Застава

њем нападају Арбанаса на српску област код Свирца. Ту се вели, да је српска влада за времена дознала, да су се Арнаути кренули, те се преко свог заступника у Цариграду обрати на Порту, која збиља изда заповест, да се напасници на граиици задрже. Бригадјери Нури и Ахмед паша похитају на границу, и они збиља задрже гливну снагу Арбанаса, тако, да само њих 500 до 600 код Свирца упадну у Србију. 2. априла сударе се са српском редовном и народном војском и буду преко границе на траг потиснутн. Бој трајао је само подгуг сахата. Од Срба погибоше двојица, тројица се обранише и једног нестало; Арнаути оставише иа разбоју седморицу мртвих. Вође им беху познати арбанашки поглавари, Драг Алија и Али бег из Новог Пазара. Сутра дан већ не беше ни једног Арваута на српској земљи. Због честих арбанашких нападаја, српска је влада уништила оне наредбе, којима се ишло на руку бегунцима-Арбаиасима, што су за време рата побегли из новоосвојених крајева српских, да се врате дома Што се тиче састава новог либералног кабинета у Енглеској, он је по својим главнијим поштама већ познат нашим читаоцима. Но кабинет још није потпун, вели се, с тога, што напреднији либералци ишту, да и он: у њему буду заступљени. Осим већ познатих наименовања, Форстер је постављен за поткраља од Ирске. По том наименовању суди се. да ће гледстонов кабинет од унутрашњих питања у првом реду гледати да реши ирско питање. Форстер заузима са свој припознате даровитости једно од угледнијих места у либералној страпци. Од 1865. до 1866. био је државни подсекретар у звању за колоније, 1868. до 1874, потпредседник наставног већа, 1868. постао је члан тајног савета, а 1870. добио меото у кабннету. Одношај међу дворовима петроградским и берлинским опет је тако љубазан, као што је био у доба највећег немачко-руског пријатељства. Јуче, у четвртак, пао је рођен-дан руског цара и ђен. Тресков отишао је у Петроград као нарочит заступник цара Виљема, да цару Александру однесе писмену честитку свог монарха. Нема сумње, да ће се на тај чин опет надвезивати сваковрсне комбинације о одлошају међу Немачком и Русијом, али смотрен човек не ће моћи свему том веровати, јер познато је, да лично пријатељство међу обема монарсима никад није прекидано, а зна се, како су у исто доба стојали обострани кабинети један према другом.

Д о п и c и.

(В.) Будим-Пешта 25. априла. (На интерпелацију дра Максимовића. Тисин одговор у тој ствари у клубу либералне странке. Равно.) Још никако одговора наМаксимовићеву интерпелацију. Мора да је иста довела мало у вабуну онога, који ће имати на њу да одговара. Швикер је већ све искавао што је о томе знао у својим познатим равглаголствијама у „Пешт. Лојду.“ Како су пак сви његови равлови из основа им у „Застави“ побијени, сигурно да се сад потраају свиколики стари списи И8 земаљске и бечке ратне архиве, да се њима брани оно, што није право, и што се противи нашим автономним институцијама. Ту је и Тиса морао да причека са својим одговором, јер ваову прилику не 6и биле обичне већ његове Фраве довољан доказ. Радовнали смо заиста да видимо, којим ће се и каквим аргументима овога маха да послужи. То ћемо чути сигурно једнога дана ове недеље. Јављено је било до душе, да ће Тиса ко јуче одговорити, ал је одговор одгођен због непредвиђених уврока за идућу недељу. У конФеренцији владине странке, што је држана у петак 23. о. м. јавио је био Тиса, да ће ко јуче Максимовићу одговорити. Нотицу о томе могли сте читати у јучерашњем „П. Лојду“. Том је приликом дошло до „уставног двобоја“ између Тисе и посланика Милоша Димитријевића. Како у овд. новинама о тој аФери није опширније напоменуто било, рад сам овога пута да вас о тој ствари потање обавестим, надајући се, е ће тај опис нашу читалачку публику „Заставе“ интересовати. Чиним то на основу тачне инФормације. Пре свега је Тиса изјавио, е је рад, да сутра дан одговори на интерпелацију Максимовића. Иза тога је у главним потевима скицирао свој одговор. Колко сам могао дочути, он је изнео том приликом три равлога, којима мисли да брани најновију промену у нашој цркви. Ти су: 1.) да круна збиља има право, да наименује администратора; 2.) да је за то већ било прецеденса у дватри случаја у пријашњим временима, и 3. да се одредба плате умировљеном патријарху и наименованом администратору недотиче народних Фондова, но прихода митрополитских добара. На то је узео реч М. Димитријевић, те уз велику пажњу клуба одмах у почетку свога говора нагласио, да се не слаже са разловима министра претседника, јер је познатом наредбом, коју би министар био рад да брани, повређено автономно право српске цркве, законима ујамчено, те су тако уједно повређени и закони, који постоје и важе. Даље доказује право овостраних Срба, основано на привилегијама и законима, да могу слободно бирати свог црквеног поглавара, што је вавек и бивало за ова прошла два столећа. То је право старо, као и историја српске Цркве, а у тесној је свези са њезиним раввићем и народним појмовима, а ускраћење тога права, ма којим путем, значило би у једно и преставак српске цркве, бар онакове, каква треба да ) е по традицијама. Вели, да се те и таке особине цркве наше јасно огледају и у значајном појЗивном писму цара и краља Леополда I. од 169р год. („Venite ad partes nostras et conjugite

arma vestra*), којим ce исти свечано обећао слободно вршење тог древног права или обичаја: „Liceatque vobis proprio auctoritate ех gente et natioue rasciana eligere et constituere Arcbiepiscopum“. To су право привилегијама потврђивалии насљедници Леополдови, све до 1791. када је исто 27. зак. чл. и увакоњено. Политички значај тог права и историјску му вредност ваља пресуђивати према ондашњим приликама, не садањим. Леополд је изрично обећао и довволио српском народу, да може слободно бирати поглавицу „шивматичке“ цркве. То право невависности српске цркве није дирано ни у доба познатог ширења уније. Народ српски био је на свему томе благодаран и одан престолу; за који је потоцима крви лио, те је за силне своје жртве много пути заслуживао бољег политичног и културног живота од онога, што га у истини имађаше, вавек се држећи лојалнога пута. Прошлога столећа беше самих Срба у војсци 60.000., половина дакле целе аустријске војске. „Чувени вакључак пожунског сабора: „vitam et sanquinem“ у пракси се не би могао бев Срба остварити. На основу тог историчког разлагања ивводи : 1.) да су Срби невависност и самосталност цркви својој прибавили per modum pacti ; 2-) ДК је то право и повластице одржао по цену великих својих жртава, и 3.) да је право слободна ивбора митрополита све до сада бев прекидања очувано остало. Пита даље, да ли је влада иовредила закон и ираво, када је примила оставку српског патријарха? Јесте, и то онда када је непосредним уплетањем у послове српске цркве, повредила невависност и автономију исте, што је обишла надлежни конгрес, те једнострано примила оставку патријарову бев конгреса, т.ј. без тела, које га је изабрало. Влада је даље нарушила закон, када је умиревљеном патријарху и наименованом администратору одредила ив народно - црквеног Фонда по 24.000 Фор. годишње, јер по §. 3. IX. зак. чл. од 1868. тим Фондомрукујеискључиво српски народно црквени конгрес, и њиме само он самостално располаже, никако пак влада. Узевши у обзир те противваконите наредбе, а уједно и оне комбиноване нападе на нашу цркву настављаше говорник што се у исто доба вбише у Аустрији, Хрватској и Мађарској; даље, да је аустријско министарство наставе и богоштовља две српске далматинске епископије без еаслушања надлежног српског синода приделила новооснованој руској и романској митрополији у Буковини; даље, с обзиром на ту околност, да су уХрватској скоро све основне школе покомунаљене, сигурно због тога, да тамошњи не баш толерантни владајући кругови слободно и по вољи располагати могу са силним тамошњим српским верозаконским школама, и на послетку из разлога, што је српске основне верозаконске школе у мађ. крајини влада на супрот XVIII. зак. чл. од 1868. год. на основу царског и краљевског патента прогласила комуналнима, све то у мени продужаваше говорник буди темељиту бригу, да те наредбе немају другу цел, но да тим и таким странпутицама проивведу оно, што не произведе унија. Конгрее би могао исправити ту незаконитост, вле слутње би могле нестати, и абнормално стање престати, а ја са своје стране ивјављујем завршиваше говорник, да ћу радо потпомагати владу у свакој законитој тежњи јој, да се искобеља из овог положаја у тој ствари. То је у главноме садржина Димитријевићева говора. Ива тог му је Тиса два пута још одговарао, а Димитријевић опет два пута реплицирао. Тај говор шаљем вам у опширнијем изводу, јер је заиста ванимљив, а после већ и вбог утиска, што га је произвео у владиној странци. Би ће, да је усљед тога Тиса и одложио свој одговор Макеимовићу. Ко што већ рекох, та ће ствар доћи опет пред сабор још ове недеље. Сепаратни предлог биће поднет сигурно тек идућег месеца, док се овде искупе еви Срби посланици и поравговоре у тој ствари. Ових дана би ће П. Ордоди, посланик и претседник Финансијске комисије, именован министром комуникација. Наименовање ће сигурно иваћи у вваничном листу од уторника. ОрД°Д И ј 0 реФеренат Финансијске комисије, од како је Сел заузео министарски портФељ, а од како је Жедењи умрво, постао јој је претседником. И то је један од пређашњих деаковаца, из којих је и састављен цео данашњи кабинет, изувев Тису. Обистинила се дакле она вервија, да Тиса не ће притицати људима из опозиције, јер је данас после сузбијених јуриша на њ и бев њих јак. Међу тим зна се, да ни Ордоди није стручнији од бившег министра Печија. Лако је дакле погодити, да така обнова кабинета, управо није никаква обнова. Ситуасија остаје једна те иста, ко и до сад што је била. Кореница 8. априла. На 30. и 31. марта и 1. априла о. г. повјеренство консисторијално водило је истрагу против проте Кнежевића и сина му Данила, капелана врељског у Кореници. У повјеренству бијаше од свјетовне стране Пепо Шорак, члан адм. одбора; а од духовне Петар Мандић парох госпићки и прото ad honores, као члан епарх. духов. одсјека. Истрага је била ва то, јер их је народ тужио ради големог зулума и глобљења, којим прото и достојни му син, народу крв на памуке сисају. Народ се је у први мах обратио тужбом у Плашки и тамо том грдном злу лијека затражио; ал бадава му тај ко-Bак био, јер владика нешће ударити на проту. ад народ виђе да му отуд помоћи није, обрати се тужбом под 15. октобра пр. год. на светог патријарха, иштући од њега помоћи. И ето једва једаред изађе повјеренство консист. на лице мјеста, да види, чује и саслуша чуда и покоре, што га ови недостојни служитељи олтара божијег чине. Шта и колико њиовог бевакоња народ казује, неда се то свести у један допис; јер тога je толико, да би се цјела књига њиових недела написати могла. Ал тако је, може им бити, јер се не боје стрела из Плашког, па се није ни чудити, од главе риба смрди. Негрови им опасност из Плашког, тамо су сигурни. Колико је и досад прото био оваки, какав је, толико му више порастоше крила од како 1878. прође владика Тео Фан кров

Кореницу, код њега на гостби и квартиру 6и и подпуно задовољан оде. Прошао је владика те године кров Лику, видили смо га у Лапцу, на Куку и Кореници и сјећамо се тог канонир ског путовања, које није ни најмање служило на „созиданије“ свештенству и народу, јер народ је овај бистра ума а орлова ока! Прото је накан пошто по то да 6и затворио цркву у ВреГ У- То је експонирана капеланија, која 6и бројем душа и парохија готово I. класе бити могла, па je проти за тим, да му се врело не одцјепи. Црква у врелу то је наЈ’старија у овим крајевима, за њу веле, да је 1666. године грађена а нађена је у Тимор планини, кад се је врело населило око 1717 године, и сад прото хоће да је сруши. Ово је засад у кратко нацрт о проти и сину му, а посље ивнијећемо потанко сва њиова недела на виђело. Па глете, тај исти прото прошле године упињао се ив петиних жила, чинио је сва могућа, да буде на сабор изабран. Таман момак за дјеверство, ваистину лијеп ексемплар у сабору 6и сједио, а доње 6и Српетво етекло себи прави појам каквих у нас има прота и деФинитивних, без оних ad honores, о којима ћемо други пут рећи своју.

Књижевност.

Одговор на „неколико речи о новој књизи под насловом: „Српски устанак 1848. и 1849.“ и т. д, од г. Ј. Стефановића Виловског, мајора, у 24. броју „Заставе“ ове год. (Наставак.) Што се тиче саме битке сентомашке, колико сам ја поуздано могао дознати, та се битка доиста започела 6. (18.) авг. а свршила 7. (19.) авг. 1848. а главно је заповедништво вршио ђорђе Стратимировић. 0 томе од поузданих и старијих очевидаца могосмо ово дознати. Битка је започела 18. авг. код Фелдварца. Ту је пуковник Сурдучки Маџаре одбио и отео један мост, који Маџари под Фелдварцем беху наместили. Стратимировић је био у Жабљу. Ту око 10 сати у вече добије од мајора Биге депешу, да су се Маџари после подне око Сентомаша са свију страна концентрисали, да су им предње страже под местом до канала, и да исту ноћ или зором очекују нападај. Стратимировић се одма крене с неколико стотина момака у Сентомаш, где се мораде кроз маџарске предње страже пробити. Око 1 сата после по ноћи приспе у Сентомаш и узме сам собом заповедништво. За трајања боја он је управљао и све наређивао. Пера Бига бранио је са два баталијуна врбашке опкопе. Стратимировић је морао бити час на Криваји, час на Србобрану, на сиришком друму (на „Brttckenkopf-y“) и то у најодсуднијем часу, кад Маџари већврбашке шанчеве отеше на врбагпким опкопима код Биге. По свршетку боја остави заповедништво Биги, који је био сентомашки заповедник, и оде на друге стране, на Сириг, Темерин, Томашевац и т. д. Да потврдимо и писменом исправом, да је Стратимировић у том боју био главни заповедник и одликовао се, ево ћемо ту исправу, која је писана на немачком језику, сприопштити у српском преводу. Ево је: Сведоџба о храбрости која се тиче сентомашке битке 19. августа 1848. Ми подписани сматрамо за своју дужност на темељу дела, које се доиста збило и којему смоми били очевидци, на своју част и савест потврдиги, да је господин подпуковник пл. Стратимировић као тадашњи заповедник српске народне војске поглавито и највише припомогао, да се одржи та победа, која је за целу војницу и у својим последицама за целу монархију сувише важна, а то тиме што је: А.) Г. подпуковник ђорђе пл. Стратимировић на тај глас, да су бунтовници концентровали 35.000 људи и 42 топа, да нападну на Сентомаш, који бранише само 2 баталијуна и 14 топова, оставио свој тадашњи главни стан у Тителу те је уза своју највећу особну погибао, да га је могао ухватити непријатељ, који близу Сентомаша ступаше напред, још обноћ пре биткеу горепоменуто место дошао па ту сам собом примио заповедништо над војскама; што је нашим заставама придобио победу згодним расположајима и снажним одбранбеним наредбама, сврх свега пак тиме, што је оправио капетана Петра Јовановића за трајања битке са неколико стотина момака и два топа да заузме Турију, које је место у течају битке од преке потребе било освојити ради одпора војске у Сентомашу. ~Б.) Што је г. подпуковник пл. Стратимировић био поред одељака војске, који бранише Сентомаш против нападаја, који долажаше од Врбаса а беше најжешћи и најдуже трајаше; што је својом храбрости на оппор распаљивао војнике; што је био истрајан на том месту и у онај час, кад непријатељски баталијун на јуриш узимаше слабе насипе и у наше редове продираше; пре свега пак што је најближе топове против вепријатељских чета, које придолажаху, тако згодно наместио, да су ове морале поколебати се те се могао одбити непријатељ који беше пробио напред. Ради истине потврђујемо ми оно, што поменусмо, својеручним подписом и печатом. Писано у Карловцима 10. септембра 1849. г. Јефта Сечански, лаћман петровар. ређ., Филип Маринковић, ц. кр. оберлаћман; Јован Хаџић, оберлаћман у шајкашкој ређ.; Јаков Добановачки, оберлаћман у шајкашкој ређ.; Бига, мајор; Никола Петровић, лаћман; Тодор Гаваиски, лаћман; Тома Иванић, лаћман; Милош Јоцић, капетан; Данило Николић, капетан; Лазар Ковач, оберлаћмав; Ди-

митрије Ковачић, лаћман, Вељко Перић, лаћман; Новак Голубски качетан; ђ. Георгијевић, лаћман; Александар Јовановић, лаћман; Н. Дунђерски, капетан; Лазар Манојловић, лаћман; Тодор Поповић, даћман; Живан Попсавин, лаћман. За ово мислим да се неће казати, да је „самокадење“ и „преспа неистина“ код толиких знатних а и самог Бигиног подписа, а као што је слободно прекорити тако је исто слободно ихвалуказати где се тиче повесничке истине, па ма се она кога му драго тицала. Исти Пико, за којега г. критичар вели, да идолише Стратимировића, налази му даље у својој књизи и неке мане, али му за то те мане не могу уништити истините врлине, које је негда стекао. Што је Карађорђе у невреме оставио Србију, а Милош Обреновић са самовоље прогнан из Србије, за то им нису уништене друге народне врлине. Што се тиче битке код Ечке и сам писац књиге спомиње под 1) на стр. 35. да неки писци мисле, да је та битка била 10. јула п. р., али као што смо се ми и с других страна обавестили, била је 3. (15.) јула. Г. критичар ваља да докаже поузданим извором да није тако. Г. критичар вели даље ово: „На страни 38. као што нам тај Француз приповеда, изгледа, као да је његов идол отео у битци Панчево а мало час пре тога, баш нам је казивао, како је владало свагда у Панчеву родољубље." Заиста се не да погодити, шта је г. критичар хтео овима речма казати, ван ако је хтео изврнути прави смисао ствари. Јер је уПанчеву могло у исто време владати и родољубље на страни Србаља а и непријатељство на страни туђинаца. Колико је нама познато, та се ствар у Панчеву у време, које се у књизи спомиње, овако збила. Председник панчевачког одбора Живановић, јави Стратимировићу, да панчевачки Немци у договору с официрима немачко-банатске ређименте и са белоцркванцима намеравају на Србе изненада напасти и варош Маџарима предати. У потаји се беше донело у варош до 400 пушака и нешто џебане. За нападај беше одређен 11. (23.) јули. Требаше одмах у помоћ притећи. Пошто не могуће беше из Титела тако брзо војску кренути, Стратимировић узме 200 граничара и неколико топова, што се могаше у један пароброд укрцати, па дође пред вече 10. (22.) јула у Панчево. Похвата коловође, прогласи опсадно стење, узме оружје од непријатеља па спасавши Панчево осигура српски устанак у Банату. Тај догађај сведоче не само још живи људи него и проглас од 24. јула 1848,, који је тада Стратимировић издао на све народности у Банату и који је у свима главнијим јевропеким листовима објављен. Тај је проглас по упутству Стратимировићеву саставио г. др. Пејичић, садашњи надзорник Текелијанума. Што се тиче „обрстара Драјхана," који се на 45. страни спомиње, за њега вели писац књиге, да је морао побећи, али не каже за што. Онје дакле могао бити и пријатељ Србима, али за то опет побећи. Али како ми дознасмо, прави је узрок што се уклонио био тај, што се он као ц. кр. обрстар није хтео подврћи српским народним властима, с тога, што тада и бечки двор још беше неодлучан према нашем покрету. Јер да је утекао само од белоцркванских Немаца, он би се нашао гдегод у другом крају српства, да је „био наклоњен и срцем и душом српском покрету." Г. критичар вели, да су стране 56. 58. и 60. од речи до речи неистините. Ту тврдњу ваља најпре доказати, па онда да јој се верује, јер тиме, што се напречац без икаква доказа каже, да је ово или оно неистина, не доказује се истина. Г. критичар вели: „Цела је страна 56. од речи до речи неистинита и машта је произашла у усијаном мозгу самообожавања." И то ваља доказати па да се верује. Мислимо, да нећемо јуморити читаоца, ако му овај догађај као важнији у српском покрету по своме обавештају изближе опишемо, по што то ни Капер ни Пико није учинио. Перлез је пао, војска од више него 6000 под Дракулићем до ноге потучена. Сви топови (11) изгубљени. Јуначки тобџијски капетан Јанча, родом Србијанац, погинуо бранећи своје топове. Више стотина наших заробљено. Дракулић побегао са нешто војске у Тител. Пут у Панчево отворен. Книћанин истом прешао био, али већа чест србијанске војске још није приспела. Пошто се освоји Темерин, Стратимировић покуша офензиву у Бачкој. Удари (исти дан, кад се ово у Банату десило) на Стари Кер, где је стајало десно крило маџарске војске, којој главна сила беше у Врбасу. Док трајаше бој у ком Маџари већ почеше узмицати стигне глас о несрећи у Банату. Стратимировић, видећи голему неприлику за цео рат, прекине започети бој. Потражи сва кола у околини, узме један немачко-банатски баталијун, који беше код њега, и један варадински, те онај исти дан стигне у Тител. Ту нађе пуковника Дракулића и нешто његове војске, 800—1000 момака. Њега пошље под стражом у Карловце, да се стави пред војнички суд. Онога вечера пређе са 2000 момака Тису па поред Перлеза где беху маџарске страже учини опасно ступање унапред што стручњаци зову „Flaiikenmarsch“ и дохвати се Тамиша. Пређе га код Сакула, па по малом одмору похити левом обалом реке у Томашевац, који на срећу српску невешти Киш не беше заузео. Ту нађе Книћанина, који дан пре али са мало војске беше приспео, и да му ова Стратимировићева припомоћ