Застава

ЗАСТАВА

НАША ЦРКВЕНА РЕАКЦИЈА.

Како је наше народно-црквено питање дошло до врхунца кризе, то се наша црквена реакција, која у народу нашем нема уплива и наслона за помоћ, утиче нашем народу непријатељском јавном мишлењу, и ево су последњи дана изишла два чланка чак у пожунском немачком листу, који држе за орган конзерв. стран<е. Уредништво тога листа истина примећава, да писац ти чланака заузима становиште, кога исправност оно неможе судити; али се и тим показује, да су чланци инспировани. С тога ћемо се на њи обазрети. У првом чланку баца се летимичан поглед на историју нашу, и признаје се, да нам повластице осигуравају насељено земљиште, народност, слободну вероиеповост, право свога митрополита бирати на црквеном сабору, и избор своји кнезова. Но чи једна од ти повластица, вели се, не допушта им, да сачињавају државу у држави. Но ко тражи „државу у држави“? И зар у држави, п то уставној неможе постојати народно-црквена автономија, као што су нам је државни закони већ ујамчили, и свима, особито некатоличким вероисповестима у држави, који већином католички значај на себи носи, припада ? Писац навађа, како је у току времена бечка камарила Србе употребљавала за оруђе противу Угарске, а превиђа, да је томе крив био поступак спрам Орбаља од стране ондашњи Феудални и католички крухова маћарски. Цар је, вели писац, год. 1848. привол ен, да прими титулу вел. војводе Орбаља, и подигнута је војводовина са оссбитом обласном власти, и основана је патријаршија. Ти су уступци садржавали у ееби клицу тежњи не само за коначним оделењем од Угарске, него и за анексијом кнежевини Србији. То прави Србе „безотачбеним“ народом, који једним оком с Београдом, другим оком с Петроградом домигује, а за своју отачбину не осећа љубав. После таки потвора у првом чланку долази у другом чланку поглед на новију изторију нашу. Срби, вели, заборављају, да је 1848-ма години збрисала све повластице, па да су и права и повластице државним законом ујамчене, као избор палатина, повластице Јазига и Кумана, и самог племства уништене; али они се држе своји плесниви повластица и своје црквене автономије, Но ко јим је, пита, икад њину народноет, и црквену автономију дирнуо? Наравно, својим језиком говорити и с три прста крстити се можемо али што се народности тиче, не чујете ли глас и Романа и Словака? А што се верозакона тиче, не видите ли како се са узакоњеном народно-црквеном автономијом поступа? За патријара Маширевића каже, да је био кандидат бечког кабинета; за владику Стојковића, да је уг. влада по смрти Маширевића по савету извесног еекцијоног саветника комесарство поверила једном истина научно образованом, али слабом и човеку, чим је напустила свога кандидата владику Грујића. Влада је морала учинити компромис на избор Пзачковића. Писцу је под Ивачковићем Фондека и економска управа била омладинска, којој треба крај учинити, и први je корак томе админиетраторство Ашрлића. Иста: хоће ли влада предузете мере одр.-кати? Какав ће начин поступка изабрати? Неће ли сазвати конгрес, да бира патријара? Или хоће ли по молби банатски општина (који?!) столицу па-

тријара попунити путем наименовања? То су питања, од које решења зависи, да ли ће влада, или поглавице омладине вршити уплив на Србе, и особитв на клир. Писац је уверен, да ако уг. влада код нај ближег избора ако овога буде —учини Фијаско, и напусти свога кандидата, то ће српска омладина задржати свој уплив, и влада ће бити принуђена, да с њом не само у погледу избора патријара учини компромис, поравнање, него ће морати пристати и на уступке од недогледног замашаја. Зна се, какве аспирације, жеље, имају ердељски и угарски Романи. Неће ли се и Србима прохтети нека хрв. славонска автономија? Така страшила износи писац влади пред очи! Но писац је показао на завршетку, да одношаје наше не разуме. Он вели, да би пожељено било, да се патријар сад наименује с тога, што је један чинилац Фактоо војнички сталеж провинцијалисањем границе престао, и тако да би требало створити нов изборни ред, пре него што би се митрополит бирао. Зар незна писац, да је изборни ред с погледом и на крајину поправљен? Или би он желио, да се опет нов какав „сталеж“ место војничког у сабору заведе, како би се избори озгоре руководити могли? Међутим је, вели писац, избор већ учињен сваки патријотично мислећи Србин мора поздравити учињен избор. Мора поздравити ? Чу ;ан појам о патријотизму! Писац завршује са саветом влади: да одржи Анђелића, и да не слуша на „загребачка сиренска шаптања“, ге да се врати на буд. владику 'Стојковића. Најбоље ће бити, да влада ничија „шаптања“, него глас народа и сабора срцског саслуша. * * * Кад је чланак већ сложен био, стигне нам вечерас горњи телеграм из БудимПеште. Дакле се влада решила, да употреби право државној' власти по другој ставци саб. устројства припадајуће: да сабор не само одгодити, него и распустити може. Против тога неможемо ништа имати. Државна власт апелује тиме по свомеправу на народ, а народ ће после онаког потреса у народно-црквеној автономији путем избора сабора глас свој чути дати. Само желимо: да и избор сабора слободан, и глас народа сабором изражен уважен буде.

Завештаји и закладе у нас.

Има томе две године, како смо у овоме листу („Застава“ од год. 1879. бр. 48. 49. 50.) у подужим чланцима под насловом „Р>зч у своје време* бацили поглед на неке наше просветне прилике, и тим се поводом дотакли питања о разним завештајима и штипендијским закладама Срба добротвора у овој нашој држаки. Ми тада рекосмо, да има у нас Срба, нарочито с ове стране, доста народних добротвора, и то скоро искључиво на пољу просвете, и да слободно можемо с поносом рећи, да у том погледу саразмерно нема ни један народ толико мецената, колико наш српски. Даље споменусмо најзнаменитије закладе српске, као закладу Саве Текелије, Луке Миланковића из Новога Сада, и Петра Костића из Черевића. Том приликом гледали смо да истакнемо то, како корист по народ од отих заклада не стоји у размеру према оним огромним капиталима, што су овде уложени, а то с тога, што се често стављају такови услови у завештајним писмима, који се тешко дају сасвим испунити, јер наступе кадшто такове прилике, које томе јако на путу стоје. Даље споменусмо у тим чланцима, да би с обзиром на наше политичке, народносне и културне прилике била света дужност сваког свесног Србина и родољуба, где год их има и којима срце бије за начретком нашег народа у овој држави, да са највећом брижљи ошћу и савесношћу око тога настоји, како би дотични завештаји и закладе доиста биле од користи по наш народ. Оно, што тада написасмо, рекосмо из чисте

љубави према своме роду с том наЈ'искренијом жељом, да се наш народ овде што дуже одржи као такав и да доиста напредује. Наш положај је и иначе, а особито у данашњим приликама, врло тежак; ми, по природном закону, делимо исту судбину са свима осталим малим народима, који су опкољени већим и напреднијим народима, како у политичком, тако и у просветном погледу. Већи и јачи народи сатиру мање и слабије, као што видимо из светске историје; али знамо и то, да је с друге стране како поједином човеку, тако и читавим народима од природе усађен нагон, да се сваки одржи и да живи. Та и црв се отима и превија, кад га газиш, а камо ли неће човек, па тек читав народ. Има дакле два главна фактора, од којих зависи опстанак читавог народа као таковог, а то су: његова политичка свест и свест за културним напредовањем. Ова оба фактора допуњују један другог, и никако се не могу замислити један без другог. Јер политичка свест без културног благостања може брзо изумрети, а опет обратно културно напредовање без политичке свести, може довести народ у опасност, да се претопи у туђински народ, који је од њега јачи. Да у нашег српског народа у овој држави има доиста политичке, а по томе ср пс к е свести, о томе нећемо ни часа посумњати, нити нам треба доказивати, јер нам је свима познато, какве борбе издржасмо од вајкада у томе погледу и не подлегосмо. Српско име и српска свест и данас још траје у Србина, и трајаће све даље али докле? Све донде,* ако нам и културна, просветна свест не изумре. Али посматрајући наше данашње прилике, хоће некако да нас спопадне бојазна, као да кулгурна, просветна свест данас не иде баш свугде и свагде у корак са политичком свести. Примере неке о томе наведосмо у горе споменутим чланцима нашим на овоме месту. То је предмет врло важан и врло благодаран, о коме се читаве књиге могу писати; но ми смо ради овде и опет само поновити ту мисао и подстаћи и друге људе, да о томе што више, што зрелије и што озбиљније размишљају, и да не узимају ствар олако; јер природни закони не знају за шалу и никога не штеде. Србин се радо поноси тиме, што му јз и данас, после пуних пет векова, остало светло српско име и српска вера, ма да је роз све то време стењао под тешким јармом турским. Кад то узмемо на ум, онда нам некако збиља тако и изгледа. Али тешко нама, ако о тој ствари дубље не промисл мо! Ваља нам знати, да се под Турчином и њему сличним господаром даје дуго и дуго живити и своја народносна и вероисповедна свест очувати, а то зато, што Турци и њима слични народи нису културни народи, те као такови не могу лако ни претопити у себе друге народе. Али, бога ми, да су Срби били пет векова под Немцима или Енглезима, не верујем, да ли би им се данас знало имена. Ено нам примера у северној Немачкој, где су Немци све скоро Словене прогутали и нонемчили. Та данашњи Пруси и нису ништа друго, до ли понемчени Словени. Ено нам друга примера у Америци, где све носи на себи печат енглески, ма да има тамо разних народности. Ето, то је та огромна културна сила, што светом влада. Између свију културних средстава најјаче је средство просвета, т. ј. школа и све што отуд лроизлази У најновије време и у нас се почело у гом правцу живо радити. Колико год допуштају материјална средства, све се на то употребљује, да имамо што више и што бољих школа; но осим тога још се и за тим иде, да се синовима нашег народа олакша и омогући похађање школе, а то тиме, што се оснивају разне штипендије. Но кад упоредимо број наших школа са бројем штипендијских заклада, ту ћемо опазити аномалију, која се мало где може наћп. Јер две гимназије, једна богословија, две препарандије и три више девојачке школе губе се сасвим према оним силним штипендијским закладама, што их имамо. Још може временом дотле доћи, да ће скоро сваки ђак у нас бити штипендиста. Доиста чудноват појав! Да је наш свет у оснивању просветних заклада врло дарежљив, то сви знамо и видимо; али што је ако смем рећи нека страст у нас овладала, да се оснивај'у безбројне штипендије, а

да се не оснивају или бар не потпомажу никакове школе то је појав, који не знамо, са које стране да га протумачимо. Осим тога опажа се у разних добротвора српских понајвише и та воља, да знатне суме разделе на више цели, тако да на сваку цел дође незнатна свота, као што смо такође у реченим чланцима показали, и споменули, да поред све те дарежљивости по целину народа нема користи. Где је множина гладних и жедних људи, ту се глад и жеђ не стишава мрвама леба и капима воде! Један такав јединствени, а слободно можемо рећи, жалостан случај имамо ево опет да прибележимо од ових последњих дана. По гласу дописа у „Застави“ од 25. марта о. г. умрла је у X. М. Вашархељу удова Јована Силарди. рођена Марија Лота у 80 години живота. У Вашархељу има по најновијем попису нреко 52.000 становника, од којих су 467 православних душа, а међу овима 395 Романа а само 72 душе Грка и Срба; они су остали по свој прилици/Јвејани Мађари. Даклем у тој вароши у таким приликама оставила је речена добротворка православној цркви нову сазидану палату у вредности од четирдесет и пет хиљада фор., и готови новаца тридесет и једну хиљаду фор.!! на гробљанску капелу, где јој почива тело 5000 фор.; на фундацију српске школе 2000 фор.; на два кумчета сваком по 1000 фор.; једној рођаки 1000 фор.; на фундацију куће сирочади 5000 фор ; на калвинску гимназију 1000 фор ; римокатоличкој цркви 300 фор.; евангеличкој цркви 200 фор. Остала три завештаја од 2000 фор. иду на приватне цели. Сав дакле завештај износи преко деведесет и две хиљаде фор.!! Сад кад погледамо ту огромну своту, то нас поред свега поштовања према племенитој добротворки мора дубоко заболети, кад помислимо, на што је све толики новац одређен, и то у туђини. А о српским гимназијама, женским вишим школама, о Матици, о позоришту нема ту ни спомена! Ето, како се у нас новац расипа! а има овамо у нас завода, који једва животаре. Где су ту били искрени родољуби, који су таким завештајима кумовали ?! У нашим српским особито вишим заводима кубуримо са школским књигама, и нема никакове закладе за то; саборски одбор у свом годишњем буџету нема рубрике за трошкове око издавања школских књига; већ учитељи морају књиге писати и издавати или сами о своме рођеном трошку, пак се задуживати, или наћи накладнике за то, који отуд обично нај’већу корист имају. Сви остали добротвори не осврћу се на то, као да је то ствар сасвим узгредна и нимало важна. Жалосно, врло жалосно! Ми дакле и опет подижемо свој глас у име опште народне просвете, народна напретка и поноса, и преклињемо наше врле добротворе, да се осврну на ову страну наше опште народне невоље; да оставе на страну све ситне, мајушне и одвећ личне обзире, па да се ставе на више гледиште народнога напретка и образовања, ако оће, да им штедром руком учињени завештаји доиста уроде обилатим плодом и да их благосиља потомство са колена на|колено. Изреком напомињемо: пре свега да се потпомажу заводи, који већ постоје; да се не осниваЈ‘у ш|типешдије, којих већ и сувише имамо; да се разни завештаји не деле на разноврсне мање цели, већ на вели-ке и најглавније, оггкуд неће имати користи само поједини, већ целокупни народ наш у овој монархији. А да би се то што боље постигло, препоручујемо, да се пре, него што би учинили овоје завештаје, упитају код стручних и најискуснијих људи и корпорација, који највише воде бригу о народном напретку, како и на какове цели да се чине слични завештаји. А све родољубе позивамо, који би дознали за такове завештаје и закладе, и који би имали мање или више унлива око оснивања истих, да се живо, па и путем јавних листова заузму за то, како би дотичне закладе у споменутом правцу ступиле у живот па да нас види бог! * * *

ТЕЛЕГРАМИ „ЗАСТАВИ.“ Београд, 22. маја. Данас пре подне кнез закључио снупштину с беседом у којој похвално спомиње рад скупштипски и благодари на труду и постојању. После по дне у 2 сахата кнез на пут преко Базјаша у пратњи барона Херберта, четири министра и председника скупштине. Будимпешта 4. јуна п. р. (предан у 4 стигао у 6 сати). Садашњи сабор распустиће се, а нов ради избора и даљега рада, сазваКе се септембра.

„BАСТАВА* излази редовно; средом петвом недељом, на целом табаку, а уторнивом на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА Bft Аустро-Угарсву: на целу годину 14 ф. н. на по године 7 ф. в. на четврт године 3 ф. 50 н, на 1 месеп 1 ф. 20 в За Србију (у сребру). af годину 85 дин. иа noza године 17 1 /, див на четврт године 9 динара.

БРОЈ 79. у Новоме Саду у недељу 24. маја (5. јуна) 1881. ГОДИНА XVI.

ОГЛАСИ рачунају се по 6 новч. од сваве врсте оваких ситних схов а за жиг шаћа се ао 80 ноч. сваки пут. ДОПИСИ шал.у се уредништву, а предплата и огласи администрацији .ЗАСТАВЕ" у Новв Сад у дунавској улици. РУКОПИСИ ве враћају се натраг. □оједини бројеви стају 10 новч.