Застава

ЗАСТАВА

Бирачима српске народне странке.

Средиштни одбор, који је на бирачком збору о Цветима овде у Новоме Саду дрдеаном изабран, конституисао се данас изабравши себи за председника дра Мих. Полита, за потпредседника дра Младена Јојкића, а за перовођу адвоката Косту Рајиba што се овим бирачима народне странке обзнањује. Пошто овај одбор има још да се попуни са члановима из оних српских срезова, из којих нису чланови на великом бирачком збору у овај одбор изабрани то се овим дотични срезови, а на име, у Бачкој: товаришки и кулпински, у Банату: турско-кањишки, ново-бечејски, В. Кикинда, В. Бечкерек, Вршац, белоцрквански и панчевачки срез и сви овде неспоменути срезови, који би хтели српског кандидата истицати, позивају, да на својим среским зборовима по два члана у средиштни одбор изаберу, и то овамо од [данас за две недеље дана јаве. У Новомв Салу навелику суботу 1881. Др Мих. Полит-Десанчић председник. Коста Раји-ћ,

УСКРС И - СПАСОВ-ДАН.

Већ нас сам свечани дан ускрса сећа на цркву нашу, и на јаде, у којој је народ српски ево и другодишњи дан ускрса баш у погледу народно-црквеног живота свога дочекао. Ево је прошла година дана, како народ српски гласом своји црквени општина, епархијски скупштина, саборског одбора тражи сазив народно-црквеног сабора, да се уклони абнормално, противуавтономно, и по томе незаконито стање у нашој јерархији, и народно-црквеној управи, да се у овој уведе законито стање, и да се расправе и реше нове, и по потреби поправе старе установе и уредбе за српску црквено-школску управу, Саборски је одбор последњи пут одредио Ђурђев-дан за дан састанка сабора, и ево и Ђурђевдана, а нема не само сабора, него ни сазива сабора. Саборски је одбор у представци својој уг. мииистру-председнику од 27. нов. п. г. изврсно разложио права српског народа, и односно његови автономни органа: сабора и саборског одбора,судити како о потреби сазива једног саборског састанка, коју је и сам сабор својим залључком од 27. окт. 1879. год. бр. 640. изрекао, тако и у погледу одређења предмета за расправу, а на име у садањем ванредном стању противуавтономно учињену промену у нашој јерархији, и глави народно-црквене управе. Изнео је: да је за држање ванредног састанка довољно, да се тај чин cibmo’ највишем мест’у пријави, и да не би било нужно друго што, но „на знање узимање,* као израз, да се у означеним предметима не налазе таки, који не спадају у круг народно-црквене автономије; доказао је: да се ти предмети само означити морају, да им се по наслову значај, карактер види, а да се не морају, и не требају у саставу, тексту поднети; показао је, да су предмети и готови, и да ако је влада жељна прегледати ји, није на саб. одбору кривице, ако још леже у рукама „администратора*, од кога је ово по нашем извештењу примећавамо влада без автономног основа мишлење потражила, јер нити је така преокупација владе од стране једне особе, нити је каква преодна ценз у р а владина основана на закону, саборском устројству, на појму k духу какве год, а камо ли народно-црквене автономије. Овако би могли саборски предлози код „администратора“ лежати или путовати до смрти патријарха. На замерку у последњем одпису уг. ми- ( нистра-председннка: што је саб. одбор на дневни, и први ред саборске расправе 1 ставио ‘Промену у српској јерархији, од- I носно одпис уг. министра богочасти и наставе од 18. дец. 1879. бр, пр. 1434. од- 1 говорио је саборски одбор основано по- ] зивом на §. 18. тачку 1. сабореког устрој- ( ства, по којој сабор води бригу о одржању црквене автономије, и тачку 2. по којој сабор бира патријарха, и додај- ' мо: које се и једно и друго оснивају на ' народним повластицама, у том погледу и j законом од год. 1868. ујамченима. При таким при тако јасној одредби ј закона није могао вели се у представци саб. одбор не уврстити међу расправне ( предмете горњи министарски одпис већ с тога не, „што је та промена и на њега ' учинила утисак, да иста неодгоаара основној уредби и саборском устројству, и да може бити штетна ио црквену автономију". Врло згодно.примећује се у представци: кад је саборски одбор по §. 22. тачка 1. позван, да припреми предмете за расправу саборску, онда се неможе рећи, да је прекорачио границе свог делокруга, кад је закључио, да поднесе одпис сабору на расправу. Саборскв одбор држи, да би своју дужност пропустио, кад не би сабор о упитној промени известио, а уверен је, да би у том случају сам сабор од њега извештај у томе предмету поискао. И тим долазимо на „punctum saliens“ на језгру спора. Као што смо извештени, поред свега тога, што је уг. министар-председник одборску депутацију онако „љубазно" предусрео и обећао своју најбољу вољу, ипак је из уста некога другога испала реч: да министар-председник остаје при својој изреци: да сабор неће моћи расправљати о реченој промени. Ми 'држимо да се неможе ни замислити, да би сабор ' могао на преко таки ствари дневни ред ' прећи. На том становишту могло би се само онда стојати, или остати, кад би се ‘ тражила излика, да се скучи народно-црк-1 вена автономија српска, или да се сабор 1 претвори у справу. Народу српском ие ‘ би користила којекаква народно-црк-5 вена автономија. [ Могућа пасивност народа српског на . том пољу не би ни влади ни јерархији па ни самом световном клиру био „од вајде.* 4 Но министар Трефор је ипак прозрети дао, да и он не држи, да ће промена моћи проћи без икакве расправе на сабору, па ■ је обрекао, да ће ближе о начину поступj ка саветовати се са члановима депутације, који су чланови горње или дољње куће уг. сабора. Јамачно ће сљедовати и разговори са гореозначеним члановима и сабора и одбора, и одборске депутације. Ти преговори по свој прилици тешко да he г изићи на јавност. Но ми се нада io, и уздамо, да ће дотични српски повереници знати границу, до које се без повреде праj ра, интереса и доетојанства српског сабора и народа ићи може. Околишење не би ’ могло ни вредити ни успети на н а р о д н о’ црквеном, автономно-самосталном пољу, , где државна власт по праву врх. надзора тек негативно право има. С начелом не j би могло бити компромиса без компроми, товања и достојанства и права и инте, реса. Споразум је једино могући у оквиру народно-црквене автономије у начину, у 1 поступку решења заплета. ; Бтдимски владика споменуо је у свом т говору министру-председнику споразум и . са синодом. Мисао би била та: да се држи i синод под председништвом патријара, коме , је поред титуле остало још председништво 1 синода. Ту би он синоду дао, или поновио , оставку, да синод о њој канонично реши. - Синод би примио, или оверовио оставку, и и с тим констатовао, обележио „sedis va“ cantiam“ упражнење столице митрополита-патријарха. То би се дало на знање сабору. Овај би под председништвом нај-

старијег епископа по дотичном одређењу саб. устројства о том расправлао, и поднесав круни канонично и саборски оверовљену оставку патријара поднео би и молбу: да се на основу „sedis vacantiae“, и i народног изборног права пристане на бирање новог поглавара јерархије. Тим би i ствар дошла у свој автономни колосек. < r Министар Тре Фор преза од „рекрими- ( ција“ у сабору. Ако се прави пут отвори, знаће сабор стегнути срце, а ако не од ј обележења своји права, и ограде за буду- . he, а оно од рекриминација уздржати се. Народ и сабор српски увек су спрам круне по- . сведочавали не само на бојном пољу верност, него и на политичном пољу оданост своју. Но у уставној држави за државна, а нарочито административна дела одговарају подписани одговорни министри, и то начело, као што га Мађари са народностима заједно у државним стварима на саборима без зазора врше, не може се порећи и српском сабору у нар.-црквеним, од државне власти неуређеним, и неуређиваним стварима, наравно у границама закона, а ми додајемо и право народа не напуштајућој обзорљивости и обзирљивости. Ми би имали још једну примедбу, да не кажемо један савет. Ми држимо, да не 6и било добро и у опште мађарској народ н о ј политици, било са гледишта што веће државне самосталности, било уставне слободе погодно, кад би на челу српске јерархије стојао поглавар, који се не би задовољавао са управом јерархије, и цркве, него би, дауовој -што самовласније вчадатимо* же, влади се безусловно одавао, и као тиме посредно и оној политици у прилог ишао, која би држала, да је борба народа српског са својом јерархијом, и тим у нечем и у самом народу, поспешна по државну мађарску мисао. Ми држимо: да пошто така тактика и политичној реакцији не само спољашњој, него и унутрашњој мађарској у прилог иде, да би млого паметније било, на челу српске јерархије имати поглавара, који као што ће, већ по положају свом, спрам државне власти, и свагдање владе обзоран бити, тако ће и народу бити чувар његови народно-црквени права и интереса, и који би био „посредна копча“ међу државном власти не само на народно-црквеном, него где треба, и самом политичном 1 пољу. Зашто да би недужном љубимцу сабора и народа српског била у последњим [ данима вернога, смернога живота био i спречен пут узвишењу на столицу митро, полита-патријарха? Тим би био крај свима . заплетима бар на народно-црквевом пољу. ' Ако ће бити сабора, треба да га буде 1 што скорије. 0 Ђурђеву-дву већ и неможе бити али не треба дуго, или можда и до јесени чекати. Иајзгодније he време 1 бити међу престанком садањег, и настан! ком идућег зем. сабора. Како за наш сабор осим два —три не треба нови избора, 1 то ће чланови сабора и за време политички избора расправљати моћи. Ни „радно доба“ не смета толико онима, кији су 1 на сабору. Врућина не треба да дође у обзир, једно што је и сабор од год. 1870. ’ у њој радио, а друго, што је крајње време, 1 да престане ова цича-зима у народно-цр-1 квенов животу. И тим шиљемо народу наш глас у ск р ш њ е гп о 3’Д р а в а са жељом: да бог да, да струјом свести народа, и озбиљним трудом његови представника сабор на спас дође до Спасова-дна!

Политички преглед.

Поплава и изборно кретање то су чињенице, које дневним догађајима у Угарској дају сигнатуру и које су сад стална тема у домађим листовима. Многи наш српски свет у Потисју и Поморишју не ђе с оном мирнођом дочекати благе дне, која би му иначе обузела душу и срце, да није не обувдане стихије, која му сваки час грози вељом погибијом, да му не поругпи и кођу над главом и не поништи оно мало домађег имуђа, што му је

ош за »гладно пролеБе* преостало; пољски плод његових руку веВ му је у клици, у заметку уништен. Ми потпуно делимо зао усуд наше пострадале браie, те се с њом за једно на данашњи дан надамо лепшем усуду, бољој срећи. Вода у Тиси и њеним при>ечицама опада, истина полако, али тек опада; но ако не престану кише, још може и веђе од садашње несређе бити. Сегедин и Вашарељ биђе прве жртве. Што се тиче другог поменутог догаsаја, изборног кретања на име, ту немамо многошта да забележимо, јер што се у нашем народу у том погледу догара, то пратимо у засебној рубрици, а што се тиче тог покрета у других немаЈарских народности ж у Угарској, ту имамо данас да забележимо само један чин. Тиче се брађе Романа. Клушки (Клуж, Колошвар, Клаузенбург) Р о м а н и држали су ту скоро конsеренцију, па закључили, да са свим остану при досадашњој пасивности, тако да не ђе ни послати заступнике на сибињску скупштину. У Бечу не збијају шалу, баш канда су збиља наумили, да у Боци Которској обранбену дужносг уведу Као што „Пол. КорЛ из Дубровника јављају, сви младиђи, који су се 1861. год. родили, позвати су, да се овога месеца пријаве за упис у војнике. Надлежне власти веђ су учиниле, што је за то нужно. Како ђе се бокељи и дубровчани том позиву одазвати, не знамо, али познато је, да су они свагда не само ремонстровачи, него, као што 1869. год. сведочи, дотерани до крајности, по невољи лаћали се и крајњих средетава у обрану својих повластица. И овога пута, кад је стнгао глас о намишљеном уварању војничке дужности, они су тако исто ремонстровали против тог умишљаја. Је ли дакле бечка влада на добру путу, кад у Боци и Дубровачкој увађа редовну војничку дужност, то ђе време и прилике покасти. Била је реч, да ђе због познате колошварске аФере, што се догодила с новинаром Бартом, читава гомила преских парница покренута бити. Државно надодветништво збиља је ово дана преском суду поднело прву тужбу против чланака, што су поводом бартине asepe у „Фигетленшегу" изашли. Имају свега пет парница, и то противу Верховаја због два чланка, против Хенталера, Инцедија, Павла Ковача (из Кечкемета) и Лихтенегера (из Колошвара). Поротне расправе о тим парницама почеђе текем крајем идуђег ме, сеца. Верховај је на истражном испиту пријавио 29 сведока, да њима докаже, да су истините тврдње, ' што их је он у својим чланцима написао о заједничкој војсци, а што су у ираво инкриминисане [ и повод парници. МеЈу тим сведоцима јесу министар Слави, један титуларни владика, ренерали Маријаши и Крзиђ, пуковник Семан, удовица грофица Бађанка, многи народни заступници и један бивши [ џелат. ' Прошли су читави месеци, пише „Н.б. Тгблт“, како се конФвренција у четворо (Confćrence а quatre) ‘ састала, а није ништа друго урађено, до ли што су преговори Формално започети и што су неко> лика претходна веђа држана. Па и ту се веђ по> казло, да се многи назори веома укрштавају, осоi бито газори железничких политичара турских и > бугарских. Како се пак 7. о. м. бугарски повереник ■ Стојичев у Беч вратио, то Ие јамачно на ново • започети веђ скоро заборављене седнице конФерен, ције у четверо. Но међу тим се нешто догодило, ■ по чему се може човек домишљати, како ђе се ■ учесници конФеренције груписати. Слика излази г веома занимива. Тицало се тога, да се будуђа г српска железиица продужи до Солуна, односно . да се она настави на турску солунско-митро, вачку железничку пругу. Порта захтеваше, да се - пруге под Приштином споје; Србија пак под Скопљем, повивајуђи се на то, да је то краћа пруга. j Бугарска, која за своје будуђе железнице такође , средачко-солунску свезу тражи, подудараше се у j својнм жељама са Србијом. Но Аустро-Угарска, j која се такоŁе за Скопље изразила, она је тим ствар ту решила. Кад се дакле конФеренција у четворо на ново састане и свој посао предузме, нађи ђе се пред желевничко-политичкнм и дипломатским срвшеним чином. Питање о ограничењу Јазилског права опет се утрпава у редове дневне кронике. Из бер• линских дипломатских кругова дознаје „Н. сл. ■ Преса", да Русија намерава, да великим силама • предложи, нека се сазове конФвренциј а, на ко■ јој би се решило, би ли се могло дођи до споразума, како да се, којим начином и средствима зае војшти на интернацијоналну револуцију. По томе « би се дакле најпре састала претходна конФврен® ција, која би у начелу имала да реши може ли е се право азила ограничити, па тек би после до-

„BАСТАВА* излзи редовно: -пвдож петвом иедељом, на целом тар баву, » уторнивом на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА sa Аустро-Угареву: 0& ЦМУ годину 14 ф. н. 0а по године 7 ф. н. 0 а четврт годиие 8 ф. 60 н. в а 1 месец 1 ф. 20 н. За Србију (r сребру). w годиву 8Б дин. на пола године 17«/ а дин. на четврт године 9 динара.

БРОЈ 56. у Новоме Саду у недељу 12. (24.) априла 1881. ГОДИНА XVI.

ОГЛАСИ рачунаЈу ce'no 8 иовч. од свам врсте оважих ситних сдов а за жиг шаћа се по 30 ноч. сваки пут. ДОПИСИ шалу се уредништву, а предпдата и огдаси адмииистрацији .ЗАСТАВЕ" у Нови Сад у дунавској улици. РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.