Застава

ЗАСТАВА

ТЕЛЕГРАМ „ЗАСТАВИ“. I»ЕЧ 30. августа. Из Лондонајављају, да је Плевна посде тродневнога боја освојена и турска војска растурена.

НА ОСВИТКУ БЕЛИХ ДАНА

Коло се судбине креће, одлука падана источном бојишту. Ко се усљед турских и туркољубних лажи дао и на један часак обманути, те је можда у срцу зепсти почео за сретан свршетак ове велике и на веки славне славенске војне, тога ће минути та страховања овога пута, кад саслуша гласе, ко)и почињу с балканскога боЈишта д* отижу. Почетак одлучног обрта на бојиоме пољу у срећу и славу славенског оружја учинише и опет дични Црногорци. Освојише град Никшић и потиснуше Турке до Гацкога. Големом добити том оспособише се за освојење и осталих тврђава у Херцеговини. Из турских топова разбијаће Црногорци оне бедеме, које подигоше Турци sa петстолетно господовање своје на пакост и пропаст људској и народној слободи. Већ се јавља, да три хиљаде Црногораца полазе на Требиње. Поред тог кретања остаје осталој главној војсци црногорскохерцеговачкој, да се упути на коначно довршење великог дела свога и да искупи поносну реч свога победног кнеза, који још у првој ратној прокламацији рече, да Херцеговина м о р а слободна бити, И тек што се тим новим лавровим венцем обавило вазда дично чело црногорско, тек шго је пао Никшић у руке оног народа, којем је Херцеговина по смрти турској' природна баштина, а већ се јавља за нов ударац, који је на главном источном бојишту постигао отоманску царевину. Руси су после тродневног боја Плевну освојили и турску војску растурили. Са тих неколико лаконских речи, док нам нестигну опширнији брзојавни извештаји, изречена је смртна прееуда турској царевини, решена је сретна судбина иеточних народа. Три дана је тутњило на бугарскоме бојишту. Вести су отуда долазиле, које су у напред наговештавале, да у првим данима предстоји одеудни бојак. Руси су спремали трећи и последњи нападај на Плевну, на тог Оемана, коме се узрачило, да у два маха задржи победни поход орлова руских на охоли Стамбул. Два руска кора с читавом румунском војском покренута су, да изведу та) нападаЈ. Колико је сигурна спр*ма с руске стране била, види се отуда, што се вели, да се сам цар оелободилац нашао посред те руске војске. При трећем нападају руском морала је Плевна освојена бити. На данашњи дан рускога цара боља му се честитка није могла епремити. Са падом Плевне пала је и турска звезда. Осман је имао најодабранију впјску под собом. Турци су у почетку рата неизвесни били, е да ли ће Руси употребити тимочку линију за своју операциону основу, те су с тога, а и због Србије и српског земљишта, оставили своју најбољу војску под Османом код Видина. Не са десне стране реке Јантре, на којој су градови турски и у градовима главна њихова војска, већ из западне Бугарске грозила je опаеност руској војсци и читавом операционом плану њиховом. То се видило при првом, а особито придругом нападају руском на Плевну. Про машени ти нападаји обуставили су напредовање руско за неколико недеља дана. Наступило је доба повлачења нове војске из далека Русије и уједно доба раскалашног чивутско новинарског ликовања и разметања. Ма колико мајушни новинар, који се одао у службу ниску и прљаву, па се бацао блатом на Русију а величао дивљу и разбојничку Турску. Но то ликовање није могло помутити борце за слободу, није могло помутити бистра чела, која знају, да се једна узвишена идеја неможе никад помрчати каквом неудаћом оружја, а понајмање је тако ликовање могло збунити челичну вољу Русије и подр-

мати у одлуци славној, да ослободи исток од немани турске. Русија је прикупљала снагу и позивала нове и верне синове своје на ратно поприште. И тек што је почела приспевати та нова припомоћ из неисцрпиве Русије, а већ се коло судбине почело даље да креће својим природним током. Плевна је пала, а најодабранија турска војска растуренв је. Ликовање туркољубиво запашће у промуклом грлу, поруге намењене Русији пашће на главе неверника велике идеје, за коју је славенски свет потргао мача из корица. Сада више неће ништа кадро бити, да задржи победни поход руски на Цариград. Турска војска под Мехмед-Алијом, која је покушавала својим честим нападајима да збуни Русе и одврати им позорност од Плевне и Османа, мораће сада за раније гледати, да се у градовима склони. Иначе може доћи .између две ватре, између левог крила руског под Цимерманом и можда војском руском, која би код Олтенице прешла Дунав, и центрумом руским. 0 тога ће се Мехмед оканути шале, коју је досад на Лому збијати могао, док је руска војска у главном са Плевном забављена била. Из градова пак у Бугарској неће Турци одбранити Сулејмана, Једрене иЦариград. И тако стојимо на уранку белог дана за потиштене народе на истоку. Колико су најновији гласови са бојишта кобне тице за све оне, који се злу радују, толико су те вести кадре разгрејати свако срце, KOje племенитије куца. Пад Никшића и Плевне озариће зраком наде и поуздања угњетене народе на балканском полуотоку. На освитку бољв будућности источне ве треба да подсећамо Орбију и српске соколове на посланство им културно. Прилике данашње силно зову, да се и у Београду развију убојне заставе, под којима ће доспети балканско Српство до своје славе и државе. Нека се разлегну јуначке песме, које ће поново подићи понос српски и које ће одјекнути до паћеника босанских, да се одатле споје с ускликом црногорским, те да под општим братским гласом и радом ускрсне срећа народа српског, која је на Косову тако предуго закопана била.

МУХАМЕДАНЦИ И ХРИШћАНИ.

У Босни 22. августа 1877. Она и она вјера која свлачи с неба са највеће милоети смрт, та вјера, то је најружније зло и перманентни покољ. Бог и морал који се друкчије љубити и служити не могу него истребљавањем и смрти, то је лажни бог, то је Баволски морал. Јест истина, да је Христос јединство вјероисповеди као божанску благодет хвалио, алн нити циглом ријечи нцје казао, да ово јединство релитреба силом и мачем изваsати. Он рат ради вјере није могао нити препоручивати, јер је он први прогласио човјека као божијег сина, као слободно створење. Ло христовој науци, по сви су људи меŁу собом браћа. Дакле ближњи хришћански је човјек, Учи ли тако алкоран и како учи? Алкоран човјека не признаје као слободна и божијег сина. Мухамеданцу, ио алкорану, ближњи не може бити нико ако није мусломан мухамеданац. Дакле алкоран рат, и то рат на смрт и живот, свакоме објављује, који мухамеданац није. Овај рат, то је врховно начело алкорана, црва и неопходна нужна дужност сваког мусдомана. „Сви вјерни (тако пише алкоран) морају у име вјере ратовати, и они rnjn гјррују у бога и у пошљедни дан у страшна суд ги fie све, и имање и живот за вјеру жртвовати. Ако сте позивали невјернике да приме ислам, па су више пута то одрекли, онда се на њих ударити мора и њима се рат мора објавити. Ако невјерни одрекну примити ислам, онда позовите бога против њих, наиадните на њих, саејеците им шуме, ватри нредајте сваку њихову ствар, њихову љетину потаманнте и све их ископајте. Бог љуби оне који се боре и који ратују за вјеру. Ја ћу бити с вама да н главе и руке неиријатељима одсјечете.“ Овака вјера релиЈшја, и по „османском уставу“ проглашена је владајућом вјером! Може ди

се јасније и окрутније рат против човјечанства и цивилизације хрншћанеке проповједати? Јер ако је заблуда и безаконства и хришћанима било, то се Христу и ванђељу приписати не може, него ниском палом моралу назови хришБана. Нек све листове ванђеља новог завјета који xofie мухамеданац преврне и прочита, он нити једне цигле рјечи наћи Hefie, која би рати тамањење мухамеданаца или других нехришћана учило и заповједало, док тијем, алкоран пун је сличних крвавих и истребљују Бих правила и заповједи! Ето с чега од дана, од када турскн султани осилише се у најплоднијим и од природе најблагословенијим хришћанским земљама, и азијским и јевропским, њихове побједе нити циглог трена значити немогоше начело и почетак цнвилизације, него рушење и истребљивање свега што једобро, н неговање старе и најгрешније освете као и свију зала и неваљалства. Друкчије нити је бити могло, јер још онда, кад је неколико дивљачки племена, финско-татарског поријекла, из Корасана у Арменији нере око 1224. године Осман (одкуд после Османлије) син Ертогрулов (праведни) довео, онисујош тада мухамеданци били. Па као Номади и прави разбојници њима су само дивљачке страстии помама вјерска највеће врлине биле. А осим тога као и све друге азијске орде, тако и Османови Турци нити појмити могоше, шта је то право, шта ли благост. Они само у бруталну силу и у рјечн својих дивљачких главара вјероваше, који им заповједаше: све трјебити мачем и ватром што им се покорцти и робљем учинити не би шћело. Први дакле дан од кад су Турци, као мухамеданци, с хришћанима завладали, друкчије нијесу их држали него као ниско робље, нити с њима поступали иначе, него како им је алкоран заповједао и како је у прилог њиховој разбојничкој и дивљачкој ћуди ишло. И кад научени Вамбери брани у неку руку Турке, с оним грјешним и крвавим неделима, које неки ниско нали хришћани у ирошлости учинише, он онда хотимично смеће с ума ону полугу и социјалног и државног и релиЈјиозног живота свију Турака, док узбуду као мухамеданци и господари над Хришћанима, Овасоцијална идеја идеја алкорана и шеријата, са сваким Турчином и рађа се и живе и мре. Ирезирање свакога који није мусломан; тврда његова вјера, да бог заповједа сваког невјерника таманити и гонитн и вод ни један начин не изједначити га са мухамеданцем, опћа и тако рећи Фатална непомичност интелектуална душевна —крајња оскудица у узвишеном моралном надахнућу; несавладиви Фанатизам, ужасна поквареност судтана и великаша и веограничена разузданост сваког мусломана, све ово никад алкоран анатемисати и искорјенити неће, нити ће икада потурица моћн у државни, социЈални и Фамилијарни живот Турчина здраву цивилизацију и хумано-хришБански морал усадитн и одомаћити. У овој немегућности треба тражити узрок извјесне смрти османлија и њихово огромно опадање и неизбежну пронаст, као и то, што су се на простору којим османлија одтолико вјекова господари од једва шестнајст стенени дуљине а једва седам ширине чудни и немили толики призори збили, као призори зверске радости, очајних суза, нечовјечних мрцварења, незнабожних ратова, до неба чујући се вапаја и најнемидостивијих истребљавања и пустошења. У овој немогућности треба тражитиузрок и оној очајничкој борби која се данас измеру мухамеданаца и хришћана води, и као и сваког зла и зулума, што рођена истурчено-помухамедањена браfia својој хришћанској браћи учинише и чинити не престају. У овој немогућности наћи ће се кључ оним загонеткама: зашто су султани од ког ренегата за добре новце написане реФорме и хатншериФе, хатхумајуме и друге трице подписивали и с њима настојали очи заслепити несложној и ненскреној јевропској дипломацији, која ни врага толико не мрзи, колико православни крст и Словенство. И најпосле, у oboj немогућности треба тражити и ону историчну истину, да царство Османлија није законито, и да ништа није законитије иираведније колико његовом господству у Јевропи крај учинити. Иодкрјепићемо ову тврдњу с Фактима. Лудвик Вивес, још 1526. у октобру написао је један разговор односно политике јевропских еила проћу Турске. Вивес увлачи у разговору на оном свјету Миноса, Тирезија и Сциииона су још двојицом прикава. Сципион вели, дахришћански владаоци Јевропе морају помоћи, да се хришћани ослободе. „И Грци вели Сципион •- и сви остали хришћани и што су тодико у ропство скучени, и што

им се њихова дјеца на најбезобразниЈ’и начин у ропство одводе, ништа толико не очекуЈ'у колико хришБанску војску, која fie их доВи ослободити. Нити они без ваше помоЕи смједу нити могу своје ослобођење подузети. Та оног трена били би измрцварени од Турака и потурица, чим би таково што подузели. Ваша им је помоб и с тоганужна, да не би у први мах турско бјеснило све изтрјебити и упропастити могло, и да би се одма у почетку немоћним осјетило. Ма шта се догодило, Турцима никаква, ама никаква помоћ од јевропских хришћанских влада доћи не смије. Тиран хришћански нити циглог трена не смеће с ума да њему хришћански владаоци не могу пријатељи бити, јер је он у крв њиов непријатељ. Султан сваки зна, да је он само мусаФир конакџија гост у Јевропи, и да њега не могу они народи волети, над којима он само тиранисати може. Нити би се Турци ичега толико бојали, кад им ви ваше невријатељство одкријете и објавите, колико оних хришћанских народа, од којих су све до голе душе одузели. Те с тога тада Турцима друго ништа остало не би, него бјегати у Азију одакле и доsоше и fie посташе, и $е само опстати могу. Нити би ишта боље било, него да се рат иуАзијупренесе. Да, никад Јевропа у Азију корачиланијешто је није освојила, нити је Азија у Јевропу, а да није била протерана и поражена." Не чини ли нам се кад ово читамо, дачитамо најбоља мјеста светог писма? И кад с овим сравнимо оно што је славни Гледстон у Blackheath-y говорио, онда тек казати можемо, да су и бог и повјест с људима заједно досудили наше коначно ослоборење, а не ново подјармљивање. А ево и опет да повторимо шта је Гледстон на том скупу зборио и препоручивао: „Лорд СтратФорд де РедглиФ, којн је можда најсуревњивији од сввју инглеских државника кад се о Русији говори, он и сматра и доказује, да оне земље у којима су Турци ова грозна и крволочна дјела починили, морају се узети у заштиту, и ннкада више не допустити, да се са обруканим „Ферманима“, којих извршење од турске владе зависи, та ужасила правдају. Те грдосије и та грозна мрцварења, која срамоте људске љетописе, не смједу се више никад догодити и повторити. И затоцигли и јединствени лијек противу свију турских зала овај је: све турске власти истерати из хришћанских земаља. У РумунскоЈ четири милијона душа живе мирно и задовољно одкад мећу њима турске власти нема, и ја се бојим да се ништа, а не света и узвишена цијел не би постигла, ако би се дјелити почела. Мене, кад би ко запитао, како би ја ризе подјелио: ја их никако нити дјелио не би, Те земље и области нијесу намјељене да буду ичија својина, не Русије, не Аустрвје, нити Инглеске. Оне су и опрједељене онима народима, чије су својина роŁена рођенаста. Иико већих и светијнх права над њима (земљама) нема од оних народа, чвје су оне. Нико с њима бољеодтихнарода управљати и владати не може. И ти народи нијесу дивљаци, или као што се злобно вели, нијесу још за слободу сазрели. На против, ти су народи и зрели и врвједни и умјетни. Ништа имне Фали, него да се пушти, да слободно на свој рорени начин собом управљају." Те по свему, у нама је жива и крјепка вјера, да ће се сви хришћани са Србима заједно што скорије и то коначно турске мухамеданске владе ослободити а све сплетке око новог јарма у бездаи сурвати се као снежне капље у алписке јаме кад их илинско сунце прежеже. Нико одважније бранити неће своју народну независност и чувати и развијати и неговати своје роБено ослобоsење и ујединење, колико ми Срби и сви остали „рајетница“ бјесног Турчина. Иначе, свакака предосјећања, Фалшљиве претензије, многе и демонске амбиције, чудне слутње, немиле бојазни, обично прате све велике политичке промјене, које у суд историје довршује н проглашује. Али што некад и увјек није се могло ни су чим побркати и изјаловити тако неће нити осдобоsење и уЈ'едињење српског, бугарског и грчког народа у здравље славног „цара ослободитеља* и његове дивне и побједоносне војске.

Сa бојног поља.

о. Трст, 26. августа. (Устинак у Босни.) По боју код Црног Потока провејавају посветуразни гласови о устанку босанском. Сви ти гласови кипте у противностима и опет вх свет прима као истините, не обзируЕи се на правац, којим су упуБене те новинарске патке. На извесно вас уверити могу? да су вести у доследае доба по новинама

.ЗАСТАВА“ излази рвдовно: средлм, нетком, недељом, па цвлом та« баку, а у торником na по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА з а Ауетро-Угарску: на цвлу годину н ф. на по годиве 7 „ иа чвтврт годинв 3 „ 50 н на један месец 1 „ 20 н. 3 а Ср6и ју: (у сребру.) на годину За дин. на нола године 17'/ 2 двн. на четврт годиде 9 динара.

БРОЈ Ј35. У НОВОМЕ СДДУ, У СРЕДУ 31. АУГУСТА (12. СЕПТЕМБРА) 1877. ГОДИНА XII.

ОГЛАСИ рачунају ce по б новч. од свакв врств оваких ситних слова, а за жнг се плаћа по 30 новч. свакн пут. ДОПИСИ шаљу ce уредништву, а предплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ. у Иови Сад, у дунавској улици. РУКОПИСИ не врабају се натраг. Поједини бројеви лнста у месту могу ce добити по 10 новчиПа у книжари браБв М Иоповића.