Застава

ЗАСТАВА

„П. ЛОЈДОВА“ ЗАБЛУДА

„П. Лојд“ дчо се у нашим народноцрквеним стварима перу једног човека, кој се у течнју поеледњи догађаја на нашем народ с о-црквеном пољу хамелеонски мењао, и уредништву ,П. Аојда“ та хамелеонска природа свога спољашњег сурадника непада у очи, и непада му на памет запитати се: каква је побуда томе хамелеонству? Од пре је писац „П. Лојда“ писао истина не за „радикалце“ српске, али и за криликалце не, и тражио је неку „средину.“ Од скора ипак се опет бацио у наручија наше црквене реакције и брише изборно право српеког народа из „привилегија“, и „деклараторије“, и „из угарског законика", напоследку и из самог саб. устројства. Манија му је превршила вршак. Сад је почео писати отворено за бачког Вlадику, и то за наименовање истога, и чепрка по свима буџацима, да би право наименовања митрополита-патријара исчепркати могао. Признаје право избора у начелу, али га у ствари са свим уништава. Он вели: да закони од год. 1790. 1848. и 1868. доноее законодавно укрепљење и ]’амство права, али о суштини и обсегу тога права не говоре ни привилегије, ни рече> и закони, него о том одључује само обичај, који се обичај оснива и на законском признању у 27. чл. год. 1791. у ком стоји: „да се права кр. Вел. у стварима клира, цркве, ре лигије, Фундација, наставе, и ваепитању младежи, и не мање и привилегија грчко-несједињени задржавају у толиком пространству, као што је та права Н> г г. Вел. од славни преодника своји преузела.“ Но овом закону био је смер ујамчити Са држину привилегија српски, и реч: „заДржавамо“ не односа се толико на српски народ, који и тако није био чинилац законодавства, него управо на уг. саб >р према њему задржава владалац права, која је од своји предака преузео, и заДржао ји је з* круну без уплива зем. сабора, јер је онда круна и онако у извршној свој државној власти слободнији руку била. „Па шта важу мајестатична права у погледу избора митрополита?“ пита „П. Лојдов“ писац. „На то, вели писац, дају званичне исправе и историјске чињенице ,асан одговор. Суштину и природу права

изборног оцределила су најваша упутства год. 1748. до данас увек тако, да ie свагдањи наименовани конгреска комесар митрополиту и народу представити имао, како они тако постављање (митрополита) треба да признају као царску милост, и као њој једино припадајућу јурисдикцијону власт. Тим постаје право избора постојани чин милости од стране круне, којој дакле пристоји суштину тога права овределити. Ово последње бива с тиме, што круна избор само једног кандидата котгресу оставља, при том пак карактеристичну примедбу (такође и у илирекој деклараторији од год. 1779.) додаје: „да Њ. Величаству увек припада, њему не повољном лицу не дати потврду.“ „Право избора у смиелу оног обичаја, вели П П. Лојдов“ писац, мора сваћено бити, као што је то у упутствима за свагдање i онгреског комесара у илирској деклараторији од год. 1779. опредељено. По томе и борно право нема абсолутне важности, него је само излив највише милооти; тим круни припада вршење чина милости не само надзирати, него и управљати." Тим логичним, или правије рећи софистичним скоком хоће писац „П. Лојда“ да направи од народног, и односно саборског права избора митрополита право наименовања. Упутства на комесаре немају силе и важ ности зчкона, и не оснивају законити обичај. Упутства комесарима тичу се сами комесара а не и конгреса, изправе о тим упутствима иду у др кавну архиву, и конгреси ји не сазнају, осим у нечем у комесарским речима, ито речима понајвише приватно казаним. Право потврде, које се круни придржава, нвгативне је, а не позитивне природе; оно није извор изборног права, него оцена избора, и остварене избора зависи од највише потврде избора. А ово се не пориче. Та и сам писац говори: о праву неконФирмације непотврђења избранога па одкуд онда пиеац долази на позитивно абсолутно право наименовања? Јер он долази на то. Он говори, да се озгоре увек настајало, да ее избор увек једногласно обави. Но из тога, што еу избори обично једногласно догађали се, не сљедује још дужност сабора за таки избор; то је зависило од сваког појединог сабора, и једни сабори не могу другима следећима својим специјалним начином поетупка правило и закон правити. Никад није било потврде мањине, или у опште наименовања. И године 1842. кад ;е било већине и мањине, искала је истнна и већина и мањина постављање митрополита наимевовањем али је круна ипак потврдила избор већине, и то изрично са позивом на већину и с обзиром на њу. Но вао што рекосмо, поједини начини избора код поједини сабора не чине правило и закон за друге, ни ти може један сабор друге у том везати, јер сваки ради у том погледу по својим околностима. Нигде пак није узакоњено, а није ни уобичајено право наименовања. Државнавна влает дакле нема га, и не може имати Сад писац „П. Лојда“ каже: „даједанпуташња потврда избора већине не садржава, не инволвира посљедицу, да ће круна сад у сваком случају' таке изборе примити.“ Али није говор о примању овог оног ли избора, него о могућности непримања ни једнога избора већине, који је неповољан, и о наименовању. Овако право, као што рекосмо, није узакоњено, уобичајено, и икада вршено. И ипак „П. Лојдов“ дописник, који је такође о правној могућности наименовања од пре сумње имао, сад наједанпут излази са том „могућности.“ Писац се још прави адвокатом мале мањине. Он се љути, што мањина против избора већине као „двФектног" није протест уложила, али он сад влади у дужност ставља, да она то за мањину учини, „да избор већине ништљим, и с тога непримљивим прогласи, и да лековите предлоге круни поднесе.* Каквп су то лекови? Наименовање или самовлаено мењање закона.

Писац и сам увиђа, да распует конгреса и нови избори поеланика не би помогли, јер би и опет исти изабрани били. Да се провизорија остави за даље, и то не може да прапоручи, јер црква требадеФинитивног поглавара Према свим тим околностима чини му се, да би једино могуће и право решење разни тешкоћа|било, да се без превог новог одбијања другог избора силом изрично придржаног највишег мајестагичног права по примеру од год. 1842. „за овај cAyiaj“, дакле без „тангирања“, додирке права избора за будућност, учинж постављање митрополита путем наименовања нвпосредно чрез круну.“ А није ли и онда не противу воље, него с преодном вољом сабора збило се наименовање, и по Форми, у ствари потврда избора већине? То је дакле камен мудрости „П. Лојдовог“ Камелеона. Одкуд та промена код њега, нећемо <ад на око да узмемо. Но тим и свршујемо даљу распру са пиецем „П. Лојда.“ С њим није вредно више ни препирати се, јер је пао у заблуду. Прве неге српске деце.

Српска пословвца вели: „на млађима свет остаје. “ Иста је поникла из живота, јер је природно, да старији пре сврше са животом и светом. Дужност је дакле старијих, да своје млађе спреме за живот и свет. Од те спреме зависи срећа и несрећа једнога човека и народа. По томе је дужност старијих, да своју децу однегују, да буду здрава, паметна, поштена, стална, радена, и да у њима пробуде осећај о лепоме. Да се исто постигне, мора се плшти на гдавне услове дечијега телеенога и душевнога одгајања. Деца ће бити здрава и лепа, ако се њихови телесни органи правилно и складно однегују. Да телесно одгајање буде правилно, мора бити, пре свега, чист ваздух у коме деца бораве и у коме се крећу. Исти потпомаже развитак плућа те дисање бива природно и правилно и редовно примање и избацивање потребних и непотребних састојака ваздуха. Примањем истих се потпомаже дечији васколики развитак, јер исти упливише на примљену храну, крв и топлоту. Храна је тако исто важан услов по дечији развитак, јер се њоме надокнађује оно, што тело изгуби растењем покретима и радом. Да би се исто у пуној мери постагло, мора се узимати храна у којој има материја из којих се човечвје тело састоји. Тако исто морају се бирати средства и начин хране прама дечијој развијености и природи. Од веизмерне је важности по развитак дечијега тела: чистота коже, чулних органа, као и покрети и одмор тела. Кожа испарава непотребпе честице из тела и тиме упливише на чишћење и оток крви. Здрава чула потпомажу складност телеснога развијања, и битно упливишу на дечији душевни развитак. Покрет и и одмор потпомажу правилно развијање костију мишића и свих осталих телесних удова. Ако буде који услов телеснога одгајања оскудевао, то ће се и деца нескладно телесно развијати, те ће бити наказна и ружна. Поред телесног одгајања дужност је родитељска, да све душевне моћи своје деце развију складно и правилно. Да се исто постигне иште се пре свега да су дечији чулни органи здрави и правилно однеговани. Здравим чулним органима у уредној околини, деца ће добијати правилне утиске и правилне појмове о предметима који их окружују. Да деца поред горњега добију правилне појмове, ваља са расматрањем ићи постепено, од лакшега тежем од познатога непознатоме. Упућивање и показивање мора бити вазда јасно истинито и од срца. Тако ће деца расматрањем предмета све више појмова добијати, усљед чега ће бити све свеснија и паметнија. Поред свега тога ваља децу извеџбати правилноме говору, те да могу и другоме научено правилно исказати. Исто ће се постићи, ако родитељи са децом буду одма правилно говорили и дечије погрешке савесно исправљали. Да одгајање буде потпуно, ваља старији, да утврде децу у поштељу, да пробуде у њима осећај о лепоме, и да у деци утврде све лепе врлине те да тако децу облагороде. Нужно је да деца племенито осећају, да тако сваки њи-

хов појам и рад буде на нормалноме основу. Да се исто постигне, ваља деци показивати лепе предмете, да посматрају, лепо им певати, свирати, причати, и вазда им добрим примером предходити. И најмање се дете може строгом навиком научити реду и умерености (н. пр. при ранењу и купању). Деца волу онога ко с њима благо поступа, одана су му душом и телом и све ће му за љубав учинити. Тако се деца веџбају искрености, пријатељству и послушности. Ако старији живе у љубави, слози, међусобноме поштовању, то ће се и деца научити тима врлинама. У опште ваља пазити и више усавршавати виша чула (вид, слух, и пипање) јер тиме се потпомаже душевни развитак. Напротив ваља брижљиво пазити, да усавршавање нижих чула, (кус, мирис и опште осећање) не надмаши виша чула, јер је исто од најштетнијих посљедица. Ако родитељи све преднаведено испуне како ваља, биће им деца једна целина, и имаће своју важност у животу и друштву. Тако ће бити задовољна, мирна и сретна, јер ће бити здрава, и јер ће се опростити оних силних празноверица суровости и глупости и лењости. Заиста, нема ништа лепше од здрагога, лепога, разумнога и милостивога детета, кад као јеленче скакуће, разумно збори, и свакога воли! Да родитељи изврше горњу своју дужност, морају бити потпуно свесни свога позива. Даље, морају познавати дечију природу и законе исте, те према томе и средства одгајања удешавати Поред тога поменуту своју дужност морају са пожртвовањем и највећом љубављу вршити. У тима тренутцима ваља да имају вазда на уму, да неговањем своје деце враћају само узајмљени дуг. Ваља да претставе, да ће после патње доћи оно божанствено уживање у деци. Све беде и невоље ће доцније одаети дечији осмејак и невини поглед! Нека родитељи узму примера од несвесних животиња које над својима младима гину од других животиња, непогоде и човека. Према свему реченоме је појмљиво оно живахно заузимање око неговања деце код напреднијих народа. Оправдане су такођер оне пажње и опрезности, којима исти народи својој деци прве неге дају. Од истих зависи сво остало неговање и васпитање, јер суд вазда на оно мирише, чиме се први пут напуни. Ако је прво неговање и васпитање било правилно и потпуно, онда ће и даље бити само нова верига на ланцу васколикога неговања и васпитања. Тако ће природно једно из другога истицати, једно друго условљавати, и по томе, дете правилно и свестрано развијати. На против, ако прве неге буду неправилне, онда ће и остале бити такове, или, бар вазда непотпуне. Не ће се после ни поред најбољих радена око неговања моћи поправити, нити до савршенства доћи. Зле навике које дете с мајчиним млеком усиса, тешко ће се игда искоренити. Ако се вештим радом и одлучним заузимањем нешто и уради, то ипак не ће бити све. Од чести ће се утрти, али од чести ће ипак остати и на доцније неговање и васпитање, па и на сам живот, у свакоме погледу утицати. Усљед неразумних првих нега, млого дете закржљави телесно и душевно! Прве неге почињу док су деца под мајчиним пасом у утроби. По томе прве неге непосредно и поглавито има да врши мати. Отац утиче на исте посредно, као што ћемо доцније видети. У томе добу се код нас врло мало пази на зачети плод, на будућега човека. Оних светих осећаја на томе добу је код млогих наших родитеља нестануло. Место пажње и онрезности тамане се деца хотимице, незнањем и неразборитошћу. Усљед тога су силна српска места децом скоро опустела! Хотимице тамане децу оне матере свију слојева нашега народа, које хоће, да су вазда намигуше, те пм је зазор рађати. Исто бива гушењем и тровањем деце док су још у зачетку у мајчиној утроби. Гушење бива“све дотле, док се зачето невинашце под рукама покварене трлице не угуши. Тровање бива пићем разних течности, којима дете у утроби отрују. Један и други начин спровађају општинске бабице и друге несавесне жене, које се за свој посао грдно наплаћују. Овим неразумним поступцима несавесне матере излажу и саме себе опасности. Млога не рађа нигда више; млога поруши своје здравље за навек; а млога и главом плати. Осим тога пати кућа

ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ. Почетком нове године почиње пова претплата за оне поштоване претплатнике наше, којима је крајем месеца претплата истекла. Учтиво им ово за рана вапомињемо, да изволе настојати, да понове претплату. Лист се без готове претплате неће мођи никоме слати, за то умољавамо поштоване претплатнике, да претплату за времена, и то најбоље путем поштанских упутница, нослати изволе, како би се лист без прекпдања отправљати могао. Наруџбине без новаца не ће се мођи уважити. Претплата, огласи, као и наплате за то, нека се изволе упутити на администрацију „Заставе*, а само дописи п остало, што се одпоси на листа, нека се изволи слати уредништву „Заставе". Умољавамо пријатеље листа, да не пожале труда, те да поштовапе сународнике, који би листа држати могли, побуђују на претплату листа. „Застава“ излази четир нута преко недеље. Претплата стаје за Аустро-угарску монархију, српске државе и покрајине: На целу годину 14 ф. или 35 дин. На по године 7 „ „ 17 7 2 „ Ва четврт годипе 3ф. 50 или 9 дин. На месец дана 1„ 20 „ 3 За остале земље и то: за Немачку годишње 18 ф., за Швајцарску, Ромавију, Русију, Италију и Бугарску 20 ф., а за Француску и Америку 24 ф., или саразморно на четврт године. У Новом Саду 15. (27.) декембра 1881. Власништво и уредништво „Заставе/

„BАСТАВА" изхази редовпо: C'l едом, петвом, недељом, на целом таГаку, а уторкнмом на по табака. ЦЕНА Ј® ОВА ва Ау стро-У гарсву: аа целу годину 14 ф. в. ва по " Ф- а. па детврт 8 Ф- 50 н. ва 1 иесец 1 ф. 20 н, За Ср биј у (У сребрг). ■а годиву 85 дии. на пода године 17 f / a дии. на четврт године 9 дииара.

bPOJ 192. у д овоме у среду 16. (28 ) децембра 1881. ГОДИНА XVI.

ОГЛАСИ рачупају се по 6 новч. oj сваке врсте оваких ситних схова за жиг плаћа се по 30 новч. свани пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а претплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ у Нови Сад. РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.