Застава

ЗАСТАВА

ЗНАЧАЈ ПРОМЕНЕ У СРБИЈ0И.

Ј Србији се догодилд тако рећи у тренутку огромна вековна промена: српска народна скупштина прогласила је једногласно кнежевину Србију за краљевину, и кнеза Милана за краљ а С р б и је; владалац је примио нов наслов и државе и свога владалачког достојанства, и исти дан је еам заклетву верности положио, и од војске је узео. Као што се поговара, свечаност крунисања обавиће се у ииторијском манастиру Жачи, и то на Цвети, као на дан другог устанка Србије под првим Обреновићем. И ако се од давна поговарало, да у Београду на то иду, да и Србија, као оно и Романија постане краљевином и владалац ј°ј краљем, ипак је извршење те намере и за остали и за српски свет изненадно доптло, и у таком случају није, а особито за Србина, који је ван Србије, тако лако промену ту основно оценити, и замашај јој означити. Но како нам је публицистична дужноет, да положај свој према тој промени заузмемо, то ћемо сад ту дужност у главним цртама испунити. Онај обзир, који нае је заустављао, да се у течај раеправа у београдској прзси о овакој промени мешамо, и сад ћемо имати пред очима. Сгвар се тиче више српског народа у Србији, његови првака, и његове пресе. Њин је суд у томе меродаван. Осимтога политична стравачка борба између странака и њин.ј јавни органа у опште тако је страсно вођена, да нисмо заумесно налазили, мешати се у ту борбу, која се, по нашем мишлењу, ни с једне стране није кретала у правом или бар безпристраснијем правцу. Но сад су у најновијој промени све стр нке сложиле ее, јер је спољашњи израз једноглаено учињен. Премда по искуству једногласност немора увек значити иунутраш Љ У једнодушност особито у деликатним питањима, то се ипак једногласна воља српске народне скупштине за општу вољу не само народне скупштине, него и народа сматрати мора. С тога ма шга ми о тим историјским насловима и начелно, и у погледу будукег народног политичког и културног развитка, напретка, и усавршења мислимо, ми се сад уздржавамо о томе говорити. Овом приликом неможе нам се друго, него предусрести промену са најтоплијом жељом, једногласно закључење српске народне скупштиве не еамо Србији, него и српском народу на балканском полуотоку од кориети буде. Данас су народи, оеобито којинародно јединство још није конеолидовано, у искушењу: да услове народног ујединења, ојачања и спољашње слободе предпоставе условима унутрашње слободе. На том су пољу и саме странхе великог и проевећеног народа немачког због народног ујединења спуштали заставе за унутрашњу елободу. Али се само они народи ниеу за таки поступак кајали, који су зајиста тим путем и правцем дошли до могућег народног ујединења, и који по ујединењу подигоше или подижу опет заставу за унутрашњу слободу. Много зависи и од начина у поступку. С те етране неможемо а да не замеримо, да је српска народна скупштиниа у овакој важној ствари тако на пречац поступила, и то противу смисла устава. По 89. члану устава решава велика скупштина питања веће важности, (под 4.) а и онда се сазива велика скупштина, „кад кнез нтђе за потребно, да саслуша велику народну скупштину о каквом питању од ванредне важности на (ваљда за)земљу.“ Где је пак питање од „веке важности", где ли је питање од „в анр е д н е важноети за земљу,“ него кад је реч о промени наслова, дакле тиме и положаја и значаја поглавице државне? Устав познаје само „књаза“ и то „српског" чл. 11. устава. Посланици полажу заклетву, да ће: „устав верно чувати“, и дч ke „опште добро књаза и народа пред очима имати." По свему томе само је велика народна скуп штина позвана и власна наслов владаоца и уетав у томе променити. То није учињено, дакле с Формалне стране није коректно правилно. Друго, промена је учињена у невреме.

Учињена је у времену, кад је Бонтијев и генералне унчје пад велику штету Србији причинио, јер ма ггта се пискарало, бике, и то велике штете. Та ено сама бечка стара „11реса“, патронка српске владе, у чланку о новој промени у Србијп, у свом 66. броју од 7. марта п. р. пише: „Даље има баш сад заседавајука екупштина још један низ тешки иредлога, међу њима поравнање са правним наељедницима „друштва уније генералне"; одобрење буџета за годину 1882. и иапоеледку на прагу је и велика скупштина, која ke саветовати се о промени устава. Све те парламентарне борбе млого ће лакше за руком ићи под уздижућим утиском новоствореног краљеветва, него што се по последњим догађајима у скупштини могло очекивати.“ Зар је то моменат, тренутак за теко важан историјски чин? Но има и треће нешто, што је још важније. Ено како сваћају непријатељи народа српског, а пријатељи српске владе ту промену. „П. Аојд“ пише, да: „они (у Србији) не само у сФеру наше монархије несмеДУ унадати, и не само своје аепирације онде ограничити морају, где се легитимни интереси Аустро-Угареке развијају, него и да у свим оним случајевима, где је Аустро-Угарека позвана, да заједно одљу чуј е о облицима истока, и где треба савладати опреку, која се показује међу условима конзервативне политике и панруеке револуције сви се само у пратњи, или Hi страни ове монархије морају наћи.“ Је ли сФвра монархије и Боена-Херцеговина? По „П. Лојду“ за цело. Докле се проетиру „легитимни интереси“ Аустро Угарске на балканском полуотоку? Бечка стара „Преса" каже: „С обзиром на унутрашње страначке борбе последњег времена краљеветво ће с већим ауторитетом опирати се нелојалним тежњама „реакцијонара“ и „радикалаца“, него што је то смерном гаслову кнеза могуће било.“ За то ли дакле промена? „Б. опште новине“ пишу: „Панславип стичкој опасности опет је једна од жаокл му одузета, кад је Србија задовољена. Њеним узвишењем на краљевство постаје нова пукотина у панславенеком ланцу. “ Но ако јој Боена Херцеговина не припадне, онда остаје пукотина не у „панелавенском“, него у „српском ланцу“. Па шта би значило онда краљевство Србије? И „нова сл. Преса 1 * држи,да је разлог за ускорењеузвишења „Милановогстања“ могао тај бити: „да је Пироћанчев положај усљед срушења париске генералне уније и гласова о великим губитцима Србије, био нешто потресен, и да је требао поткреплења.“ Овако тобожни пријатељи Србије мисле о постанку и значају промене у Србији. Питање дакле о значајности промене по српски народ и у Србији и на осталом балканеком полуотоку своди се на то: да ли ће узвишење наслова достојанства и Србије и владаоца јој бити наслов и услов повишења српства на балканском полуотоку, што би био уелов опстанка не само Србије, него и балканског српства или ће оно баш поетати граница и препрека томе? Ако је прва мисао зачело и начело краљевине српеке и краљевеког наслова владазца —онда, али само онда може посгати промена благословена. Иначе би само повишење трошкова настало, што би за Србију штетно било. Оволико о значају промене у Србији при првом утиску њеном.

Положај Саса.

Под тим насловом донеле су „Кроншт. Цајтг.“ у свом 24. бр. о. г. чланак, који ради своје важности у целини саопштавамо. Чланак тај гласи: „Бура, која је крајем прошлога месеца приликом дебате о диспозиционом фонду у угарском парламенту беснила о саском питању, прошла је; таласн узбуђења стишаху се и са мирним размишљањем може се ватраг погледати и испитивати, шта бура износи на површиму из дубљина шовинизма. Резултат тог испитивања свакако се не испла-

ћује, бар пије одвећ мио; ва против могу се Саси, да! не само ови, него сви Немађари, који се верно држе свјоје народности, само са болом сећати оне буре, Тешко се наиме може и узети, да је г. Тиса ову изазвао, да би у раздраженостп шовинизма лакше спасао диспозицијони фонд; тако кућевно средство, и ак7 није увек остало без употребе, не би било достојно министра-председника. Много већма се чими, да се запаљива материја у парламенту тако била нагомилала, да би требало само једне искре, па да се сви духови pro и contra распламте. Као што рекох, за НемађареЈје та ствар непријатпа. „Не треба да се г. посланик чуди, што смо ми сви једне мисли, да Угарска припада Мађарима, и да само једна мађарска држава постојати може" тим речима је угарски министар-председник завршио ону дебату. Чујте ви 9,820.700 Немађара! Чујте ви Саси, Немци, Румуни, Грци, Срби, Словаци, Рутени итд. итд.! Чујте: „Угарска припада Мађарима", (којих има 5 1 /« млииона)!! Ако угарски г. министар-председник изговори овај став, ко ће онда од Саса и других Немађара бити у неизвесности о оној у §. 1. зак. чл. XLIII. и у уводу зак. чл. XLIV. од 1868. законом зајамчепој „равкоправности свију грађана Угарске и Ердеља у грађанском и политичном обзиру?" 0 томе неће нико ваљда бити у сумњи; јер „Угарска припада МађаримаЛ Против истинитости овог става говори историја знатну реч; па и државни закопи не стоје у сугласу са оном тврдњом; при свем том иште г. Тиса да му се за ту изреку потпуно верује и нико не сме томе противно говорити, јер мисли r. министар-председник: „Сажаљевам, ако г. посланик држи, да којој влади за таку акцију стоји само преско звање на расположењуЛ И ако би у пркос тој аподиктичној изреци г. Тисе било код Саса какве сумње о томе, да ли да имају каква поверења у садањем мивистру председнику, и да ли да они за њвхову ствар што год могу ишчекивати или не, то растерује г. Тиса ту сумњу, пошто каже: „Но да ја према таком схваћању нисам искао поверења од таке господе, нити иштем, нити очекујем, то ће тек свако држати за природпо, а ие може замерити. Ја желим себи и очекујем свакако поверења ердељских Саса према мени, али понајпре морају Саси истискути из своје средине оне, који се ва супрот стављају угарској државној идеји.“ У садањем саставу Саса не иште он од њих дакле никаква поверења, никакве љубави, никаква првјатељства. То важи исто тако за невине, као и за повине (- ако такових и против нашег знања има.) Али обазримо се међу Сасима за државним непријатељима, за онима, које би ми по жељи министра-председника требали да истиснемо из наше средине, па да се додворимо његове милости. Ми исте ие можемо тражити између медиокритетима или још дубље, јер ако је у тим слојевима државно непријатељство скривено, тешко би исто допрло влади до знања, јер би то државно непријатељство било са свим без значаја. Ми се дакле морамо обазрети по нашим капацитетима и вођама. Међу овима нема ни једног јединог, коме би се могло са разлогом пребацити државно пепријатељство, нема ни једног јединог, кога би ми морали или у праву били да искључимо из наше народности. Наши капацитети и вође, Саси од чисте крви, као што је Заји, то су на против највећи пријатељи државе; јер они се храбро заузимају за правицу и свака државна ствар, дакле и угарско држављанство мора бити основано само на правици. Са златвим словима стоји написано на краљевском двору: „Јиstitia est regnorum fundamentum." Ако je г. Тиса искао, да се когод искључи, ваљда тек није ту мислио наше вође? Зар да ми из жаше средине искључимо најбоље Сасе, браниоце наше народне ствари, паших пр а в а ? Зар отац да одбије своје дете, брат брата, а пријатељ пријатеља? Зар пре нема милости?! Тако смишљање морао би одбити сваки добар Сас. Сас може мпого трпети, он је врло дурашан, али неверан својим пријатељима, својим добротворима, то бити не може, па ни за највећу милост. Цена је одвише висока. Али и ми не иштемо никакве милости: ми иштемо само признавање наших права! Па где је онај Сас, који је ставио така изискивања, да би га окривити могли са државним непријатељством ? Шта у опће ишту Саси, што им већ у закону није ујамчепо? Та они ишту само неповредљивост автономије; слободну употребу свог матерњег језика у цркви, шк 'ли и код власти: право располагања са иметком народког унивезитета у

смислу §. 7. зак. чл. XII. ех 1876, на кратко правичноет. У свему томе не може се опажати државно непријатељство; па ипак се то пребацивање чини? Баш с тога се налазе Саси у таком положају, да не могу бити без својих бранилаца, и они се морају радовати, кад такових имају. Они не могу ове награђивати, јер немају никаввих диспозицио■их фондова, а баш тим браниоцима није ни стало до награде. Али једно ће Саси на сусрет однети својим заступницима, а то је поштовање, захвалност и поверење за свагда. Саси неће заступнике 'своје ствари искључити, него ће их у своја срца усадити. Они ће то чипити не из државнот непријатељства, већ из љубави према домовини, јер Саси сматрају у браниоцима своје народне ствари такоће и браниоце државних основних закона и отаџбипе.

Бокељско-херцеговачко-босански устанак.

После друге и последње концентричке експедије, што је предузета била против устаника у Улоку, нема никаких важнијих вести с бојног поља устаничког; као да су војене оперзције са свим обустављене. И збиља јееу. Вели се, због тога, што је у оним тамо крајевима настало доба, где бора-ветар силовито душе и киша изобиљно пада, те је војсци свака радња отежана. Али што смета једној страни, не олакшава посао ви другој; услови су једни исти за сваког. 110 не <*амо да је војена акција обустављена, него се чак поговара, да ће војска због природних непогода и сваких других неподоба морати напустити позиције, на којима устаници од пре беху, јер јој, веле, врло тешко пада, одржати их, на њима се исхрањивати и сваким другим потребама снабдевати. Ма да је тешко веровати, да ће позиције, које су толико жртава стале, бити олако напуштене, осим ако томе врло важних разлога и врло велике нужде и невоље има, ми и пак региструјемо тај глас, јер је врло карактеристичан. Познато је, како је у свет пуштен глас, да је бокељско-херцеговачки „главнокомандујушти,“ ђен. Јовановић, био противан томе, да се операције против устаника почну, пре но што пређс време бори и киши, но за што је био противан, то је остала тајна. Полуслужбени пак бечки дописник аугзбуршких „Општ. Нов.“ открива сад вео с те тајне. „С разлога високе политике“, пише дописник, „којима се у њихову основаност не може сумњати, био је ђен. Јовановић из Бечч упућен, нека што пре операције започне, не би ли се тако устанку за рана крај учинио. Истина бог, да су жртве веће, али оне морају бити принете, да се не морају можда још веће приносити.“ Какве би биле те „веће жртве“, што се ту помињу, то дописник не вели, а нами овде није до тога, да их истражујемо, али морамо констатовати, да се херцеговачко-босански устанак већ толико дојмио срца правдољубивог и слободоумног света, да се озбиљно почиње помишљати и јавно расправљати, како би се оном напаћеном народу могло помоћи. Јавили смо већ, да „Женевска међународна лига за слободу и мир“ спрема проглае на јевропске народе, у ком ће искати, нека се еазове јевропски конгрес, па нек он реши херцеговачко-боеанско питање. Но од отога је много значајније, што руски листови. особито они, што су разглашени као игњатијевови органи, што и они исто ишту, што и женевска лига. Тако је исто веома знаменито, што слободоумни инглески листови, дакле листови, који с данашњом севџемском владом иду једним правцем, што исти пишу, како Гледстон иде за тим и хоће да предложи, дасе пред јевропскимтрибуналом расправи положај Босне и Херцеговине. Чл. 25. берлинског уговора вели изреком, да Аустро-Угарска има те покрајине посести и њима управљати, али да их ни по што себи не сме присвојити; по томе дакле Јевропа има права, да надгледа, како се у тим земљама управља. По што су пак јевропске силе ради свог рођеног интереса документовале своје право, што га у Мисиру и над њим и-

„ЗАСТАВА* шиази редовно: срвдом, петком, надељом, на целои табаку, а уториивом на по табака. ДЕНА ЈЕ ОВА 8а Ау етро-У гареву: ea цмгу голину 14 ф. в. «а по голипе 7 ф. ц. иа четврт године 8 ф. 50 н. нд 1 месеп 1 ф. 20 ■* За Србију (у сребру). «» годину 86 хип. на пола године 17*/ s хка, ма четврт годиие 9 динара.

БРOЈ 331 у Новом Саду у петак 26. Фебруара (10. марта) 1882. ГОДИНА XVII.

ОГЛАСИ рачуиају се no 6 иовч. oi сваке врсте оваких ситиих слова за жиг плаћа се по 30 новч. свааи пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а претплата и огласи адмипистрацији „ЗАСТАВЕ у Иови Сад. РУКОПИСИ не враћају се патраг. Поједини бројеви стају 10 вовч.