Застава

ЗАСТАВА

НОВИ САД, 14. априла.

Вести са Цетиња јављају нам, да вечитом патникЈ на црногорским врлетима никако мира нема. Турско-црногорска ПОГОДба од 31. марта о размени земљишта за Плаво и Гусиње никако да се изведе, ма да су обе стране пристале на њу. Из наших телеграма у прошлом броју прзнато је, како је предаЈа почела; драгокупа црногорска крв опет се пролила. Дакле крвав почетак. Какав ће бити наставак и најпосле свршетак, а ко то може претказати? То је још скривено под непровидном копреном будућности. Црн г горци се на бојном пољу пасивно држе и као да им је сва радња за сад сведена на дипломатско. По страним вестима црногорска је влада одмах сутра дан по догађају код Дужи предала ноту заступницима страних сила о држању турских војених власти при предаји размењеног земљишта и о арбанашком на превари нападају, који се десио 10. ов. мес. код семског моста. У једно је црногорског пословођу у Ц риграду упутила, да код Сава-паше живо протестује против повреде подвезане погодбе. И то се све догађа на очиглед свима силама, које су својом потврдом освештале ту погодбу. На чију душу пада дакле недужна крв црногорска? Из наших извештаја јасно је, ко је крив, што се тако изиграва меЈјународан уговор и пркоси тобожњем авторитету целе Јевропе. Али у непријатеља источне слободе свако је други крив, само не онај, који јест. Ено будапештанска туркуша вели, да се Порта мудро извукла од сваке одговорности за одржање мира, јер је тако у погодби угтављено. Но углављено је и то, да Турци 24 сахата пред свој одлазак морају за њ јавити Црногорцима, како би ови све, што је нужно за одржање мира и реда, удесити, тако да Турци излазе, а Црногорци улазе. Турци пак нису то учинили. По погодби Турци су 11. овог месеца требали напустити посаде и Црногорцима предати, и то дакле 24 сахата раније јавити, Побочник један Осман-паше пак дошао је 10. ов. мес. војводи Пламенцу и саопштио му, да ће турска војска истог дана у 4 сах. после по дне отићи из својих посада и да их Црногорци могу заузети. Пламенац се позивао на погодбу, но бадава; побочник османов остао је при своме. Турци су дакле раније отишли, но што треба, и на своја места пропустили Арнауте. Шта је даље било, познато је. И још може ко у тој ствари Турску бранити ? За иста, за то се иште грђе што, но што је дрскост. Још „Пешт. Лојд“ довикује Гледстону, да му од горњег не треба бољи пример, па да види, какав ће бити „онај мир, оно пролеће народА,, ком се он са својим пристаоцима нада од народног самоопредељења ослобођених Салканских народаЛ Но ако на Балкану збиља још трлје зима народа, ко је крив што није већ одавно грануло пролеће, које би до сад можда већ и у лето ушло? Та Црна Гора није била управила своју акцију на југоисток, њена је мета била земља Херцегова, а на југ и југолсток потиснута је по невољи. Али да, лепши и маснији залогај морао је остати за гурманскији стомак, а сирота Црна Гора морала се, као оно убоги Лазар, задовољити макар самим мрвицама са копитастог стола берлинских богаташа. Cpeha и бог, те ће сад доћи прави кувари та Енглези се тек добро разумевају у гастрономији да прегледе зачин паракувара, да се не би никоме желудац покварио. Јадни Арнаути не сатиру у залуд своју снагу само против Црне Горе, познато је, Д* С У У последње време опет учестали упадаји Арнаута у Србију. Је ли томе абер дало пролеће, кад се почело поље травом

зеленити и горица листом преодевати, кад се приближује данак хајдучком састанку? Мало по мало излази на видик, да упадаји Арнаута у Србију нису прости насртаји на туђе добро. него удешени походи, које виша рука руководи. Косовски Ар наути не само да се с Мук т а р-пашом титрају, као с лутком, него су, као што „Тајмс“ јавља, 11. ов. мес. Фактично посели својим четама главну варош косовског вилајета, Приштину. Изасланици тако зване арбанашке лиге заишту најпре од њега, да уклони неке непогодне им чиновнике, што „заповедник турске војске у Арнаутлуку“ и учини. По том заишту, да допусти извесној шездесеторици Арнаута, да могу у Приштину доћи. По што вели се Муктар није био за отпор спреман, него још својим војницима заповедио да у касарнама остану, то 11. ов. мес. уђе оружана чета Арнаута од 300 друга у варош и уквартира се код становника. Сутра дан дође још толико друга, наоружаних понајвише пушкама мартинкама. Варошки повереници сигурности повуку се у конак а Арнаути стану по свом начину газдовати. Ма да Муктар има пет батаљона редиФе, он и пак мирно гле да арнаутска посла. Арнаути изјавише, да никад не ће допустити, да се изведу предложене реФорме за Турску и да хоће да оснују арбанашку кнежевину са кнезом Али-пашом од Гусиња и шеријатом, као јединим законом у држави својој.

Д О П И С И.

Београд 8. априла. Морам истини у хатар поправити оно, што сам вам у свом последњем допису погрешно саопштио. Кад сам реФлектовао на „Видело“ због оног напада му на г. Л. Костића, онда сам мимогред додао, да је г. М. Кујунџић, Абердар, писац поменуте грдње. Међутим сам доцније чуо, да није тако. Овде за сад нећу да износим на јавност личност, која се оним нападајем обесмртила, само толико нека је внано, да Абердар није та личност. Кад сам већ при томе, то вам могу споменути, да је г. Л. Костић, одма, кад је први пут у реченом листу био нападнут, захтевао од једног главнијег члана код „Видела“, да писац дотичне нападајне белешке накнадно каже истину и то се искање безусловно одбило, што не би ни последњи чивутски Winkelblatt учинио. Јавили сте већ у вашем листу, да је г. Милорад П. Шапчанин постао управитељем позоришта. Ово ће свакоме мило бити, ко познаје марљивост и еавесност новог управитеља и који je рад напретку нашег позоришта. У толико је сретније то наименовање, што је тиме учвршћен потпун склад свих чинилаца око позоришта. ЗмајЈ. Јовановић, као драматург, ком је по други пут понуђено то управитељево место, ал који се и ако је плата већа тога посла примити не хтеде, ивјавио је том приликом, да би г. Шапчанин по његовом мишљењу била најзгоднија личност ва то место. И тако се и збило, те је сада оправдано очекивање, да ће наше повориште поћи све то већем напретку и раввитку свом. Брђани 4. априла 1880. Јавио сам вам, да ће наше обћине ва нашег вредног старину Стевана Брановачког подпредседника саборског, држати парастос. Обћина брђанска и Меминска одазвале су се својој дужности у присуству лепог броја народа, коме су служећи свештеници у краткој бесједи описали васлуге и радњу нашег старине коју је уложио на нашим српским црквеним саборима за цркву и народњи просветни напредак. За то се радо придружујемо гласу народа српског: Бог да га прости, Душа му се рајадостојала! Но чудимо се, шта Петриња наша, која нам до скора бијаше огледало свијестнијег рада, шта она оклева, омишља, да њен свештеник неће хтети парастос служити. Зар такав ништав изговор ? Ако плаћа тога свештеника, коме обћина непромишљајући на штету своје црквене благајне, из које је плаћала порез за виноград и ливаду и који парох и данас још двоструки парохијал ужива, у чему и наше конзисторије подпомажу, обћина петрињска нема толико одважности да вакључи држање парастоса, па онда има и над „попоп, поп“. А да шта да речем за поднашање представке ва савив сабора? Повната нам је наша обшта болест млитавост, па сад треба времена док се излечимо. Госпођинци 11. априла. Обећао сам вам послати окружницу солгабирова Рајића. Онагласи овако: Поштованој општинској управи у Пошто је од стране једне православне црквене општине срева мог у последњем времену

противу највиших уредаба такав закључак до нешен, који не само да у делокруг црквеног општинског већа не спада, већ с једне стране делокруг њен у велико превавилази с друге пак стране политичног је замашаја, то повивам поштовану обштинску управу да како председнику православне црквене обштине, тако исто и председницима других црквених обштина и налавећих се тамо задруга и корпорација у смотрењу тога, - да се не би и у будуће таковим незаконитим поступањем а могу рећи и политичним ивгредима повод и прилика дала, најстрожије, и то одма нагони сваку поједину скупштину, коју саввао буде нув прилог распореда предмета који се на дневни ред истичу мени благовремено пријавити. О иввршби налога овог очекујем од стране политичне обштинске управе безусловно пријаву кроз 24. сата. У Жабљу 31. марта. Рајић с. р. срев. начелник. Оригинал је окружнице ове по свој прилици на мађарском језику, само је општинама у српском преводу разаслат. У иетој не стоји јасно шта се вабрањује али је доцније и сам солгабиров признао, да је тим намеравао да предупреди „представке“ у погледу сазива сабора. Међу тим наша је општина и преко те окружнице донела закључак на благовести као што вам је познато и поднела представку у погледу тога: да сесабор што пре сазове. Али не остасмо дуго на миру. Овд. учитељ ПорФир Бабић (Баба) који је одма после тога људе плашио свачим, оде у петак после благовести у Жабаљ и ома за њим после подне досева солгабиров Рајић, позове перовођу, однесе записник општ. кући, где је викао и грдио. Ома позове све скупштинаре и поведе истрагу. Перовођу и председника за сутра дан нареди у Жабаљ на истрагу. Овом је приликом сам солга привнао да је његова заповест ивдата против представака речма: „Зар ја нисам издао наредбу, да се таки предлови не смеду доносити а још мање усвојити?“ Ми смо му одговорили: да ми те забране у његовој окружници не видимо; него само да му се благовремено држање скупштине пријави, које је и учињено. Толико се у љутини забасао, да се изразио, да ће он (!!) све те таке нерече какве општине, ваљда које су представку закључиле растерати. Однео нам је био и скупштински ваписник (протокол), али нам га повратио; него нам састав од представке и данас код њега увапћен стоји. Но о свему томе ћу коју опширније рећи. Још нешто. Данас је био ваказан дан избора доктора и да супштитујишу на бележ. место. Солга је толико навијао најгаднијим начином ружећи И. Г. кога општинари хтедоше супштитујисати док не доби незнатну већину за бележничког писара Краува (Чивута), код којег је после тога на ручку био. Узгред да споменем. Краув је худа сиротиња и солга се није стидео на част тамо ићи, те да му још више трошка начини. Међу тим поглавари су протест уложили, јер Краув нити пише српски, да може записнике и друге пиемене саставе по закону према становништву водити, нити је бележнички испит положио, те није за то ни епособан. Што се доктора тиче, сви су били зачурушког докт. Лакића, па да двапут у недељу ив Чуруга долази. Тако је хтео и жабаљски др. неки „Стајнер“ (Чивут), којег је солга Рајић тај дан амо на евоји коњи довезао. Кад је еолга видио да Штајнер неће испасти, одложи избор говорећи: да избор доктора не ћемо ни предузимати, пошто такав ивбор мора прво жупанија дозволити. Дакле сад тек солга зна, да „такав избор“ зависи од жупаније, а кад је он еам скупштину ради избора заказао, и кад је тога ради и жабаљског Чивута доктора довезо, онда није за ту жупанијску дозволу внао. Лепо солгабировско знање! Или титрање са правом општине, а још боље рећи еа здрављем и животом овд. 2000 и више душа! Усљед реченог протеста заказао је општинско веће и он (солгабиров) ће сам тог дана 28. ов. мес. опет доћи.

Књижевност.

Одговор на „неколико речи о новој књизи под насловом: „Српски устанак 1848. и 1849.“ и т. д, од г. Ј. Стефановића Виловског, мајора, у 24. броју „Заставе* ове год. У почетку те књижице ја сам унапред казао, да је као одсек из целе књиге издајем на свет ради огледа како што се тиче саме ствари тако и превода и да ће ми мило бити ако ми когод каже своју мисао и пошље какав исправак. Г. Стефановић Виловски био је добар те је то учинио, на чему сам му врло захвалан, само бих волео, да је то чинио с мање жестине а више се држао саме ствари, као што ћу ево и ја овде чинити. Јер само нам тако може бити јаван збор и договор од користи обштој ствари и народу. Ја сам са својим одговором мало почекао, желећи, да још ко што проговори, али пошто се то, колико је

мени познато, није збило, то ћу ево „на неколико речи“ г. Стефановића Виловскога сада одговорити, Г. критичар вели: „Ова је књига преведена на српски канда у намери“ и т. д. Ово „канда“ могло је изостати, пошто сам ја у својој напомени у истој квизи, како рекох, разговетно казао, рашта сам превео целу књигу па тај одсек најпре за себе штампао. Није дакле било требе тражити друге намере мимо преводичеву. Допуштам, шта више и уверен сам, да г. критичар као „саучестник оних догађаја пре тријест и више година“ много може казати о тима догађајима, али за то ипак не може судити о књизи, док је до краја не прочита. Искини перце по перце из најлепше тице, па покажи јојј најружније, сваки ће казати: та то је ругоба од тице. Тако је и са сваком ствари па и са књигом. А да г. критичар није прочитао целе књиге, види се по преком суду његовом. Јер нека му гдешто из књиге и не годи па нека јој се нађе и која мана, за то се не може бацити анатема на целу књигу па напред казати, да се „по души може рећи, да ми Срби нећемо моћи ал баш ништа научити из те књиге“, па писцу одрицати „право, да уме он написати и по нас саме поучну књигу.“ За систематски израђено дело, као што је ово, иште се и критичко перо да о њему пресуду изрече. А пресуда r. критичара не може остати на мегдану кад узмемо на ум што су о тој књизи казали и српски и туђински научењаци, па међу овима и сами они, за које се не може казати да су пријатељи српској ствари. Што сетога тиче нека г. критичар загледа осим других списа у београдски лист „Време“ (1874. бр. 7.) и „Јавор“ (1874. бр 11. и 1875. бр. 4. и 5.), даље у Revue des deux Monđes свеску од 15. авг. 1876., у »Literarische Веrichte aus Ungarn" 1877. од Павла Хунфалвија, па и у најновије дето „Politishe Geschichte đer Serben in Ungarn“ 1880. од др. X. Швикера, који последњи, и ако му се књига, о којој је реч, са своје словенске тежње чини да је пристрана, ипак из ње као новијег извора вади, како сам вели, „обилато градиво.“ Мислим, да оволики и оваки стручњаци не похвалише ове књиге узалуд. Г. критичар вели: „Преводилац сам вели, да је Пико узео новине српске из онога доба пре тријест и две године, и да је црпео (!) из неке књиге „Die Serbische Bewegung in Stlđ-Ungarn“ своје знање o нашем покрету и ратовању." Пре свега желео бих, да г. критичар местимице покаже, где јо то преводилац казао? Мени као преводиоцу то није познато. Даље ни то није истина, да је писац црпао своје знање само из неке књиге, него су у истој књизи споменути и други извори па и сама књига г. Јована Стефановића. На што тако на дохват говорити о ономе што се одмах даје с противне стране доказати. Ту неку књигу „Die serbische Bewegung in Sud-Ungarn“, колико je мени познато, никодруги није написао него познати југослависта др. Сигфрид Капер, којије и многе друге вреднесрпске ствари написао. Што се Француз држао извора, које је пред собом имао, за то му не може нико забавити, јер он није живео у тим догађајима као г. критичар, те му као повесничару не оста друго него потражити писмених извора. Није крив ни томе, што је претекао оне, који су живели у некима догађајима, што се описују у тој књизи, па и самог г. критичара и многе друге, па да кажемо и све нас. Ми му као странцу и тујјину морамо пре захвалити а не бацати се на њ каменом, а наша је дужност, да у колико смо сведоци догађајима поправимо и дотерамо што се њему као странцу омакло. Зар се Ранке, Енгл, Сипријан Робер, Талвија, Феслер и други странци огрешише што писаше о нама? Да има и мана у овоме делу, као што их има и У другим делима, то признајемо, а то су мане, које се дају исправити, али да писцу није било стало до „извртања најјаснијих догађаја, 11 и „пре свега“ до „мрзости и поругљивости наспрам нашег српског патријарха Јосифа Рајачића," то се најбоље види из тежње и правца целога дела. Али сад управо изилази г. критичар са својим правим смером. Њему не годи неко име, које се у тој књизи више пута спомиње. Он неће тога имена ни да спомиње. Али ми не зазиремо споменути га, јер је име једне повесничке особе, а та је особа г. ђорђе Стратимировић, негдашњи српски врховни народни војвода а доцније ц. кр. џенераомајор. Сад ћемо се боље разумети. Г. критичар замера писцу књиге, што то име тако често спомиње, а овамо и његова се цела критика врзе око те неименоване и, рекли бисмо, њему немиле особе. Сад да узмемо на око појединце речи гритичарева како би се тиме сама ствар објаснила. Пре свега ваља нам споменути, да се баш не хвали свуда Стратимировић; има у књизи места

ТЕЛЕГРАМ „ЗАСТАВИ“. Цетиње, 12. априла. (Предан у 7 сах. у вече, стигао 13. априла у 9 сах. за јутра дакле касно за прошди број.) Данас у Подгорици ухваћен један агенат, од католичких Арнаута изаслан, да побуни наше Турке.

ЗАСТАВА" излази редовно: средом, петвом, недељом, на целом габаву, а уторнивом на по табака ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аустро-Угарсву: ga целу годину 14 ф. н. на по године 7 ф. н. на четврт године 8 ф. 60 н. ue 1 месец 1 ф. 20 н. 3;а Србију (у сребру). и а годину 36 дин. на пола године 17*/ а дин. на четврт године 9 динара.

БРОЈ 57. у Новоме Саду у уторак 15. (27.) априла 1880. ГОДИНА XV.

ОГЛАОИ рачунају се по 6 новч. од сваке врсте оваких ситних слова, а за жиг плаћа се по 80 новч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а предплат и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ“ у Нови Сад у дунавској улици. РУКОПИСИ не вракају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.