Застава

ЗАСТАВА

БЕСЕДА дра МИЛАНА ћОРЂЕВИћА

на сабору троједне краљевине у седници 8. Фвбр. Високи саборе! Извешће краљевинског одбора, како нам је поднето, имаде само један разлог, којим правда попуштање своје напрема захтеву мађарском, да се § 33. нагодбеног закона од године 1868 промени у прилог мађарске парламентарности и државне мисли. А тај јејразлог, да се ради векег или мањег броја наших заступника на уг. сабору не сме осујетити еједињење крајине, да се несме земљиштна целокупност у питање довести. Ту се дакле у опште полази са претпоставке, да би Мађари могли и ускратити утеловљење крајине и да то просто од њихове добре воље зависи. Та претпоставка није постојала само код краљев. одбора, него је она обухватила у ( неколико и читаво јавно мњење наше. С тога мислим, да неће згорег бити, ако баш томе питању на дно погледимо, а да то узмогнемо, нужно ke бити, да у виду задржимо онај велики историјски процес, у ком се крајина откад постоји кретала. Тај процес није у свези само са унутарњим стројем ове монархије, него такође и са развојем великих источних догађаја и оним додиром, што га је ова монархија с тим догађајима имала. Тек са тог становишта моћи ћемо, ако ништа више, оно свакако сигурнији положај заузети напрема овом питању, које нам је за данас на дневни ред стављено. И ако са тог становишта увидимо, да она претпоставка о свемогућности мађарској не стоји тако чврсто, како се то обично узима, бар не у оној мери и за овај случај, како је пре -1 за друге прилике постојала, кад то увидимо, онда ћемо моћи лакше и мирнијом душом устати у обрану права свога, од којег, по моме немеродавном мњењу не би требало ни у којем случају да отступимо. Познато је, које је био историјски постанак и развитак крајине у току ратова с Турци. Зна се и то да се територијум крајине мењао напрема томе, како је навала турска бујала ил опадала. Кад је малаксао освојачки дух турски, а с друге стране кад је ова наша монархија застала на раскршћу између агресивне и консервативне прлитике своје на балканском полуотоку, онда се тек учврстио облик територијума крајишког, одкојег је хрватско-славонски последњи заостатак, само један део. Кад су престали насртаји турски, у опшге, кад је престала опасност за овај крај Европе еа те стране, онда је престао и разлог даљем опстанку војничке крајине. Међу тим централистичка бечка политика није се могла тако лако растати са оном војеном установом, у којој је сваки девети човек под пушком био, где је на милијон душа, и то још славенских душа, долазило преко сто хиљада пушака и то таких, које у отсудном тренутку не лажу. И тако смо видели, да се крв граничарска проливала и изван граница, по разним бојиштима, како је кад прави ил’ лажни интерес ове монархије захтевао. Но поред свега тога онај разлог постанка и опстанка крајине, који се на повести оснивао, није се могао сасвим збрисати и уништити. Неможе се рећи, да је то по све случајно, што је најпре ердељска крајина укинута, па за тим српско-банатска, и што тек сада долази ред на такозвану хрватско-славонску. Ја ћу допустити, да је при томе постепеном развојачењу и политика своју улогу играш, али тек нешто је у прилог истој политици и то ишло, што је ова наша крајина најдуже граничила с турском царевином, те је тако ма и привидно постојао онај исторични разлог за даљи опстанак крајине наше. Тек сада, кад се источни процес јаче покренуо, и кад се ова паша монархија решила, да активно ступи и захвати у развитак источних догађаја, тек тиме отпао је и онаЈ привидни разлог даљем опстанку крајине и баш погледом на окупацију Босне могло се у овом сабору с правом рећи, као што се и рекло, да је питање спојења крајине сазрело „до трулости“. То знамо не само ми, то тако исто знају и они меродавни Фактори у Бечу, који од Босне

хоће да направе нешто, што ће налик бити на бившу војничку крајину. Тамо се увађа немачки језик, па ако се Гледстонова политика, да исток припада источним народима, не оствари тако брзо, ми ћемо доживети, да се у поседнутим покрајинама покуша оснивање нове војничке установе, не што би иста била нужна против каквих нападаја турских, већ што се у доба слободе и пробуђене народне свести помишља, да се ова монархија само у жељезном оклопу може примицати ближе истоку и да се само мачем и огњем могу дисциплинирати „необразовани“ источни народи. Ко таке намере гаји, тај наравно, ( ! да мора они што је „до трулости“ сазрело повратите грађанском животу, да би у толико лакшо и интензивније могао поступити у поседнутим покрајинама. Кад се са овог становишта посмотри читава ствар, онда и ово питање, које нам се с мађарске стране по моме мњењу неупутно намеће, добива сасма други вид. Преображај на југу ове монархије, који је последњим догађајима спремљен, мора се извести по вечитим законима, кој’и и у моралном свету владају. Мађари тај преображај задржати не могу. Они су истина показали, да им је велик уплив у државним делима, али се такође и то показало, да они немогу баш све, што хоће, наиме да немогу устати против колосека судбине, него да му се морају повити, ако неће да буду прегажени. Тако смо видели за време источне кризе, да њихово туркољубље које је хтело да ова монархиЈ’а у крв огрезне против Славенства, није сметало крвопролијћу код Маглаја између мађарских хусара и пророкових присталица. Наравно уг. министар-председник Тиса тумачио је то мађарском народу на свој начин. Рекао је, да су у Босни мађарски хусари стали некаквој панславенској змији на главу. То се тамо допало, па су онда и Мађари Андрашијевој окупацијоној политици токорсе свој благослов дали. У самој пак сгвари шта је било? Они су мудро и обзирно окренули свој огртач по ветру догађаја. (Допадање.) Па тако је нешто сличног и у oboj" прилици. Мађари данас немогу већ више ускратити сЈ'едињење крајине с грађанеком Хрватском и Славонијом, бар га не могу ускратити за дуго време, а да се на њима самима то ускраћење осветило неби. Но поред свега тога, они претстављају ипак као да то спојење од њихове добре воље зависи, претстављају се као да су у том положају, да могу овој’ краљевини нашој стављати некакво conditio sine qua non, Што они тако чине, ни по јада, ал што им ми верујемо, то j'e оно. (Допадање.) Мађари се заисга не би усудили ни изићи на среду са својим предлозима, с којима су отпочети преговори с нашом регниколарном депутацијом, да су изгледати могли, да ће наши на таке предлоге с места те преговоре прекинути. (Тако је.) То не би била политична погрешка и држим, да би после тога сљедовало сједињење крајине под много повољнијим околностима. Но Мађари су знали, с киме имају посла, па није чудо, што се као практични политици хоће да користе, колико више узмогу. Друго је питање, да ли ће Мађари тиме практично у самој ствари много добити, што ће 60 заступника наших на своме сабору свести на 40, и е да ли ћемо ми опет тиме веома много изгубити? То зависи, с ког се становишта то питање узима. Они, који стоје на темељу нагодбе од г. 1868 и који сматрају § 33. те нагодбе као неку тековину, а то је огромна већина овог сабора, ти би наравно требали и морали теже да осете, кад се крњи то стечено право ове земље. Но према искуству, што смо га у ово наше време имали од нашег заступништва на уг. сабору, у неколико се и тај бол ублажава, и има их, који баш према том искуству црно на бело доказују, да ie 40 заступника наших на уг. сабору боље него ли 60. Веле, да ће тиме мање укочен бити наш парламентарни живот код куће, да ће се наш земаљски сабор слободније кретати, па тако, да ће поетати способни-

ји за акцију и за саму државоправну борбу. Ти исти људи говоре чак и то, да ће се Taj’ успех мађарски на самим Мађарима осветити и да ће се они једном кајати, што нам недадоше свих 60 заступника. Нешто од свега тога може бити истина, и ако мени не иде никако у главу, да је 40 више од 60. (Допадање.) Но већ та околност, што се тако резонирање појавити могло, све дочи, да су наши државоправни одношаји хрђаво уређени, да не рекнем тумбе окренути и да би их преуредити ваљало. Но кад се са те стране, наиме са становишта, да се свеколики државоправни одношај наш на боље преуредити има, кад се дакле са тог погледа ово данашње питање на око узме, онда оно добива посве озбиљнији вид и није од тако малене важности, као што се хоће и од кр. одбора да претстави. Ми видимо, да се овде темељни нагодбени закон мења. И то се мења не у целости својој' , него само гледе начина заступништва нашег на уг. сабору. Мења се, не по жељи нашој и у том правцу, који би ширио наш темељ, него по жељи мађарској и тако, да се постојеће право наше на мање своди, да се не проширује, него напротив етеже. Шта то значи ? То значи један корак у назадак с наше стране и то у тренутку, кад нема таких околности, које су само за Мађаре погодне, а за нас непогодне, у тренутку, кад би имало доћи сједињење крајине, кад би дакле земља у це локупности појачана могла помишљати на другачију ревизију нагодбе. Ако је ишта кадро пољуљати сав државоправни темељ, који постоји, тоје кадро оваково поступање. Кад се види, да Мађари неће овој земљи да допусте и саму могућност уплива каквог на такозванезаједничке послове, неће то да допусте и по досадањем нагодбеном начелу, којеније начело паритета између Угарске и троједне краљевине, кад седаље види, даимаде у овом сабору странке, која ломи копља за попуштање Мађарима у том погледу, ко може онда веровати, да ће се остати само на том првом назадку; ко може веровати у трајност и искреност пријатељства мађарског, ко у могућност, да ћемо доцнијим навалама мађарским знати одолети, кад то не умедосмо, док само слово закона за своју обрану имадосмо. (Такоје!) Ко би се и измирио можда временом са постојећим државоправним темељом, измирио у нади, да ће се тај темељ проширивати у правцу народне нам и државне независности, постепено и онолико, колико се буде развијала народна снага наша, тај ће после оваког чина морати у толико одлучније остати противник овом садањем суставу, који све на горе води и који се неће зауставити, док нам државни и народни живот не доведе до руба пропасти. (Живио.) Што се саме краЈ'ине тиче, ова се мора при оваким приликама збиља чудновато осећати. Ми смо обновили познату Финанцијалну нагодбу уз одрицање неких права својих и то поглавито због тога, што нам се утеловљење крајине обећало. Ми сада опет због крајине напуштамо још једно право према Мађарима, право, које би нам у згодном часу можда користило, Крајина све то гледи и ћути, јер јој се неда до речи доћи. Но кад би својим гласом проговорити могла, ја сам уверен, да би нам крајина довикнула: „Ја не требам те жртве од вас!“ Наше стање и читав положај грађанеке Хрватске и Славоније заиста није тако примамљив за крајину, као што се можда чини ономе, који не гледа на језгро ствари, него само слуша и верује звучним речима о уставном животу и уставној слободи, а овамо нам се све нови и нови порези натоварују. (Одобравање.) Заиста, крајишки народ не чекају овде никоје благодети, него га чека тешка борба на уставном пољу, борба, коју му ви вашим поступком не олакшавате, него отештавате. Кад би нас каква невоља гонила, |да тако чинимо, кад би се налазили у процепу каквом, наше попуштање била би слабост, ал би се још којекако растумачити

могло. Но онај једини разлог попуштању, који је краљевински одбор без икаква доказа и посве неполитично навео, по моме мњењу, не стоји. Шта више, ја држим, да ни цела ова монархија наша, откад јеушла у вртлог источних догађаја, не располаже. више собом сасма слободно и да се мора логици догађаја поклонити. То исто важи још у већој мери за Мађаре. Крајина би можда могла још кратко време неко остати несједињена, ако би се наши преговори с Угарском без успеха прекинули. Но то кратко време у животу народа сувише мало броји напрема оној моралној штети, која настаје, кад народ сам себе изневери, када се одрече својих права која не би смео растицати, ако ће да имаде политичне будућности своје. (Тако је.) Према свему овоме, што сам ја би Moiao гласовати против извешћа кр. одбора. Но ја не стојим на нагодбеном државоправном темељу. Ја не сматрам ни §. 33. г. 1868. као тековину какву, него као прејудиц, јер је тамо о крајини и Далмацији, а без крајине и Далмације решавано. Осим тога имаде још један моменат, на који се као Србин обазрети морам. Српски народ дошао је у ову монархију по уговору, с оружјем у руци и под својом заставом. Тај је народ од доба преласка свога овде немилице крв свој'у проливао. Томе народу обећане су и неке повластице од предака садањег монарха нашег. Та извојевана политична права српска до данас су мртво слово на папиру. Шта више и сама црквена автономија наша погажена стоји још једнако најновијим администраторством у српској патријаршији. Једном речи, српски народ, колико га је год у овој монархији, најмање се налази у уживању свошх народних и политичних права. Преко њега се прешло на дневни ред и његова реч данас не допире на површину. Добар део народа српског живи и у овој крајини, о којој се данас овде решава. Ако се крајина збиља поврати грађанском и уставном животу, народ српски доћи ће можда у положај, добиће одушке, да рекламује своја крвљу стечена права. Но било како му драго, ја нећу својим једним гласом, који за сад истина не броји много, ни у чему да прејудицирам своме народу. Нека остане отворено поље крајишницима за државоправну борбу. У овом питању дакле уздржавам се од гласања.

О СРБСКОЈ ЖЕЉЕЗНИЦИ.

„Званичне „Српске новине* доносе у 20. броју листа примедбе на чланак „Новог Века“ о србској жељезници, односно о погодби са Бонтуом. Како смо и ми у прошлом броју листа о тој ствари писали, саобштавамо неке од ти примедаба, које су делом исправка, делом разјашњење. У исправцк се каже: погодба Ј'есте подписана са Фирмом Бонту и др. али не као са представницима банке за аустриј'ске земље, него као са представницима паријске финансијске групе „Union generale de Paris“, дакле да се нема посла с аустријским новчаним институтима, него са јаком новчаном силом Французком. На то Примећавамо, да је и у страним новинама у томе било пометње; једне су поменуле Бонтуа под Фирмом аустријке земаљске банке (Landerbank),a друге и то касније под паризком Фирмом „Union generale ’de Paris“, што по сво] прилици отуд долази, што је ова ону родила, те су у свези. Но ако за Србију и није узгредна ствар, које је државе друштво, с којим би имала посла, овде је и пак важније питање, како се жељезница друштву даје? По досадашњим кратким из ближе неопредељеним вестима изилазило је, да се друштву жељезница у властитост уступа, концендира или продаје. ма и на извесно време; већ израз: грађење и руковање (ескплоатација) у себи жава. Сад се „Српске новине“ у том погледу изј’ашњавају овако: „ . . . да саопштимо овде, [како је ствар у главноме текла. Влада je имала неколико понуда ва грађење гвовденога пута српскога, али само две могла је

„ЗАСТАВА" излази рсховно: средом петком недељом, на целом табаку, а уторнивом па по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА 8а Аустро-Угарсву: иа целу годину 14 ф. в. на по године 7 ф. н. па четврт године 3 ф. 50 н, па 1 месец 1 ф. 20 н. За Србију (у сребру). та годину 35 дин. на пола године 17*/ 2 дин. на четврт годипе 9 динара.

БРOЈ У Новоме Саду у недељу 1. (13.) оебруара 1881. ГОДИНА XVI.

ОГЛАСИ рачунају се по 6 новч. од сваке врсте овааих ситних слов а за жиг плаћа се по 80 ноч, сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а предплата и огласи алминистрацији .ЗАСТАВЕ“ у Нови Сад у дунавској улици. РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.