Застава

идo у прилог само нашега пронадава, у прилог нашим непрнјатељима.| Но оставимо за сада на страну напред споменуту идеју једзнетва језива међу јужним Славенвма, идеју иаижеваог југославенсмг језнка, па преsимо само на језик ерпско-хрватски или хрдацго-сриски. Заа се да је једннство јези?а свагда оличавало а и свагда Ве олнчаватиује. динство нзвесног народа. Али како смо се до данас ми користили ткм нашим јединством, ми којих иа броју нема више од 5 до 6 милиона? У место користи од туда да иввлачимо ми смо наш језик употребљавали и упуПивали против развнтка нашег народа. Јадно и жалосно изгледамо ми у том одношају тако, како може бити, нн један народ нл свету. Зар неби добро било по развитак наш у опВе, да кљиге, које излазе у Хрватској, Дадмацији и Славонији, читају и сељаци у Србији, Црној Гори итд. и обратно књиге, које излазе у Србији, Црној Гори втд. да читају сељзци у Хрвацкој, Далмацији, Славонији и осталвм нашим крајевима т. ј. да књнге, које се штампају код православне браВе, буду пригтупне не само браБи католицнма, но и мухамеданцима и обратно? Али тога неморе бити, док код нас не буде једно писмо. Користод једног писма била би велика по умно напредоваве нашег народа, а у исто време и по саму књижевност нашу, јер би на тај начин и гњижарека трговина скочила, почем би се и вњнге више распродавале. Али г. писац из хрватске крајине, као патриота, о такој користи и онако малог народа нашег с презрењем говори. Он би, сигурно, из патриотизма желио, да се наш народ по писменима подели још на који део. Зар се њега тнче тако питање? Шта више он би желио да се оно нокреВе у кориет латинице, јер се н несања о некој бољој будуБности нашој, na би хтео да његови земљаци остану при старом свом писму, т.ј. да оно, што се штампа у православним крајевима остане неприступно маси наше браВе католика и обратно оно пак, што се штампа код последњих, остане неприступно првим. Ала Бемо прсsитнрати на тај начин ва наше равввВе! Однарода са једним језнхом ми смо направили три народа, који пишу кирилицом, латиннцом и арапским писменима (браВа мухамеданци у Боснв) те тако оно што со штампа код једне браВе није приступно другој, на који смо начин народ од 5—6 милиона поделили на три части. Па зар је могуБе веБег зла замислити по наш напредак од овог? Нашим непријатељима иде у рачун: „раздели па владај* а ми се сами боримо за то, да његова жртва поетанемо. 0! ала смо паметви. (Наставиће се.)

После десет минута дође један татарски официр у поштанску дворану. „Ко је Марфа Строгова? запита он гласно. То сам ја, одговори старица поузданим гласом, а била је тако мирна у лицу, да су је једва познали они, што су гледали отоичашњи призор. „Хајде са мном! “ рече официр. Сигурним кроком пође Марфа Строгова за татарским официром из поштанске куће. После неколико минута била је Марфа Строгова усред стана татарског на главном тргу. Доведена је пред страшнога Ивана Огарева, који је на брзо био дознао за све оно, што се десило при поменутом призору. Иван Огарев домишљао се, у чему је управо ствар, те је хтео о томе да пита стару Сибиркињу. „Како ти је име? поче је он строго испитивати. Марфа Строгова. Ти имаш сина? Имам. Он је царев гласник, је ли? Јест. Где је он? У Москви. Имаш ли о њему каква гласа? Немам никаква. Од ког времена? Већ од два месеца дана. А да ко је онај млади човек, што си га пре неколико тренутака у поштанској кући називала својпм сином? То је био неки млад Сибирац, кога саљ држала за свог сина, одговори Марфа Стро-. гова. То је већ десети, у коме мислии да!

видим свога сина, од како је варош пуна странаца. Чини ми се, да га свуда видим. Дакле онај млади човек није био Михаило Строгов? На жалост, није он то био. Знаш ли ти, стара жено, да те ја могу ударити на муке, док ми не признаш истину? Ја говорим истину, а никоје муке не могу ме нагнати, да поречем, што сам рекла. Онај Сибирац није дакле доиста био Михаило Строгов? запита Иван Огарев по други пут, ито мало оштрије. Није! Није он то био! одговори по ново Марфа Строгова. —Ни за што на свету не бих се ја одрицала таквог сина, каквог је мени бог даровао!“ Злобним погледом мерио је Иван Огарев старицу, која се усудила, да му у очи пркоси. Он се није ни часа сумњао, да је онај млади Сибирац био њен син. Па и ако се син прво одрицао матере, као што се мати сад одриче њега, то је морало сигурно бити из веома важних разлога. Иван Огарев био је савршено уверен, да тобожњи Никола Корпанов није нико други, до царев гласник, Михаило Строгов, кој’и се крио под туђим именом и који је морао носити какав налог, што би по њега можда био од јогромне важности. С тога одмах изда заповест, да се иде у потеру за оним младим Сибирцем. За тим се окрене Марфи Строговој, те рече: „Ова жена нека се одмахводи у Томск!“ Док су војници стару Марфу сурово и незграпно гурали на поље, прогунђа Иван Огар.-оз зубе: своје време умећу ја већ раздрешити ■ ■ . )ј маторој вештици!“ (Наставиће се.)

Д О П И С И.

Кусић 26. марта. п. р. Од дана, када се расчула вест о ужасној катастроФИ, која је задесила велику варош Сегедин, отпочето је по свима крајевима ове државе живо скупљаве добровољних прилога за пострадале Сегединце, и као што читамо у белоцркванском нем. ласту „Нери*, скупљено је у Белој-Цркви до данас до 2500 ф. готовог новца и огромна количина разног јестива и ране. По примеру белоцркванске немачке пев: дружине и других корпорација, дала је и белоцркванска српска певач. дружина у недељу 23 о. м. дилетанску позоришну претставу у корист потопљеним становницима сегединским. Том приликом приказан је познати шаљиви комад

ira он

„СаБурица и шубара«, који је доиео Сегединцима чист приход од 74 ф, Одиста заузимљивост срп. певачке дружине у овој цељи врло је племенита и хумана; сама христова наука налаже нам да помажемо бљижњима нашима у невољи; али ио може нам се на ино а да овом приликом незабмежимо и то: да белоцркванска пев. дружинаније хтела ни једном цесмом да суделуЈе на селу, којег је приредио женски одбор на три јерарха у корист милима и драгима неумрлог нашег песника и уметника Ђуре Јакшиђа во је жалостан Факт, који Бе навек да баци сенку на ову дружину, која је од појединих таЕо далеко заведена. Како сам се случајно тај дан десио у Белој Цркви, то сам употребио ту прилику и посетио речену дилетанску Јпретставу ,пев. дружине. Што се саме претставе тиче, нека нам је дозЗољено да приметимо да је управа певач. дружине врло погрешила у избору комада, јер „Саћурица и шубара" је комад доста тежак и иште од приказивача мање више неку извеџбаност и готовост у глумачком приказивању. Поједини дилетанти, као „солга" „вахтмајстор*‘, „Милка* и др, одговори су своме задатку доста добро; Iли какве је вајде кад читав комад у целини ниie испао како ваља. —За то нам је намера да овим опоменемо управу белоцркванског пев. друштва, да у будуће пази, како у избору комада за представљање, тако и у избору приказивача; даље да изабере увек један пододбор, који fie читавом том ствари управљати а нарочито поправљати дилетанте, како у приказивању појединих улога, тако и у језику и говору, јер ништа лепшег, него слушати са позорнице чист и правилан српски језик и изговор. Милутин.

Књижевност.

„3 ад ру га“. Прилог к познању наших књижевних прили ка. ♦ Књижевност је једно од оних мерила, којима се мери обравовање, умно развиће и душевни напредак народа. Што који народ, као год и појединац, ocefia већу потребу за читањем и умним развићем, то му и књижевност мора веБманапредовати, јер само књига може подмирити ону душевну потребу у човека, Koj’a потиче из његова нагона за умним развиБем. По томе дакле, колико слово и књига у народ продире, колико он чита, по томе се не само донекле, него у главном може пресудити, колико је он коракнуо душевним прогресом у на пред, на ком ступњу образовања стоји. Не би ли било вредно, да направимо тај рачун са књижевним приликама у нас Срба, да испоредимо оно „некад“ са „сад«, старије време и прилике са данашњим, те да видимо, какосмонекад стојали, како ли сад стојимо, да лизбиљастоЈимо или идемо. на пред или зар у зао час на траг? Од иста не би било благодарније теме за српског литерарног историка, него што је та. Ми се пак за то не осећамо позваним, а не би бог зна колико ни ишло у прилог оном смеру, ради којег хоћемо да речемо ово неколико речи. УзеБемо на око једну од појава у нашој књижевности, а тим Бемо, надамо се, макар носредно будућем литерарном историку Срба

i дати Ј'едан прилог к познању нашнх књижевних г прилика данашњих. Почетком ове године покренула је задруга за з српску народну штампарију лист за народ по ; имену „Задругу,* а с тим смером, да њим као ■ што сама у огласу тог подузећа рече намири • једну потребу у народу и попуни празнину у ‘ књижевности, која се давно осећала. Да ли се ) збиља у народу осећала потреба и у књижеввости празнина, те да ли ју је требало намирити i и попунити, о томе, мнслимо, не може бити спо-1 ра, штета би било и једну реч потрошити отако ■ посведочену истину. То fie увидети и одобрити свако, ко год само летимице и на дохват прати наш народни развитак и књижевне прилике. Али ' ми ђемо и пак, примера ради, да наведемо један случај, где се најочевидније показла она нужда, ■ која је и „Задругу" створила. Цознато је, да јенај-1 поменуте штампарије, ■ после власништвом једног књиженика и најпосле ; дружине излазио овде лист за народ по имену „Глас народа." у једно доба свог изласка имао је „Глас народа« око две хиљаде и пет стотина претплатника број, којим тешко да се може похвалити који од досадашњих наших перијодских појава књижевних, а тешко да fie бар ако се прилике не окрену на боље и скорим моћм. И тђ је било у оно доба, кад је у нас било перијодских часописа на дваестину, кад кад и више. Очевидно је дакле, да нам је потребан такав лист. Данашњем броју нашег листа додан је 11. бр. „Задруге", у ком на своје дпвно чудо читамо у речи српској публици од штампаријенакладнице и уредништва, где се вели, да се ни толикопретплатннка на „Задругу* није нриј авило, се могу подмирити бар најнужнији трошкови око ње, па ни толико, да има изгледа, да fie се временом повећати њиховброј. Две стотине и тридесет претплатника онде, где је нужно баросамстотина, па да лист може излазити без накладничине штете, то је не чувен неодзив, беспримерна хладноћа, која мора чудом зачудити и у бригу бацити сваког пријатеља српске књижезности инародног напретка. Ако се за најкраће време не покаже бољи одзив, „Задруга" fie овом четврти морати престати, јер штампарија на. њој има до садвећ три стотине Фор. штете. То j’e жалост и срамота, да јој нема равне,да не речемо што горе. Од куд то? Далеко би нас одвело, кад бисмо на то питање хтели да одговоримо. Дај, да видимо само, је ли ма колико и ма чим оправдана та хладноћа према „Задрузил На пред смо рекли своје уверење, да ie такав лист, као што j’e „Задруга,* нуждан и оправдан и књижевним и народним приликама нашим. Осим тога, што осим „Задруге" немамо данас другог сличног листа, у народ наш иду око неку дванаестину листова, од којих ни половина, по свом програму, није приступачна маси народа. И у тим приликама не може она да се одржи. Није ли том неодзиву крива може бити садржина Је ли она одговорила ономе, чему је наменЈта и ради чега је покренута? На то fie најбоље одговорити њен садржај. У чланку: „Задруга" (бр. 1.) разлаже се програм листа, који j’e ту не само по нашем него по мишљењу већине књижевника наших, бар у Новоме Саду, поприлично исцрпен. У чланку : „Задруга у Србаља« (бр. 2.) равлаже се о куБевној задрузи (комуиији) у Срба, те говори њојзи у ирилог. Чланком: „Позор настатистику* (бр. 8.) меће се на срце сваком, који има прилике, да бележи сваковрсне статистичке податке о животу нашег народа. У чланку: „0младина некад и сад“ (бр. 9.) жигоше се она „модерна" струја, која провејава данашњим , забавама српске омладине или интелигенције, те прети, да не однароди народни тип нашим забавама Исти је чланак прештамиан и у „Застави", те нзазвао и одговор на се. Чданак: „И зм е ђ у 1 истока и запада“ (бр. 10.) дише истим Гсмером, којим и онај напред поменут, само што овај силази у масу народа, пук, те га искрено патри- 1 јотски опомиње, да се не однароди од србинства, 1 не забатали свој народни карактер. ;У чланцима: „Иоглед на последњу паришку свет- i ску изложбу (бр. 3, 4. 5,6, 7, 8 и 9.) изве- i дена је Гживом речи и лепим начином постављена тема. По што је „Задруга" ставила у свој i програм, да буде орган и Србаља занатлија, док i < ни у добри час не стеку свог засебног ор- < гана, то се она чланком: „Задруга Србаља < занатлија новосаŁана“ (бр. 4., 5, и 6.) трудила. да испуни ту тачку свог програма и у ње- Ј му (чланку) позвала Србе занатлије све и свуда, i да попут новосаŁана оснивају занатлијске задруе. Од почетка, па све једнако води у „Задрузи* Даница Ј. „Разговор о куБевним ствари- i ма,“ у ком (бр. 1.) говори у опште о домазлуку, шта може домаћица у кућн (бр. 2.), о разумном Ј газдовању (бр. 3. и 4.), о трошку у куБи (бр. 5.) ■ о куповању (бр. 6.), о књиговодству домаћичином Ј (бр. 7.), шта вреди уредна кућа (бр. 8.) и о том, 1 са чега пронада многа кућа (бр. 10.). Из по- 1 веснице света и посебно Србања имају чланци: i „Изповеснице света“ (бр. 1.), „Јелини“ (бр. 9.) и „0 Босни* (бр. 1., 3. и 4). Из науке < о здрављу пише др. И. 0. о дечијим болсстима и (

: написао је до сад о „шарлаху" (бр. I.)и „мраси“ (бр. 10.) Стручним и јасним разлагањем по. добни су ти чланци.да се на првој помоБи i свакој кући, где се по несрећи појави која од тих i болести. „Писмима о разним стварима из природних наука“ започео је пр. А. М, МатиВ колико бар ми провидимо да у неком i суставу изведе целу кемију урбарне земље. С. М. показао је у чланку: „Грејање соба* (бр. 3||и 4.), како треба и колико грејати собе, да богме, обзиром на прилике у нас Србаља. Истн С. М. претреса „Наше станове* (бр.B.и 9) но још није довршио свој посао. У листку излази врдо занимива поучна и одвећ популарно написана приповетка: „Врбов кли'н“, која у осталом још није довршена. То су ето у главном већн и главнији саставци у „Задрузи.“ Мањих има такорер, меру њима и два дописа, но не Бемо да се упуштамо у таки детаљ садржине. Не моможемо пак да не поменемо сталне рубрнке, које У „Задрузн“јимају. У вестима из народа прати се кратким белешкама сваки важнији у народу; у рубрицн: „Нек се зна* све оно, што занима народ и дотиче се његовог живота а не потиче из самог њега. Трговина и промет особито се добро прати у „Задрузи“, тако да је она у том погледу надмашила све досадање српске листове. Ту ти има трговачких извештаја о хрании производима зрна, о вину и другим производима винове лозе, извештаја са марвене пијаце, о радњи с памуком а по местима из Новог Сада, Будим-Пеште, Bei. Бечкерека, Осека, Карловаца, Еаменице и др. 0сим тога у „Белешкама* прате се скупштине новчаних и др. завода наших, стечајеви, стецишта, лицитације и др. ситније ствари. Од како је удунавском поречју вода велика, те починила познате штете, прати се редовно стање воде и промена времена. Ето то је у главном садржина „Задруге" у 10 бројева. Па је ли она одговорила намени својој ? Уредништво и накладништво изабрали су врло скроз ман и благ израз, кад у речи „Српској публици” веле, да се њеном садржају не може бог зна шта замерити. Ко j’e год имао у руци досадашњих 10 бројева „Задруге“, мора привнати, да ј ој је садржана изврсна, да потпуно свом програмуисвојој намени, теда заслужује, пуним правом и разлогом заслужује, да и даље нзлази и да је потпомогне српски свет. Не Вемо ништа више да говоримо ~3адрузи“ у похвалу, да је препоручујемо и позивамо српскн свет, да се на њу што обилатије претплаћује. Само велимо, да ће бити црна, врло црна пега на челу српске свести, ако „Задруга“ узмора престати. Ко има уши, нека чује; ко очи, нека види. Нови Сад 18. марта. Данас у недељу представља Бе се у нашем позоришту пун ефекта комад „Стари каплар“, Свака сцена, сваки призор у том комаду свршује се каквом год на ефекат прорачуњеном радњом, тако, да не можемо, све кад би смо хтели, да оставимо позоришта, све дотле докле год не видимо, како ће се свршити. Па и музика, која прати цео рад ожењеног старога каплара лепа је и карактеристична је тако, да ти чисто казује, шта говори мимиком и гестима стари каплар. Како сам тај комад по себи, тако исто и музика, па изврсна игра г. Ружића као старога каплара, па и осталих глумаца, заслужује потпуно оно допадање које је пратило тај комад свугде, где се год до сада давао, те се по томе надамо, да ће и наша публика похитати у позориште, да се нагледа силних призора, који живце потресају.

Н О В И Ј Е.

Из Потисја имају ововести:Из Титела ее јавља 13. марта, де се свом енагом утвррују насипи, од како je ветар ленуо. Из Сегедина н окодине јавља се, да је последњи ветар таласима врло оштетио насипе, те да се нагло оправљају. Водау главном опада. Од Ј'утра до по дне 13. ов. мес. опао је Самош под Сатмаром ва 7. цм., Мориш под Арадом ва 1 цм. нарастао, вода у Сегедину опала за 1 цм. Немачка влада забранила увез марве иа У гарске и Гадициј е због говеŁе куге, која не само у тим земљама влада, него и Чешгој у самом Прагу и околини. Због тога јој Ауетро-угарскр влада енергично приговорила. Старој „Преси* јављају ез Цариграда, да ЈвПорта закључкла,да своју војску у Тесалији и Епиру од 18.000 повиси на 30.000 војника/ По званичнимвесгимаизАтине инглески бонсуо у Лариси наговарао је ларишане, да моле, да се не сједине с Грчком. Од 15. марта јавља „Рајтеров биро« из Пдовдива, да lie комиснја за Источну Румиазју ове ведеље довршити свој посао и преселети се онда у Цариград, да тамо по други пут пгетресе органски устав. Управитељ Финансија Шмит поднеће оставку. Говори се, да се оружје дели становницима Еаванлика и других места. У талијанској коморн довршена 13. св. м. sен. дебата о прорачуну државвих прихода Сувишка има 41 мил., од којих, кад се одузму не