јадранског мора и који ће убојни ред да прегази и сатре турско господство у Европи. Ал од шуме српских бај'онета неће пасти ни еенка на сјај руског оружја, као што би туркољуби хтели. Србија ће заратити ни пре ни после одлучног часа, ни прерано ни прекасни. Taj' пак одсудни тренутак све се више ближи, чује му се бат и топот већ, Сретан и славан био по славенску славу и будућност! Са бојног поља.

(Како живе руски војници у Јерменсној), о томе пишу „Тифлиском Вјестнику" из главног стана код Мазре ово: „Из стана араварског кренемо се у 5 сахата из јутра. Сва војска, како наша тако и Јенерала Хајмана, понела је собом само један део пртљага, а остало, што није било од потребе, послано је у Мазру. Била је ужасна хладнођа кад смо пошди; северни ветар тако је био оштар и леден, дасмо све дрхтали од зиме. После два сахата приспемо у наш преЈјашњи стан измеŁу Когалија и Копалија, где смо се пре две недеље веколико дана задржавали. Од стана је остао само још насип и јендек. Ту се налазила северска драгонска регимента, која је 3. (15.) јуна извела сјајан напад на невријатеља. Командант кора изјавио је лично војницима тим захвалност од великог кнеза за показано јунаштво. Драгони су одговорили на то командавту; „Ми се боримо с радошђу, Ijeнерале!" Овде смо чекали док нсје трен приспео. Кад смо се за тим с иданине силазили према Кули, стигли смо дагестанску нередовну коњаничку пуковнију. Mel)y Дагестанцима има оригиналних и најразличнијих Физиогномија, има ихсвакојаких топова, почев од малајског и монгодског па до чисто-јевропског и јеврејског. Имају јако разнолику ношњу. Сви носе црвене башлике и црне „черкешке", понајвише са свим поцепане. Иаоружани су иушкама кремењачама, као у опште наши брsани, даље сабљама, кигцалима и пиштољима. Многи имају и козачке пушке нипредњаче, које су остале залишне, кад су козацима дате иушке од системе берданске; друге опет имају турске пушке, системе Мартинијеве, Ханријеве и Снидерове, soje су отели у боју од Турака. Та пуковнија има своју сопствену музику „сурну“, али само са једним трубачем и једним оригиналним бубњем, Два Дагестанца играше „лесгинку“ на коњима. Други су певали песме, од које су неке звучале прилично мелодично. У њиховим редовима приметио сам два дечака од четрнаест или петнаест година; ови су још са свим млади, ади су били веБ у

ватри н борили су се храбро као и стари. На чистини једној начинише Дагестанци круг, па почеше вештачки играти своје игре. Ту играше седи старци и младиБи лесгипку, давчури, козачку игру и многе друге игре. А ми, који смо се наслаЈјавали гледањем игара и слушањем музике (оремда у музици нисмо бог зна како уживали), скупили смо тим нешто рубаља, па смо их поделили играчима и свирачима. II тиме се сврши та забава. Даље смо одатле маршовали преко Урдахлија, Сузуса и Бегли-Ахмета према горњем Котанлију. Оба прва места су исто тако као и сва турска села. Из далека наличе на голу хумску, а из близа су налик на гомилу пепела са каменитим огњиштем. КуБе су до пола у земљи, а друга пола састоји се из камења, које није састављено; кровови су равни и земљом покривени. Тешко је разликовати где престаје један кров а почиње други, Цело село је мрко-сиве боје, као да је пепелом посуто. А око целог села је ужасан смрад, јер се ту нагомилава рубре, које се употребљава као гориво. Кад човек види само једно турско село, можб бити уверен, да су сва така иста без изузетка. Али Бегли-Ахмет је јерменско село. Ту смо први пут видеди жене како седе на крововима својих земљаних колеба; оне се нису сакривале од нас; врло су траљаво одевене. Оделоимјеодгрубог цица и прљаве бојадисане памучне материје. Глава им je умотана многим, мањим и веђим марамама, али је лице сасвим слободно и откривено. Рухо им нема на себи ничег оригиналног илн карактеристичног. Понајвише не носе цинела на ногама. Ви у које жене нисам видио појаса, бисера, трака или украса, једном речи ничега, што жене носе и у најдаљим земљама. Село Урдахли лежи на рубу неког висоравна, који се стрмо спушта према потоку. Кад се с потока гледи, чини се као да село стоји на каквом грдном бедему. Овде смо се налазили на висини од 6600 стопа. А БеглиАхмет лежао је веБ на 6200 стопа високо. Равница на којој је поменуто село, протеже се према КарсЧају и јако је стрменита према тој реци. Овдесе оку указује узана и извијугана долина Карс-Чаја, испресецана мочарима; а виде се одатле и многа села. Meljy тим селима је најзнатније Горњи Котанли, Iде нам је ваљало преноБити. То је село у рату од године 1829. играло доста знатну улшу. Ту је ПаскијевиБ концентрисао своју војску и остивио је ту сав пртљаг, кад је оно подузео свој смели прелазак преко Соганлија, па очишаоу Ерзерум. Ту је учио три дана cuojy војску како Бе маршовати у спојеним ред-вима, а натосе Турци још ни данас не могу да навикну. Одавде је он иредузео онај вешто изведени ирелазак преко горе соганлијске, а тај нрелазак назива Ристов највнаменитијим војничким нодузеБем у овоме столе Бу. У Котанли приснемо у 5 сахата у вече. Баш сам хтео да разаслем свој шатор, кад доћоше наши мдади арутанти, те ме возваше да идемо до северске нуковније, да joj честитамо на јунаштву. Договоримо се да сваки од нас кснесе по једну боцу шампањца (вина.) Узјахамо на коње, гдекоји и на неоседлане, ua се снустимо доле да нотражимо драгоне. По сахата смо јахали, тражеБи их но мочарима, ua најносле дечујемо, да је та uyковнија намештена iao предстража. Да се уверимо о томе, одјахамо к луковнији ериванској, и да не би носили натраг боце са шамнањцем, свратимо се у Један шатор, где се боце брзо испразнише. Ериванци, разуме се, нису хтели да нам останудужни, наћоше негде шест боца илеменитога пиђа, зготовише „шашлик" (Бевап т. ј. овчије месо, ueчено на ражњу), те се ту још наре музика и певачи. Ови су нам певали много песама, у којима се опевају јуначка дела ериванске пуковније. Ту се већ невала месма о заузеБу Ардахана. Разговарали смо се с војницима како је заузет тај град, а они нам иричаше како су се борили код Ардахана, како су хтели да поштеде рањенике, али кад ови иочеше иза њихових лера на њих пуцати, поубијаше их све без милосрра. Војници су себе сувише прецењивали и кудили турску храброст и ратну вештиву. Особито су се грохотом смејали кад су прииоведали како су Турци готово увек у ветар пуцали. Исто су тако оригинални били њихови мојмови о стратегији. „Само да нам једобити Муктар-пашу на отвореном пољу, ала би га тукли! Али овако се он скрива за бедеме градске па ко Бе ту ухватити. А кад ухватимо Муктара онда Бемо ићи да заузмемо Карс. Али можда Бе бог дати, те Бемо ми потући Муктара и заузети Ерзерум, а наши ђе дотле освојити Карс.“ То они говоре са свим равнодушно и са тврдим уверењем, да Бе се тако и догодити. Касно у ноБ вратили смо се у наш стан“, r

Д о п и с и.

(Т. С. В.) Кеч 14. августа, (Овдашње новинарство на спрам догађаја на истоку, Расположење аустријских Немаца, Војеио-чивутснц орган „Militair Ztg.“. Ситуација, „Зора I *. „Једикство,“) Неда се ни изреБи какву злоупотребу чине овдашњи новинари са битком на Плевни, коју описују као други Кенигрец или Седан, причајуђи о јунаштву и напретку турске војске, о савршеној пропасти Руса, измишљавајуђи при том најгнусније и најнемогуБније вести. Овдашњој нублици наравно, да све то годи, па што јој годи за то и верује у све лажи, што их безобразна чивутска штампа npoсипа. После прве вести о поразу руском, распростираше неки турско-чивутски листови а la „Тагблат“, »Екстраблат« и Н. „сл. Преса“ лажљивереФерате обитци, о узмицању Руса, о падуНикопоља, о бегству цара Александра и великог кнеза Николе, о оставци Горчаковљевој и најпосле о томе, како је цар Александар молио за мир итд. Но ни једна од ових лажи нехтеде се испунити, шта више, ето веБ пројјоше 2 недеље па нити се је макао с места Осман ни хваљени и као што »Н. Преса“ вели победоносни Мемед Ади-паша, него још стижу од дана на дан све повољније вестиоконцентрацији руске војске, о спомоБној војсци, која непрестано из Русије придолази и о томе, да су позиције Руса пред Плевном у овај пар боље, но што су икада биле. Наравно, да је ово господи новинарима врло зазорно, пајјда паралишу важност свију ових позитивних вести, а они не престају доносити извештаје о руским свирепствима и о страшној битци код Плевне, којом се приликом као што они веле Руси показаше вешти у „трчању.“ Ако ме питате заштоје овдашње немачко становнвштво тако не расположено према Русима и за што се радује, кад каква, па и најнезнатнија вест о турским „успесима" доlје, то онда ваља само да вас унутим на оно, што сам мало час рекао за чивутску журналистику, која својим раздражавајуБим тоном и неотице упливише на Бечлије који су врло заборавни, те се не сеђају више оних страшних дана пре тодико векова, кад им је загрозила опасност баш од Турака, који заборављају, да је аустријко оружје можда јединеи заиста најлепше иобеде славило баш над Турцима, које и принц Јевђеније, Лаудон и цар Јосиф у својим ре. ацијама и списима називају „крвним непријат љем хришВанства“ (der Erbfeind der Christenheit), Ово je један разлог појаву, ког вам мало час cuoменух; ал за то немојте мислити, да је мржњана спрам Руса толика, да се врегвара у љубав и симпатвју према Турцима. Немци у Бечу и у опште у Аустрији са врло незнатним изузетком жеде Турцимауспеха само из бојазни премаРуеима ал ова бојазан оснива се не толико на томе, што се 6oje своје ексистенције, (као н. пр. него просто за то, што мисле да Бе усљед успеха руских и Аустрија бити увучена у заплет, чсга се аустријски Немац веБма боји, но свега другог. Ово је прави разлог за што су Немци нерасположени према Русији, ua за то и немојте држатн оно као израз јавнога мнења, што овде неки овдашњи листови пишу, који у својој бескрајњој мржњи према свему, што је руско, Мајјаре достижу. Мржња пак ових основана је чисто на бојазни за опстанак, те се и не чудимо да веБ прелази у Фанатизам. Но на послетку нити се чудити анимозности аустријских Немаца према словенској Русији (и опет један разлог више), јер се бојо, да Бе успесима руским успевати инапредовати Словенство у Аустрији), нити Фанатичној мржњи Maljapa, него је чудо, да у аустријској војсци, и то баш у оФицирском кору, знатна веПина симпатишо са Турцима и Марарима. Као да су заборавила господа, да их данас не би ни било, да није руска војска прискочила у помођ Аустрији, као да су заборавили, да би аустријској војсци, да није било „спаситеља“ руских, оно се десило, што је код Вилагоша снашло Гергеја и марарску војску, само што би у том случају заменуо ПаскијевиБа н Лидерса Кошут и Гергеј а Гергеја Шлик и Хојнау\ Један од војених листова, такозвани „Мидитер Цтг.“ чијег безобразног уредника нознајемо, усуђује се о Русима и руској војсци писати у тону, какав се само нађн може у;»Новој Преси“ и »Пест. Лојду“ а не у војеном листу, који стоји под naтронстом војеног министарства а којије намењт официрима аустријским, чији врховни заповедник сам владар у пријатељским одношајчма стоји са царем Ллександром не с амо као са владаром руске дрзкаee, него штојеу овом специјалном случају много еажније, ццо са војним садругом и врховним

.ЗАСТАВА" излаЈи редовко: средом, петком, недељом, на цвлом табаку, а у торпиком на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА за А у стр о-У га рск j': на целу годину ц ф , на по године 7 на четврт године з ” 50 н на један месец 1 , 20н. 3 а Срби ју: (у сребру.) на годину 35 дин. на пола године 17‘Д дип. на четврт годипе 9 динара.

БРОЈ 122. У НОВОМЕ СДДУ, У НЕДЕЉУ 7. (19.) ДУГУСТА 1877. ГОДИНД XII.

ОГЛАСИ рачункју ee по 6 новч. свааке, врсте оваких ситних слова, а за жнг се плаК по 30 новч. сваки пут. ДOПИСИ шаљу се уредништву, а предплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ, У Нови Сад, у дунавској улици. РУКОПИСИ не враВају се натраг. Поједини бројеви листа у месту могу се добити по 10 новчиба у књижари брабе М Понови Иа.