Застава

ЗАСТАВА

ШТРОСМАЈЕРОВА „ОКРУЖНИЦА."

У 62-ом броју листа саопштисмо у изводу окружницу „бискупа® Штросмајера о значају Ћирила и Метода, коју је он издао усљед окружнице Папе Лава ХШ. који је славлење Ћирила и Метода у свој католичкој цркви наредио, и задржали смо себи примедбе на то. Окружница папина извенадила је, а Штросмајерова је пренеразила славенски свет православне вероисповести. Што се прве|тиче, то остављамо на страну. Римска курија губи све већма маха на католичке државе и народа, и од како је бечка политика у Босну-Херцеговину ногу метула, и почела и о Солуну, и у опште о овладању истоком сањати, римска курија као да мишљаше, да се бечком политиком спрам истока послужити може, !\а свој уплив на исток прошири, и за то јој се за најзгоднију полугу чињаше: Ћирила и Метода за свете у свој католичкој цркви прогласити, њи представити у облику, да су они ишли на сјединење источне и западне цркве под Рим-Папом, и православним Славенима препоручити, да се у име и славу Ћирила и Метода сједине са католичком црквом. Кардинал Јакобини, бивши папинлегату Бечу, коме приписују папину окружницу, постаде папиним доглавником. Од како је у Русији усљед последњи’грозни догађаја реакција овлађивати почела, римска је курија бацила окои на Петроград, ијамачно је држала за згодан моменат, да руском двору представи, како је за одржање царске самовласти нужно ојачање црквене власти над народом, и како би се то постигло ујединењем католичке и источне цркве под РимПапом, чему би пут поравнала заједничка прослава славенски апостола Ћирила и Метода. Тим би римска курија добила у славенском свету накнаду за превласт, коју је у католичким државама Французкој, Италији, и у еванђеличкој Немачкој изгубила, и могла би се надати, да би преображај цркве на славенском истоку и северу имао повратне силе и на оживлење католичке цркве на западу и југу Европе. Руска „државна самовласт“ као добила би тиме нов религијозни наслон. Како би се у таком случају поделио рачун између Аустро-Угарске и Русије, то нећемо да нагађамо. Ми смо уверени, да ће подобни покушаји римске курије у Русији насести, и оставићемо у том погледу спокојно римску курију РУ с ком цару, синоду, и народу. Рим-папа куријанека ради што joj је воља нису пре хиљаду година и на крају средњега века помоћу Аустрије с унијом успели, па ће сад још мање успети. С тога нам је покушај из Рима равн о д у ш а н. Но неможе наш равнодушан бити покушај „бискупа® Штросмајера. Ми смо и пре вазирали, а сад смо од њега чули, шта он разуме под толико жељеном и хваљеном слогом међу српским и хрватским народом. Копча би слоге те било: ујединење цркве, или што се у нас зове: унија под Рим-папом. И он има смелости, с такгм чим пред.

свет, а особито пред славенски и српски свет изићи? Не стоји то: да су Ћирил и Метод целим својим апостолским деловањем међу Славенима поглавито на то ишли, да се јединство у цркви божијој укорени, и сачува. Они су нроповедали најпре у источном славенству, и то православну веру. Од моравски кнезова позвани, наставили су ту исповест и проповед своју, и познато је, да су за то из Рима гоњени. Нису се они обратили на римску столицу, кад су на истоку учили веру, и то православну. Ако су Ћирил и Метод рођени у Солуну, из тога не сљедује, да ће Солун Цариграду знаменити део старе важности и славе отети, а најмање у правцу „унијатства“. Видимо, куд се циља. «? Незнамо, којим правом Штросмајер, који с почетка није био за догму пап Ене „непогрешивости“, а сад је у небо диже, може толико православном славенском свету поповати о римском примату? То нека задржи за себе и за своје. Ако и православна црква поштује Ћирила и Метода, то је за оно, што су на истоку, и за православље чинили, и што ји држи за осниваче славенске писменице, коју западни Славени напустише, и још је примили нису. Шга је римска курија од Ћирила и Метода начинила, то ее православни Славена не тиче. ♦ Не само да је могуће, да не признам о , него и отворено поричемо: да су Ћирил и Метод увек целим животом и апостолским деловањем својим н а т о н а-ј-више смерали, дасве Сливене у „светој неразшивој “ свези са римском црквом и првостолником њезиним уздрже и сачувају. Они нису ни били код свију Славена, а у Русији осим један можда у Хазарској никако. „Браћа Славени су очевидно богом|опредељени, да велике ствари и у|Азији и Европи извађају“ вели се. Но нека Штросмајер и његови знаду, да не стоји: да ће у том правцу на општу корист и њину славу само тада успети, и све огромне њине унутарње и ванске неприлике свладати, ако се са западном црквом измире и споразуму.“ Баш тим путем не би се успело. Славенство и уједињење цркве то су појмови противуречни. Штросмајер хвали бога, да се црква источна не разилази далеко од западне. Те како! Та доста је и то: да је православна црква од грчке постала славенска, а католичка код Славена остала је и појезику латинска, каошто то и „Народни листи“ наводе. Можете се мирном душом ви приI ближивати „римској столици", и у ње подi пуним уверењем вазда тражити савета, > обране и утехе но маните се ви нас . православни! Далеко вам „лепа кућа“ i у том погледу. „Да је то било“, велите, [ „можда би сва повест Славена другим . правцем пошла“ можда, али горим, као што показује и историја Немаца, који су због борбе Рима са немачким владаоцима век свој у међусобној крви провели, и једва до јединства дошли. У данашњем времену доживили смо благослов Турцима. , „Спрема се, вели Штросмајер, већ сада славенски свет, да 6. априла године 1885. > на Велехраду свечаним начином прослави . тисугодишњу успомену смрти Метода“, и . додаје: „гледајмо, да се ту у што већем броју састанемо и јаганцем божијим, којн , однима грехе света, заречемо: да ћемо , наук светих наши апостола верно следити и у јединству свете вере и цркве ’ залог наше среће и слоге тражити.“ i То са стране православни као да неће - бити. Кад се Методовој слави таки знаi чај даје, јамачно да ће се православии на тој слави ■— свећом тражити, а Срб , ће јјо свој прилици ческој браћи изпрг

чати се са указом на Штросмајерову окружницу. У 104-ом броју „Обзора“ читамо под насловом: „ходочашће славенко у Рим“ позив н.ч „Хрвате католике" (као да има и Хрвата православни), да 5. српња текуће године учествују при оснећењу жртвеника Ћирилу и Мегоду у цркви Клименте, где je онај обретник словенскога писма први словенски писац и основатељ еловенеке књижевности сарањен. Позив је подписан од „извршујућег одбора за ходочашће у Рим“, од председника тога одбора дра Фрање Рачког, и између други од дра К. Војновића и дра Андрије Јагића, редактора „Католичког листа.“ Немамо ништа против пута „срећан јим пут!“ Само не пристајемо, да и у српско и православно име говоре. Поричемо: да „правом, искреном и трајном зближењу рби половина (цркве) може се полагано и поступице утрти пут само онда, ако му се пронађе заједничко од обију страна једнако признано изходиште". Тим сенеће пут утрти. Коме нема друге основе „зближења“, него јединство цркве, тај нека иде „својим путем“. Правоелавно ће славенство опстати и без јединства цркве, и без они Олавена, који за тим јединством ишли буду. Ни наше „заједничко“ изходиште у погледу Ћирили и Метода нити је било, нити ће бити једнако признано. У позиву се каже: „за изходиште таково признана су доникле знаношћу, а у најновије доба су проглашена главом католичке цркве она начела, која су први просветитељи целога славенства, света браћа Ћирил и Метод, збором и твором заступали. Ова се пак начела свађај'у у главном на два: јединство цркве засновано на столици св. Петра, и штовање народни особина у границама тога јединства“. Шта ваша „знаност“ признаје, то се нас не тиче, као и оно, што се из Ватикана проглашује. Просто вам било: „здружени са осталом браћом једне крви и једне вере помолити се на гробу првог просветитеља целога словенског племена," просећи: »Д а буде заговорник код свевишњега, нека ее дело његовим трудом започето а злом коби следећи столећа прекинуто, настави сада, када истоку свиће зора, и кад еловенство ступи новом снагом на поприште светске повести; нека се напокон сети на поее домовине хрватске, Koj’a је учеником његовим прогнаником дала уточиште у својем крилу, и с њима дело његово пригрлила“ али окајте се истока и зор е њему свићуће, јер не ћете на то од „свевишњега" благослова. идимо ми вашу жељу: да вам јединство цркве путем уније буде мост народном одрођењу веру своју изневеривши Србаља покатоличењу, и тим и похрваћењу српског народа. Али од тога неће бити ништа. Само вређате народ српски. Штросмајерова „окружница“ није мост слози, и може донети несрећу.

Вел. бечкеречки програм од 1872. год.

У погледу српског питања, да се својски за то заузму, да закључења српског конгреса од 1861. год. од стране владе или сабора на дневни ред стављена буду, и у колико би требало, према државоправним одношајима промене. Да се за то заузму да се сазове нов српски конгрес ради споразумљења српског народа са угарским сабором у том питању; у сваком пак случају да оно заступају, што би народ српски у конгресу или збору своме на основу својих права за право и целисходно нашао; у обзиру народности: да солидарно т. ј. заједнички са Романима, Словацима и Русинима заступају начело равноправности свију народа у Угарској, са свима из тога начела истичућим последицама у смислу који су вастуинвци. и ромŁ народностн про₽ шастом угарском сабору поднели и бранжли.

’ 11. У интересу српско-хрватског народа у тројној краљевини заступати државоправну самосталност и земљишну целокупност тројне краљевине по начелима и основима усвојеним од народне српско-хрватске странке у тројној краљевини. Ш. Потпомагати Романе у њиховим захтевима да Ердељ, у оквиру целокупности угарске круне, задобије своју земаљску автономију, на основу равноправности свију народа у њему, очекивајући да ће и браћа Романи потпомагати Србе у заступању српског историјског права и права тројне краљевине. IV. У интересу потпуне самосталности и уставности у земљама угарске круне, као и у интересу народ. равноправности, помагати опозицијону странку на угарском сабору; при преустројству како законодавни тела, тако и муниципија и општина заступати демократични т. ј. народно-заступнички основ преустројства и автономни положај муниципија према садашњој одговорној влади; тражити сва јемства за остварење личне, друштвене и политичне слободе, на основу начела у уставним демократично устројеним државама, и у ошпте у свима питањима јавнога живота владати се по начелима слободоумља и демокрације. V. У интересу сродне браће преколитавских Словена, сваком приликом заступати и потпомагати начела која воде њиховој државној самосталности и народној равноправности, без повреде уставности у опште, самосталности и целокупности земаља угарске круне особено. VI. У интересу слободе и самосталности хришћанских народа и ујединења хришћанских народа на истоку пречити сваку политику, која на одржање Турске или на освојење тих народа иде, и заступати у том погледу начело немешања страних сила; и заузимати се за ослобођење тих хришћансиих народа у Турској. VII. Од српске народне странке изабрани заступници, да са подобним слободоумним опозиционим заступницима Словена и Романа на угарском сабору сачињавају особену политичпонародну странку у сабору, и особени такозвани политични клуб изван сабора. (Програм године 1872. истоветан јесапрограмом од 1869. године, само што се у програму године 1872. у првој тачци на првом месту помиње српско питање, а за овим питање народности. У програму од 1869. године ово је обратно. У.)

Долазак краљ. РудолФа и краљевићке Стеваније у Будимпешту.

На дав 6. маја пошао је пресЈОлонаследник Рудолф са престолонаследницом Стеванијом на засебном железничком влаку из Лаксанбурга управ у Будим-Пешту. Железничке станице кроз које је влак пролазио била су велелепно искићене; на самим станицама чекао је свуда многобројан народ, који је пролазећег краљевића и краљевићку поздрављао највећим одушевљењем. Праћени одушевљењем народа, доспеше престолонаследник Рудолф и престолонаследница Стеванија истог дана око 3 сахата по подне у Будим-Пешту. У престоници самој почео се свет још из рана јутра купити по улицама, кроз које су очекивани мили гости морали проћи на свом путу од железничке станице до у двор. Читава Пешта, особито пак оне улице од станице државне железнице па до двора биле су најдивније украшене; најлепши украс пак беху оне хиљаде народа, које се ту сместиле Беху да поздраве миле госте. На станици која је сва у зелено руво увијена била дочекаше престолонаследника краљевића Рудолфа и супругу му осим дворских изасланства министар председник Тиса са осталим министарством, векики жупан Стеван Сапари, земаљски заповедник Еделсхајм-ђулаји, градоначеоиик Рат и силни други великодостојници као и велик број депутација и изасланства. О»о 4 сахата по подне приспеде влак у колодвок Изишав из вагона поздравише се престолонаследвик и супру. а му еа надвојводом Јосифом и

ТЕЛЕГРАМИ „ЗАСТАВИ.“ Будапешта, 8. маја. Јуче примио врломилостиво престолопаследникдепутацију српског клира, која га поздрави у име српског клира и народа и преда од МародиКа нацртану и у Бечу скупоцепо адресу. Престолонаследник у одговору препоручио се молитвама њиховим, говорио са сваким чланом депутације, а особито милостиво и подуже са владиком Стојковићем. На одушевљено српско „живио“ одговори српски „хвала.“ На вечерњој забави ословио престолонаследник Сабовљевића. Будапешта, 9. маја. Сабовљевић интерпелисао данас комуникацијоног министра у ствари поплаве, која опасношБу прети Кикипди и околици са немара њиних поглавара. Иптериелација саслушана пажљиво. Изглед на успешно решење по инФормацији интерпеланта.

„ЗАСТАВА 8 изиши рбдовио: с.едои петвом недељож, на целом табаку, а уторииЕом на по табака. ЦВНА ЈЕ ОВА за Аустро- Угарску: ia целу годину в ‘ ia по године ’ Ф- В ' на четврт године , °Y в на 1 месец 1 ф. 20 н. За Србију (у сребру). ва годииу 36 дин. на пола године 17*/ а Дин. на четврт године 9 динара.

БРОЈ 71. У Новоме Саду у недељу 10. (22.) маја 1881. ГОДИНА XVI.

ОГЛАСИ рачунају ce’no в новч. од свакз врсте овавих ситних ciob а за жиг niata се по 30 ноч. сваки пут. ДОПИСИ шалу се уредништву, а предплата и »гласи администрацији „ЗАСТАВЕ“ у Нови Сад у дунавској улици. РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.