Застава

ЗАСТАВА

БЕСЕДА Дра МИХ. ПОЛИТА-ДЕСАНЧИћА

ДРЖАНА У СЕДНИЦИ УГАРСКОГА САБОРА ОД 14.’ (26.) МАРТА. (По стенографији саборској.) Поштовани доме! Када се међународан уговор од европске важности као што је берлински уговор подастре законодавном телу Угарске, то зацело да овај сабор не само да има право, него има и дужност да расправи такав уговор и да у име Угарске свој суд о њему изрече. Знам ја, поштовани доме, да се може рећи, да је читава расправа о берлинском уговору неплодна, јер се свршени чинови не дају више изменути: окупација Босне и Херцеговине свршен је чин, добивен мандат у берлинском уговору нашао је своје извршење. Ал ако би и била ова расправа у том обзиру неплодна, то је она ипак врло важна, јер са овом расправом ваља констатовати, да читава Угарска без разлике народности не одобрава досадашњу источну политику, да осуђује мандат берлинског уговора у обзиру окупације Босне и Херцеговине. (Гласови: чујмо! чујмо!) Овај мандат може бити од неизмерних посљедица особито у обзиру Угарске и мађарског племена. Берлински уговор није решио источно питање, већ га је још већма заплео. Европска дипломација, која је око 'тог™уговора радила, о њој се може рећи оно, што се казало о Бурбонима, да у течају времена није „ништа научила, а ништа заборавила.“ Онако исто, као негда на бечком конгресу год. 1815. што је ди пломација располагала о судби народа, без да је питала за жеље и потребе тих народа, тако исто и берлински конгрес расположио је. о народима на истоку, без да је њихове жеље и потребе у обзир узео. А тако исто поступала је дипломација еа париским уговором год. 1856. Хтела je на истоку да створи неку сталну државну систему. Данас пошт. доме о париском уговору нема више ни говора, јер тај уговор није у обзир узео потребе и одношаје источних народа. Један знаменит Француски писац Ролен Жакмен велп, да је грдан

грех, што је за тај париски уговор, који се сада као велика блудња показује толика племенита крв потекла у кримском рату. И заиста пошт. доме, цео париски уговор јесте велика блудња. А та блудња се састајала у томе, да Европа није знала заменути ни чим онај одношај, који се развио међу Турском и Русијом. Велика је погрешка, што Европа у читавом источном питању није знала заузети друго становиште, до негативно т. ј. паштила се свагда само за то, да одстрани Русију од балканског полуострва, али какву позитивну мисао, чим би ваљало Турску заменути, такову позитивну мисао Европа није имала, а чини се, да још ни данас нема. Нема је не за то, што можда неби се нашле стихије, које би могле баш у интересу Европе заменути Турску, него за то нема позитивног плана Европа, што је испуњена неповерењем према Русији, и што је неповерење пренела ина источне народе. Париски уговор мислио је да ће најбоље тако уредити источне ствари, ако гарантира целокупност Турске, која би онда сачињаваланеко неутрално земљиште, које би најбоље одговарало разним интересима европских држава. А да Турска не буде више аномалија међу образованим европским државама, ваљало је Турску реФормама цивилизовати, па за то је париски уговор примио Турску у т. з. „европски концерт.“ Но ово је била огромна блудња. Несретни експеримент са Турском трајао је 20 година, док се Европа није уверила даје Турска неспособна за реФорме. Русија има ту задовољштину, да пренего што је потегла мач против Турске, и што је дошла под зидине Цариграда, да је Европа још пре до уверења дошла, да је Турска неспособна за реФорме, и да је проиграла право опстанка међу цивилизованим државама. У Енглеској они државници, који су се за време кримскога рата одушевљавали за Турску, као Гледстон, Гранвиљ, СтретФорт, ШеФтсбери и многи други, сломили су палицу над Турском. Много пута сам слушао у овом сабору оно, што је пређе и у осталој Европи била општа Фраза: та ми нисмо непријатељи источних хришћанских народа, само не ћемо, да ти народи подпадну под област Русије. Али ја питам пошт. доме, шта је та Европа за пуних 20 година у корист источних хришћанских народа учинила? Били су у Турској присутни посланици великих сила, разни конзули, па ипак Турци њима на очиглед робише, мрцварише и убијаше источне Хришћане па ако је који посланик или конзул о томе својој влади истинити извештај дао, то је био за то укорен, шта више ја знам један случај, где су једног консула ради истинитог таквог извештаја за казну преместили на други конзулат Па кад је то тако, питам ја поштовани доме, је ли чудо да ти несретни народи са свим напуштени од Европе, управе своје погледе на Русију. За то ја велим, да Русија није повела рат против Турске, да би на балканском полуострву све по старом остало, ида би башибозуци по Бугарској и другим турским провинцијама газдовали као и пре. Свима тима одношајима на истоку нису криви источни Хришћапи, није крива Русија, већ је крива Европа, што нема позитивног програма за решење источног питања. Па кад је Русија са својим четама под зидине Цариграда дошла, те се Европа уплашила од руског надмоћија, опет није знала ступити са позитивним програмом за решење источног питања, већ се опет ставила на негативно становиште, т. ј. да само одстрани Русију са балканског полуотока Наравно, да то овај пут није лако ишло. Ваљало је Русији рат огласити, те руске чете са Балкана истерати ово се пак и самој Енглеској видило врло рискиран посао. За то се није могло на ино Европи, већ мораде попустити Русији. Ал како? На начин, да није задовољена ни Русија, ни Турска, ни хришћански народи, ни нико на свету —па ни сам гроФ Андраши. То је садржај, то је смисао берлинског уговора. Па сад нека ми је допуштено пошт.

доме, да разгледам тај берлински уговор погледом на нашу монархију, погледом на нашу отаџбину. Кад са берлинским уговором нису задовољне уговарајуће странке, питам ја, које у нашој монархији задовољан са мандатом берлинског уговора у обзиру окупације Босне и Херцеговине? Је ли задовољна Угарска ? Цислајтанија ? Је су ли задовољни Мађари, Немци, Славени ? Ја не познајем народа у нашој монархији, који би се сагласио са окупацијом. И сама браћа Хрвати, који су се испрва одушевљавали за окупацију данас већ имају друго мњење. Па кад нема народа у монархији, који се саглашава са окупацијом, и кад је јавно мњење у Угарској тако гласно осудило окупацију, а она се ипак против тог јавног мњења извела то је зајиста појава, којој ја примера не знам. Шта више, нашла се и уставна влада, која је примила одговорност за то. Ја ово могу назвати само изигравање уставности од стране оних, који би и без парламента оно чинили, што сад чине (Одобравање на левици.) Морам овом приликом споменути правну страну ваљаности или неваљаности берлинског уговора, о којој се овде у сабору толико дебатовало. Да ли међународни уговор има правоваљаности само са одобрењем парламента то је по моме мнењу по све теоретично питање. У теорији пошт. влада има право. Међународне уговоре склапати, то је еминентно право владара или поглавице државе. Већ спољашња Форма међународних уговора то доказује. Сви ти међународни уговори имају једну Форму, па се у тој Форми види, да међународни уговор не склапа држава са државом, већ владар или поглавица државе по своме пуномоћнику. Кад се берлински уговор склапао, Француска је већ била република, па ипак није Француска као држава и република склопила тај уговор, већ претседник републике по својим пуномоћницима. То тако стоји у теорији. У пракси то нема важности,јер у уставној држави није ни помислити, да се може склопити међународан уговор, коме је јавно мњење земље противно. Ја би волео видити тог енглеског министра, који би саветовао круни, да склапа међународан уговор, коме је јавно мњење Енглеске противно. (Одобравање с’ левице). За то по мом мњењу ваљало је да је опозиција овог сабора напала владу са те стране, а не с’ тога, што је берлински уговор склопљен без саизволења угарскога сабора, јер у томе лежи погрешка владе, што јепротив јавног мњења Угарске склопљен берлински уговор. (Порицање на деснице). Ви поричете ово господо, е па нека пошт. г. министар-претседник изјави овде у сабору, да мађарски народ одобрава окупацију, па ћемо видити, хоће ли и тада господа посланици од владине етранке уз владу бити (Веселост). Што се тиче окупације Босне и Херцеговине ја сам већ при расправи о адреси имао прилику да изјавим своје мњење. Што сам онда казао, тога сам уверења и сада. Аустро-Угарска нема самосвесну одлучну политику у источном питању, од почетка устанка херцеговачког, она се колеба на једну и на другу страну, С’ једне стране хтела би играти улогу ослободиоца према источним Словенима, па у том обзиру заменути Русију, с друге стране пак заузима н епр иј ат ељ ск и расположај према истим Славенима. Бар другчије не дају се растумачити речи пошт. г. министра-претседника, кад је рекао : да је окупација стала ногом на главу змији славенској (гласови: панславенској). То је ствар схваћања. Ја не знам, да ли је г. министар-председник тиме одговорио интенцијама, које овде у сабору заступа. Ја знам само толико, да се у Бечу ствар друкчије схваћа, и да се тамо хоће да претстави окупација као ослобођење тамошњег народа. Г. министар-председник својом изреком учинио је можда и нехотице хрђаву услугу окупацији, јер је та изрека велики аргумент за тамошње народе, да се могу у том обзиру позвати на изреку угарског

министра-председника (кретање са десне стране.) Поштовани доме! Читава окупација претставља се тако, као да је њоме што велико постигнуто. Ал ја велим, ако је окупација само превентивна мера по назору г. министра-председника, онда ја поштовани доме не познајем жалоснију (njomorult) политику, него такову (гласови с десна: охо!) јер онда ми према оном народу не испуњавамо другу улогу, до улогу тавничара, па за ову улогу морамо још да трошимо милионе. и да проливамо крв наших синова (одобравање с левице.) Па при свем томе напору, јесмо ли ми кадри предупредити слободу источних народа? Могу се тешкоће чинити, могу се препреке стављати, али на послетку слобода тих народа мора победити. Берлински уговор расцепио је Бугарску на двоје, али ја сам тог уверења, да ће се читава Бугарска у пркос берлинском уговору сајединити, као што се у пркос париском уговору Влашка и Молдавија у једну Романију сајединила. Недавно је један посланик на скупштини у Трнову рекао: Ваљада није дипломација читав свет, ваљада има поштених народа, поштених људи, који желе слободу овога народа (веселост). Но ја велим поштовани доме, да оно, што је Русија на балканском полуострву сада створила, да то Европа више покварити не може. Кад се коалиција против Русије није могла створити, кад су руске чете под зидинама Цариграда биле, за цело да се више ни кад неће створити (истина! тако је! с’ левице). Русија на берлинском конгресу није се бојала коалиције, него била је само изненађена држањем Немачке. Није гроФ Андраши променуо св. стевански мир, већ кнез Бизмарк. Али једном се и одношај међу Русијом и Немачком мора рашчистити, бага погледом на источно питање. Они, који бране источну политику гроФа Андрашија, веле, да је довољно, што је Русија последњим ратом ослабила, што је тако рећи сатарена, и што за много година није способна за акцију. Који ово верују, ти не познају Русију. Једна огромна држава од 90 милиона, чије ее становништво сваке године са једним милионом умножава, такову државу нису кадре ослабити жртве, што их је принела у последњем рату. Наводи се као заслуга гроФа Андрашија, што је предупредио, да се Босна и Херцеговина није сајединила са Србијом и Црном Гором. То да је велика заелуга? Ово саједињење истина осујећено је, али на против томе, пошт. доме, ено у најближем суседству нове бугарске кнежевине, која је два пут и три пут већа, него Србија. Данас на балканском полуотоку има три славенске кнежевине, које су упућене једна на другу, и које ће једна другу потпомагати. Пошт. доме! Према овом положају на балканском полуострву је ли у интересу Европе, да пречи развитак тих малих држава? Ја мислим да није. Пlта више, ја мислим, да је у интересу Европе, да те мале државе подупире. Истина, то Европа не ће ни када постићи, да те државе заузму непријатељски положај према Русији, али довољно је, да ове државе хоће да бране своју самосталност и да не ће да се прелију у Русију. Но ако није уинтересу Европе да спречава развитак тих малих држава то по мом најдубљем уверењу Угарска, а наиме мађарски народ нема интереса, да се стави у непријатељски положај према тима државама: не лежи опасност за Мађаре од тих држава, већ је опасност на другој страни. Ако Аустрија хоће да тера источну политику у великом размеру, онда за цело пре или после мора се споразумети са Русијом, па ако хоће на истоку да тера славенску политику, онда без сваке сумње, мора се овде оелањати на славенски живаљ, па онда се може догодити, да ће своју унутарњу систему владавине морати променути. да ће морати заменути дуализам са Федерализмом те да ће морати створити централни орган за царевину, звао се овај рајхсрат, делегација или конгрес, на сваки начин по Ма-

ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ. Почетком априла одпочиње нова четврт за оне поштоване |претплатнике, који су само на прву овогодишњу четврт претплатили. Учтиво их овим опомињемо за раније, да изволе настојати око поновљења претплате. Лист се без готове претплате неђе моћи никоме слати, за то умољавамо поштоване претплатнике. да претплату за времена; и то најбоље путем поштанских упутница, послати изволе, како би се лист без прекидања оправљати могао. Наруџбине без новаца неће се моћи уважити. Претплата, огласи, као и наплате за то, нека се изволеупутити на администрацију „ЗаставеЛ а само дописи и остало, што се односи на уређење ли' ста,некасе изволи слати уредништву „Заставе.“ Умољавамо пријатеље листа, да не пожале труда, поштоване сународнике, који би листа држати могли, побуђивати на претплату листа. „Застава 4 * излази четир пута преко недеље. Претплата остаје за аустро-угарску монархију, српске државе и покрајине: На целу годину 14 ф. или 35 дин. На по године . 7„ „ 17 *4 „ Начетврт године 3 „50 „ 9 „ На месец дана . 1 „20 „ 3 „ За остале земље и то: заНемачку годишње 18 ф., за Швајцарску. Романију, Русију, Италију, и Бугарску 20 ф., а за Француску и Америку 24 ф., или саразмерно на четврт године. У Новом Саду 17. марта 1879. Уредништво и наклада „Заставе.“

„ЗАСТАВА® излази редовно: ередом, петком, недељом, на целом табаку, а уторником на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА ваАустро- Угарску: иа целу годину ..'••. 14 ф. н. да по голиие . , 7 ф. н. ма четврт године • » • • • 3ф.50 н. на 1 1 ф. 20 н. 3 а Ср биј у (у сребру.) иа годину 35 дин. на пола године 17 7 2 дин. на четврт године 9 динара.

БРOЈ у НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 18. (30.) МДРТА 1879. ГОДИНА XIV.

ОГЛАСИ рачунају се по S иовч. од сваке врсте оваких ситних слова, а за жиг се и.таћа по о0 иовч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уреднпштву, а предплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ“ у Нови Сад у дунавској улици. РУКОПИСИ не враКају се нцтраг. Поједини бројеви стају 10 новч.