Застава

ђаре повољно бити не he. Ја верујем, да докле је гроФ Андраши министар спољних послова, да се таково шта догодити неће, али мени се чини, да је већ положај гроФа Андрашија такови, за који вреди она немачка изрека „ег glaubt zu schieben und wird geschoben.“ Ваљасамознати, шта значи аустријска политика. Свака друга држава има народну политику. Народну политику има Немачка, има Русија, има Француска, има Италија, ал Аустрија, нема народне политике, није ју имала, не ће ју ни када имати, и не може је имати. Аустријска политика управља се по околностима. Је су ли околности повољне за Немце, она тера немачку политику, ако за Мађаре, мађарску, па ако буду повољне по Славене, уверен сам, да се она не ће размишљати ни један тренутак, да тера славенску политику, а ваља знати, да је источно питање славенско питање (порицање, кретање, жагор с деена). Пошт, доме! За сада истина Аустрија тера протуславенску политику. Читава окупација управљена је против славенског живља. И баш због тога, што за сада не велим за будућност, Аустрија тера протуславенску политику, што је читава окупација протуславенска, ја смоје стране не могу одобрити окупацију, па за то не могу ни примити берлински уговор; не за то, што тај уговор не би био правоваљан већ што видим у предлогу пошт. владе, да је са тим предлогом ставила питање поверења, аја према садашњој влади поверења имати не могу. (Одобравање с лева, кретање с десна).

Политички преглед

У понедеља! 12. ов. м. било је у Вудапешти министарско веБе, на ком је после свршених теку Вих послова углављен програм саборског рада ва најближу будуБност. Меl>У тим сабор Бе се преко ускрса, као обично одложити. Као што „Еsет.“ довнаје, последљу седницу пред ускрс држаБе 5. априла по рим. кал. а наставити их после ускрса 25. нст., и онда Бе по евој прилици доБи на даевнн ред законски предлог о шумарству. У уторак је довршена дебата о предлогу, да се узакони берлински уговор. Знатнијих говора није било. Предлагачи држалн су завршне говоре, у којима међу тим није пала нн једна важнија реч о суштнни самог предмета дневног реда. Владин вредлог, да се уговор узакони, примљенје са веБниом од 54 гласа (међу љима 11 гласова из Троједнице) за подлогу специјалне дебате. У специјалној дебатн усвојен је предлог по владвну нацрту само су, према предлогу средишног одбора саборског,изостављеноречв:(уговор)узимасе на звање.“ Познато је, да је аустро-угарска царинска кон»еренција, која ваља да углави начела, по којима треба да се закључи трговачки уговор са Србијом да је оддожила своје седнице пред делегације, јер су аустријски министри морали поБи у угарску престоницу на делегације. Сад „Будап. кор.* јавља, да су се пнсменим путем обострани министри толико споразумели, да Бе се аустро-угауска царивска конФеренција скорим састати моБи, да постави начела, по којима Бе се повести преговори са српским пуномоБницима.

Из Петрограда стие опетвеето новом атентанту на ђен. Дрентелена, садашљег шеsа полицзје. Вест изгледа доста бзснословна, али ва то баш и јест значајна, јер то показује, колико је полицзја омражена у руском народу. Убилац после атентата узјаше на коња, гониоци за њим, гоњеии падне с коња, уседне на најближу дрошку, да се у бегство и нико не може да га Hase и ухвати. ђенерао је остао не повређен. Вели се, да је Дрентелен одавно добијао безимена пиема, у којима се вели, како тајпи одбор врло добро зна, да сеђен. не боји танета, али да зна, шта му је најмилије за свету, а то је његова кБи, На њу Бе дакле одбор управити својо стреле. Меsу тим отац је ето пре кБери погођен. Ма да свакн слободољубив човек мора бзти противан онакој институцвји, као што је 111. оделење тајне полиције царске, и паж се ни са гледишта слободе, ничовечности неможе одобриги такав поступак, као што се у последње време у Русији практикује, особито пак оваки као овај са кБери дрентеленовој, где ca свим, ама баш са свкм невина особа пада као жртва потајним смутњама. Таквм се путем не долази до слободе, него само изавоа веБа реакција. Ено Словенима непријатељски листови здурадо телале,! како влада намерава, по цареву одласку у Лнвадију да заведу тако звано »мало опсадно стање“ у Петрограду, Москвв, Кијеву н Харкову. Чисто им међу редовима читаш, како би радо кавли, самода смеју да бн у Русији, као и у Турској, требала каква страва или мешовита интервенција, окупацчја или слично што. Устанак уМаБедонији, за који се миелило, да је сломљен после пораза устаника код Мелника, на ново је букнуо. Старој „Пресн* јављају преко Рушчука, да у карасуској долини стоје око 7000 с мартинијевим пушкама наоружаних устаника, који имају два брдека топа. У прошастом броју јовили смо по телеграФСкој вести за изјаву сализберијеву 12. о. м. у инглеском горњемдомуо британској флоти у мраморском мору. На дотично питање лорда Стратедена рекао је Сализбери, да је инглеска Флота послата тамо, да каштвти Цариград. Како су Руси отишли испод Цариграда, није ни Флота имала тамо никаква посла. Руси су истина доцније отишли из Румвлије, но што се очекивало, а то је бнло за то, што ни Турци нису одржали уговор, него доцнзје отишли из Подгорице и Спужа. Да богме, Руси ммају још обвеза, које ваља да испуне, а то је, да отиду из Источне Румилвје, Бугарске и Румуније. Што се тиче питања, хоБе ли Руса испунити све обвезе, којвма вх веже уговор, влада инглеска не сумња, да они то не Бе учинити. Не нспуне ли вак Русн обвезе и узмисли лв султан, да Бе обвезе бити испуњене, акосеуМраморском и Црном мору нађекаква флотз,то султан моБе занскати помоБ у свог савезника. Али влада са никако не нада таком чему, те кад би флотз и даље то би бнло не само неразбсрито, него би инглески умишљаји били изложени непријатељској критици. Истог дана била је у доњем варламенту подужа дебата поводом једне интерпелације о Кил ру.Државнипоттајник Бурке бранио је поседнуБе Кипра, надајуБи се, да стране силе не Бе моБн ништа приговорвти ивгдесхом правосуђу на Кипру. Острво Бе без великог трошка постатн за Инглесву јака оружница и лепа лука. Харкурт и Цемс мисле, да Бе стране владе тешко пристати на то, да њиховим поданицима суде енглески закони. Сер СтатФ. Норт-

кот разуме, што стране владе не Бе да допусте, да њнховим поданицима, што живе у Турској, суде турске власти, него нх подлажу еуђењу својих консулата, алн ти разлози падају, кад ти поданици пзтпадну под ннглеско правосуђе. Кад je Порта Iнглеској предавала управуна Кипру, онаније задржала другим народнма уступљена права. Опет се појавио баук у виду куге, да заплаши свбт. Лечнвци, што су ради куге посланн у астраханску гувернију, јављају за врло опасан случај куге у Ветљанци. Марта 8. равболи ее девојче неко од 10 година од болести, код којесубили сви знаци куге. После смотреног испитивања нађу лечници, да је болесницаоболелаоджљездане куге но опоравља се и има изгледа да fie оздравити. Јолесница је смештена у једној кибитци једну врсту далеко од Ветљанке. Над болесницом стражари војничка стража, а куБа у којој се разболела ограђена је такоsер војннчком стражом и укуБани ограрени карантеном.

Опет „заблуђеном Хрватском патриоти“

Наша неизвесност то је наша поцепаност. Народна пословвца говори: „сваки је човек ковач своје cpefie* а то се исто даје применити и на народе и они су ковачи своје среБе. Народ и народи, као нешто, састављено из најве Бег броја јединнца, које по сувременим појмовима, ужввају грађаиске слободе у европским државама, имају тако реБи највеБа ирава да се старају о својој будуБности на начин, који неБе бати штетан суседним народома, а користан себи на начин, који Бе, шта више, бити још користан и самнм суседима. Од народа, који морално и материјално пропада, за цело, немају користи ни његови суседи. И нама,јужним Словенима, ваљда се не може пореБи право на старање о леишој нашој будуБноств, на које нас мора нагонитв и сама наша егзистенција, чим ми као народи постојимо, То право ми и другвм народима неноричемо, а свгурно, и нама се оно неможе пореБи ма да имамо и таких суседа, а и наших Фанатика који баш у нашој пропасти хтели би и да виде наш спас. Али тешко fie онима бити, који мисле да на гробљу народа праве славу. Од самог почетка средњи је век у onfie чудно изгледао за све европске народе, јер ми тада видимо искомадане народе и државе, неправда и вандализам у свима крајевима Европе, видвмо царства и круне у малим областима и код малих народа, видвмо, да се у једном народу у једно исто време појављују разни владаоци, видимо Фвудале са силом владаоца, који војују против својих владаоца, војују са једним делом народа против другог, војују против свог народа, против народа једног истог племена. Тако је то било и са оним народима, који су у веБој маси били, па је тако било и код нас јужних Славена. Али у свомтом несрегном положају по европске народе тада, још су несретније изгледалиони народи, који и данас насељавају југоисток Европе, који су били поље за вечито трвење раз: них спољнвх народа, Док је Азија биза jaia до, тле је она хтела да преко њих уоравља Евроиом i и обратно сада пак преко њих Европа оБе да ■ управља Азијом. У силу опБе постоје Бег стања , ствари, и због вечитог насртаја спољних народа на југоисток Европе, ми смо морали вечато да ■ служимо туђим интересима у место да бра■ нимо своја права, ми смо вечито војевали протвв

свега онога, што је било наше; а то је и учи« нило, те смо ми и дан—дањи слаби, ма да станујемо у најбогатијим крајевима Европе и ма да нас је на броју прело 10 милиона. Ни једанспољни народ, којијенанас непосредно утицао, није нам донео варнице силе и свести, но само ропство, Фанатизам и покорност; на који смо се ми начин моради још више ,да равједвњујемо, |да примамо туђа писмена, да одржавамо Фанативам у в9 р И да се тако поцепамо, како би вечнти непријатељи један другоме оили. Жеља је била нашвх непријатеља да се ми у таком стању вечито налазнмо. Но покрај cee те незгоде ва наш живот и напредовање, бог је ипак одржао међу нама зал,.гу будуБности а то је јединстзо јевика готово меБу свима јужним Славенима, јер се свлии међу собом разумемо се, разумемо се боље, но што се Немци, као један народ, међу собом разуму. Па вар није вредно користитн се тим природнимЈдаром? Еамо лепе cpefie, па да смо данас сви Југославени са јодним књижевним језиком са језиком југославенским, а не са толико књижевних, колико данас имамо, па још и еа равннм писменима и онде где је један истоветан језик; на пр. код нас СрбоХрвата, чиме себи грдну шгету у развиБу наносимо Истина традиције наше говоре свакојако и ово и оно, али оканнмо се њих, јер су оне од времена вависиле. Ми смо се вишо борилиједан против другога, но с онима, који су наши непријатељи били. Нико се неможе протнвити исторвји она је учинила своје, а чиниБа и у буду Бе. Ми, Југославени ни смо никада представљали целину, јединство, али сличног случаја било је и код других народа, па иаак он им није сметао јединству духовном, па ни политичном, на пр. Баварци, Сакеонци, Виртенбержаии итд. све су то Немци, имају за себе своје историје и >сторијске традиције, имају политичне самосталности и остадо, али све то њима ни најиање не смета, да се онислуже једним јевиком, да имају једва писмена и да се називљу: Баварцима, Сахсонцима, Виртенбержанима и осталим својим именима. Шта в~пге, све те њине историске традиције, ni ни различноет у вери њима није ни најмање сметало да се они најзад споје у једну политвчку целину, коју данас преставља Германија. На шта су они добиди ва то своје књижевно и остадо јединство? Добилн су то, те сада на њнх нико несме да напада, као пре, па сем тога добили су још нешто, гото је много взжније од тога, а то је то, што су Немциусљед јединства језика постигли јако разввБе народно постали су и iao народ и као језик свецки —народ међу првим народима. А тога код њвх веЕ не би могло да буде, да су они ишли овим путеи, којим ми данас идемо. С поувдањем може се реБи, да муке и јаде наше што смо мч претрпили због наше поцепаностн у свачему, једва ли Бе у стању бити да кадгод какав историк опвше. Па ваљда толихо стотина годишња наша паБења, толико стотина годишњи историјски пример треба даЈнас научи једном памети, треба да нас освести, па да се оканемо онога пута, којн нас је до оваке слабости довео, који Бе нас, aio се неоканемо недај боже и са свим упропастити. Друге народе усадашњем времену и једногодишњи примерн уче паметн, а нас не могу научити ни 5 до 6 стогодишње наше погрешке. Ми се непрестано један другог бојимо, један против другог војујемо, а то

ЛИСТАК ЦАРЕВ ГЛАСНИК.

Роман у две књиге од Јулија Берна. Превео Сава Петровић. (Наставак 31.) Михаило Строгов није се преварио. Обе те појаве биле су само једна особа. Преобучен као Циганин умакао је Иван Огарев са циганском четом старе Сангаре из области њижње-новгогородске, где је можда међу безбројним туђинцима, који су дошли из средње Азије на вашар у Нижњи Новгород, тражио присталица за своје гадно предузеће. Сангара и цела њена дружина били су само његове плаћене уходе, и били су му одани душом и телом. Он је био тај, што је оно ноћу на вашаришту говорио оне значајне речи, што им је Михаило Строгов сад тек са свим разумео смисао; он је тада путовао са четом Цигана на пароброду „Кавказу“; он је другим путем од Казана на Ишим прешао преко Урала, па је најпосле дошао у Омск, који је сад дрхтао од његове самовоље. И сам Иван Огарев стигао је тек пре три дана у Омск. Да пак није било оног немилог сукоба у Ишиму и оног жалосног случаја, што га је три дана задржао на обали Иртиша, Михаило Строгов сигурно би далеко био престигао Ивана Огарева на путу у Иркуцк. И ко зна, колико би се несреће тиме у напредак отклонило! Михаило Строгов морао је сада већма него до сад чувати се, да га не види ИванОгарев. Али кад дође време, да му слободно сме погледати у очи, кад изврши своју дужност, знаће

он њега већ наћи, па ма Иван Огарев постао господарем целе Сибирије. Мужик и он пођоше опет кроз варош, па дођоше без икакве сметње у поштанску кућу. Кад наступи ноћ неће бити баш тако тешко изићи из Омска. Али је на против настала та препрека, што се није могло добити никаквих кола, нида се најме ни да се купе. Но зар су сад Михаилу Строгову баш требала кола? Та сад ће путовати с&м! И јахаћи коњ му је доста, а тај се срећом могао набавити. Добио је ваљана, дурашна коња, који је очевидно био кадар много да издржи. Михаило Строгов, као вешт и истрајан јахач, надао се, да ће му тај коњ бити од велике користи. За коња је платио повелику своту новаца. После неколико минута био је коњ већ са свим опремљен. Сад је било око четири сахата по подне. По што је Михаило Строгов морао да чека, док наступи ноћ, да би могао преко бедема изићи из вароши, а није хтео да се да видити по улицама омским, то је остао у поштанској кући, па је ту дао себи донети мало јестива да се поткрепи. У поштанској дворани било је веома живо. Као што смо видили на русквм жељезничким станицама, тако су се и овде стицали поплашени становници, да чују нове вести. Говорило се ту, да ће на скоро доћи један кор руске војске, истина не у Омск, али у Томск, па ће та војска истрћи опет ту варош Татарима из шака. Михаило Строгов слушао је пажљиво сваку реч, што се говорила око њега, али се сам није упуштао ни у какав разговор. На један пут зачује крик, који му је потресао сву душу. Од тог крика задрхтао му је

сваки живац. До уха су му допрле само ове речи: „Сине мој! Сине мој!“ Његова мати, стара Марфа стојала је пред њим. Она се смешила на њега, стрепила је од радости и пружила је руке да га загрли. Михаило Строгов подиже се. Хтео је да јој полети у наручја. .. Али се у тај мах сети своје дужности, паде му на ум озбиљска опасност, коју би могао увалити и себе и матер због тог жалосног састанка. Он се на један пут тргне, па савлада своје осећаје тако, да му се није макла ни једна црта на лицу. Око двадесет особа било је сад у поштанској дворани. Можда је међу њима био и који ухода. А осим тога знало се, да је син Марфе Строговљеве спадао у ћарочити кор царевих гласника. Михаило Строгов није прословио ни речи. „Михаило! викала га је мати. Ко сте ви, поштована госпођо ? питао ју је Михаило Строгов, који је те речи више шапутао, него што их је изговарао. Ко сам ја? И ти још питаш? Чедо моје, зар не познајеш више своје матере? Ви се варате!... одговори Михаило Строгов хладно. Можда вас вара сличност..." Стара Марфа приступи са свим к њему, па му погледа управо у очи. „Зар ти ниси син Петра и Марфе Строгова?“ рече она. Михаило Строгов дао би свој живот за то, кад би могао топло да загрли своју матер. Али, ако попусти своме срцу, пропашће не само он и она, него ће погазити и своју заклетву и неће моћи извршити поверени му налог. Угушивао је дакле своје осећаје, затворио је очи,

само да не гледа напрегнуте црте CBOje премиле матере. Руке је држао остраг, да се не сукобе с уздрхталим рукама, што су за њим тако чезнуле. „Доиста не знам, драга госпођо, шта ћу да судим из ваших речи, одговори Михаило Строгов, устукнув неколико корака натраг. Михаило! крикне још један пут остарела мајка. Ја се не зовем Михаило! Нисам ја никад био ваш син. Ја сам Никола Корпанов, трговац из Иркуцка!....“ За тим оде нагло из дворане, у којој су се још хориле речи: „Сине мој ! Сине мој!“ Михаило Строгов j’e отпутовао, ма што му је било тако тешко на срцу. Стара мати његова клонула је онесвешћена на неку клупу. Он је није више видио. Кад је поштар дошао, да помогне старој Марфи, подигла се она већ и сама. Сад јој је на један пут све било јасно у души. Ње да се одриче рођени јој син то није можно! Али јој се исто тако чинило, да се није никако преварила, да то није био нико други, до њен син. Она је извесно држала, да јој је то син, што га је видила, па ако је он није познао, то није хтео да је позна, т. ј. није смео да је позна. А он је морао имати важних, основаних разлога, за што је тако радио. За тим савлада сву материнску тугу у срцу, па се корела и вајкала у себи речима: „Можда сам га и нехотице увалила у зло?“ „Ал’ сам ја будала! одговараше она свима, који су је питали о том случају. ■" Очи су ме превариле! Тај млади човек није мој син! Та ни глас му није као у мога сина. Но махнимо се те ствари. Најпосле ћу још за сваког човека мислити, да ми је син.“