Застава

кала почотак окупацији Восне и Херцегови не. Еарактериетично је паг да се јавно миеае аустријских Немаца оаренуло за Русију а против Иаглеске и да се ствар схваНа, iao да је све чињено и да Ее се чинити у споразуму са Русијом, а да је постављање војсге у Ердељу (ова је војска не знатна) само привидно, касо бн заварили Мараре, <оји неЕе да знају за тај споразум са Русијом. Меsу тим ето жонФеренцзје на прагу идемо да видимо! С. Вуприја 14 маја. Како отпоче борба пером на хартији, како настаде трвеље међу велесилама, од оног доба, када се заврши српско-туррко ратовање са „врањском п< бедом“, заЕуташе све новине, а сви упрше очи на дневне сокак-лакрдијске новости, које нам доносе страни чивутски и швапсси листови. Ми пак пропраБамо те новости са учехом велеЕи, е fie боме једном да се реши, па било то пером или мачем. Наш народ овде стоји непрестано на ратној нози, и чека час, када fie још једном окушати острицу свога мача, чека када fie поВи, да започето дело једном докона, и да тиранлуку петстолетног крвопије крај учини. Овде у овој окружној вароши, још пре месец дана дислоциране су три батерије I пука шумад. бригаде. У Еуприји је сада, као неки мали гарнвзон, одпоче и разви се прави војнички живот. Посводневна обучавава регрута тоиџијски, којвхјеброј повелнки, а хоБе да се рекрутима замене сва народна војска, јасан је доказ, да је сва та спрема иа будућу акцију, која нијо тако далеко. Даље, нагла оправка батерија, које у Ерагујевацједна по једна иду, ea тим позив свих оних војника у своје команде, којима је одсуство истекло, и спроводи хране, ништа друго није, но известан рат. Видн се Јасно, да решење нсточног запдета не може nepo но мач и топ решити. А знам да Бе ме сваки заиитати за ОФНцирски хор тих батерија. А ја Бу им одговора дати, да се стрпе још за који дан, мој fie један пријатељ у лотнуној светлости са свима манама и врлинама, сва добра и зда изнети јавности на угдед, и то под именом „I’атне прибелешке" или »живот једног комесара*. Данас се по уобичајеном церемомијалу заклеше ракрутн топџијскн на верност н оданост кнезу и отаџбини. Скоро ћемо, ако бог да дочекати, да са новом снагом, обновљеннм толиким батаљонима, и батеријама огледамо и окушамо снагу сраску опрса диндушмана нашег Турчина ида покажемоЈевропи да je народ српски способна кдица за развиђе, а све елементе, који том развићу на пут, стају, крши и уклања.

Има их, који руже свечарство а нарочито славу с тога, што се дешава шкандад какавна њнма, кавга нли туча. Овима одговарам да би требало све вашаЈе и све крчме касвратв; јер тога тамо редовно мма. Истина да слава црквена нејдеуједну категорвју с вашаром; али баш за то се и даје лакше сачувати да вашара ве буде. То све зависи од старешива црквених и општинских. Слава црквена поред свију незгода, што се на њој десити могу, има права и то грдна права на опвтанак, икоје још да би отерао гусенице уаео секнру па до корена воБку одсекао. Што сеизметдо и покварило очвсти па да те Бог види. Да примером потврдим све ово што сам навео и споменем и то одкуд баш сада о славама пишем, ofiy укратко да опишем славу у месту нашем држану 9. маја о летњем св. Николи. У месту овоме општнна има интевцнју да састави фонд за издржавање свештевика свога једвог или више, да тако викад не би дошло до тога да поједини од својих куБа пла Бају свештеника. Које ту мисао замислио није моје да казујем, доста да је општина свосрдно пригрљава. У опмггини је млад живостан иредседник, човек, који је за општу ствар до сада много жртвовао и у томе малаксати неће, чланови општинеисто су тако добри родољуби, на рад готови, ваузетни и одважни људи. Народ је добар, код доброг во£е свако племеннто семе ниБе, процветаБе и ндода донеБе за кратко време. Што дакле овака општина науми она Бе и извршити. Она је за две године прибавила на поменуту цељ до 2000 ф. које готових, које зајамчених за скору будуБност. Да би тај фонд стално раствтм и брзо се умножитн могао, лро-

нашло се да је најбољи извор црквена слава а н иначе уверила се општина о важности и користи црквене славе са сваке стране, те је вољна да непропустн одсада ни једну годину а да не слави. Прошле године славило се и претекло је чистих 100 ф. ове године дотеБе до 200 ф. чистих. То је у овоме маломе месту и сувише, а тојекадра само слава црквена учинити. Да сезаншлоод куБе до куБе и мољакадо заиста се ни на коју цел неби толико накупнло, а што j'e најглавније ту нико није оптереБен, ту није удареннамет на вилајет, ту свако од своје воље даје према снази својој с благословом. С материјалне стране очевидна је дакле корнст, sojy слава доносн, да видимо ирелигиозно моралну страну. Ту морамнапрвоме месту споменути, даје црква дупком пуна била, и да је народ отишао куБи својој у духу, утвр£ен у вери и љубави према себи и своме, и по томе по подне вољан дошао на весеље, лепо, благо, корисно. За столом заједничквм посадио се, ко места ухватио. Звона звоне, топови пуцају, гаЈ'даш свнра, а српско коло повија се и таласа, као зелено жито на богатој њиви. Све је то братско, заједннчко, своје. Весеље се гради у порти и парохијском дому. Све ј е као о ускршњем пиру црквеном широм отворено. Стотинама душа иду тамо и овамо у цркву, у порту, у парохијскн дом, на сокак и натраг и свуда је као у своме ро£еноме. У цркви, у парохијском дому ништа није под кључем, дупком је пуна народа свака одаја. У цркви се реже колач, и раздаје с кољивом свима; под шатром у портн и у парохијском дому иску-

пило се звано и незвано и свако је безразлике угошБено и лепо дочекано старо и младо, богато и си* ромашно, пред црквом и њеним представником нема бсљих и горих по лицу и имању. Црква је свечарвц«, она је на пир духовни и телесни дочекала сваког оног који је дарвва всто као и оног који од ње дара тражи. Многи је сиромашак у радости својој обеБао цркви поклона, али то сеи не узима у рачун тврд, даде ли, бог да прости, не дадели опет бог да прости. Све то ваљана поплашена свромаха уздиже а горда газду ублажује, па куд Бемо лепше религиовно-моралне користи од славе. Али и то је мало. У хвљаду и више душа не могу свиваљани бити али овога маха зарад пвјетета према матери цркви cbojoj и зарад дике и поноса српска,на којису у храму божијем подсеБани, сви се најбоље владају, У пространој куБи од толиких ствари безнадзора и толика света па ни једне игле да не Фали, тој моралности, томе поштењу народа у Петровоме Селу свако се поштен поклонити мора, адомаБин нема речи да захвали на љубави и почасти која је тиме њему указана. Ето какав утисак чини лепа хришЕанска слава на дупгу народну. Добри бише бољи а покварени поправише се. У колико се само та добит 'урачунати може? Треба запитатн оне, који су били гости са стране, којису индиФерентни, па Бете чути, колико је у њиним очима скочила слава црквена. лј Ето дакле и са религвозне и са моралне и матери Јалне стране може слава од користи да буде само кад пазе ва своју дужност сви Фактори, који исту А шта Бемо да речемо у народносном обзиру,

за славу крснога имена. Ето баш ових дана у „Застава“ пише из отачбине КраљевиБа Марка Македонац Србин, Десиот БзџовнБ, да је слава та главна карактеристика народности наше, да се uo томе познаје ко је Србин, а ко није у хаосу народном у пропалим крајевима српским, а као што он вели и ми сви знамо, да нас слава срорава као и хрсно име, те Србин неБе узети девојку из куБе која с његовом једнога свеца слави. И потурице тајом славе крсно име своје, а мв? Ко је ето Србин и од српскога рода и колена, тај нека не устаје против српскеславе црквене, а од свсштеника, учитеља, председника, тутора, одбора зависи, да слава буде оно, што треба да буде. Ти јој Фактори дају правац и ако што није добро, аије слава крива него та људи. Ја сам као журналиста. више као теориста у „Гласу Народу" ваузимао се да не угину славе наше, сада сам се у пракси потпуно уверио о ирекој потреби њиховој и не могу на души својој носити а да то отворено и јавно не искажем. У интересу религије, у интересу морала и народности па и материјалне вародне добити пазимо на славу своју, на крсно име своје, пригрлимо установе народне цркве своје, љубимо npaвославну свету српску цркву своју, као што она љуби добри српски народ сзој. У то име боже благослови. У Петровоме Седу (у Бачкој) 14. маја 1878.

Панта пл. Поповић, свештеник.

ВЕСТИ ИЗ НАРОДА.

Из Госпођинаца имамо дугачак допис против тамошвег пароха г. Н. Б., у којем му се пребацују разне „пасије“, а нарочито: да се много вроцеса;да оншгину простачким речма, усдед чега je од општине ТЈжен, данарод гудивенчаницама и матрикуларним изводима, дагониучитеље и т. д. За тнм врелази наш дописник на други предмет и наставља овако: »Чујемо, да Бе усљед ТЈжбе овдашљих претставника, од недеље ночети овде истрага против овдашње општ. унраве односно вротнв оележника Шикопарије. Истрагу ђе водити срески начеоник г. И. РајиБ који је и у Чуругу Всдио. Из окружннце г. РајиБа, којом је своје ступање на ввање среског начеоника онштинама свога среза јавио видн се: да је г. Рајиђ највеБи противник непо-

штењу, па с тога се иадамо да'Бе истрага безпристрасна бити. у осталом резултат Бемо вам јавити. Неможемо пропустити а да вам овом приликом не напоменемо о истрази чурушкој. Као што чујемо истрагом је на£ено да је тамошња општинскауправапрохарчилан проневерила 7556 ф. а. вр. П то се све десило за време „мудре управе" и „мудре политике* бившег овдашњег а сад тителског солгабирова НиколиБа. Веле да кривица спада на касира, кнеза ,и нешто на бележника Љуштнну; но ми нисмо тог мнења. Мн држимо да је у овом највише бележник крив, пошто је извесно, да кнев и касир без његовог знања и саучешБа неби могли нитн бн умели тако што учинити. Сад после овога fie свима јасно бити: заштосу за време НиколиБево у овоме срезу, кад год би о општннском руковању рачуна поискали и најмирнији људи »бунтовницима“ називани и код више власти као таки описивани илн боље реВи денунцирани; зашто је и чурушки учитељ г. Ст. Јанковиб прав-здрав осам месеци у затвору одлежао; као и то: зашто се позиати „поштењаци" меру којима и наш поп Никода спада заузимали: да Ннколиб опет у овом срезу остане; али НиколиБ сам не хтеде. „Кисело је грожре*. Овдашњи учигељи г. г. М. ПејнБ и Јов. МариБ добили су од внсоког миаистарства дозволу: да могу купити добровољне црилоге на црногорскохерцеговачке рањенике и нејач. Пмена приложника штампаБе се у „Застави«. Из Карловаца пишу нам ово: „Деца из српске основне школе имада су још од лане своје народне барјачиБе, na су хтела ж ове годнне да изару с њима на „мајалес*. Но да се то спречи, католнчки учитељ СитариБ прона£е за добро, спалити те барјачиБе. На питање Једног срп, учитеља: где су барјаци, одговори иввршилац простачког дела по прилвци ово: прво је вели, спадио с зато, што су били веБ стари, а друго што се те боје не слажу с бојама Хрватске, Сдавоније и Далмације (!) То су раздозн на основу којих је тај „јунак од мејдана 11 спалио српске барјаке. Тај корак, баш да би био и оправдан са гдедишта наредаба које долазе вз Загреба, не приличи једном учвтељу, и то брату Хрвагу, да га предузима, Јер он валда вије нозван да ковтролнше да ли се владине наредбе тачно врше. Очевидно је, да га је на то нагнала ннска пакост и мржња на ibc што јо cpncio, која се из Загреба живо подхрањује н која fie све већма да развади jas Српства и Хрватства. Разуме се, да је овај поступак морао јако огорчнти наше суграЈјаае, јер дира у најосетљивију жицу нашег народног чуства. Ми остављамо господи у Загребу да размисле да ли је паметно и пробитачно сваком ариликом заједати рореног брата и све већма распиривати мржњу мећу онима, којн су и uo крви и заједничком задатку свом возвани да се пазе-. Из Вршца пишу нам: „За последњи десет годнна ових, од како се и ми уреsујемо по новом устројству автономном, иретурило је срп. прав. становништво овдашње ни мање ни више од четири цркв. школ. онћине. Две беху редовне, законске, а две провизорне. Једна од иуследњих и сада баш усреБује нас радом својим. Значајна појава на пољу цркв. школ. автономије наше а та је, да ни једна цркв. школ. опБина вршачка није окончана природном смрћу, новим избором законским. Узмимо у нас такозване овБине ФармаБеву н ГавриловиБеву. И једна и друга беху по закону организоване и мнак се обе онако срамно распудише! Омиљено је веровање у нас, да је томе преосвећени владика наш главни виновник. Ми не тврдимо, да

положај његов ниј‘o од уплива у Вршцу, али тврдпмо, да не васлужује толиког прекора. Дакле сасма су друкчи узроци зала наших. Непрекидна јагма о супремацију у опђини јесте и биђе главни узрок несреБи нашој, ако и на даље остану подобне прилике На је несреБа та у толико веба, што се у Вршцу млого ради, само на жалост у правцу који по све смета укупном напретку опбинском; те таго и овом приликом потврЈјује истиниту, ал жалосну изреку Паскалову: да веБина зала љуцких, долази отуда, што човек не уме мирно у соби да седи. Да не изгледа ово као тврдња најверу, дај да је окрепимо Фактима. Друга, такоsе важна појава из живота цркв. школ. автономије наше та је, да је после сваке распу Цене опБине, реакција, славеБи победу своју, дошла на њезино место. Тако видимо проту Филу и провиворијум његов и после ГаврнловиБеве опБине аргуменат, £ врло снажан да одржи важност првој поставци нашој. Ето, ми набројисмо покретаче у опбинском животу нашем. Тога не чинимо с намером да изазивамо јавну препирку. Напротив с тога, што желимо да што пре видимо законски органнзовану цркв. школ. опБину у Вршцу, из људи, који и xofie и умеју, ваљанода раде на опБој ствари; тимпре, што се од сваког na и данашњег провиворијума јако плашимо Форма та и сувише нам је мистеријозна. Напослегку, нек нас нико не укори лажном скромношБу, што се тврдити, да пишемо чисто објективно, баталеБи сваку себичну корист своју«. Из Темишвара јављају нам, да је тамо 14. о. м. под председништвом великог жупана Ормоша обављена рестаурација варошких чиновника, те је за градоначелника једногласно ивабран Јован Терек, за сенаторе Ст. Богма, Ферд. Гунерман, Јов. Вајгл, за великог бележника Лад. Нар, за председника сиротног стола Александар ђорревиБ, за ивџиннра Диклман.

ВЕСТИ ИЗ САРАЈЕВА.

Званични лист „Босна" у свом 8. броју од 11. маја доноси овај телеграм: „Цариград. ТелеграФска депеша од стране главнога министра влади нашега вилајета дошавша. Чувени агитатор Али Сеави сакупивши око себе око тридесет румелијских досељеника, доsе данас пред чирагански двор и ранивши на вратима стражареБегавојника, уре унутра и повнче „живио цар!“ неспомвњући имена, на што су у околини стражареБи војници дошли, и пошто се речени на одпор стави, изроди се борба, у којој на обје стране остаде пет до десет рањеннјех и мртвијех, а остали су ухваБени, и покрет коначно савладан. Сеави је убијен и о* вај догарај није мир мјеста никако нарушио. Над ухваБенвма држе се испити и остале истраге. 8. маја 1294. Садик.“ Не треба спомињати какву је сензацнју учинио. Иначе треба да се и то зна, да понаЈвише оџе шире свакаке гласине, којих је сврха: омразити султана Хамида свијема мухамедавцима. Зашто то чине и по чијем унутству, може се нага Цати али не тврдити. Ми бар велимо: ни који султан неБе бити у стању старо стање повратити, а сваки fie попут задављеног Азиса морати доБи до освједочења, да нико голмко Турску не упропашБује а Оиманлијама ну Азији гроб копа, колико инглеска влада. Лудо је и мислити, да је и један Турчин веБи пријатељ турског царства него ли султан Хамид, који данас најбоље вна, да се онако и случи са његовим стрицем Азисом, да не би руска војска пред Дариградом као побједитељица стајала готова сваког трена са земљом Цариград сравнети и непокорног ине-

захвалног султана нли заробнтн или у Азију претјерати. Ми се добро сјећамо каку луду радост изјављиваше мухамедански свијет и наша истурчена браБа заједно са крштеним Турцима кадно стиже глас, е је задављен султан Азис а Мурат проглашен за падишаха. Па шта би? То не треба ни* коме, а најмаље нашии Турцима казивати, којима данас сав је спас у договору и у слози са њиховом крштеном бра Бом а не у ортаклуку са онима који Аџч Лоју шаљу да гули и тамани њихову крштену и невину браБу, или са онима koj'h им бевобразно лажу да би све, и имање и днн н обрав изгубили кад би се са својом крштеном исрпском бра Бом спојили и здоговорили. У петак пред подне 5 маја један аскер (војник) у вароши Власеници убио је Лазара ПетровиБа у његовом дуБану само за то што му овај као трговац није могао у дуБану датн по оке ракије. ОваЈ' војник рорак је Вдасеничког кајмакама. 4. маја, субаша Сарајевског Мутевелије (управитеља Усрен-Цамиских добарау врједности неколико милијуна) на сред поља убн нз пушке Перу Н>егу из села Ајска, три сата западно од Сарајева, Исто тако и од других страна јављају нам како је несигурност завладала, да нико никуд не смије. наоружани војници ходају од села до села и као највећи разбојници жаре и пале и убнјају. А све кад? кад се брани СрпскоЈ’ војсци ив Србије и Црне Горе да уру у ове жалосне двије српске покрајине па да их једном за увјек ропства, бједе, и тантадових мука ослободе!Пзше нам један пријатељ ив Хрватске да и тамо као и амо браБа се наша прогоне. Нама је свагда знано било, да нам j‘e и тамо н амо црно и чемерно, и да fie нам све дотле тако бнти, док се коначно ту£ег јарма и ту£ег немилог и проклетог господарства но ослободнмо. 8. о. м. на Плочи (4 сата западно од Сарајева) на сред пута убвјен је један Фратор, а 9 о. м. изнад Сарајева Алија БурековиБ на мртво вме успребијао је Стојана ЕовачевиБа и његова сина Милана кад ови сједише за трпезом и вечераше! Да нико од србског народа взувев нешто католика и фратрова не жели Аустрије и Deсара, ево доказа: Ово дана у Сарајеву (у Еолобарн и Текији) сви мухамеданци подписали су писмо, које је иначе н од свију Мухамеданаца ив Босне подписано на Судтана и иа Порту, да они, док једног тече под Аустрију неће. У исто вријеме закључили су и ваклели се и хришБане у слогу позвати да се оружјем с њима одупру ако би Аустријска војска на силу шђела у Восну и у Ерцеговнну уБи.

МЕСТНЕ НОВОСТИ.

Нови Сад 18 Maj'a. ВладикаШтросмајер.вратившисеиз Земуна, стигао је прекјуче у Варадин, где су га дочекали и поздравили ввши и нвжи чиновници свешгеначког, и војничког реда. Он је дошао да врши тајну мироиомазања. Том приликом служиојетамо службу н држао беседу упуБујуБи паству своју миру и љубави са Тога дана у вече давана му је бакљада а сутра дан свечани обед. Штросмајер је одмах по доласку свом у Вартдин походио нашег владаку АнБелиБа, а овај му је ва тим вратио посету, пајебиои на обеду код Штросмајера. Његова Светост, наш патријарх ИвачковиБ бавио се јуче у нашој средвни. У понедеоник, што долази, почању на овдашњој српској великој гимназзјч писмени испвти зрелости, а по томе годишњи испити.