Застава

и парод у коме се тако жалосне појаве догађају. Кућа и породица пати што мора да троши на неприродне болеснике, и што изгуби за навек радену снагу. Поред тога што опада бројно и материјално, и што му морал тако ниско пада. У поменутом добу пропадају деца свију слојева нашега народа и са непажње. С једне стране има лакомислених жена, које не могу да се отресу својих пустоловских забава и уживава. По томе се и под најсветијим бременом истима одају, што често за собом повуче губитак плода. С друге стране их има које су са своје сиротиње, или других кућевних околности приморане, да под бременом врше и најтеже послове. Усљед тога се често догађа, па плод у утроби угине. По себи се разуме, да у истима случајевима долазе већ поменуте зле посљедице и по саму матер. Не једна изгуби са невинашцетом и своју главу неразумну! Неразборитошћу се такође много дете као и мати умори, код нижих слојева нашега народа, и то поглавито при самоме рођају. Неуместан стид највише у тима приликама зла нанесе. По истоме се, особито млађе жене при рођајима крију по шталама, шупама, баштама и т. д. По томе млога наша деца прве зраке приме са марвом кућевном ! Подмладак српскога јуначкога народа удише први ваздух са стоком и живином! Тако исто млога се деца рађају на дворишту, њиви и т. д. где посао матер затече. Појмљиво је да у свима тима приликама нема ни разговора о негама за матер као ни за дете. Усљед тога се при рођајима догађају најгрознији призори. Пре свега половина жена остане саката трбува и богаљ до века. Осим тога млога главом плати или падне у другу какву бољетицу. Млога усљед назеба иликаквих врачарија израни своје груди. Услед свега тога силна деца пропадну јер нашнарод неће ни новчића потрошити, да детету надокнади неге материне. Ако у кући има млека, то га заложу и хране истим. Но и то бива чемерно и неразборито. Само млеко не спреме како ваља за децу првих дана, те је обично неразблажено. Посуђе из кога децу хране обично је печисто, те се млеко поквари. Усљед свега тога деца оболу, а често и пропадну. У сиромашним кућама где нема млека још је горе и жалосније. У тима приликама је дечија готова пропаст, јер смемо из искуства тврдити, да ни једно' своје прво доба не преживи. Хране их разним јаким и зачињеним јелима, те се деца поболу и пропадну. У таким приликама држе жентурине по читаве савете тс ће рећи: мој покојни је јео ово или оно али наравно за то и јесте покојни! Ако су после свега реченога дете и мати спашени, то и после у свима слојевима нашега народа, зле навике замењују праве неге дечије. Доцније се све мање пази на децу но што бива пре рођаја, као и о самоме рођају. При рођају, још се издржава мати, као и кућа. од наведених крајности. Матере се уздржавају јер је често и њихова глава у опасности, а кућа пази да не изгуби радена. Но кад је мати ван опасности, кад престану телесне везе матере и детета, онда настаде право таманење

деце у свима слојевима нашега народа. Исто бива такођер хотимице незнањем и неразборитошћу што је са свим појмљиво. Код матера које са својом опасношћу децу у утроби тамане, не може бити разговора о душевној вези и љубави. Како је престала она телесна веза, која је из морања сношена, престаје свака веза између крви и крви кости и кости! Место неговања деце у вишим слојевима, код већине матера, долазе на ред забаве иуживања. Сву своју снагу, љубав и милост жртвују својој сујети и својим удварачима. Своју крв и кост своју децу, предаду дојиљама и дадиљама на милост и немилост! Тиме хотимице излажу своју децу болештинама, невољама а често и самој пропасти. Дадиље и дојиље негују и хране децу по своме начину и знању, и то често најнесавесније. Видели смо да је чист ваздух један од првих услова по дечији развитак. Но док се „пудроване* мајке по мирисавим „салонима“ забављају, дотле су им деца изложена нечистоме ваздуху по избама дадиља и дојиља. .Исте су вазда прашинаве и нечисте, те је ваздух пун шкодљивих састојака. Често се у тима пере рубље, а вазда се суши, савија, тегли и утија. Поред тога се у истима избама »вазда перу и суше дечије пеленице. Исте су обично поред кухине, те отуда разне наре ваздух кваре. Често су у близини тих одаја исходи који грдно, особито лети, ваздух куже. (Свршиће се.)

Политички преглед.

На догледу политичних догаsаја од општијег значаја стоји на првом месту Аустро-Угарскорумунска зађевица, као иЗлив ситуације, у којој се налазн по'дунавско питање. АустрсУгарска тражи задовољштину за увреду, што мисли да јој је учињена у румунској престоној беседи. У чему би та задовољштина била, тосејош не зна. Из Беча резглашују полузваничним начином, да Аустро-Угарска само то може сматрати за потпуву задовољштину, ако БраЕано сасвојидругови одступи. ХоЕе ли Румунска по ту цеву откупити добри сношај са својом сусетком, то се још не зна, но и ако БраЕано одступи, питавеје, xofie ли Аустро-Угарска тим што добити. Ако иза БраЕана доŁе на владу какав инглески илируски пријатељ, нпр. КалимаЕЕ-Катарџи или Коголничано, шта ђе онда Аустрс-Угарској вредити добивева задовољштина, хође ли < нда бити ближе мети, што јој пред счима лебди у иодунавском питању? То је више, него сумњиво. За то јој они врло добар сакет дају, iojh јој препоручују, нека се itpoŁе браЕанова одступа, па нека гледи, да о што мање штете, ако не и чега другог. OcifM познате поштанске аФ ре помолио сејош један спор ме!>у Грчком и Турском. Грчки консули са Смирне и вз других места возвали су људе, који су родом из оних крајева, што су Грчкој уступљенв, а живе у Турској, неиа се изјасне, хође ли да остану турски поданици или да постану (рчки. Као што се могло очекивати, веђина њих изразила се за Грчку, јер тим добијаЈу у Турској права страних поданика, тако да су се одмах ставили под заштвту грчких власти. Лорта пак не ђе да припознаје тај поступак, него нзјављуј% да држагљани, који су се пре предаје уступ-

љених области у Турску иселили, дасуто прави поданици њени, које нико нема права себи при свајати. И та Ее ствар ]’амачио диђи нешто хуке и буко, као и поштанска asepa, Што се ове тиче, Порта не само да неда турским поштама да преносе грчке пошиљке, него хође и друге државе, Koj’e имаЈ'у у ТурскоЈ своје засебне поште, да замоли, нека своје поште затворе, тако да се Грци не могу ни тима служити. Тим се Порта врађа на своју намеру, што j'y је још летос хтела ла испуви, али није могла због приговора Јевропских сила. Она на име хође бар у својој земљи да има слмосталне поште, уз које не могу друге опстојати. Но тешко да Пе јој и овога пута поћи за руком, да си испуни намеру своју. Познато је, да је јерменски патријарах Нарс дао оставку на свом чину, што Порта никако још да уводи у Јерменској реФорме, као што је у берлинском уговору углављено. Порта се труди, бар тако се она чини, не би ли патријарха приволела, да се врати на своје место, али бадава, он остаје при своме. У одлучности његавој утврђују га још веђма од Порте инспированн листови, који не пишу погодно ни по саме р<Форм а , а камо ли по патријарха. Тако „Вакит“ од 4. о. м. ни пет, ни шест, него отворен > вели, да се pf Форма не може под именом јерменске, јеврејскеили грчке озбиљно ни почетн, а камо ли дочети. „Пре свега пак“, вели он даље, „не смеју се патријарси у ту ствар мешати. Од куда то, да ми патријарсима допуштамо, да се они утичу у тако озбиљне ствари, као што су реФорме?“ Нарс је веБ искао од Порте допуштење. да може у Јеврооу поћи,јер Myj'e, вели, здравље порушено. По томе, што Порта хоЕе А хм е д В е ф и к-п а ш у, инглеског пристаоца, да пошље у Јерменску за гувернера, надају <е неки, да јој је озбиљно до тога сталс, да у Јерменској реФорме уведе, j’ep као што j’e познато, нико више не наваљује на то, него Инглеска. Но повната је портина озбиљност. Мођни немачки канцелар мисли, да је свемогуђ, те да може целој Јевропи заповедати. Он покређе питање које осим речене завојитости му показује још, колико је он заостао за духом врем на. Берлвнски дописник прашке „Бохемије“ тврди, да Б и смарко збиља иде за тим, да папинску световну власт успостави и да j'e то питање веђ нстакао у дипломатску дискусију. Он xofie да одношај папинства к јевропским силама тако уреди, да сва Јевропа буде тим задовољна, и да ш есиле велесиле сложн, ие би ли на Талијанску учиниле пресију, да испуни папине зактеве. Бизмарко мисли, да и сам талијански интерес иште, да папа постане прави суврен и поседник Рима, јер онда се католици не би имали ни на кога ни на што тужити, а ни папа не бн вмао рашта католике бунити. Ствар ђе скорим дођи на дипломатске столове. Ако је све истина, што дописник прашког листа јавља, то се и пак у бизмарковој папинској акцији не да превидети поентз, која показује, да је немачки канцелар целу ту акцију удесио више ради себе, него ли ради папе, који му HHj'e од срца отпае. Он у овај мах води преговоре с Ватиканом, не би ли папу што већма отуђао од клирикалног центра немачког царевинског већа, те за то му нуди ковцесије, што и гда веђе може. Он хође, да папа забрани клиру, да оно не узима партикуларизам у своју заштиту, те да тим центар што веђма ослаби. Не може се дакле претпоставити, да ђе Јевропа иђи Бисм;рку на ртку

у акцији, која је наЈ'више за то инсценисана, да му помогне у непрнлици, што ју је он сам иа дому свом створио. Међу тим, канда ни сам папа не прави себи илузнје о бисмарковој акцији. Ово дана изишла је у Риму брошира „Папа и Италија“, коју је ватиканскн државни тајник Фо лчи написао и коју је папа прочнта -, пре но што је у свет пушт.на. Из ње се види, да се п а <а махнуо мисли, да се из Италије сели, што се у потоње време поговарало. Он је вољан, да се с Италијом пусти у преговоре, али само као суврен са сувреном, јер је као такав припознат и у тако званом гарантовном закону, тј. у закону, којим му је Италија зајамчила слободно пребивалиште у Риму. Он не тражи Рим у свој посед, али нека ни краљ у вему не седи. Папа хође, да је у свему, што се љеговог чина и достојанства тиче, слободан. Све би се то морало међународним уговором уредити. МеŁу тим, папа је вољан, да саслуша талијанске предлоге, који би и друкче гласили. Тако брошира. Да Италија нз Ее пристати на љене предлоге, о томе не може нико сумњати, окром Великобритански министар за Источну лорд Хертинктон, држто је пре неки дан у Ленкеширу беседу, по којој се види, да се гледстонова в.чада озбиљно кани, дз доњем дому инглеског парламента пословник измени. Министар је то само навестио; како пак влада мисли ту реФ рму взвести, није казао, али лондонски дописници и пак дознају, Што се год парламенту на претрсс подноси, то се не упуђује посебним одборима нз претходни протрес и извештај, него се одмах у плену рас; равља, ма да се у први мах цео дом сматра као одбори. Влада пак хође, по примеру других јевропских пардамената, да установи, да се многи предлог или поднесак најпре у одбору вретресе, па онда тек у укупној’ седницн. Садашљи пословник ограничава влади право у погледу довашаља извесних предлзга после по нођи, и она хође да та ограничељз уклони, а да ограничи право, по ком сваки члан у парламенатским одборима може говорити колико пута год хође.

Патријаршки избор у Карловцима.

Под тим васловом доносе „Бечке Опште Новине“ у облику довиса из Нов. Сада од 19. дец. по рим. чланак „од Ј'едног Србива" и ми га ради важности љегове по сбећаљу у изволу свопштавамо. Чланак тај гласи: „Ма колико се високо цениле учиљене и очекиваве заслуге овог духоввика (тј. Авђелића) за мађарску ствар, ипак ће е у њима тешко угледати претега против пеизбежве мржње једног народа, који је у аустро-угарској историји, за последња два столећа, нарочито у ратпој историји, таку важву улогу играо. А да Коломан Тиса хоће, да се пред својим Мађарима покаже као Хе]'кул, који панславистичној змији на главу стаје, као што је то за време прошлог источног рата бар један пут недељно чинио, то не верујемо, јер већ вико у Угарској пе слуша више на љегову парламевтарну јаничарску музику. Шта он зајиста хоће, то суњегове претње у дописима (које је прески биро разаслао) исказале: он хоће српске народне фондове. Дохотци од црввених, школсквх и мавастирских добара тако се тврди у овим писмима употребљују се једино на павславенске илиомладипске агитацијове цељн и њихова управа мора се отргнути

САРА ВЕРНХАРДОВА.

била je четврта, a на моју велвку жалост и последва улога, у којој сам гледао Сару Бернхардову. Тек у тој улози имала је Сара прилике да поквже богату разнолвкост свога ванреднога глумачкога дара, који је то вече синуо као сувце, када расипа ва све стране светле и топле зраке своје. Да бисмо могли игру њезину као в Фру-Фру“ оценити, морамо наше читаоце упознати са садржином саме драме, која је нашем свету или веома мало или баш ни мало позната. У првом чину налазимо је ва селу као несташву девојку, коју хоће гроф Валреа да узме за жену. Одмах у првом призору рупи на позорницу, а за њом трчи гроф, с ким је била изјахала. Она је девојка своје главе, веселе природе, дурљива, ћудљива. Прозвали су је „Фру-фру* по шуштању њезине свилене хаљине, а враво јој је име Жилберта. Она има сестру Лујзу, која у потаји воли Сарториса, који опет не воли њу него Жилберту. Он замоли Лујву, да она испроси за њега Фру-фру. Лујза то учини и Фру-фру, која осећа неку назлоност врема Сарторису, пристаје да пође за Сарториса. Гроф Валреа добија кошар. Други чин збива се ва четири године после првога у сарторисовој кући. Они лепо живе у браку ciom. Добили су сина ђорђа, али дете њихово није могло да утврди брачву свезу њихову. Фру-фру је жена по моди, по којој се цео Париз влада, а?ко се за њом поводи, тај има „chick-а*. Справља се, да ступи на позорницу у корист неке добротворне цели. Она и гроф Валреа икају главне улоге у комаду. Муж јој

хладно и тужно разгледа припреме, KOje му се не допадају. Он позива жену своју, да се окане комедије, али Фру-фру не ће да се одрече своје улоге, шта више она приволи свога мужа, да не прима понуђено му дипломатско место у Карлсрухи, само да не мора остављати Париза. После мужа долази отац јој, Бригар, и моли је, да прими к себи сестру Лујзу, јер он мора некуд путовати. Фру-фру радо и весело прима у своју кућу сестру своју. Одмах за тим долази бароница Камбријева, која удешава ту добрстворну представу, а после ње стиже гроф Валреа, који се удвара Фру-фру. Пробају нек призоре, које ће заједпо одиграти. При том пробању гроф Валреа пољуби косу жилбертину. У тај мах улази Лујза, види то, и са свим се збуњује. Фру-фру оставља Лујзу са Сарторисом, мужем својим, и одлази, да се обуче. Карактеристично је, што Сартори у тај мах казује Лујзи. Лујза. Шта недостаје овој кући? Сартори. Жена! Сартори казује Лујзи, да га Жилберта не воли. Још он у речи, а Жилберта долази у сјајном оделу, да иде у походе. У трећем чиву видимо Фру-фру како чезне за тиханом срећом брачнога живота. Са страхом опажа, да је кућаница Лујза освојила срце њенога синчића. Одлучује, дз. се махне свог досадањег живота. Дозива свога мужа и исповеда му се искрено. Али на своје велико чудо разабира, да јој муж, од како је Лујза у кући, слабо мари за њу живила ова овако или онако. У кући је највећи ред, а и мали ђорђе са свим се добро осећа. Фру-фру обећава, да ће она бити и мати и жена и домаћица. Муж јој одговара, да би је воља понустила за једну или две недеље дава. За тим окрене разговор на коње, које му је жена хтела купити. Фру-фру

са свим узбуђена одговара му, да јој „коњи не требају!“ При тим речима долази јој отац, Бригар. Сартори поздравља свога таста овим речима: „Жилберта је данас нешто нервозна!" Фру-фру заболи до срца, што јој муж њезину искрену наклоност сматра за просту нервозност. Бригар јој прича. да некакав Вилароел проси Лујзу. Тек што је отишао Бригар, долази Варлеа да се опрости. ВБему је писала Фру-фру, да одмах путује. С почетка не ће да га прими, јер је рада да изађе у шетњу са синчићем својим, али кад јој јави слушкиња, да ie ђорђе отвшао у шетњу са Лујзом: спопадају је немиле мисли. Дакле нема никога, ко би је могао спасти? Муж је одбија, отац је оставља, а детета јој нема дома. Прима Валреаса, који јој обећава, да ће отпутовати. Међу тим муж јој се враћа. Она му казује да Вилароел проси Лујзу. Муж јој се тргне на тај глас. То трзање њенога мужа мучи је сумњом. Она тражн од њега, да он сам рекне Лујзи да је просе. Муж јој испуњује ту жељу. Фру-фру за цело време овога призора не говори иишта, само оштро посматра мужа свога и сестру своју. Бол и туга савлађује јој срце, када чује, да Лујза не ће да се удаје: та она је цео живот свој посветила њима и маломе ђорђу. Муж јој се уклања. Она чини тешке приговоре сестри својој и у својој срдњи, љубомори и љутини казује, даје мало пре одбила Валреаса и молила га, да путује, сада пак узима своју реч натраг. Намера јој беше да се спасе. Хтеде да напусти свој дојакошњи живот, али нигде не налази наслона. И дете су њено отуђили од ње. Узбуђује се све више и више и у том свом великом узбуђењу вапије: „Бог ми је сведок, да сам се хтела борити .... али сада не могу !ввше, свага’ме вздаје.... Ако малакшем, имам права, да волим онога, који мене воли, и тотим нре, што овв ти... “

За тим наставља у највећем беснилу: „Отела си ми мужа, сина мога !... Отела си ми све ! . . Нека ти је просто. Пази добро на њих!“ После тих речи побегне у своју собу и затвара се у њој. Четврти чин збива се после шест недеље дана у Млеткама камо је Фру-фру побегла са грофом Валреасом. Сартори, ва глас о њеном бегству, разболисе, а кад оздрави, похита у Млетке, да се освети грофу, који му је част окаљао. „Фру-фру“ дознаје од баровице Камбријеве, да се Лујза вратила оцу њиховом. Спопада је нека сста, нека туга. Моли и преклиње мужа свога, да се не бије са Валреасом. Моли га за опроштење, што се могла посумњати у љубав његову. Стрепи за живот свога мужа. Преклиње га и небом и земљом и свачим на свету, што му је свето, да јој учини крај животу, јер је свему само она крива. Баца му се пред ноге, обухвата му колева. Муж је гура од себе и оставља је очајну. У двобоју Сарторитешко рани Валреаса. У петом чину опет смо у Паризу у сарторисовој кући. Дознајемо, да је Фру-Фру пала у тешку болест, да су је однели на добро оца њеног и да је сад дошла у Париз са Лујзом, која је отишла бпла к њој у Млетке, да је вегује у болеств. Лечвици су наредили да иде у јужне пределе. У Паризу јој јако позли. Она осећа, да ће јој|крај бити, па имч само једну једину жељу, да види свога сивчића још један пут и да тражи опроштаја од мужа. Жеља јој се испуни: грли сина, муж јој врашта, и oi а умире речима: „Фру-Фру, јадна „Фру-Фру!“ (Свршиће се.)