Застава

ЗАСТАВА

ИМЕНОВАНИ ПАТРИЈАРХ.

Имамо еада дакле вмевовавога ватриррха, а не вољом народа у смислу наших привилеги]а и у смислу државних закона и устава наше цркве гласом народа изабранога. °во је јединствен пример у скоро двеегагодишњој повесницч ваше цркве у овој држави! Ј Потомство ће овај догађај и ово време у повесници нашој жалосним словима забележити. Нисмо и нећемо да будемо песимисте, те да држимо, да је стародавно и скоро још једино право, које је народ као народ вршио, право избора врховне црквене поглавице, из наших руку за свагда одузето и изгубљено. Ко познаје историју народа, тај знаде уједно и то, да је свака сила за времена, и да народи, ако су и згњечени и потиштени, лако не умиРУ, и . У Дугом времену свсга живота долазе још до онога, што им је силаивлает јачега негда одузела. Најеклатантнији пример за ову нашу поставку пружа баш сама повесница нашег народа, а пружа нам га у најновије доба и судба наших данашњих господара, Мађара. И зато баш што имамо у сопственој историји доказа о будвојсвести и о беспримерној истрајности нашега народа, ми још не очајавамо о судби наше цркве и народа, него само жалимо тренутак, што је данас у животу наше цркве наступио. Ми смо још изодавна уочили стреле, што их је државна власт за аутономију наше цркве спремала, али живећи у уставној држави, и ослањајући се на своја привилегијама уеловљена, законима ујемчева и дугом праксом освештана права живили смо у тој нади, да ћемо се, ако и малени, у бедемима и кланцима тих права према претећој навали одржати моћи. А уверени смо, да би се заиста и одржали, да се није у нашој средини нашао Ефијзлт, који ће да покаже стазе и путање, којима се нашем праву за леђа доћи може. Да државна власт ступа са неповерењем нашој цркви на еусрет, томе се нисмо ни мало чудили, јер државна власт ни]е уопште пријатељ цркви и црквеноме животу, али да се у самоме крилу, и баш међу начелницима цркве налази људи, који ће слободу цркве државној власти да напусте, томе ве можемо доста да се начудимо. Но наша црква није стојала у обичном одношају цркве према држави, него је имала сво’а екс) епционална права, с тога се толико дуго крхало и ломило, док се није преломило на уштрб и штету наше аутономије. Уставна угарска владаузелаје на своју о/говорност, да саветује круни неконституцијоналан чин. И ако је ва сваки начин влада одговорна за овај корак круне, у овој ствари пада тим још већа одговорност на њу, што је сам кр. noi ерени с депутацији новосадске муниципије изјавио, да се Њ, Величанство дуго уетезало, да учини неконституцијоналан чин, али да су га његови саветници о противном уверили, и тако је влада ве само Формалну, него и стварну одговорност ва себе примила. Црква сама по себи има своју слободу, коју државна власт респектовати мора, а наша црква има jom и своја особита права, с тога ми стојећи на праву наше цркве не можемо ову повреду наших црквених и народвих права с муком и ћутањем прећи. Српски народно-црквени сабор би зацело противу овога своју ограду уложио, да му се за то прилике дало; у осталом већ у одлуци, коју је пре публиковава рескрипта донео, лежи ограда противу крњења аутономних права, противу повреде, која се у самоме вршку наше аутономвје догодила, те се под овим може разумети и сграда прствву самога наименован>а, кога је публиковање тек затим сљедоBBjio, дакле ограда nunc pro tunc. Но и кадгод буде народнога сабора, ми смо увереви, да ће се овај свагда протвву учињене повреде оградити, и своје одузето прбво рекламовати. И не само вредч; вништво цркве и варода, него сва-

ки поЈедини Србин, становник и грађанин ове државе мора се у своме срцу дубоко увређен осетити. Кр. комисар рекао је у својој беседи поеле публикованог рескрипта, да Њег. Величанство очекује, да се епископ Герман Анцелић од свиколиких, у свезу карловачке митрополије спадајућих сљедбеника гр. ист. вере и то како свештеничких тако и световних за трополита и српског патријарха призна, и да му се евако са овим доетојанством по цркви скопчано поштовање и покорност од свакога одаје. Лојалност српског народа и оданост његова према владајућем дому и сувише је позната, а да би се у ову и посумњати могло. Та лојалност је управо исторајска, традицијонална. И српски народ неће нигда са светлом круном у сукоб доћи, али ће и своја права свагда достојно одбранити знати. Нама је врло добро познато, да би само нашим непријатељима у прилог ишло, да се у српском народу створи Фактичан отпор против новог чина именовања и противу именованог патријарха, онакви како га дволични и безначелни сарадник „П. Лојда" себи замишља, Шта више свакога уверити можемо, да то бити неће. Али можемо и о томе уверити сваког па и саму високу владу, да она HHi'e у стан>у у срца српска улити љубав и поштовање према именованоме патријарху, кога је глас варода осудио и који противука-* ноничним начином, наслоном на државну власт долази на крму српске митрополије. Свакојако је то дело еавеств, оће ли и може ли ко известно лице за свога правога пастира и архипастира признавати, а савест је поље, на коме praetor non judicat, него је судија сваки сам себи, Покорност се може захтевати и изнудити, али љубав и поштовање неда се изнудити.ј Именовани патријарх може управљати митрополијом, али оће ли га предусре љубав његове пастве, и оће ли га пратити поштовање народно, оно право из срца извируће поштовање, то је ствар, о којој ће православна савест сваког појединог православног Србина имати да суди, На именованога патријарха пала је већ одавно грозна сумња, Љегова божићна поеланица од пре две године дана кипти од силних цитата, повађених из латинскога текста библије и из ритуала римске цркве, и то није никада опровргнуто. Је ли Авђелић на каквој клизавој, по цркву опасној стази, о томе не може судити државна власт него хришћански православни свет, Ми знамо много интересантних, управо пикантних ствари из живота Германа Анђелића, и нисмо их хтели обнародовати с тога, што смо и сувише деликатни били према достојанству једнога епископа. Те белешке почивају и дан данас у нашој архиви. Оне су најлешпа илустрација живота именованога патријарха, а људи се па ма то били и < ами епископи и патријарси једино по своме животу цене и уважавају. А у данашњем деветнајстом веку људи се мере и по томе, колико теже за »просветом и културом. Нарочито се то захтева од слугу божјега олтара, а пре свега од црквених великодостојника. Цаш варод показао је да уме много жртвовати за своју просвету. О свом новцу и о свом зноју подигао је многе просветне заводе, и тамо, камо је и сиромашак свој од уста заштеђени вовчић прилагао, не видесмо ми прилога епископа Германа, ма да га је народ добро наплатио и ма да црквено право учи, да епископима с тога богате дотације давати треба, што су позвани да добра чине и просвету дижу. Од свега овога не видесмо ми ништа, док смо с друге стране извештени били о многим скупоцепим даровима, што их je епископ Герман за друге сврхе чинио. А напредан свет и по овоме цени људе и одређује према њима меру љубави и поштовања. Ми смо осим тога уверени, да се државна власт вије у владику

заљубила, него да је он по свој прилици по цену великих обећања на рачун наше аутономије до данашњег свога положаја дошао. И сада наступа тренутак, где Анђелић мора да се одужује. А то је управо оно, што нас у голему бригу баца. Дао би бог да ми немамо право, али време ће, и то вајближа будућност показати именованога патријарха у правој светлости. Епископ Анђелић рекао је сам једном приликом да код нас наступа „Statskirchenthum c . Ато значи да је државна превласт поклопила слободу наше цркве. У таквим околностима стоји пред именованим патријархом ова алтернатива: или непрестано наслањати се на државну власт и тиме изневеравати се својој цркви, или, ако буде хтео у обрани црквених права државној власти опрети се, да по примеру патријарха Ивачковића, а по теорији, коју је он сам створио, умировљен буде. Ако буде прво, именовани патријарх понеће сам собом у гроб клетву народа, буде ли пак друго, може бити уверен, да ће народ бити последњи, који ће на то зажалити, јер док је скидање Ивачковића садржавало у себи повреду аутономије, пензионовање Авђелића не би тако сматрао, јер у њему не може данас гледати друго него државног чиновника, коме је извор његове духовне власти у државној власти, и коме држава оно, што му је дала, без повреде наших аутономних права слобо/но и одузети може. Перспектива дакле у будућност ваименованога патријарха ово је: или клетва народа после смрти, или још пад за живота. u

Угарска и њена српска црква.

Под тим насловом доносн градачки „Тагеспост* чланак од 19 јануара, који овако гласи: „Као што имаде приватних особа, које поседавају ретку умешност, да баш у данима своје највеће вужде товаре себи ва врат нове забуне, тако стварају и неке државе таку вештиву, да се баш у данима своје потиштености на све стране ангажују и овима припада у првој линији Угарска. Сретни дани мииистарства Тисиног, које му донеше последњи избори, већ се клоне крају. Земља се већ љуља под владивим вогама, фивавсије почвњу опет бриге задавати, десерција захваћа редове владиве странке, и ако сви знаци ве варају, настаће у Угарској опет она корупцвја, која је сваки пут проузроковала у земљи дуготрајну грозничавоет. И у том тренутку, у вајозбиљвијем, кога Угарска бдавна има да претрпи, ве зва Тиса ввшта боље, већ да започвње са српским држављанвма нов црквеви ковфликт, који не може викако овлаш ви лако проћи, ксји шта више под сваквм околностима мора бвти тврдокорав и чвје посљедице тек врло лако могу лрећи ва оно поље, ва коме и ва истоку престаје религвја а почиње велвка поли. тика. Наши чвтаоци знају тск ове српске црквене распре. Да би доскочила политичвој опозицији Срба, укловила је угарска влада још пре неколико годвва седог патрвјарха Ивачковвћа, и предаде његову фувкцвју владгци Авђелвћу, млађем човеку, који је радо вољан, да за повишење своје владичанске моћи и ограввчење црквене автономвје потпомаже политичне цељи Угарске. Да ли је Угар ска за ту меру правомоћва или ве, то није за лајиве још разбиетрено, ма да су црквени и државни правввци због тога силво мастило потрошили; али то стоји, да је она учинила велику политичну погрешку, која би иста така остала, све да се формално и налазила у праву. Јер српски народ дође у грозвичаво и спремаше се за отпор. Он искаше сазив сабора; Тиса одбијаше то Он уложи у својим синодима свечани протест; ови буду затворени. Али на послетку синоди не могаше бити просто укипутии једаомсе мораде и конгрес сазвати тако да је стање угарске владе доста критично изгледало. Тада јој судба још једном пружи изласка из овог самовољног теснаца. Стари Ивачковић умре, функције Анђелићеве, који је поред првога само Еао администратор деловао, престадоше саме од себе и Тиса могаше предузети нов избор, без да му је вужда била, да се малодушно ватраг повуче испред својих српсквх протввника. Па то се в збвло, али тако одвећ невештим начииом, да је

конфливт, који је посдедњим издахом патријарха Ивачковића могао свршеп бити, сада захватио много дубља корена, него икад до сад. Два пута је сабор патријарха бирао, два пута је изабранима одречено потврћење, ма да је физична старост ових избраника пружала нужна јамства против каквих изгреда. По трећи пут се сабор морао састати, али не, да на ново бира, већ просто да чује, како је сад патријарх наименован. Па ко ће бити тај сретни именовани? Нико други већ онај Анћелић, чије је наименовање за администратора бацило буктињу узбуђења народ српски, онај исти Анђелић, за кога угарска влада свим напором при она два пређе сп менута избора не могаше набавити више него смешву мањину гласова, Анђелић, за кога се дапас без претеривања може рећи, да он није повереник, него неповереник српских црквених општина у Угарској. Тиса тврди, да има права на именовање, јер два ивбора не могоше до резултата успети, аСрби му поричу то право. Дакле опет предстоји распра о српском црквеном уставу, и опет мора непристрастав посматрач доћи до тог уверења, да угарска влада чиии велику погрешку, ако из можда нејасних параграфа српског црквеног устава узима оружје против живог права у садашњости. И кад би Тиса не један пут, већ десет пута био у праву, да у таком случају избора супститујише наименовање, то би му опрезност налагала, да баш данас то право неизвршено остави, данас, када најмања кап може препунити чашу и када једна једина п грешка не ће моћи за толико година залечити ковфликт.* (Један пасус, што овде долазн, изостављамо. У.)

Бокељско-херцеговачки устанак.

Да српски свет има сваки дан прилике, да из овог листа разабира, шта се све збива на југу и југо-западу Аустро-угарске монархије, сваки бисмо дан могли дотичне рапорте почињати речима, да се бокешкохерцеговачки устанак шири, и то како □ростором, тако и жестином својом. Сад већ нема више сумње, извесно је, да је устанак и ју i озападни кут Босне захватио, и можда ћемо за који дан бити принуђени, да овој рубрици дадемо пространији наслов. Да ће устанак и Бссну захватити, то се могло знати не само по досадашњим вестима, које казиваху, да је и онде крвца из земље проврела, него судити и по општим приликама, каке су у Босни поносној настале. од како је окупаторка почела онде вршити „јевропски мандат." Богату Босну сматрало је Аустро-угарско чиновништво за Елдорадо, где се надало, да ће до миле воље моћи задовољити пожуду своју за „земним благом“, те је својим поступцима доводило народ чеето до крајности. С тога је врло разумљиво, што се из Брода јавља, на име да тамо приспевају силне породице и ОФицира, што служе у Сарајеву и другим варошима босанским. И у Босни се дакле, где терен за устанак није тако згодан, као у Херцеговини, чаша стрпљења прелила, и народ, дотеран до крајности стрпљења, одмеће се у гору и планину, да последњим средством покуша одбранити потиштена си права, права народна и човечанска. Ако се Боена разбукти пламеном устанка, нема сумње, да се не ће онде бојак бити свом жестином распламтеле страсти, јер Херцеговину су до некле штитиле и саме врлети њеие и забитост положаја, а од неситоети и грабљивости туђе чувало је сиромаштво њено; али као Босна, тако ваља да ни једна земља под овим небом није страдала. Ако дакле бокељско-херцеговачком устанку и Босна придружи, онда ће то бити догађај, који може имати недогледних последица. Да богме, да те последицс не могу бити по свакога добре, алп по кога буду зле и пагубне, нека сам себи припише. * n H. Сл. Преси* пишу из Котора ово: „Билаби обмана, гад би ко држао, да се отпор против увађања обранбене дужности ограничава само иа северни део которског овруга. Опћине УблииЛеденице, које Рисну припадају, па и целе опћине Ораховац и Камено, које Каштелповом припадају, са становништвом од 2255 душа, такође te прикључише покрету, Па и с обзиром ва те окодности немамо јасне слике о ситуацији у нашој

„ЗАСТАВА" ишази редовно: средох, петвом, неделом, на целом та<sasy, а уториивом на по табака. ЦЕНД ЈЕ ОВА ea Аустро-У гарсву; иа целу годиву 14 ф а 34 ло годиие у Т’ _ • oa четврт године .... 8 i 50 . ™ 1 иесец 1 ф.‘ 20 и. 3 а Србију ( r сревру). iu годину 35 дин. на noia године 17*/ хив на четврт године 9 дииара. ’

БРОЈ 8. v .. Z ~ '' . У Новом Саду у среду 13 (25.) јануара 1882. ГОДИНА XVII.

ОГЛАСИ рачувају се по 6 новч. од свакз врсте оваких ситних слова за жиг плаћа се по 30 новч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а претплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ у Иови Сад. РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.