Застава

гови пријатељи бацају дрвље и камење на садању владу што је закључила ову погодбу, која је само посљедица ланске конвенције. Сад не стоји до наше воље да се разрешимо од те дужности, јер би нам иначе Аустрија направила рачун који ми неби могли да исплатимо; а ми као мала држава смемо ли се одрећи тих обвеза? Ако нехтедпемо испунити, она ће нам их изнудити силом оружја. (Вика са свију страна: „нема права“.) Никоме не одриче патриотизам, зато |баш ваљамојпазити да Србијинешкодимо више но што joi можемо помоћи. Ми морамо зидати жељезницу у одређеном року па ма ' немали везе. (0, да красног патриотизма! ДОписник.) Ми нисмо стручни у овом питању, па зато пре ће да верује влади, но људима који по сокацима ватају посланике, те им обећавају златна брда и долине да.... (Даље се нечу ништа вика: п то је увреда,“ „нек узме реч натраг;“ многи посланици пођипаше с клупа. Ужасна граја.) Туцаковић тражи реч, али се нечује од вике „то је подлост," „нека именује.* Председник звонећи непрестано виче: „имајте стрплења." Са свију страна хори се: „нема стрплења,*' „ово је јавна увреда,“ „чујмо председника." У тој забуни узвикује Туцаковић: кад се овако што догађа, то као народпи посланик сматра за понижење да остане и даље за то оде с места из скупштине. Месаровић. Нећете ви, он мора на поље из скупштине, не трпимо га у нашој средини! Председник звони непрестано, секретари се ужурбали, поп Смиљанић тражи да се закључи седница, па сутра да се реши. Диже се урнебес, „нећемо“, „одма да се реши“ „да се искључи“. Председник једва могаде да објасни, како према закону о пословном рсду, састанак се може прекинути или закључити само на предлог министара или њихових поверевика. (Жагор). Но ако у говору чијем буде увреде, председникова је дужност да га опомене да узме реч натраг, па ако нехтеде да му забрани даљи говор. Он, г. Димитријевић, је казао да верује влади а не онима, који трче по сокацима. (Жагор). Месаровић констатује, да је то љага на част посланичку. Ником неда да тако вређа. Председник од његове стране одбија да има међу нама посланика, на коме би сокачко мнење утицало кад му ваља да изрече суд о земљи, и ако би се то догодило, изразио би се са сажаљењем. Ако је пак говорник смерао с тим на посланике, нек узме реч натраг. Вељко Јаковљевић вели да овде није меродавно како то узима говорник, но како схваћа скупштина његов говор. Председник напомиње, да је до сад пало много тежих речи, па се није тако страсно узимало. Он признаје свечано да се то није односило на иког од посланика. Л. Дидић вели, да то може применити на себе, јер није долазио у седницу скоро 3 —4 недеље. Председник напомиње, да у интересу озбиљности саме ствари, ваља говорити о предмету, а ве о личностима. Д. Димитријевић једва исказа да према свом разуму гласа за погодбу. IЧуди се да се њему замерају речи, које нису горе од јучерањих кад је г. Таушановић спомињао бајонете. (Вика: „на ствар“). Председник тражи да не треба сметати у слободном исказивању мисли. (Жагор, Глишић устане машући рукама и нешто говори, али се у жагору нечује). Д. Димитријевић опет закачиње за бајонете, за које вели да нису понижавајући за њега као српског војника... Опет наступи вика и жагор. „На ствар", „нек му се одузме реч“. Председник да би једном утишао узрујаност, закрати говорнику даљи говор, и Димитријевић, да би то у неколико паралисао, изјави, да ко бајаги сам одустаје од речи. Министар Ч. Мијатовић рад је да се у неколико речи дотакне неколико важнијих споменутих питања. Нико не збори из зле намере то зна врло добро. Влади се пребацује што није расписала конкурс, да је с тим прекршила закон, да нисмо добили добрих понуда, и са свега тога да ваљамо одложити решење. Тај закон за који се вели да смо прекршили, издан је за мање важне грађевине но што је жељезница, на коју се онда није ни мислило. С таквим доказом може се натезивати, али не доказивати. Па баш и нека би било тако, они који нам то пребацују, заборављају да ово Јније прекршено, но је донето пред вас, па до вас стоји да кажете коначну реч. Ми смо чинили све што је ваљало да се са конкурачи постигне. Ми смо позивали људе те тако имамо више понуда, а са конкурсом добила је пређашња влада само једну. Вели се, да би смо добили бољих понуда са обнародовањем гаранција. Сваки који зна, како иде на новчаним трговима, куд се зна о нашем кредиту, тај ће видити неоснованост наших разлога. Јер ова ствар није од јуче, она се потрже већ ево две године дана, а зна се и то да Србија у опште мора да да извесне гаранције. Нико нам се није јавио, који неби тражио и гаранције. Сваки озбиљни финансијер знао је да се морају давати специјалне гаранције, па што се непријавише? Један по-

сланик пита; одкуд ћемо добивати иоваца на дограђивање, за мост и за станицу. За ове ствари имамо резервни фонд преко 6 милијона динара, За саму линију Ниш-Пирот, нека фонд да неку суму, јер за 8 година има ћемо преко 8 милиона, а недостајуће наћи ћемо зајам Łез велике муке. Узмимо да резервни фонд правимо сами за три године. Кад наш народ за неколико година редовно плаћа интерес, онда ће се поправити и наш кредит у Еввропи. И онда ћемо наћи много већег зајма и под бољим условима. Моментална је незгода што патимо од последица политике која је утукла наш кредит и њега ваља нам подићи. Пита се чим ће то друштво да нама плаћа. Ако се односи на плаћање у земљи, онда може бити само у законитој монети; ако се односи у каквом ће новцу да учини зајам, пошто ће се узети у Француској, онда у монети која је тамо закона, и то у злату, сребру или у француским банкама, које имају бољи курс и од самог злата. Један од посланика рече да плаћамо седам од сто, не, ми плаћамо само 5. А што се тиче обвезе за огранак Ниш-Пирот, та постоји. Није истина да су с овом гаранцијом притиснути сви приходи. Ми ћемо прво плаћати приходом од жељезнице, па тек онда од ђумрука, и кад то неби доспело, онда |и једним делом суме од грађанског данка. Напослетку вели се да нема међународне обвезе кад да се почне, а кад да се сврши. Сви знате да је касно казато у лањској конвевцији од Зјуна да ваља почети грађење за 6 месеци и да се саобраћају преда у року од 3 године. То је бар јасно. Споменусте, да баш то што се састала комисија d guatre ваља одложити с решењем, док се невиди хоћемо ли добити везе. То не стоји. Та се комисија састала да врши један уговор и с тим ми нисмо одрешени да невршимо други уговор. Ма како се свршила та комисија, ми немамо права да се одречемо наших обвеза. У томе је суштина ствари, да не дамо нашим непријатељима доказа како ми не ћемо да поштујемо и да испуњујемо уговоре које смо ми сами везали. А шта чемо, ако се они после изговоре на нас исто тако као ми на њи, кад рекну: нашто преговарати, кад Србија не мисли озбиљно да гради жељезницу!? Нашто им онда и веза?! То ваља имати на уму при решавању. (Са много страна: „Тако је“, „није тако“.) Председник рече да нико нема права изјављати јели тако или није, то ће се гласањем показати. После ове парламентарне лекције закаже се седница за после подне у 3 часа.

Др. Ђорђе Максимовић.

„Школски лист* у Сомбору доносц у 5. броју од 15. марта следећи некролог о преминулом дру ђорђу Максимовићу: Редак је српски учитељ, који се учио у Сомбору, а да се благодарно не сећа имена, које јогоре истављено Дра ђорђа Максимовића није више међу живима, његово племенито срце престало је да куца и врстап један Србин мање је на свету. Ђорђе Максимовић родио се 5. априла 1838. г. у Сомбору. Отац му је био чувени физик бачке жупаније др. Ваеа Максимовић, а мати Лујза рођ. Коњовића, Српкиња ретке свести и изображења, коју је покојник исто као и оца (f 1868,) са највећим пијететом љубио и која сада оплакује рану смрт вреднога сина. У родитељском дому имао је ђорђе као и остала браћа, од којих је он био најстарији, најбоље узоре за живот и у том топлом кругу развијало се његово детинство, расла му снага и образовао му се характер. Разборити отац пазио је међу осталим особито на то, да му се деца навикну умерености, да се клоне гордости као најгрђега порока и усадио је заједно с мајком у ђорђеве груди прву клицу узвишене „љубави ближњему", на којој се после грејаше тисуће бедних и невољних. Окрепљен тако ваљаним домаћим васпитањем оде ђорђе по свршетку основних школа заједно са својим братом Ником, сада врсним заступником на српском и угарском сабору, у Врбас у гимназију. Ту у Врбасу био му је учитељ вредни славенски патриота Михаило Годра, ког се Ђорђе до крајасвога живота сећао са највећом благодарношћу. Из Врбаса одоше браћа у Карловце, отудју Будим и најпосле у Осек, где су r. 1859. положили испит зрелости. Још исте године оду на свеучилиште у Пешту, где се ђорђе посветио изучавању медецине. Није било вреднијега медицинара од њега, он није пропустио ни једно предавање, а белешке из физиологије, коју је слушао у гласовитог физиолога Чермака, налазе се још и данас у његовој библиотеци; писане су лепом читком ђачком руком и пуне су слика, ШlO их је ђорђе цртао иза свога уваженога професора. У доба његовог борављења у Пешти) поче живљи народни покрет и ђорђе није почасио ни часа, да се придружи оном врсном колу младих српских ђака, с којима је основао „Преодницу“, то прво и до сада најозбиљније ђачко Јлитерарно друштво новијега доба. Значајно је, да је прво предавање, што га је држао у „Преодници", било: „0 срцу.“ Донео је собом једно срце из анатомске дворане и демонстровао је на њему пред својим љубопитним друговима. Тада сиромах ни помишљао није, да ће му након деветнајст година срце главе доћи. Са најбољим успехом сврши своје науке и буде г. 1864. произведен за доктора медицине. Како су

сами професори уважавали његово стручно знање, види се пајбоље отуд, што је по жељи професорске колегије медицинског факултета требао да остане као доценат на пештанском свеучилишту. Али пошто би још у оно доба морао ради тога да промене вороисповест, то се ђорђе одрекао намењеног му позива, за који је по изванредном предавалачком дару био као мало ко подобан. Као доктор медицине оде још на годину дана у Беч, где је ревносно полазио тамошње болнице и слушао предавања из хирургије. Ту у Бечу склопио је тесно пријатељство са честитим Приморцем дром И. Дежманом, који је после у Хрватској ударио темељ медицинској књижевности. Сродније две природе тешко су се могле наћи и један су на другог најблаготворније утицали заједничком им жеђи за науком и необузданом жељом за радом. И пошто се растадоше из Беча, где су исти дан промовани за докторе хирургије, остадоше у писменом саобраћају све до ране Дежманове смрти, који се на десетак година пре свога друга преселио у вечност. Дежмана је ожалила сва Хрватска, али од Срба нико више него др. ђорђе Максимовић, који му је вредност најбоље познавао. Из Беча се вратио ђорђе својој кући у Сомбор, где се уз свог оца одао практичком лечништву. По што је на брзо за тим физикатско звање у сомборској вароши остало упражњено, то буде он на исто супституисан, а г. 1867. изабере га и народ једногласно за великог физика. У тој дужности остао је све до краја г. 1879., у којој је себи етекао кроз толике године небројене заслуге за општину. Поглавито његовим заузимањем подигнута је у Сомбору велика варошка болница, које се благодатданас свестрано осећа. Али најлепши спомен подигао је себи у народу о великој колери г. 1873. Тада је он дању ноћу ходио по вароши и салашима излажући себе без страха и бојазни највећој опасности, делећи лекове и понуде бедним болницима, од којих је многима својим безграничним пожртвовањем спасао живот. Народ га је свуда дочекивао као каквог месију и благосиљао је стопе тога племенитог човекољубца. У својој струци био је др. ђорђе Максимовић један од првих вештака. Према свима болесницима без разлике био је љубазан и већ самим својим по« нашањем блажио је болове. У сваком је знао одржати наду до послетка, и саме умируће крепила је његова близина. Дијагноза му беше сигурна, лечење одлучно. Обавио је и више ампутација, а успешно је извео и једну врло тешку операцију камена. Развитак медицине пратио је без престанка и жртвовао је силне новце на књиге, часописе и инштрументе. Мало је приватних људи, који су прикупили тако драгоцену библиотеку, као што је његова. Ни један покрет у медицинском светуније се измакао његовој пажњи. Више стручних чланака написао је у „Wiener medicinische Wochenschrift«, од којих су неки прошли кроз целу медицинску журналистику. У „Младој Србадији", што ју је издавала уједињева омладина, написао је лепу расправу „0 алкохоличном пићу“, која је после изашла и у засебној књизи. И чланак у 6. броју „Школскога листа“ пд прошле године под насловом: „Кад треба дете да пође у школу?" потекао је из његовог врсног пера. (Свршићесе.)

Н О В И Ј Е.

Као што п Буд Кор“. дознаје, 13. о. м. довршена су већања о тарифским поштама из трговачког уговора, што га са Србијом Аустроугарска монархија ваља да закључи. Сад ће почети преговори о консулском уговору. По вестима, што су из петроградских дипломатских кругова у Париз стигле, јављају, да Лорис-Меликов потпомаже мисао опремештају царске столице из Петрограда у Москву. „П. Лојд* јављају из Петрограда, да је 13. о м. свим уредницима новина забрањено, да не смеју јављати за нова затварања, јер тим би се наРЈшавао ток парнице цареубилаца. „Репибл. Фран“. од 13. о. м. пише у оштром чланку, да ће у земљи настати агитација, ако комора не усвоји предлог оизборимапо листи. 14. о. м. приредила је у Паризу синдикатска унија банкет Гамбети у почаст. Гамбета је ту држао беседу и највише говорио о задатцима синдикатскнх комора. Даде израза свом мирољубивом расположењу, па рече, да трговини ваља створити трајашне сигурности и саставити међуиародни трговачки кодекс. Грмљаше на Орлеанце и стару владавину и помену изборе по листи Протестоваше против гласова, што смерају, да ослабе уставни авторитет Гревију, коме он дуга века жели. Рече: Будући избори учиниће крај садашњем лабавом стању, против кога се ми боримо, и јавном слободом демократији круну метути на главу. Ов

се нада, да ће комора, по што је била комора ослобођења, постати комора рефорама, па да ће моћи радити на заједничком послу републике и отацбине. У Португалској j’e ново министарство овако је састављено: Сампајо председник и мивистар унутрашњих, Барос правосуђа, Лопо Ваз фи_ нансија, пуковник Кастро војени, Даутас спољашњих, Вилхена марине, Хинце Риверјо јавних rpaђевина. БЕРГМАНОВ w САПУН ПРОТИВ ПЕГА одстрањује пот пуно сваковрсне пеге. Комад 45 новч, у апотеци М. Максимовића у Н Саду. ~КЊИЖЕВНА ВЕСТ. Сад баш из штампе изађе: ЈЕДАН ОД НАЈBАНИМЉИВИЈИХ ЕНГЛЕСКИХ РOМАНД (у преводу српском) КРВАВИ КРСТ и у подписаној’ књижари добити се може. Величина j'e књиге 16 табака на обичноЈ осмини, а цена 75 новчића. Вредност романа овог са необичне му дражи и занимљивости препоручује се најбоље тим, што ево изађе сад по трећи пут у српском преводу, јер се са свих страна тражи и наручује. Преведено је досада готово на све европске језике и прештампавано по десет и двадесет пута. Нови Сад, месеца марта 1881, Српски књижари и књигоивдавци Браћа М. Поповићи. Ред пловидбе I. кр. повл. дунавског паробродског друштва почевши од I. (13.) марта 1881 до даље наредбе. од Новог Сада у ЗЕМУН, ОРШАВУ и ГАЛАЦ: понедељником, четвртком и суботом после 4 сата по подне. од Новог Сада у БРОД четвртком после 4 сата по подне. од Новог Сада у БУДИМ-ПЕШТУ: понедељником средом и суботом у ’/, 11 сати пре по подне. Курс бечке берзе 17. (29,) марта s’/, металица —— 76 50 s’/, народног заЈма 76,25 Аустрнјска зхатна рента 93.25 Угарска златиа рента 113.60 Државнн зајам од 1860. 130. Акције банчине 805, Кредитне акције 291.20 Лондон —— 117.25 Угарске разтеретнице 97. Темишварске разтеретнице 95.50 Сребро Ц. кр. дукати 5.5о Напохеондори 9.27 ОГЛАСИ. = Мешовита трговина С. С. НИКОЛАЈЕВИћА у Голубинци потребује једног помоћника. 2—2 ПОМОДНА ГАЛАНТЕРИЈСКА, НИРНБЕРШКА И БЕЛОГ ЕСПАПА ТРГОВИНА К. А. СУБОТИТIА у Митровици потребује једног млађег помоћника. I—3 Дућан на издавање. У кући срп. прав. општине у Нов. Саду на главној пијаци под бр. 40. има један врло простран дућан за издавање од 1. маја о. г. путем лицитације, која ће се у недељу 22. марта (3. априла) у 3 сата после подне у кавцеларији за парохијал држати. Ближи лицитацијони услови могу се код доле« потписаног дознати. Лука Јоцић главни тутор. РИБАРИМА и риболовним закупницима. Част ми је оввм моје стовариште од мреже препоручити, и то од 2 и 3 прста простране и 50 ока дубоке, а по наручбинама, и од 4, 5, и од 6 прстију простране зготовљавам, и по могућој најумеренијој цени рачунам. Наручбине молим атресирати: М. Крагујевић, 5—6 у Сенти, у Бачкој.

СТОВАРИШТЕ КОНФЕКЦИЈЕ ЗА ГОСПОЦЕ од X ЛАЈТНЕРА ЕЗ БЕЧА приспело је овамо и бавиће се у гостиови Schneiđer само до I. (13.) априла, препоручујуђи веливи избор највоввји огртача, мавтила и капута за пролетњу и летњу сезону по најјвФтинију цену. 3 ~~ 5 _

Одговорни уредник др. Светозар Милотић.

Српска штампарија дра Светозара Милетића-