Застава

мају, тв ту земљу отргле из искључивог уплива инглеског и Француског, то Гледстон хоће Босном и Херцеговином да покаже средњејевропским силама, камо може одвести. кад се једнострано примени начело јевропског надзора, што те силе не даду, да се у Мисиру употреби. Ма да ни на једној позорници устанка нема великих догађаја, ипаксе омањи сукоби тако рећи сваки дан догађају, осибито у Кривошијама. Кривошијски устаници никако не даду „аустријанским козама“ тако они називају Аустро-угарске војнике мира, него их непрестано задиркују и из згодних позиција својих узнемирују. ♦ Вести, што у Будапешту с устаничког поља стигоше, јављају, да је један од устаничких вођа, Фазић, ухваћен и у Улову иа смрт [осуђен и погубљен. Осим њега, веле, да је Аустро-угарска војска ухватила још осам устаника. Из Билећа јављају 21. о. м., да су се задњих дана устаничке вође састајале у Орлинама, један сахат хода далеко од Билећа. * „Н. Сл. Преси“ пише њен которски дописник, како су бокељски устаници 11. о. м. са леденичких висова ударали на предње војничке страже, што стоје око Леденица. Војска је како из леденичког градића, тако и са врха Гребена пуцала нањихиз топова. Прави бој почео је тек око по дне и трајао је до мркле ноћи. Васколика леденичка посада, три сатније од 3. пољско-ловачког батаљуна, била је у ватри. Пред вече устаници су се повукли са својих позиција испред Леденица у склонитије иза Драгошева села. Од војника су се двојица лако обранила, Фебр. 13., пише исти дописник даље, тек што је једно војеко одељење из Леденица отишло, да измени предњу стражу пред градићем, кад али устаници, који су између Драгошевог села и оближњих шума распоређени били, оспу ватру на њ. Војници нису могли добацити пушком до устаника, те изменувши на брзу руку стражу, врате се у градић.

Политички преглед.

Познато је, да fie се сабор Троједине Краљевине 2. марта састати. Како „Агр. Цјтг" дознаје, сабор fie расправити земаљски прорачун за ову годину, и то мораБе га на брзо расправити, јер садашњи индемнитет истиче влади 31. (рим.) марта. Даље ђе сабор бити позван, нек изабере и изашље краљевински одбор који fie с истим таким одбором угарског сабора имати копачно да уреди државоправни иоложај Реке. Осим тоса, можда fie му још какав законски предлог од мање важности бити поднет; да га претресе. Крај свега тог, што је уг. зеиаљски сабор прегао, да прорачунску расправу што пре доврши, опет се она све веБма одуговлачи. Скоро пуну недељу данатрајала је тако звана расправа о корупцији, што се при претресу прорачуна министарства комуникација заподела. У суботу је при претресу прорачуна министарства трговине и пољодељства такође поднет предлог, који даје повода живвм расправама. Гр. Јевђен Зичи, један од млађих заступника, који свпјим подвизима за напредак индустрије у Угарској има захвалити за свој мандат, предложио је, нек се изда закон, да се не само свеколике ?потребе угарске државе, него и тридесет постотака од опреме заједничке војске подмирују производима угарске индустрије. Предлог су врло многи посланици потиисали, али министар трговине још

истог је дана показао, да се та мисао не да у пракси извести, а и поједини маџарски листови врло се хладно о њему изражавају. Ма да је веБи део саборских чланова потписао тај предлог, опет Бе он јамачно битн одбачен, јер против њега имају уставни приговори. Угарски сабор на име нема права, да једностраним законима нешто установљује, што заједничком војеноме министарству намеће обвезе, што се тиче његове упправе. Познати „Drang nach Osten“ никако не да Немцнма мира. Берлинска „ђерманија" доноси допис нз немачке босанске насеобине „Винтхорста,“ не би ли осладила Немцииа да се у Босну селе. У допису пише: „Насеобина има свештевике, привремену цркву и сад Бе се градити јежовитски намастир, који Бесе старати за школску наставу. Овде се населило веБ скоро 200 немачких католичких насељеника, а у бербирском (новоградишком) срезу имају преко 2000 католичких породица босанских. Добро би било, да више насељеничких породица спрегну, те заједнички да накупују земљел Даље се вели: „Херцеговина, особито пак устаничка област тако је далеко од насеобине, колика је год рајнска област, те с тога и не осеБамо готово ништ од устанка." Најпосле се вели: „Насеобина је 1879. и 1881. год. добила припомоЕ у накнаду за штете од елементарних непогода." Из тога се види, какву си је окунаторка мисију наменила у поседнутим земљама. То ваља да тек не може допрннети задовољству народа у Босни и Херцеговини. Што се одавна поговарало, збило се у понедељак, 22. Фббруара. Србија је проглашена за краљевину. Ми Бемо овде да прикажемо Формалну, спољашњу страну тог догађаја, како јена име текао. у скупштини у прнсуству свију министара прочита скупштински председник преддог, који гласи, да се Србија „на основу старих историјских права земаљских" прогласи краљевином. По што 'скупштина једногласно усвоји предлог, позове председник скупштинаре. да сви скупа отиду кнезу, поднесу му закључак свој и ивразе жељу своју, да прими краљевски наслов. Кнез Милан, дочекавши с кнегињом и кнежевиБем скупштину, изјави, да испуњава жељу, коју народна скупштина у нме народа изражава, те прима краљевски наслов. По што се скупштина врати у своју дворану, потпредседник скупштинскн прогласи Србију за краљевину под владом српскога краља Милана I. Одмах сви скупштинари подпишу дотични акат и одмах га поднееу владаоцу на потврду. По што је владалац акат потврдио, довршено је било у скупштани проглашење Србије за краљевину, у 1 сах. после по дне искупи се сва војска, што се у Београду налази, пред главном касарном. Ту је краљ поздрави и ословв, уверавајуБи је о евојој краљевској милости, и предразавијеним заставама српским положи јој заклетву. На то се и вој’ска по свом обичају закуне краљу. Војска поздравн краља трократним бурним ускликом, па по што је испред њега продеФиловала, разиде се по своји станови. Још истог дана у 4 сах, после по дне предао је Аустро-угарски посланик, гр. Кевенхилер, са посланичким тајником, Пинтером, на свечаној аудијенцији акат, којим Аустро-Угарска признаје Србију за краљевину и владаоца јој за враља. По претходнии вестима вест, KOj’a их потвррује, ј’ош није до нас допрда то су исто у уторак 23. о. м. учиниле Русија, Инглеска, Француска и Талијанска, а ни остале државе не Бе изостати с признањем Србије ва краљевину.

На српској народној скупштини интерпеловао је 18. о. м. скупштинар, свештеник Милан ђуриБ, председника министарског савета и миннстра иностраних посдова, М. ПироБанца, због српских грађана, Јоце Синђелића и Ст. ПоповиБа из Ужица, што су их Аустро-угарске власти у Босни гониле и затварале, те пита, је ли министар што тога ради предузимао. Интерпелација је достављена министру. У истој седници прочитан је кнежевски указ, којвм се председник министар иностраних послова овлашБује, да поднесе скупштини на одобрење конвенцију о пловидби на Дунаву, закључену с Аустро-Угарском. Од 19. о. м. држи скупштина седнице и после по дне, да би што пре посао свршила. У седници 19. Фебр. интерпеловао j'e поп Павде РадивојевиБ министра унутрашњи послова због његовог президијала, који је „Срп. Незав.“ донела, а који j'e подобан, да полицијске власти подстрекава противу једне класе српских грађана, противу свештенства. Интерпелација је достављена миннстру. У истој седници претресен је у специјалноЈ’ дебати општински закон и усвојен до 27. чл. Koj’e по владином нацрту, које с изменама. У допуну онога, што j'e до сад јављено о српском жељезничиом послу, има „Н. Сл. Hpeca r од свог париског дописника подробнији извештаЈ’, за који вели, да j’e автентнчан. „Погодба је,“ вели се ту, „учињена с Ј‘едне стране између париског синдика и српског министра Финанcnj’a, с друге стране измеЕу овог последњег и групе банака, у којој су Контоар д Есконт, банака аустријских земаља (Oesterr. Landerbank) и угарска земаљска банка (ung. Landesbank.) Разне уговоре потписали су дотични у Паризу. Погодба Бе пак тек онда важити, како је с једне стране париски трговачки трибунал потврди, с друге стране српска влада, евентуално српска скупштина одобри погодбу свог министра Финансија. До сад још није решено, хоБе лн ствар безусловно доБи пред скупштину, j’ep у српскоЈ' влади превдађује мишљење, да је евентуално доста владино одобрење. Речена дружина банака основаБе »Друштво за грађење и експлоатац«Ј'у српских железница“. Акцијска јој главница износиБе 15 милијуна динара, од чега Бе се у први мах 50 по сто уплатити, дакле 7.5 мил. дин. Где Бе друштву седиште бити, то је остављено, да се доцније реши; „у виду имају“ Беч или Пешту, евентуално Базел, а Базел за то, што је неутрално земљиште. То друштво прима како српске железничке обвезнице, тако и грађење српских железница и промет на њима. у први мах не Бе друштво ни своје акције издавати, јер су нсте веБ уписане, нити се намерава, да се српске обвезнице за сад взносе на траг; друштво Бе шта више те обвезнице винкулисати, а на темељу истих издати своје сопствене обвезнице, јер се мисли, да Бе ове лакше про Би. Конгоар д’ Есконт веБ има много од своје по највише инглеске и шва)’царске клиЈ'ентеле многе приј’аве како за учешБе у оснивању друштва, тако за друштвене обвезнице; даље имају учешБа неке немачке банке, које су у свези с групом. Угарска земаљска банка учествује уоснивању друштва са 10 по сто и у след те погодбе раскинула је свезу са ђенералном Упијом. Шгосе тиче грађевног уговора, учињене су неке незнатне измене, које је граревно подузеБе одмах усвојило. Мисли се, да Бе како париски трговачки трибунал, тако и српска влада још ове недељедонети одлуку«.

ЛИСТАК. ИЗ ПОЛУПРОШЛОСТИ.

Једна добра кондиција орпска и читање Крал>евића Марка. На великој школи био сам у Бечу. Има тому сад двадесет и нека година. Сирома ђак бејах. Имао сам стипендију, али Беч велик а ужитак скуп држао сам зато и кондиције, те лепо крај с крајем хватао. Баку сиромаху у Бечу чисто сване, кадму кондицију нађе ко. Тако је било и мени. У оно доба кад би ђак из наших крајева на велику школу у Беч пошао а не имао онде ни пријатеља ни знанца нит откуд препоруке на кога чим би у Беч стигао, најпре и најпре упутио би се и отишао тамо у „С рбску кафану*. Та кафана србска, са б у Бечу. била је тихо, каткад богме и бурно пристаниште и прибежиште Србима ђацима, нарочито јуристама. Ту би се познали са Србима Бечлијама, који нас лепо примаху и, ком требаше, кондиције налазише, те многом и многом осигураше ужитак и опстанак, докле који на великој школи бијаде и школоваше се. И мене је прво и прво пут одвео у ту кафану, кад у Беч одох на школе. Ту на први мах место да се с ким упознам мал-не награисах! У поменутом називу кафанином, позлаћени слови исписаном, запео сам одмах био за оно б у речи србска ја новајлија вуковац у оно доба, занет за правопис вуковски, занешенији можда нег многи данас од оних, што носе широка обода клопаве шешире!

У Бечу где Вук живи па тај придев србски са б чинио ми се тада грех вапијушти!... Газда од кафане имаде доста муке, док је мене и још друге са мном новајлије фонетисте стишао и ублажио, говорећ нам да је он -тај натпис тако затекао, кад је кафану узео... Ал што му драго. Познздох се ја ту с многим те многим Србином, који ми после те како пријатељеваху. Из те кафане дошао сам ја до кондиција и могадијах поеле учити по вољи свакога ср пски са п ко је год у мене тога хтео и затражио. * * * Једног лепог дана нађем се ја с новим једним знанцем својим Србином, г. Ј. Михајловићем, тадашњим чиновником аудиторијатским. Би-л ви, рече ми, добру једну кондицију ? Бих, како не бих, одговорим му ја. Хајдете са мном! Хајде! Обрадован том добротом његовом, нит ја њега питах куд ни камо, ни кога да учим ни шта већ, часа не часећи, похитасмо брже ја нег он. Кроз узане сокачиће, па онда кроз неке још уже пролазе, кроз авлије кућа грдосија, доспесмо за час у једно, у онај махучиними се, највеће зданије у Бечу. Из уског сокачића зданију том са страга уђосмо у двориште. Кроз отворену капију пак пред нама, која води на поље на пијацу с друге стране, смотрим ја двојицу војника под

пушком и бајонетом, где стражаре и онако стражарски један другом у сусрет крстаре. Жаснем се мало на то, ал још не питам куда ћемо ни кому ћемо. Попнемо се по доста тескобним степенима, у углу једном, у први па у други па, чини ми се, и у трећи кат зданија оног. По дугом мра> чном ходнику, по којем мимо нас у тај пар пролазише војници, ко с протоколом ко с актима под пазухом доспесмо на послетку до једних повисоких врата. Мој вођ куцне на вратих; изнутра чусмо јасно: Херајп! Уђосмо у једну пространу дворану, канцеларију. Омален, покрупан официр, с јаком полузлатном, седио крај стола па писао. Устаде, приђе к нама ближе и рукова се с мојим знанцем вођем. Овај ме прикаже њему ко сам и шта сам и да сам онај и онакав, каквог је наручио да му доведе. Ја се убезекнуо, па ни речи да речем. Откуда сте, господине, запита ме официр, на немачки? Из војводине Србије, одговорим ја онако, право да речем, уплашен. Јесте-ли ви Србин? Јесам. Знате-ли српски ? Знам. Е па лепо, а ви ћете добри бити па ћете мене учити српски. С драге воље, додам ја и поклоним му се. Углавимо час и у које дане да му долазим. 0 хонорару пе би речи. Понуди ме да седнем. Седе и он, седе и мој вођ. Стаде официр мене запиткивати час ово час оно. Једва се мало приберем и осло-

бодим и начнем одговарати на питања му, како знадох и умедох. Највећма ми у очи паде, што потање распитиваше о Далмацији, о Боци-Которској, о тамошњем народу нашем и т. д. Видићете после и сами, зашто је о том највише разбирао. У то уђе из прве до те канцеларије други официр лепа стаса и узраста, лепа лика и погледа. Мало видох ја до тада, а ретко богме и после, тако лична и угледна човека у руву војничком! Мој ђак већ сада, официр с јаком полузлатном, насмеши се и, приказујући ме њему, рећи ће: Ево нам српског учитеља! Лепо помислим у себи, дакле још једног ђака! Но не би тако. Нисам с њиме много посла имао, па ипак листак овај и њему намењујем. Говорио је немачки као прави Немац. На први мах ни слутио нисам, по језику да није соја и лозе германске; па ипак није био Немац, већ баш наше горе лист. Мој вођ устаде по том, а ја за њим опростисмо се и с једним и с другим официрем и отидосмо: ја кући а мој знанац и вођ у своју канцеларију, у том истом зданију. * * * Мој ђак официр с јаком полузлатном врло је приањао око учења српског језика чинило ми се да се јако жури, Тако је и било. Колико бих му ја за сат показао и упутио га, толико је двапут и више он сам собом самоучио од једног часа кондиције до другог. За

Српска скупштина.

Београд, 15. Фебруара. (Свршетак.) Дакле пошто овим интерпелацијама никаква Kpaj'a ни конца, после 6 недељног скуп. рада реши се М, ГаЈ ашанин да на неке интерпелације у горњем смислу дате, одговори. Те интерпелације поднели су били посланици Д, Катић, Д. Цветковић и М. Миловановић, који су управо наморани од својих бирача, да то учине. Ови су своје интерпелациј’е поднели у овом смислу: „Никако народ српски пема мира од полицајских власти, који једнако по народу јуре, читај’у адресу скупштинске већине и владаочевуречпротив опозицвје и том приликом терајуљуде.да већини скунштииској која је уз кнеза, изј‘ави поверење, а скупштипској мањипи, која је против кнеза изда неповерење. У овим случајевима власт је најпре апеловала на свест и увиђавност народа, кад то непомогне, онда молбом, кад и ту наседне, онда паморавају људе да се подпису)’у или у апс. При оваким грозним призорима народ је увек бегао, али баш за то сутра бивао је осуђиван као бунтовник и сплеткарош, на основу чега бивао ксжњен или апсом или глобом. Кад све ако доиста у народу постоји, j’ep од куд то да народу баш под овом владом на памет дође, и кад се народ па овакве поступке сваки дан тужи, интерпеланти су тражили, да министар све ово добро извиди и да народу помогне.“ Гарашавин као министар унутрашњих дела зададе реч, да ће на овакове интерпелаци]’е 15. о. м. одговорити и сваког задовољити и то j’e оно, што хоћу ја да вам опишем. Шта мислите, какав је његов одговор? Како је он то испитивао и како је кога задовољио? Ја знам, да ће многи од читаоца одмах помислити, да су ту, боме важна испитивања и да је ту једна од знача)’них седница, у којој ће човек потпуно видети и оценити онога, који хоће и треба, макар како, са истином на среду. Знам, велим, да ће многи овако у први мах ствар узети, јер смо и ми тако рачунали, због чега оног дана галерија бејашетако пуна, да се није могло где стати. Али на жалост паша нада бејаше на слабом корену основана, j’ep одговор мивистров не само да пије никога задовољзо, но јасно нам j’e доказао, да ће оваки ниски поступци у будуће наш народ још горе угњетавати и узнемиривати, што ће по све нас врло хрђаве посљедице донети. Ево како је Гарашанин на предате интерпелације одговорио и шта је предузимао: Он је питао тужене началнике, (али ве сме се знати какоихје питао) и они њему у врло дугачким депешама одговарају: „да све, што су погланици против њих поднели ни најмање не стоји. Они су истина читали адресу већине и владаочеву реч, али нн су свет наговарали на потписе. Даље веле, да су апсили људе за то, што су неки сплекароши одвраћали народ кад је подписивао адресу већиве." (А молићемо, од куд се може одвратити онај, кога убеђење прати?) Етотовам|јеодговор,којимјемислио запушити уста интерпелантима, али му не испаде за руком јер интерпеланти сад тек изиеше пуно доказа, како су пачалници ишли из села у село, које они нигде у својим депешама не спомињу, како су људе тамо по собама затварали и натеривали, да се морају потписивати, којом су приликом неки писари и врата и фуруне људима порушили. И кад све ово вародни посланици износе, кад све ово сам народ тужи, министар вели: „Није истина j’a вама по мом положаЈ’у не веруЈ'ем, ја верујем само овоме.“ (Показује на депеше.) Као најважнији разлог, да је неистинито што народ и интерпелавти подносе навео је некога човека, који је био осуђен за то, што је (ђоја) неистинито износио, да је власт агитовала