Застава

ЗАСТАВА

КРИЗА У СРБИЈИ.

Кад Србин с ове стране погледи на садање стање у Србији, мора да се здраво ожалости. Сукоб између владе и скупштине достигав вршак свој прекрхао се и то с повредом устава и закона. Ствар је ова. Чланови опозиције у српској скупштини на броју 50 дали су народној скупштини изјаву' од 4. марта' о. г. у којој полажу оставке с тога, што „влада није хтела дати рачуна о дугу, којим је земља усљед банкротства генералне униЈе задужена, и о преносу истог жељезничког уговора, а по уставу дужна је на захтев посланика давати рачуна и одговора.“ Већина је требала такође оставке дати, јер по 82. чл. устава: „скупштина може решавати, кад у седници њеној присуствују најмање две трећине чланова“,'и без тога нису заостали заступници ништа правоваљано решавати могли. Постојећа скупштина требала је разрешена и нова сазвана бити. Но већина и влада учинише друкчије: расписани беху само честични избори за одступеле. Од ови су пак 15. маја 45. и то свудаили једногласно, или скоро једногласно, против 2—20 гласова изабрани, влада је само 5 места и то простом већином добила. Кад се скупштина опет у мају састала, новоизбрани чланови опозиције не хтедоше у седницу скупштинску ући. Преговарало се приватно, и сам је владалац говорио о томе са опозицијоним посланицима, али они из исти горенаведени разлога немогоше и нехтедоше одустати од тога, да се скупштина разреши, и нова сазове и изабере и поднесу у том смислу одбору „за пријављивање посланика и испитивање њихових пуномоћија“, 25. маја од њи 41. подписану изјаву, којом опет мандате бирачима својима враћају. Влада разпише нове изборе на њина места са забраном, да се бирају они, који су опет иступили. Но избори од 31. маја показаше, да влада ниједно место није добити могла, избрани су сви пређашњи. Сад настаје питање: шта ће бити? „П. Лојд“ има у веч. листу од 1 (13.) јуна телеграм од дана пре у ком стоји: „Сви искључени опозицијони посланици опет су изабрани. Мисле да ће се избори законито за неважеће изјавити, и десет владини кандидата, на које би довољан број ћласова пао, у скупштину позвати.“ То би таман био вршак повреде устава. Прво, скупштина по 82. члану устава није била довољна за решавање разниса нови избора, и као у српском тако и у никаквом уставу и закону, или пословном реду нема, да се коме може узети право : поново изабран бити, ако иначе има својства; друго, већина и влада већ су упустили се у преговор са опозицијоним члановима приватно, ван седнице, па су тим сами признали, да оставке нису разлог; треће, ко је видив у свету, да једна, и то по себи по уставу недовољна скупштина замене бираче, и њино право осујети и повреди тим, што би примила и избране од мањине њој повољне. Позивају се на 82. чл. устава. У 82. чл стоји у првом ставу оно, што горе наведосмо, а у другом ставу ово: „А за пуноважно закључење изискује се, да су за предлог дали глас најмање половина присуствујућих чланова и један више.“ Ту нема ни помена о начину и правоваљаности избора. Позивају се и на чл. 5. и 6. скупштинског пословног реда. Први гласи: „ Ако би к о ј и посланик важним узроцима спречен био, да дође на скупштину, он ће пре него што скупштина одпочне радити, јавити то одбору, и казати, зашто је био спречен. У исто време, ако му је могуће, казаће и то, у који ће дан моћи доцније у скупштину доћи.“ Чл. 6. гласи: „Посланици, који и после овога позива не дођу, а изостанак неоправдају довољно важним узроцима, те тиме скупштину од законите радње задрже, биће решењем скупштине изкључени, и на њихово место наредиће се избор других посланика."

Сад прво, у оба члана реч је о појединим посланицима, и предпоставља се, да је међутим скупштина у седници на толиком броју, да може правоваљано закључавати по 82. чл. устава, што овде није случај; друго говори се о посланицима, који „изостанак неоправдају довољно важним узроцима/и то појединце; али овде и то није тај случај, једно што овде није реч о „изоетанку“, него о оетавци; друго, они што су оставке положили, навели су „важне узроке,“ и као што се код поједини предпоставља, да се у надлежној, т. ј. две трећине имајућој седници реши о „довољности“ важни разлога, тако то тим више треба и мора бити при колективним оставкама у оба случаја. Дакле владинци немају ни искре, ни сенке доказа за себе Велика је разлика између појединца, или појединаца, о који оправдању скупштина, и то у законито довољном броју присутни чланова решава, и између тога, кад је реч о оправдању или неоправдању решавања скупштине: да ли је она према број,у при сутни чланова што надлежно, или ненадлежно решила и на то одговара 82. чл. уетава. Ми ћемо још два чланка навести једаниз „изборног закона скупштинског“ чл. 37: „ко од бирани има савршену већину (т. ј. више од половине од свију, који су гласали) тај је по самом закону поеланик, и одбор ће га одма јавно казати.“ Дакле што „савршена“ већина избере, избрано је, а нема определења ни у уставу, ни закону, ни пословном реду, да глас бирача, па још већине бирача не важи, не броји, да јим га и сама подпуна скупштина одузети може, а камо ли неподпуна, која ништа законито неможе. Други из устава. У уставу под XV. „одступање од закона о пословном реду скупштинском“ стоји у 116. члану: „Скупштина се може, ако би се потреба у поједином случају показала, с владом сагласити, да се од прописаних правила у овом закону при саветовању и решењу каквог предмета одступи. Но овако сугласије вреди само за тај изриком опредељени поједини случај“ —и додајемо: кад се подпуна законита скупштина са влад ом сагласи. Крајње је време, да ово стање у Србији престане, а једини је пут томе, да министарство, коме већ и страна преса, и то иначе њему из разни разлога наклоњена, мане налази, и замерке чини, и које како у народу стоји, показују двапуташњи поновни избори, одступи, односно да владалац, као што се пише, понуђену му али непримљену демисију сад поновљену прими, и да под новим ма и привременим, али бар слободу избора народни заступника подносећем министарству, постојећу скупштину разреши, нову сазове и изабрати даде. Овака је расправа за нас, којима је Србија зеница српства, врло и тугаљива и тужна, али кад дође до таке кризе између владе и народа, који би, да општи избори дођу, јамачно показао, да бар већином онако мисли, као што мисле они, што су оваке нове изборе двапут учинили, онда је дужност српског публицисте јавном мишлењу израза дати.

Реч Србљима у Горњој Крајини.

Нека ми допусти сваки брат Србин и свака сестра Српкиња ову моју скровиту ријеч. Ја је намијених овога пута по наслову и са сваким мојим поштовањем млогобројноме народу српскоме по јуначкој Лици и идиличној нашој Бановини. А најљепши оквир дајем намјени овој огромни простор наше богомчувано „ С р пско православно владичанство Горње-Карловачко.“ Дакле вами, Србљи браћо! имам ријеч а пред лицем васцијелога Србинства. Вами намијених ове скровите ретке. А казаћу ја и што ми је на срцу. И одмах ево што намислих, па ви одључите посље. Нађох се једном на одличном збору и на

госпоцком дивану, и ту се појави јака жеља, да се овога љета састанемо ми најпријеодЗрмањепа до Саве-воде на једном повољном мјесту, те да одславимо наш српски народни празник, једну СТОГОДИШЊИЦу, да извадимо из наше огромне историје, и то да нам буде достојни предмет и повод нашега састанка и народне прославе! Мени је богме ишао овај разговор из срца и душе. Али сам изгледао е ће који брат бољи и доконији од мене изнијети ствар на широки оглед и договор, па да општа жеља добије свој здрави облик, те да се можемо спремити и сваки приспјети на тај ведичанствени а уједно и на тај задужгни збор народни! Него нема тога. Нема ... Али зашто нема ја незнам. Ево дакле мене, а ето и вас свију, па бар да сазнадете да је ова жеља креснула, а хоће ли уждити, ето нека је вама на вољи!... И на томе ужем збору нашем, па и данас мени се види најсходнији онај моменат из наше народно-црквене историје када је ово наше владичанство освјештано и законито стало у данашњем своме народном и каноничном опсегу. Обавијештени смо историјом како су некада овамо биле двије српске епархије на име: 3р инопољскаиКарловачка. А спојене су ове двије у једну епархију године 1772. Има дакле од тога доба сада пуних 112 година. Па ја ево држим да то не чини никакове разлике. Баш на противу. Ово сувишка припало је раду и оживотварању наше народне црквено-просвјетне самоуправе (аутономије), С друге стране за толико потрајао је и други вањски процес, на име дизање с народа круте стеге што ’но је сада већ припала хисторији некадашња „ц. кр, војничка граница,“ Дакле једно тај гвоздени обруч не мори нас више, а друго не опажа се (наравно из наше пробране долине) на политичном видокругу никакови громоносни облаци, ради којих би нам се рећи могло „ ... Стрпите се! “ И ту смо дакле с моментом најприродним и најближим на чисто. А сада би било на реду дасеуглависходно мјесто и дан састанку. Имамо ми нашијех српскијех мјеста довољане једно љепше од другога, а свако мени драго као очи моје у глави. Ено пјевани српски Грачац ... па посвећени Медак ... ето нам наш животворни Плашки... Можда волите Госпић, Оточац, Огулин, Карловац, Глину, Петрињу, Костајницу, Дубицу или Јасеновац? Свако је од тијех мјеста Србину важно, драго, и српском крви по сто пута освијештано!!... Па нећу ни да поменем дај боже! одуране безпослене горопаштине... од којих црвени најпослије и сама огавна „пасмина...“ Ја бога ми ето тако са пуним српским народним самопоуздањем дотакох се те горке крајности, која је оставила доста своје жучи овђе онђе више или мање... Та тако је! Нијесам ни ја надземно суштаство. Боли то богме свакога Србина дубоко у срцу. Али ред је да се нас сваки узвиси благородном душом својом над грозним шљепилом тијем ... С тога гледом на поједина мјеста хоћу да дадем нашем самопоуздању одмах онаковога израза што се српски само осјећа, али се пјесмом народном казује овако: „Мисле Турци да је раја шала, „ Ал’ је раја градовима глава! Ја од своје стране био бих најпре за Пдашки. А дан састанку да узмемо старога српскога громоносца „св. пророка Илију." Хоћете ли то? Па дајте, браћо Србљи! да се чујете што више, то боље. Наша родољубива „Застава" радо ће нас помагати. Наша браћа доћи ће нам у госте са свију страна. А хоће и наш високопреосвјештени г. епископ Теофан надајмо се! с нами славити и славу отворити. Ја ћу дати свагда своју за бољу. На посао!!

Никола Беговић.

Политички преглед.

С пута бана Пејачевића по Крајини јављају, да га је у Огулину поздравио плашчански владика Тео Фан ЖивковиВ, на челу дотичних депутација. На повдрав једног огулинског веБника одговорио је бан уверавајући, да Ве спојење Крајине скорим бити са свим довршено.

Из Петрограда стиже вест од последњег дана нрошлог месеца, да је учињена промена у рускоме министарству унутрашњих послова. Ђен. Игњатијев днгнут је са звања, а на његово место за министра унутрашњих послова постављен је председник петроградске академије знаности, rpos Димитрије Толстој. Та вест не долази са свим из ненада. У последње време поговарало се час по, да Ве Игљатијев одступити; особито је то радо саопштавала и разглашавала она преса, која je то желела. Али ипак се није очекивало, да Ве се тај чин тако на брзо обавити. За што је Игњатијев одступио, то је тешко реБи, особито у Русији, где поље јавној дискусији није тако широко, као у државама, где се парламентарним суставом влада; то се истина може иагаи у овом случају се збиља и нагађа, али праву истину тешко j'e докучити. Сам Игњатијев мотивовао је своју модбу за отпуст здравственим обзирима, и он Ве јамачно по обичају свију одусталих руских министара иБи на више месеци „за границу" на допуст. Узрок игњатиј’евљеву одступу тим је теже наВи, што се јавља, да Ве он за одступ бити којим посланичким местом. Мисли се, да Каткову има да захвали како Игњатијев на свом отпусту, тако и Толстој на свом наименовању. Шта та промена значи по унутрашњу политику, значи ли у Ј’едно и измену досадашње политике, то fie време [показати; за спољашњу политику нема она толиког значаја, јер министар унутрашњих не може имати велике ингеренције на спољашње ствари. Игњатијевов одступ није Словенима неиријатељска штампаонако радосно и задовољно примила, као што би било, да се нешто десило то одмах после скобељевових беседа, кад је та штампа гракнула била на тадашњег руског министра унутрашњих послова. Тада би она ликовала, да је нико не бн могао поднети. Данас j’oj је пак радост и тим помуВена, што је баш Толстој наименован за министра унутрагпњих послова, јер и ои је присталац староруске странке и у политичком погледу стоји на земљишту строго народнвх начела. И иначе Тојстој тек треба да покаже, шта вредн као министар унутрашњих послова. На острову Кандији (Криту) изродила се уставна распра, Познато је, да Кандија има самоуправу, којој је на челу гувернер, а уз њега главно управно веВе, као политичко-административан орган, и народна скупштина, као законодавно тело. Но пре кратког времена заиште хришВанска веБина критске народне скупштине, да се главно управно веВе претвори у неку врсту министарства, те да острово дође према Порти од прилике у таки положај, у каком се Источна Румелвја налази. Ствар се у Цариграду преда на претрес засебној комисији, која би састављена под председништвом председника законодавног одсека државног савета, Махмуд-паше. По што комисија не Ве да испуни критску молбу, то хришБанска веВина изиде из скупштине, тако да скупштина не може да ради. Како Ве се тај спор загладити н изравнати, то је тешко предвидети. Ме£у тим, критски гувернер, Фотијадес паша, учинио је, што год треба, самодаодржи мириред. Тога ради добио је и војске. По што су хришБани изашли из скупштине, баш некако кад су Француско-инглески бродови, пре но што Ве поБи под Александрију да демонструју, боравили у суданском заливу под Кандијом, то у Цариграду беде критске хришБане да су се осмелили на догледу тих бродова и да су подбодени од грчких изасланика, те за то демонструју против Порте. Чудо, како се у сваком и најмањем покрету, којим емањи народн траже исто, одмах виде ту£и прсти. Но то је општи појав код свију угњетача народних права и слободе. Крај све велелепности и многобројности турског посланства (у њему нма на име свега 58 лица, и то, осим Дерввш-пашеи његовасива, 10 побочника, 15 бегова и 6 омцира нижег реда), Дервиш паша не бере лаворике у Мисиру, него на против, мисирско питање све се веВма погоршава. У недељубилојеу Александрији туче меру урођеницима и Јевропљанима. Мисирци беху све саме присталице Арап-пашине. Бој трајаше пуних пет сахата и престаде, тек кад је војска дошла на разбој. Колико је до сад познато погинуло је 49 јевропљана и 5 Арављана; 80 јевропљана и 28 арављана рањено је. Ивглески и грчки консуо тешко су рањени, а један мерник с инглеске оклопњаче убијен је из мале пушке. II жена Аустро-угарскога консула нападнута беше на сред улицр. Узбуњена светина пљачкаше дуБане. Инглеска и француска Флота спремају, да извезу нешто војске у Александрију у обрану својим консулима, а држављане своје да сместе на

„ЗАС!ТАВА“ излази редовио: средом, петком, иедељом, иа целом табаку, а уторником на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аустро-Угарску: иа целу годину 14 ф. н. на по годнпе 7 ф. - ш на четврт године 8 ф. 60 н па 1 месец . . • . • 1 ф. 20 ш За Србију (у сребру) на годину 35 дин. на пола годнне 17*/ а дин. на четврт године 9 динара.

КРО Т 87 ' n ‘ у Новом Саду у петак 4. (16.) јуна 1882. ГОДИНА XVII.

ОГЛАСИ рачунају се по 6 новч. од сваке врсте оваких ситних слова, за жиг плаћа се по 30 новч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а претплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједипи бројеви стају 10 новч.