Застава

ЗАСТАВА

ПРОМЕНА У БОСНИ-ХЕРЦЕГОВИНИ

Познато је, да је Слави на заједничком министарству Финансије, у кога делокруг такође врховна управа Босне-Херцеговине, спада, дао оставку баш због ове, јер и ако је с почетка из угарског министарства иступио с тога, што није био за окупапију Босне-Херцеговине, то је ипак, да врховна управа Босне-Херцеговине у мађ. руке дође, поднео ту жртву, да се прими места, с којим је врховна управа у БосниХерцеговини екрпчана. Он је нанослетку дао оставку, из који разлога не зна се позитивно, али и из сами Славијеви изласи да му је положај тим отештан био, што је војено поглаварсво Босном и односно Херцеговином имало и грађанску управу земаљску под собом. Сад је усљед министарски саветовања у Бечу од суботе м недеље постављен за заједничког Финансијског министра г. Калаји, којије и министру Славији десна рука био. Сад се покренуло питање о одношају између војеног поглаварства у Босни-Херцеговини и грађанском управом, и изишло се с тим из заплета: да на челу врховне управе истина стоји војено поглаварство, али да му се дода особено лице, које ће не као грађански „гувернер“ као што се до јуче писало, него као унутрашњу грађанску управу водити, и за тога је постављен rpo® Кевенхилер, којијеодпре у Софији, а сад у Београду аустро-угарски посланик био. Премда је у Босни-Херцеговини за трајања окупације управа у привременом стању, то ипак нам начин управе не може бити равнодушан, јер се тек нашег рода тиче, интересујемо се за то: каква ће бити управа, и у ком правцу? У првом погледу слажемо се са оним страним јавним органима преским, који су препоручивали сасвим одељеног самосталног „управитеља“ за унутрашње грађанске послове. И пак се и у том није успело, него се увело нешто половно, где ће можда ако и посредним путем војнички уплив претезати. Но зашто се половичи? То је чини нам се у свези са наумљеним будућим правцем политике са Босном-Херцеговином. Сва је прилика, да се иде за анексијом Босне и Херцеговине, и да се тој пут утире тиме, што ће у последњој линији и посредно главна управа опет бити у рукама војничког поглаварства. Тим се може тумачити и постављање самог Калаја не само за то, што сетим концесија, уступак Угарској даје: један министар Мађар, и то баш онај, под којим је највиша унутрашња управа босанско-херцеговачка, него и због тога, што се према одпору који мађарска опозиција у сабору парламентарно даје начелу анексије, и према томе, да се у том погледу и један део саме владине странке пољуљао, и ако још ћути, па се хоће с Калајем, који је у последње време анексије поборник постао, да неки уплив врши одпорним странкама. С тим ће бити у свези, што је и београдски аустро-угарски посланик постављен за 'гувернера у Сарајеву. Обојица, и Калаји и гроФ Кевенхилер прошли су школу београдску, и познали су Србе. Међутим босанско - херцеговачко питање није тако просто питање, да би се једнострано коначно решити могло. Ту има још два чиниоца, до који то стоји: берлинско-конгреске велесиле, и Порта. Како се Порта сад и спрам сами велесила показала, види се из акта, којим се противи покушају велесила, да се конФеренцијоно мешају у египатско питање. Порта се може пре приволети на уступак Босне и Херцеповине мањим и слабијим државама можда'под условом, преузећа неког дела дуга турског, јер од њи не преза за Солун, и сам Цариград. Што се тиче велесила, и њини су нарочито трговински, а и други међународни интереси упућени на балкански полуоток, и за то, да тамо не само Русија, него ни друга велесила превласт не добије, која би са анексијомБосне-Херцеговине неизбежно следовала.

И с тога је и та кубура с ове стране, што не само да се незна крај босанскохерцеговачком питању, него се и сумња, да ће по ову страну бити поспешан, а противу европске воље, или и саме једне од велесила тешко може бити шта, јер кад би велесиле и имале какво право, коначно разполагати са источним народима, ипак ту не важи већина гласова, него једногласност за анексију исто тако, као што је било с окупацијом. Русија тешко да би то на душу узела, а баш ни Енглеска не. Да се обазремо и на „П. Лојд“, који је пуки анексијониста. Он пише у најновијем броју листа: „Ко није у самообмани, „немогуће је да не увиди“ да не све, али ипак млога зла босанскохерцеговачког стања у провизорији привремености извора имају. Докле год не буде [несумњиво решено, да Босна и Хернеговина стални посед Аустро-У-гарске чине, мисао he становишта лутати преко граница влаетитог дома; мухамеданци ће погледати на Цариград, хришћански Славени имаће отворене уши за шаптања суплеменика у Србији и Црној Гори. Докле год није наше поседно право разчишћено, не може бити говора о решењу животни питања, о уређењу аграрног стања, о унапређењу материјални задатака, и о стварању културни установа; ни Аустрија ни Угарска не може пристати, да даље жртве приноси, о којима не зна, за кога се управо доносе. И док год провизорија траје, не може ни стварање поузданог и ваљаног званичништва успети; ни један човек, који има шта изгубити, неће бити лакоуман, и судбину своји везати хтети за област, које изгледа на подкопано земљиште, што сваки тренутак може у ваздух одлетити. Дакле једно од двога или смо одлучни у Босни и Херцеговини остати, или не. Ако прво, морамо имати смелости, да то отворено признамо, и за то јамства набавимо. У другом случају одржања окупације сасвим будаласто, и на паметни начин могли би се само са питањем забављати, које је је Слави једанпут у меланхоличном часу сам себи набацио : како ћемо из тога напоље изаћи.“ Овако свршује „П. Лојд“, а ми додајемо, да је Слави јамачно у озбиљном часу себе запитао, и погодио. Питање, како ће се међу тим са разним не племенима, јер су све од три вероисповести исто племе српско и именом одсрбљено мухамеданско, него са разним вероисповестима поступати? За време Славија повлађивало се мухамеданцима, јер симпатишу с њима; нешто и католицима, јер су католици. Православни Срби су заостали и духовно и материјално, јер као бајаги беговима се не може стечено право одузети, а за аграрни одкуп нема новаца, јер треба за војску и силне званичнике. Одношај према Србима није известан, јер се од Србаља зазире, а за анексијом не теже. За мухамеданце или католике, или обоје? Но не ћемо даразбијамо главу о посљедицама, о којима и сами сумњају. Имамо још забележити, да су поводом овепромене имладочески „Народни Аисти“ нешто окренули лист. „Именовање Калаја за министра као доброг мађ. домољуба даје Мађарима неку залогу, да ако би окупација постала анексијом обе области, то се промена неће догодити науштрб Угарске.“ Но има млого Мађара, који друкчије држе. „С изкључивог дакле аустријског становишта, веле „Н. Л.“ можесеизбор новог управиоца Босне-Херцеговине назвати добрим.“ Није нам лако бавити се овим тугаљивим стварима, али на послетку у отвореном питању мора дискусија, расправа слободна бити како за једно, тако и задругомнење и тим се правом са могућом опрезности служимо, јер у нама куца срце.

OДБОРУ за пријављивање посланика и испитивање њихових пуномоћија.

На саопштење г. министра унутрашњих послова послато актом управе вароши Београда од 24. маја ов. г. Бр. 7755. одговарамо ово: Пошто смо потписати посланици из о позиције дали оставке што влада није хтела дати рачуна о дугу, којим је земља услед банкротства Генералне Уније задужена, и о преносу истог железничког уговора а по уставу и законима дужна је на захтев народних посланика давати рачуна и одговора. Пошто су заостали посланици у скупштини неуставно упразнили наша места и погазили 82. чл. устава, који гласи: „Скупштина може решавати, кад у седници њеној присуствују најмање три четвртине чланова; А за пуноважно закључење изискује се, да су за предлог дали глас најмање половина присуствујућих чланова и један више.“ Пошто се је обистинило да је влада без споразума и договора са народним представништвом пренела пропали Бонтуов уговор на друга друштва и пошто се у опште под њеном управом не може испитити и сазнати права штета од банкротства Генералне Уније: То ми потписани, захваљујући народу на поново датоме нам поверењу овим изјављујемо, да не можемо ући у скупштину, која није више уставни и законити представник народни; јер би уласком својим одобрили и потврдили оно, што је неуставно и незаконито; ми не можемо радити са владом која је устав и законе погазила, и по томе сматрамо као једини пут који нам патриотизам и свест о уставности у овој прилици налажу тај, да вратимо своја пуномоћија народу, који нам их је и дао, и с тога вам јављамо, да овај наш акт сматрате као оставку на наша посланичка места, ако држите да сте за то надлежни, а у исто време и као протест противу тога што су влада и скупштинска већина повредили устав и законе земаљске. За нас је највеће задовољење, што је резултат избора од 15. маја о. г. јасно и свечано показао, да народ осуђује политику и радњу владе и њене већине. Ми држимо да ћемо овим кораком најбоље одговорити своме уставном убеђењу и драгоценом народном поверењу, и да ћемо стојећи вазда на уставном земљишту очувати част и достојанство народа и владаоца и послужити животним интересима земаљским. У Београду, 25. маја 1882 год. Народни посланици: Марко Петровић, Васа Стошић, Дим. Катић, Сима Несторовић, Никола П. Пашић, Сима Милошевић, Михаило Смиљанић, Арса М. Дреновац, Смиљко ћирић, Вујица Тодосијевић, Милан ђ. ђурић, Петар Стефановић, Станко Петровић, Милисав Степановић, Иван П. Протић, Василије Павић, ђурђе П. ђоровић, Савко ђусић, Владислав Павловић, Благоје Божић, Маринко Ивковић, Жив. М. Миленовић, Риста ђусић, Р. С. Поповић, Вел. Кундовић, Новак Милошевић, Мак. Милутиновић, Таса ђикић, Раша Милошевић, Аврам Сандић, Перо Васић, Анта Рајичић, Поп П. Радивојевић, Лала Николић, Алекса Станојевић, Стојан Станковић, Маринко Марковић, Станоје Динић, Милан Глигоријевић, Љ. Дидић.

Данашња ситуација и радикална странка.

У сваком нашем раду полазимо с гледишта да је народ господар наше државе. Више њега нема никога и сви Срби, почев од владаоца па до последњег сиромашка, морају се покоравати народној вољи. Чиновништво и сви великаши, који примају плате из народне касе иису ништа до народие слуге. За то што народу чнне неке услуге, што врше неке послове, који су од опште користи, за то их народ плаћа и то толико, да су ослобоћеви од сваког другог теретног рада. Народ не може и не треба да плаћа чиновнике, који раде послове, који су супрот народног интереса, супрот народие воље и супрот његових зах-

тева. Нико не плаћа слугу, који ради против свог газде, па то исто не може се тражити и од иарода да плаћа чииовнике своје, који би радили против њега. Држава паша није поклоњена народу иашем, она није добивеиа ни политиком ни преваром, она је подигнута иародпом крвљу и народним знојем. Државу нашу и земљу нашу издржава и унапређује радник, коме зној са чела капље, коме много ведостаје а који миого одваја од својих уста, да издржи чиновништво и војску. Кад је народ господар ове земље, овда закони и УрЦења наше земље не треба да су упрагљени против народа, против његоввх права и против његове воље и слободе, Закони и уредбе треба да су чисти израз његове воље и његових потреба. Да се у земљи не доносе закони против народа установљена је скупштика народна, коју треба да народ изабере у слсбода и без притиска. Ако се оће да закони буду израз народа, да одговарају његовим жељама и потребама; онда треба да буде и скупштина прави израз народа и његових назора. Скупштинари, који састављају скупштину, треба да раде оно, што им њахови бирачи наруче да раде. Скупштинари, који раде супрот својих повереника нису прави заступници њихови и неодговарају појму скупштинара но приближују се оиим адвокатима, који кад граде пуномоћије својих поверилаца, раде да ове упропасте и сатру. За то се сматра да је она преставна система најбоља, која је на што краће време, и у којој су посланици везани опредељеним пуномоћијем, и где се посланици бирају за сваки посебни закон. Наша скупштина бира се на три годпне и поред свака два посланика народна седи један трећи министарски или владин. На решење пред данашњу пародну скупштину дошло је.једно огромно важно питање, железнички уговор, који земљу везује за педеоет година а задужује на сто и двадесет милиона динара. Народни посланици поделили су се при решењу тога питања: једна и то већа страна, која со напредњачка већина зове, придружила се министрима и потпомаже њихов захтев да се уговор усвоји: друга мања страна, која се радикална страака зове, одсудно је противна томе уговору. Народно јавно мишљење и јавна штампа изразили су се против тога уговора, но влада, силом свога положаја, силом власти и другим неуставним и нередовним мерама, а супрот закона протурила је поменути уговор, којим задужује Србију на 50 година. Није дуго прошло а друштво, с којим је уговор закључен, банкротирало је, и усљед тога закачило је Србију са 40 и неколико милиона динара, који кад се маса расправи своде се на 20 милиона динара чисте штете. Више од трећине народних посланика тражили су од владе да каже са колико је Бонту Србију задужио и да каже је ли намерпа да исти уговор пренаша и на друга друштва? Влада не само да није хтела одговорити, него је са скупштинском већином донела закључења од 19. фебруара, која су противиа и уставу и закону, и којима се вде на то да се угуши глас свију опих, који се пе слажу са владом и који траже рачуна. Кад је скупштинска мањина видела да влада не ће да покаже рачун, да крије своју намеру у односу преноса железничког уговора, и кад је видела да устав и закон гази само да избегне полагање рачуна; опда је ова после више пута поновљеног питања положила своје оставке, и није хтела да својим присуством припомогне да сештетни и убитачни железнички уговор пренаша на аустро-угарска друштва. По уставу, а изриком по чл. 82. заоставши посланици нису могли пуноважно решавати, и влада је принуђена била да распише опште изборе. Но влада је погазила устав и иаредила је само допуњавајуће изборе, само да би добила већину с којом би могла радити и која би припомогла да је ослободи од одговорности и да прикрије штете, које су Србији нанесепе за време докле њена одговорност истиче. Народ појимајући своје право и дужзост, и видећи да ће Србију напредњачка влада увалити у још већ весреће и заплете иззбрао јепоред жевиђеног и печувенбг притиска готово све старепосланике. После нобеде народа и радикалне странке дужност је била владина да положи своје оставке јер народ је исказао своје неповерење спрам владе. Влада није хтела да се покори народном суду и да се подвргне правилима уставности, но је сачекала ново изабране посланике и покушала је раз-

„ЗАСТАВА“ излази редовно: средом, петком, недељом, на целом табаку, а уторником на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аустро-Угарску: на целу годину 14 ф. н на по године 7 ф. н ’ на четврт године 3 5O н на 1 месец . . ■ . ■ 1 ф. 20 н.’ За Србију (у сребру) па годину Зб дин. на пола године 17‘/. дин на четврт године 9 динара. ’

, У Новом Саду у недељу 30. маја (11. јуна) 1882. ГОДИНА XVII

ОГЛАСИ рачупају се по 6 повч. од сваке врсте оваких ситних слова, за жиг плаћа се по 80 повч. свакп пут ДОПИСИ шаљу се уредништву, а претплата и огласи администраиији „ЗАСТАВЕ* у Нови Сад. РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједиии бројеви стају 10 новч.