Застава

ЗАСТАВА

„ПАЛА ЈЕ РЕЧ“.

Од кад првак нашега народа ево већ три затвору чами, српски народ у овим крајевима осећа ее као неки сиротан. Нема му вође народног, нема му саветника, нема му покретача у народним стварма. Није чудо дакле да се сваком приликом окреће, неби ли могао наћи каквог заменика своме" воl,и народном. Само тој потреби морам приписати, да се могло доћи до те мисли, да је могла „пасти реч“ којом ми се удељује улога да нашега првака заменим. Но они, који мени такову улогу намењују, прецењују с једне стране моје другв-стране непознају моју читавуу природу. Велика је ствар назвати се вођом Једнога народа. За ово није нуждно само знаност, већ и оно пожртвовање, које је често са трагичношћу скопчано. У таквој улози ваља посветити читав свој живот, неимати другог занимања до само радити на бољку свога народа, па бити приправан на она ужасна искушења. која наш првак у овај мах подноси. Но осим моје природе и околности нису такове да би у овом времену ма каква улога вође могућа била. Кад би та улога у обште могућа била, за цело да наш првак у затвору чамио неби. Ми нетреба о томе себи илузије да правимо. Баш судба нашега првака морала нас је из илузије пробудити. Има времена кад поједини грађанин неможе знати, шта је слободно, а шта је забрањено и у таковим временима престају све улоге вођа народних. За време Бахове системе није могао бити Деак вођа народа мађарског. Ја морам признати да сам ја у овај мах у Угарској изгубио мерило за_оно, шта је слободно и шта je забрањено, ма да знам установе и државног и приватног права. Када је лане изашао од стране српског ~Кола“ проглас на српске бираче, по себи лојалан и патриотичан, ми сви јуристе а било нас је повелики број држасмо, да је то по све слободна ствар у уставном изборном кретању, али угарскб министарство било је сасвим другог мнења, те ie повело истрагу и против мене као председника и против свију чланова ~Кола“ којиЈсу при дотичном закључку учествовали! У таковим временима о каквом водству говора бити не може и ја сам уверен да и сам Милетић кад би се затвора опростио и на слободу дошао, да би о тим тешким временима у којима се налазимо рачуна водио. Према том неостаје друго, но да сваки на свом месту своју дужност према народу своме врши, где то прилике неопходно изискују. Ми српски посланици на угарском сабору нисмо такове прилике изазивали, ал смо сваку прилику која нам се показала употребили да своју дужност вршимо. Тако смо приликом адреске дебате наше становиште означили, тако приликом расправе о увађању мађарског језика у основним школама. Тако ћемо и од сад сваку прилику употребити и дужност нашу вршити. Но осим угарског сабора имамо ми још један други сабор који је по наш укупни народ још од много веће важности, а то је: наш народно-црквени конгрес. Писац чланка „Палаје реч“ из Србобрана има подпуно право, кад каже да би ваљало погледом на предстојећи конгрее сазвати једну конФеренцију. Само што мени не би припадало и пристојало Да ту конФеренцију сазовем. Имамо ми врсног Србина родољуба од главе до пете искусног старину, коме би пре свију припадало да ту конФеренцију сазове, а то је онај, кога је прошли конгрес својим поверењем одликовао изабравши га за свога, онда првог световног предеедника. Нашем врлом старини Стевану Брановачком који од постанка саборског одбора са неуморним трудом и свежом снагом каквог младића око народних ствари ради њему управо припада да читаву ствар око конгреса руководи. Што се мене тиче, то ја своме народу

свагда на услузи стојим, ал морам одлучно од себе одбити и сенку каквог ~водства.“ За ово неосећам нит довољне способности, нит је моја природа за то створена За то ако би имао какву молбу на моје пријатеље, то би била та: да никада „непадне реч“ такова, као што је пала, којом ми се намењује улога којој се противи моја природа а за коју нису никако данашња тешка времена.

Др. Мих. Полит-Десанчић.

КАКО ДА СЕ РЕШИ ЈЕВРЕЈСКО ПИТАЊЕ У СРБИЈИ.

(Н а ст а в а к.) Доиста, са овог становишта, толика је разлика између урођеника господара и туђина нарочито оваког туђииа господара, де се о њој пре као контрасту него ли као блискости и подобности говорити може; и по нашем скромном мњењу пре he се остварити све друге политичке и етнограФске жеље, наде, снови и мисије румунске него ли што he влахиња родити јунака, који ће ту земљу од семитског јарма опростити и ослободити. Кад се сад осврнемо на нашу рођену државу, то прва мисао и утеха што he нам се у овоме часу препоручити, јесте: да смо ми јошдалеко сретнији и безбеднији у томе погледу од наших горњих суседа. Наша је Србија већ родила таквога јунака, ’) и нама као првим последницима његовим остаје само: да се на њ угледамо, да његовом стазом пођемо и путујемо па да земљу, коју је он и од економских душмана умео очистити и одбранити, сада само очувамо и осигурамо. Тежак је доиста и наш задатак, али је куд и камо лакши од оног који је оцевима и дедовима нашим и на овом као на сваком другом пољу у део пао. —Строго узев, питање о коме је реч, за нас још не постоји. Њега су претходници наши у корист нашу решили. Ми само сад имамо да недамо да се оно нама понова створи и натури. То се сада берлинским уговором намерава и ми смо с тога дужни бити и довољно мудри и довољно тврди како би ту злу намеру спољних утицаја најпотпуније осујетили. Приступајући пак практичном извођењу оваког плана и задатка, нама ваља свима претходно и дцбро упамтити: да ствар није лака нити је незнатна; и да нам је поред једнодушне готовости на постојан труд и стрпљење нужна готовост и на неко морално самопрегОрење на стављање нечега и на коцку. Као што смо одма у почетку видели, х Формално признање наше независности учињено је зависним од пријема и испуњења баш тога немилог и несретног услова. Истина велике сигнатарне силе (ако је бар веровати њиховом најновијем владању према Србији) неупотребљавају неодољив притисак и непоказују непобедиву збиљу. Оне су нас шта више све (ако се неварамо и све из реда) признале, а цеке од њих и у одговарајуће међународне сношаје ступиле ; 2 ) али нама је ипак позната јака одлука њихова да одрже СВO ЈУ У томе питању, имисе с тога не смемо варати о размерима незгода и тешкоћа које оне нама тим поводом створити и израдити могу. Управо, пре или после ми ћемо имати да изаберемо једно од два зла, а имено: виртуални сукоб са 35-им чланом бер. уговора, или предају наше народно-економске самосталности и самоуправе дакле евентуално потпадање под ') у nos. кнезу Мвлошу. 2 ) Кад уаоррдимо ову појаву еа поступаљем сила према Румунвји ва коју се огромап дивломатски притисак у ворист Јевреја чипио п још чини, оида морамо потражати објашн.ен>е у печему вашем од просте ж-ље сила да испун.ен>е 35-ог чл. берл. уг. осигурају или да Србији, к ју су тако немилосрдно осуђивале, своју нову благонаклоност покажу. По нашем мњељу прави узрок Ке се наћи у сразмерно врло незн&тноме броју Јевреја у Србији у сувременом дакле осуству самога питања. Ту и јесте велика тајна целе ове ствари. Нетреба управо ннкако дати да се то изабрапо чедо у нашем крилу роди, јер Ве «но велико пораети па нае економсви оковати а политички завладати-

страну, нарочито ЈввреЈску, политичко-економску власт и силу. Наравно, питање је онда: које је мање од та два зла? Ми осећамо крајњу тугаљивост задатка одговарати на овако озбиљна питања, наЈ’више у времену и за време док она још висе у заталасаном ваздуху међународном али ми смо одавно за њ спремни и готови, и отворено изјављујемо: да је прва алтернатива, првопоменуто зло, несравњено мање, и незнатније да је управо више идеално и Формално док је ово друго стварно, опасно, и по последицама судбоносно. Јер шта је, у строгом смислу извор и основа оне прве' алтернативе? Извор и основа њен јесте претходећи, 34-ти члан истог уговора по коме нам се спољна независност пружа и условљава. Ми нисмо несвесни правог и великог значаја ове скупе речи као такве. Независност је и нашем уху звучна и нашем срцу драга. И ми знамо и признајемо: да су сва колена српска од Косова амо за њом жудно изгледала и дубоко уздисала, да су за њу небројене хиљаде витезова српских крв давали и са животом се растајали •- али баш за то што нам је тако мила и драга, и што је тако скупо плаћена, и ваља ју свом снагом бранити и над њом неуморно стражарити. А бранићемо и одбранићемо је,како ваља, само онда ако се држимо њене стварне уместо номиналне јој стране, ако рачунамо на њену унутрашњу чврстоћу у место на, ма и Haj‘cjajHHj’y спољашњост. Јер у најбољем као и у најгорем случају, просто Формално признање наше независности од стране јевропских сила био би само званични печат и санкција њихова на стање које је не само последњим ратом створено, него које је у главноме и пре самог рата постојало. А да је ово овако, позивамо се најпре на историју и искуство, CBoje и туђе, а после и на сувремени надлежни суд, свој и туђ, о истој ствари. Прво и прво дакле, питзмо: којезванично признавао независност наше Црне Горе пре овога рата и пре берлинског или светостеванског уговора? Је ли икоја од сила? и да непомињемо суседне и непријатељске државе. Па је ли за то Црна Гора била у ствари мање независна за ово четири стотине година. Друго, зар није и модерна Италија подобно искуство, и ако за млого краће време, са истом Јевропом имала ? но све без икаква важна и осетна уштрба и вреда по своју' ствар цли себе саму. ’) С друге сгране, је ли Турска слободна од Фактичног туторства странцх сила, само зато: што јој је „независност“ париски уговор Формално и свечано гарантовао, и што јој то и берлински уговор званично признаје? Знамо да није. Наштоонда жртвовати кожу коси, језгро љусци ствар Форми? А ,да је предмет о коме говоримо у главноме (и ако наравно не у свему) чиста Форма нека нам се дозводи да се, као што рекосмо, позовемо и на надлежан суд о томе. „Везе које су нас за отоманску порту везивале биле су привидне и тако лабаве да-се због тога није морало ратовати." 2 ) Ова значајна оцена изречена је у своје време од пуномоћника Србије на берлинском конгресу, и садањег министра-председника, ими њој немамо шта да додамо. Она je, по нашем скромном мнењу, потпуно истинита, а у односу на цитање које претресамо савршено довољна и пресудна. Међу тим, од вредности и интереса је најновија и неочекивана потврда, КO ЈУ ј е исти суд са противне но тако исто надлежне стране добио. Британски први пуномоћник на конгресу и министар-нредседник Енглеске сам главом лорд» Биконсфилд и без сумње прави аутор 35. ) С болом примеЕујемо: да Ее та иста Италија бити чоследља од сила да иас призна. Заборавила је, види се брзо оно знатно правило: не чини другом што ниси Рад да теби други чипи. ) Види из сзупштинских протокола говор г. ЈованаРлт.‘Ка министра председника, приликом дебате о адреси у скупштини у Нишу.

члана берлинског уговораимао Јеприлику пре неког дана да о тој ствари објашњења даде. Ево речи којима се он послужио приликом дебате у кући лордова од 4. (16.) маја с погледом на Србију и њоме добивену независност с којима се он управо бранио од „политичке недоследности“ коју му је критичар и опозиционар херцог аргилски (the Duke of Argyles) c погледом опет на његов принцип о „интегритету и независности Турске“ приписивао. Он рече: „Племенити херцог (the noble duce) наведе да смо ми берлинским уговором, који је по њему само ревидирано издање свето стеванског, створили независну Србију и тиме (са нашег становишта) задали један велики удар отоманској царевини. Племенитом херцегу мора да је познато, да је Србија и пре рата била у положају виртуалне независности према отоманској порти. Султан је био само сузерен, и имаоје право на некакав чиними се номиналан данак који чиними се опет, није викада ни плаћан (?!) па сад изаћи па казатидајавно признање (the public acknowledgement) таквога Факта може бити велики удар за отоманску царевину зар то није од нлеменитог херцога збијање шале са једним тако озбиљним и великим предметом као што је овај који данас претресамо.“ ’) Од своје стране, далеко буди од нас и мисао и помисао, да са апсолутном буквалношћу тумачимо ове речи или да споримо праву вредност Факту по коме се и те „привидне и лабаве везе“ прекинуле и по коме се и та „шала“ с нама престала збијати. И сама гола Форма и просто име опет има своју цену и своје дражи и за нас би на прилику била врло болна свака она алтернатива по којој би се ми имали враћати у пређашње вазалско стање, и примити ишта друго ван потпуне спољне . независности наше земље. Али опет довољно је да се мало назад осврнемо, па да целу ствар ладније и праведније узмемо и пресудимо. Сетимо се само да су родитељи данашње народне слободе и државе наше јунаци са Мишара, Делиграда и Варварина, као и они са Љубића и Дубља, пристајали и пристали да са том и таком стварношћу рачунају и да се с њоме како се најбоље могло и измире. Не. Узмите прокламацију од 1876. год. којом се рат Турској објављује, па ће те видети: да се тамо и то с разлогом циља не толико, ако иколико, на вазалски положај саме Србије него на оно, што се с правом може сматрати као виртуално ослобођење и уједињење народа српског, и ако би без сумње и Формално-признање таквог сретног догађаја нама свима врло драго и добродошло било. 2 ) Ми смемо да кажемо да томе нашем управо реалистичком правцу наше политике за ово 70 година, ми имамо да припишемо политички опстанак и развитак наше државе до ступња на коме је данас налазимо. Па сад имамо просто на месту као своју наду и жељу да додамо: да се тај велики реалистички правац и метод не само у народној политици одржи и нродужи него да се у- истој мери и за нашу народну економију усвоји и на њу примени. А према томе, као год што нисмо зарад лепог обећања 34. члана бер. уг. мећали на коцку извојевану политичку аутономију и унутрашње благостање, тако немојмо ни за љубав 35. чл. истог уговора мећати на коцку нашу народно-економску самосталност и будЈ/ћност. Наравнц, ми се с разлогом радовати можемо што се јевропске силе, досада бар, показаше прилично склоне да нам у том питању довољно слобод') Види говор лорда Бикопсфилда у „Тајмсу** од 17. маја о. г. 2 ) Као што знамо и сам пок. кнез Михајло бноје великн приврженик реалистичпе политике у спољиим етварма. Њему се шта више и приписује мисао по којој је Срби)а требала ступити у одиос према Порти који се подсииом кнеза Лазе „високим Стеваном“ налазила, алинаравно рачупајуВи ту и Босну, Херцеговипу п Стару Србију. Тоје оно виртуално ослобјфеље и уједиљеље за које би ми и данас вољни били датл у размену новодобивени званични печат Јевропе па макарна нашу душу грех.

„ЗАСТАВА’ иглази редовпо: срвдом, пвтком, неделом, на целом табаку, а уторником на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аустро- Угар ск у: на целу годину . • ’ • • • 14 *. - н. на по године . , ' ф ■ ~ н ва четврт године • , • • • đф.so н. ва 1 •.• • 1*•-0 и. За СрбиЈ у (у сребру.) на годину 35 дин. ла пола године 17% дин. на четврт године 9 динара.

БРОЈ 77. 7 НОВОМЕ СДДУ У НЕДЕЉУ 27. МДЈД (8.) ЈУНД 1879. ГОДИНА XIV.

ОГЛАСИ рачунају се по 6 новч. од сваке врсте оваких ситних слова, а за жиг св плаВа но 30 иовч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредииштву, а предплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ“ у Нови Сад у дунавској улици. РУКОПИСИ не враВају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.