Застава

ЗАСТАВА

КАЛПАК-КАМИЛАВКА.

Даје-промена у нашој јерархији, којаје народу такоизненада дошла, у вишим круговима била давно закључена ствар, о томе тешко је сумњати. Знаци за то избијају на површину. До Фебруара ове године има јој већ трагова, а биће да јој је клица још раниia, можда чак у свези са Мајтињијевим комесарством, које је прекинуто, и одгођено али не напуштено, него се сад враћа у спојеном виду комесарског администраторства, или „комесарства у камилавци." Патријаршество Ивачковића била је само одпочивка у тој драми. Могуће је чак и то, да је данашња промена замишљена већ онда, кад је повлађена кандидатура Ивачковићева. Да тој промени нема ни повода ни основа у нашим црквено-народним стварима, и то је јасна ствар. Од предпоследњег сабора, с којим влада такође није незадовољна била, па све до овог последњег, коме је највише задовољство изјављено, саборски је одбор своје послове без икакве запреке и замерке обављао. Изузев В. Кикиндског случаја, који је управо политична власт заплела, и Вршачког, који је био на путу редовног решења од стране црквено-народни органа, све је текло у миру и реду. Одкуда дакле гром из ведра неба на крст наше православне цркве, на кулу наше црквено-народне автономије ? Старост патријархова? Та има и старији људи на подобним и важнијим управама. Слабост телесна? Та таква је постојала кад је још романски митрополит постао, и није другом или тежом постала. Кога у онако доба позивљу у Вудим-Пешту, и он путује и враћа се здрав, није слаб до немоћи управљања. Слабост или немоћ умна, духовна ? Та и умна, духовна снага патријархова остала је иста, која је била кад је постао и романски и србски ЈЈИтрополит, а црквено-народне установе дају дбг-ољно и изобиљно спомоћне умне, духовне снаге, ЈВД9 је кадра накнадати какву недосташицу сна/е поЈедини лица.

Енергије је требало? Нашто? Та у цркви је благост енергија. Можда „ту лежи“. Босна и Херцеговина, као да је под тим зламењем клонула је рука, што је оставку подписала. Дакле смо опет код Босне и Херцеговине. Можда ће онде требати, да народ гласа, или иначе глас свој подигне за анексију, па треба ко ће особито највећем делу народа, народу србског имена и православне вере у Босни и Херцеговини тон давати. Је ли нов администратор за то згодан архијереј, и не треба ли ту више и друго што, него само тобожна „енергија“, „духовни бич“, то засад не ћемо да испитујемо. Но ми питамо, је ли за то вредно било, нашу црквено-народну автономију потрести, тумбе окренути? Није ли се полуга за оно и ван Архимедове тачке наше црквено-народне автономије тражити могла? Буд Босна и Херцеговина не певају, зар да и наш народ овде у црквено-народном погледу проплаче? Као да се смера, да се на србску патријаршију у Карловцима наслони најпре духовна, морална, па онда и друга анексија Босне и Херцеговине. Не ћемо испитивати, је ли то пуки случај, да је наша јерархија у исто време бацила око на јерархију Босне и Херцеговине, кад је и политична анексија замишљена. Изишла је и брошира, у којој се разлаже, и доказује, да је србска црква била мати босанске цркве, а србске ~автокеФалне“, самосталне цркве да је представница србска митрополија у Карловцима као насљедница и прејемница пећске патријаршије србске, која ако и није канонично добила наслов и достојанство патријаршије, ипак је од св. Саве овамо са сугласом цариградске цркве уживала самосталност, „автокеФгушју*, самоуправу. Но из свега тога неможе се извести оно, што се хоће да изведе. И „автокеФалија* у обште, и патријар-

шија особено србске цркве није всзана за место, за Пећ, и ако је један српски патријарх из Пећи одселио се, и овамо доселио, из тога несљедује, да је право „автоке<х>алије“ црквене право само овдашњег народа србског. „АвтокеФалија", која је по том ако и не са сугласом патријаршије цариградске, или још и васеленског сабора, него развојом државног живота, добила наслов патријаршије, право је народа србског у обште, и понајпре право ohoi” дела народа, који је самосталан, јер је та самосталност била и извор тога права. Ако је међутим за време робства остале браће један заклоњенији део народа тај завет и аманет хранио, тим није то његовом својином постало. И онако и сама брошира наводи, да је и по одселењу патријарха Чарнојевића за неко време било србски патријарха у Пећи, да Срби по смрти Чарнојевића нису ни бирали, ни хтели бирати патријарха, него митрополита, да је и после Арсенија IV. Јовановића Шакабенде, који је наслов патријарха из Пећи донео, и опет тај наслов престао, сам је једини митрополит Рајачић доцније од народа за патријарха избран, и касније потврђен, патријарси Маширевић и Ивачковић нису за таке бирани, него за митрополите, и добили су наслов патријарха од државне власти, која је без сумње од то доба већ неки рачун правила и водила о тим титулама. За „автокеФалију“, самосталност, самоуправу цркве није као услов нуждан наслов патријарха и положај патријаршије. Да не напомињемо србску цркву пре наелова патријаршије, данас нам је пример томе руска, грчка и романска православна црква, а и србека како у Србији и Црној Гори, тако и код нас за време, док није било тога наслова. По канонима наше цркве не мора бити и У. Ј е Дној и истој држави један јерархијски центрум, вршак цркве, или црквене влаети. Пример је бивша византијска царевина са 4 патријарха, Русија за време кад није било ни патријарха, ни синода као црквене власти, и наша црква, која у монархији има три митрополије, у самој Угарској две. И по народностима немора бити јединства, или концентрације јерархије, ма како реч: „еб?о? и тумачили, Иначе би морало се на то ићи, да бар у Србији и Црној Гори црква буде јерархијски скопчана, да Далмацију и Боку Которску нашу и не спомињемо у односу према српској митрополији, и „насловној“ патријаршији. Из свега тога сљедује: да босанскохерцеговачка црква србска може бити самостална, ма какав био одношај ти области према Цариграду, или нашој монархији. И ми желимо, да буде самостална. Хоће ли она са другом којом србском црквом по времену доћи у тешњи, можда и спојени одношај, то је питање времена и расвитка политички одношаја. Нико пак не може захтевати, да ми, да наша црква, ааша митрополија прејудикује том развитку, а најмање да се од штаке наше и онако насловне патријаршије направи чакља за политичне ни међународно, на државоправно не решене деФинитивне цели. За сад нека је с тога гдедишта оволико доста. А што се тиче гледишта наше црквено-народне автономије, то ваља на уму имати, да је ова заснована и развијена на историјском развитку нашег народног и црквено-народног живота овде, да има свој простор, свој сабор, своје Фондове и Фундације, свога црквено-народног добра. Кад би се босанско-херцеговачка црква, или правије рећи јерархија и у обште црквена управа с нашом скопчала, то би морало бити на основу неког преустројства изборног реда, и сабореког устројства, и дотични црквено-народни установа, уредаба, определења. Ако ће ти да иде уставно, договорно, споразумно а да не октројишемо ми босанско-херцеговачкој браћи, или трећи обојима, то би већ предпостављало као услов неко преодно организовање, уређење босанско-херцеговачке цркве, бар у најнижем и највишем

представничком организму. Али и онда зависи питање и потребе и целисходности таког ујединења од преодног аог решења политичког, државоправног питања и одношаја, коме ми ни у ком правцу нисно позвани. и дјжни прејудиковати. Пре тога, и без уставног црквенонародног договора и споразума дати можда наш црквено-народни сабор. ма у каквом, а можда и произволном размеру поплавити, значило би како би избори онде у данашњим околностима командирани били, учинити, да нашу заједничку црквено народну автономију командира трећи. Ако би пак било јединство управе без јединства сабора, то наш сабор јамачно не би био вољан, да има црквени „колонија“, да о њима без њи доноси црквено-народне уредбе, а органе им уређује. Колико пак материјалним, новчаним средствима буде могао на помоћи бити, без сумње ће ту сународничку дужност драговољно испуњавати. Ако се мисли на саму тако звану каноничну свезу, по којој би србска јерархија са босанско-херцеговачком у одношај, можда у јединство дошла, и по којој би нарочито поетављање босанско-херцеговачки владика од заједничког синода и посвећење од митрополита, или „патријарха“ србског зависила, то би била ствар чисто јерархијска, која спада на синод, а овога не може бити без дејствујућег патријарха и митрополита, и тако је за решење и уређење и самог тог питања новом променом постављено „администраторетво“ најнеудесније средство. Ми смо ова питања наговестили, јер нам се чини, да је из њи поникла свеза између наше црквене реакције, која иде на скучење, да не рекнемо не на уништење црквено-народне автономије наше, и политике, која осим тога у нашој јерархији у обште, у њеном реакцијонарном огранку особено можда сматра полугу за своје политичне цели у Босни и Херцеговини. Но то наш народ не ће збунити, и морално ослабити. Гром тај из ведрог пеба народ је наш пренеразио, али није поразио. Наш народ, и његов представник, црквено-народни сабор има и по државним законима закониту, и по нашем црквеном уставу каноничну, и по нашим црквенонародним установама допуштену обрану своје црквено-народне автономије. Триуголни је камен ове : Црквено-народна управа под избраним митрополитом, што изкључује постојање „администраторства“ у цркви за живота митрополита, и у обште без мхтрополита, а односно патријарха, јер би последње значило: комесарство у камнлавци —калпак-камилавку.'

Политички преглед.

Питање о српским железницама, односно о свези њиховој с Аустро-угарском железничком мрежом, као да ће да дође на дневни ред и да се почне решанати. Познатоје, даје Аустро-угарски заступник из Београда, бар. Xерб е рт, отпутовао у Ниш, и то наш дописник из Ниша имао је право, кад нам је за претпрошли број телеграфисао ради железнице или трговачког уговора. Вели се, да се у последње време српска влада показла вољна да реши и уреди српско железничко питање, односно свезу српских железница са железничким мрежама суседних држава, као што берлински уговор прописује. Како су то у Бечу осетили, бар. Хајмерле упути бар. Херберта, нек отиде у Ниш и с Ристићем не само закључи коначан уговор о спојењу српских железница, него и углави рок, докле мора београдско-нишка пруга бити готова. Велисе, да Аустро-Угарска влада много полаже наову последњу околност, тј. да се углави рок, докле мора бити готова београдско-нишка пруга, и то је у право био камен, о који су се до сад спотицали дотични преговори, јер српска влада није хтела да си веже руке, обвезавши се, да до означеногрока мора изидати поменуту пругу. Иначе би Србија одавно била пристала, да се реши питање спојидбе. Сад је пак вољна да реше обе ствари и тога ради позвао је Ристић бившег министра граћевина, Марића, у Ниш, да му буде на руци при закључењу дотичног уговора јер Марића хвале као врло доброг стручњака у железничким стварима.

ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ. цпцима' овога лиота° ДИНе свршуЈе се п Р етпд ата скоро свима поштованпм претплат—Е = сињи камен сваљивао на српске груди, то^сГ^ииак 1 пе°lи° ШТ ° Се Ка ° Гчђр тг°^ в народне ’ Ево и па ЧРквено просветном пољу народа нашег о и Ј упава ’ где с Ą° мислели да се пебо разгалило, почињу се облаци прикупљати, натуштило се, jep се еминентно право народно у питање доводиТlоће околижем да изигра. Питања политичне судбине народа српског с оне с?иане Саве и Дупава су отворена и нерешена још Какав ће развитак догаК бити тп није у нашим рукама. али свакоме нека је на уверење, да ћ оваГдист ина даље остати сталан поборник начелу слободе и праву народном Ј Д ОтвараЈући дакле нову претплату за сународнике и пријатеље овога листа Јављамо им, да ће „Застава" и за идућу годину четир пута пХо нелеље ичлачити и то по дојакошмм уеловима. Лиет ее иеВе иикоме без готие пЕлатГ ел ”и изволе У “а О .о а би”им Л ее О лие? в <>е П , ₽вТ п П “™“ е ’ Д8 СВOЈУ Прстшоту за по<s изволе. како ои им се лист без прекидања отправљати могао. Претплата, огласи као и рекламације шиљу се администрацији Заставе“ а дописи, и што се на листа односи, уредништву 4 Ј ” оаставе ’ а Претплата ociaje за Аустро угарску монархију: На целу годину -------- u ФОР На по године ? На четврт годиие _ 3 ” 50 нов . На месец дана —— i 20 пов За српске државе и покрајипе: " На целу годину - _ 35 а На по године —— ру F На четврт године 9 ■" На месец дана 3 За остале земље и то: за Немачку 18 Фор., за Швајцарску, Ромапију, Русију. Гурску и Вугарску 20 sop , а за Француску и Америку 24 Фор., или саразмерно на четврт године. Учтиво умољавамо личпе и пачелне пријатеље, да не пожале труда. те да побуРУЈУ на претплату листа поштоване сународнике наше, који би листа држати могли У Новоме Саду 18 декембра 1879. Уредништво n издаватељство „Заставе. 44

„ЗАСТАВА" иилази редпвно: средом птком, недељом. на I,елом табаку, а уторником на по табака. ЦЕНА ЈВ ОВА 8а Аустро-Угарску: ja целу годину . . • . . . 14 ф. - н. ва по године . 7 - в. hi четврт године 3 ф. 50 н' н 1 месецl ». 20 н. 3 а Ср биј у (У сребру.) ра годину 35 дин. на пола године 17‘Д дин. на четврт године 9 динара.

БРОЈ 196. У НОВОМЕ СДДУ У НЕДЕЛУ 23. ДЕЦЕМБРД 1879. (4. ЈДНУАРА 1880.) ГОАИНД XIV.

ОГЛАСИ рачунаЈу се uo i иовч. од сва*е врсте оваких ситних слова, а ва жиг се плаКа по 30 иовч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а пред□лата и огласи адмииистрацији „ЗАСТАВЕ“ у Нови Сад у дунавској улици. РУКOПИСИ не враЕају се иатраг. Поједини бројеви стају 10 новч.