Застава

бродове. Сва је варош од мисирсве војсм поседиута. Александријски гувернер, Осман Лутфи паша поставио је ратни суд, да суди бунџијама, убицама и паливућама. У тцјим прнликама да богме, да Бе тешко бити што од дервишеве мисије. Он је већ јавио у Цариград, да међу кедивом ТеФиком и војничком странком не може бити измирења. То исто рекао је и Арап паша извештачу „Дељи-Њуса,‘‘ рекавши, даТеФИк мора бити свргнут, јер има рђаве саветнике, па се опире свакој народиој тежњи Мисираца. Уједно је додао, да и инглески консуо мора отићи из Мисира и да ће се он пре датн убити, ношто ћеиз Мисира отићи. Тако стоје ствари у самоме Мисиру где је тежиште ситуације. Што се тиче јевропске акцијс, која је нашла израза у иредлогу о конФеренцији, о љој се ништа друго не чује, но да су, као што 31. пр. мес. из Лондона јављају Аустро-угарски, немачкн, руски и талијански консуо на ново Портн „на срце метли“, нек пристане на конФеренцију. Шта је Порта на то, не јавља се.

Из листова.

„П. Лојд“ говори у уводном чланку од 6. јуна по рим. о санитетским одношајима у вем љ и из кога ова места видимо: „Знали би ми неких предмета, који би више заслужили, да парламенат на љих своју пажау обрати. Зајиста је то жалосиа ствар. Ми дознадосмо, да у Угарској умиру годишње просечно по милиона људи, од тих преко четрдесет процената безсваке лекарске помоћи. Деца испод пет, односно седам година броје у то по милиона више одполовине. Број рађања је далеко већи него уиирааа. Најгори део тих података је свакако онај, који констатује, да је у год. 1878 у Угарској умрло 186 867 особа без сваке лекарске помоћи. Али се мора рећи, да ни сама та цифра не исцрпљује праву и сву истину, јер извештај спомиње да су у многим случајевима дотични, бојећи се казне, једанпут само дозвали лекара, да се могу ва то позвати, да је болесник био лечен. Свако може знати, шта то значи за једног болесника на умору, кад му се лекар доведе један пут и то за неколико минута. Кад се случајеви те врсте врло слабо н. пр. са 7 процената рачунају, то излази баш велико-варошане тичући се факт, да је у год. 1878 четврт милиона људи у Угарској умрло, без да је какав годозбиљан покушај учивен, да се ти људи одрже у животу. Изрично ваља приметити, да речена година није била заразна (епидемична), него је истекласа свим нормалним начином*. »Нарочито олако се узимају дечије болести, и тако је год. 1878 не мање од 97,891 дете испод 7 година умрло, а није лекара ни видело. Кад се запитамо за узроке тих неприлика, онда ћемо наравно пре свега посматрати устав угар ких здравствених прилика ; али не само о в е с а м е. Зајиста број лекара, па и број апотекара у земљи је одвећ мали. Извештај наглашује, да од 1132 прописаних места окружних лекара нису 489 попуњена, да број апотека у земљи we прелази 874, а то је једна апотека на 2.23 квадратва километра и 15.000 душа. То је сигурно недовољно стање; али кад би само оскудица у лекарима и апотекарима проузроковала ужасно умирање, ожда би морале здравствене прилике по варошима бити задовољавајуће, пошто је овде у опће бар довољан број лекара и апотекара. Па шта видимо ? 0 санитетским одношајима Будапеште нећемо говорити, њих је међународна статистика по целој Јевропи извикала. Ми ћемо узети мање вароши и ту се показује, да

је у год. 1877 број годишњих смртних случајева био већи, него број рађања у Кашави, Великом Вараду, Колошвару, Коморану, Марош-Вашарељу, Пожуну и Темишвару, дочим су у многим другим варошима рађања и умирења у подједнакој мери била. Погрешка не лежи дакле у медициналном уставу земље, него у здравствемој полицији, не при лечењу, него при сачувању од болести показује се највећи немар“. „Н. Сл. Преса" пише 12. јуна по рим. ово: »У Александрији се јуче крв пролила. До сад не знамо тачно ни непосредни повод, ни ток узбуне, али дознајемо из депеша, да је мисирска поморска варош читавих пет сахати била гледиште ужасних сцена, да се покрет управио понајвише против Јевропљана, да се убијало и пљачкало и да три страна консула, инглески, талијаиски и грчки задобише тешких рана. Доцније вести из Мисира дознају, да је војска успоставила ред и да се не треба бојати нове побуне народних страсти. При свем томступа са том револтом у Александрији мисирско питање у нов стадијум; држање онвх сила, које су порту до неког извесног степена потпомагале, добиће јак обрт, и Турска, за коју је партија пре неколвко дана изврсно стајала, канда ће јучерањи „пуч“ у Александрији скупо платити“. „Ко је у неколико упознат са карактером и начином мишљења код источних народа, тај he свакако стање ствари у Мисиру друкчије схватити и неће Турску, него дипломатију западних сила пододговорном начинити за крв, која је јуче у Александрији потекла. Не гледајући на живахни народни покрет, који сада у Мисиру влада, већ би појављивање страпих бродова изазвало дубоко огорчење у стаиовништву. Теже него у нашим земљама сноси се на истоку поглед на оружане странце, и гњев, који се изазива, пада само олако на главу певиних. На прву веет, да Инглеска и Француска намеравају демонстрацију с флотом, изразили смо бригу, да ће сигурно противно дејство изазвати. Од чега смо се бојали, оно се испунуло; Јевропљани, што су јуче убијени и похарани, одмаздише за тежњу дипломата, да се увек и свуда и то понајвише са недовољним средствима мешају у источне заплете. Крвожедна завера, којој је демонски предњачила религиозна мржња и воља за пљачкањем, не би томе сљедовала, да није знала, да страни гвоздени колоси не могу ни један метак избацити, без да не разоре својину својих земљака и са сувоземним батеријама у битку ве ступе. Лађе, које су одаслане за обрану кедиве и мира, гоњене су злом коби и не имадоше моћи да је задрже! На велику штету Турске тешко да ће дипломатија са тзг гледишта посматрати јучерашње догађаје у Александрији. Она ће шта више тог назора бити, да уреди мисирске ствари. Проливена крв тражи освету, и у консулима је народно право повређено, а у Мисиру не постоји за овај мах никаква влада, од које би се могла иекати удовољштина*. Д о п и с и.

Вуковар, 31. маја. У броју 83, штоване „Заставе* наилавимо на белешку у којој кр. поштанско равнатељстао у Загребу писмом од 2. јуна по рим. ивражује „своје живо сажаљење® ради онога у 6р. 70. „Заставе* описаног у Вуковару десившег се случаја, те уверава славно уредништво, да се је ствар ваиста само ив невнања, неспретности и неаовнавања насловника дотичног листоноше вбила и да је исти новчаном глобом кажњен. Славно кр, поштанско равнатељство учинило је своје и покавало воље, да не допушта, да се такове шале у државном ввању дешавају, те је настојало, да увређеном грађанству српском вадовољштину даде.

Но ми сумњамо, да је кр. пошт. рав. добро о овом немилом догађају иввештено, те је у својој ревности кавнило човека најмање крива, па да 6и се цела a«epa једном коначно крају привела, ми ћемо ствар малко боље да равбистримо и да допунимо оно, што fe у инФормацији славног равнатељства сад хотимице или не, све једно ивостављено. Да је пак сл. кр. пошт. равнатељотво, да не кажем криво, ал свакако неподпуно иввештено, навешћу само, да листоноша није могао рећи, а најмање написати, да српско певачко друштво у Вуковару не постоји, већ е тога, што је више пута писма и повивнице са стране истоме друштву донашао; даље, листоноша у таковом случају, кад насловника не повнаје, упитао се више пута код општинског уреда и овде увек добро иввештен бивао. Зашто то није и овогпутаучинио ? У овом случају није морао ни општински уред потраживати и вапиткивати, кад у самом поштанском уреду има чиновника, који су више пута на забави тога друштва били, и ако се не варам, и сами чланова подпомажући; на послетку и то, на враћеном коверту у Београд није листоноша написао, да „таково друштво у Вуковару не постоји", већ по рукопису судећи, а којега ми добро повнајемо, учинио је ту несмислену шалу сам чиновник. Славно пошт, рав. можемо ради уверења са истим ковертом послужити. Оволико ради обавештаја. Држимо, да смо дужни били одговорити, а председништву срп. певачке дружине стоји просто, вадовољити се са ивјавом сл. кр. пошт. равнатељства или не. = Ст. Футог. Прошле недеље упоко]ио се наш честити бележник и предоедник црквене општине, Лавар Кнежевић. Ми ћемо оставити вештијем перу, да напише коју у покојнику, пошто он спада у оне људе, који и пооле смрти живе. Нек нам је само допуштено, да се важалимо на неке и неке, који се ва живота удвараше више но што је требало, и покавиваше ое покојнику као прави и иекрени пријатељи, а данас нас уверише, да су то ове привидно радили, употребљујући његово поштење и дарежљивост на своју корист. Ти људи, чим је покојник ивдануо, ударише у сва ввона, потварајући ва покојника оно, што он никад ни у сну не сањаше, да ће после своје смрти од пријатеља дочекати. И ако ће им мало тко веровати, ипак је жалост, да се ти људи не осрћу на пословицу, која вели: „De mortuis nihil uisi bene*. Неби нам ни било толико жао, што видимо у том табору већином Немце, али нас до дна душе ваболе, кад видимо и по којег Србина, који с њима ваједно у једне дипле удара. По као што већ рекосмо, вештије перо и време ће покавати, шта је Футог у покојнику ивгубио. За сад нека нам је допуштено, да се ооврномо на околноети, које врло рђаво илуструју ситуацију при престојећем избору бележника. Као што чујемо, јошт ове недеље расписаће се стечај на упражњено бележничко место. Ми 6и рекли, да је ово врло брво, ред 6и био, са расписом стечаја причекати бар шест недеља, тим пре, што имамо супститујисаног подбележника и пиоара, а покојник беше од они вредни и тачни људи у канцеларији, да га неби требало баш тако брво ваборавити. Но и ако није јошт расписан стечај, ипак се од стране неке господе тера у сва ввона кортешки ванат. Да ли је то с уверења или с нечег другог, то ћемо оставити времену, да тај проблем реши. Немци имају свога кандидата, ва кога по удешеном плану раде. Употребљују се и ваконита и неваконита средства, само да себи победу осигурају. Е, али њима је слободно све, па кад им јошт и наши секундирају, онда није ни чудо, кад пре неки дан један Немац рече: n Ta раце су и свој цара ивгубио, што неће ваједно држиш“. Јошт већа је жалост, што један део Срба истиче себи ва кандидата дуугог опет Мацара, и тако противници српски не ће ништа ивгубити, био Немац, био Маџар. Но вапитајмо се,

би ли и један Немац ва Србина гласао ? Bo Se сачувај. Они стоје као бедем, и бране своје д е крајности и нема те силе, која их је кадра свр е . тити на странпутицу. Они се држе оне иврек е „concordia parvae, res crescunt*, и ту се морамо ц O . клонити такој конвеквенцији. Сад нам се намеће и нехотице питање: 3». што да се Срби не осврћу на ту ивреку ? Зашто да со цепајр и да се тим слабе, а противнвка јачају? Зашто да срамоте свој светао обрав? Зар у толико српских научених синова нема их, који ће млого достојније то место ваувети, но други, који је ни сам невна, како, до канце. ларије дошао? О, има их, али треба причекати, док се распише стечај, а не бесмиелево дати се уплевти у вигове, ив којих је, веру. емо, доцне тешко се без моралне штете иввуНи, Са свих страна иввештавају нас пријатељи, да ће млоги ваљан и одличан Србин, на упражњено место компетовати. С тога дижемо глас браћи Србима, да се стрпе, да ником не дају реч, *но да причекају време, када ћемо сви ваједно истаћи себи кандидата, кога ћемо сви као поштени Срби бев алдумаша бирати. На нашој је страни правда, пошто ми поседујемо две трећине поседа, а и с гласови смо једнаки; а друго, Маџар је подбележник, па редје и поштење иште, да је Србин бележник. У то име повивамо браћу свештенике, учитеље и трговце, да се ваувму ва праведну ову ствар. Нека се уче ив живе школе од својих суграђана Немаца, како се брани и чува своје, Наша честита браћа ванатлије и ратари покаваће и овом приликом, да умеју варонити и у тихо Дунаво онде, кад виде, да им њихове прваке руководи чист интерес, интерес народни. Овако ваједнички, и ако паднемо што не може бити, пашћемо као људи, и противник he с нами у будуће као с Фактором рачунати. Будемо ли се цепали пружићемо противнику оруђе, с којим ће нас смлавити, да више никад главе дићи не ћемо. Б. У Падеју 31. маја. Прочитавши у 83, 6р. „Заставе“ допис ив Сегедина, тако ме је непријатно дирнуло, да не могох, ада овим јавно своју осуду према понашању и чину тамошњег г. председника не ивјавим, Још већма то васлужује тамошњи г. свештеник, који је у првом реду повван, да православије и све што иде у прилог цркве, штити и брани. За што то чиним, правдам се овим. Кадгоду Сегедин одем које не бива ретко па се деси недеља или оветац, увек походим св. цркву о летурђији. Па шта сам видео тамо? Видео сцену, која се само жалосном наввати може и која сваког Србина до дна душе коснути мора. Ђаци ив основне школе међу собом не раз> говарају српски, но мађарски; појање је са свим нескладно, може сваки себи претставити какво је, кад деца скоро не внају матерњи јевик. Сраски ђаци ив вишнх школа скоро никако не ноходе цркву. На против видео самдаромански ђаци у приличном броју у цркву долаве и преотимају мах, те њиховим јевиком певају цркв. песме. Напослетку видео сам публику, која ое састоји из 2—3 човекаи неколико женскиња, Kofa сетакође искључиво мађ. равговара, У срвској цркви, Срби, Српкиње па мађ. говоре. Није ли то жалост? Човека ерце ваболе, кад тако што види и чује? Ila кгд се нашло неколко родољуба, који upeгоше да оснују певачку дружину, која је у такоме месту и приликама нико не може порећи прека нужда, онда се истиче председник црквене општине стаје на пут и спречава тако племениту намеру, у чему га потпомаже и свештеник, пастир стада. Не васлужују ли таки људи јавно превирање од читавог српског света? Оснивање певачке дружине и чешће приређивање вабава подсећало би тамошње Србекоји у Сегедину по броју ивгледају као кап воде у мору и који сваким даном рапидно тону и губе се у туђ елеменат, подсећало би их, Да су Срби, будило 6и свест, оживљавало духове, те 6и се боље ваувимали ва свој јевик и народност, што 6и нема сумње колико толико спречило опадање тамошњег Српства,

Л И С Т А К. ПИСМО

бившег госпићког свјештеника ђуре Алагића бану Шокчевићу. Овај задњи допис из „Госпића" у цијењеној „Застави* изазвао је највеће огорчење свакога Србина православне вјере, а мора запушити уста и највећем безобразнику, који ма у ком хрватском листу ваља на нас дрвље и камење, а н. пр. у заштиту узима истога окружног управитеља К. (види „Народне Новине* посљеднијех дана) човека: који нам у зеницу дира, наша најсветија чуства презире, нашу у потоцима крви окупану православну вјеру сво> јим нечастивим пером и језиком на бруку меће, а њене „сљедбенике а код високе владе опада и издајицама цара и краља крсти. Нијесу ово првине у Госпићу, није ово прва стријела, коју храм св. ђурђа дочекује прсима мале чете госпићких Срба. Католички свјештеници вазда су радили и потајно и јавно, често и недостојнијем средствима, само да из цркве начине црквину, а православне, који не би хтели превјерити српску православну вјеру, ’да истребе вјешалама, прахом и оловом, тешком тамницом или чим другијем. Да је доиста овако ида су их у том фанатичном и нечовјечном делу потпомагали политички поглавари мјесни, ево овога писма, које је писано њемачкијем језиком г. 1865. дакле пре 17 година. Ово писмо добисмо од некога Србипа, који је тада служио у тој ванцеларији, те га је својом рувом пре-

писао. По његову казивању навешћемо и ријешење ове тужбе. Ради штованијех читатеља преведосмо то писмо на српски језик. Бр. 8. Ваша преузвишености! У Госпићу, средишту цара Фрање Јосифа I. личке пуковније, има становника обију вјера, наиме православне и католичке; а ту су им и њихове посебне цркве. Прошлијех година припремали су католички свјештеници, потпомагани војничкијем органима, нашој православној цркви свакојаке сметње; ако прем становници обију вјера живу у најљепшој слози, међу се жене се и окумују се. Ако је кад потреба, прилажу сви без разлике прилоге и једној и другој цркви. То првашње сплеткарење католичких свјештеника и моћнога милитара, напосе г. пуковника Пека (Р о с k), примора нас као што се Ваша Преузвишеност најмилостивије сјећа год. 1858. први пут потужити Вам се; и прем се тај раздор мало утишао, почиње се ето поново указивати под управом г. Бермана (Bermann), пуковника и заповједника пуковније, који је заповједио, да свира шузика управо на наш велики петак у вечер на главној улици. Такијем поступањем не ће нико пожњети обилате плодове узајамне љубави и слоге, већ се њиме сије вјерска мржња; а споменути чин сведочи, да и г. пуковник подобро мрзи на наш закон. Под овакијем околностима не могувише подјемчити се, да се од сада супрот свијех заповједи и забране не ће звонити на католички велики петак у православној цркви.

На што нам је једнакост, коју је Његово апостолско Величанство, наш премилостиви цар и господар, објавио својим народима, кад на католички велики петак око православне цркве војници наврнутијем бајунетима стражаре и звона нам завезују, а на наш велики петак овђе у Госпићу игранке и концерти приређују се. Број људи православне вјере у главном мјесту Госпићу није велик; али је за то у пуковнији (регименти) двије трећине народа православнога; па и часнички збор, који музиканте издржава, већином је на нашој страни. Из кога разлога поступа својевољно и пуковник Берман, кад није властан сам располагати с музиком и зашто приређује уз пост забаве и игранке госпођама штопских официра, кад има музиканата и православне вјере. По моме мнијењу изазвала је ове плетке она омраза, која је завидила поштеном и поносном угледу г. потпуковника г. Елгера, кога сам ја са још неколико присташа испратио из мјеста, кад је премјештен у Оточац. Тијем сам ваљада дао повода овом недостојном поступању, које се ради нас неколико по никаквом праву и расуђивању није смјело преносити на све православне становнике, а најмање на цркву. Баша Преузвишености! Вељи Господине! Ми очекујемо сваки час, да ће Ваша чувена благост и доброта окренути на боље наш садањи положај; живимо у нади, да ће се метнути ограда такијем преступцима г. пуковника и да

ће со с нама поступати као и са осталијем становницима аустријскијем. Ваше преузвишености најоданији слуга ђуро Ал агић свјештеник потлачене прав. цркве у Госпићу. На ово писмо наређено је озго строго и журно извиђење. Јер је пуковник Берман увиђео, да се не шале они озго, не преоста му друго, већ молити ђенерала Вајмана (Weymann), који је онијех дана на његову срећу боравио у Госпићу, да прими то све насе и да га за тај пар сачува од „плавог табака*. Овај га је сваком приликом заштићавао, па га и сад одбрани јер наведе, да је музика свирала њему у почаст, и да је чак и њему ко казао, да је тај дан велики петак православни, он ни по што не би дозволио свирати. Овијем извртањем забашурена је ова ствар, али је и пуковнику прошла воља, пркосити више иновјерцима. Овако нама каза наш пријатељ, а јер јег. свјештеник ђуро Алагић јоште у животу, т° би жељели, да нам исправи, ако смо списали шт° криво, и да нам објелодани жалбу од 1858. г. која је у овом писму спомиње, ако није забачен«. Ово писмо износимо на јавност, јер ваС сјећа на данашња прогоњења окру‘жногв управитеља тамошњега, алиуједно показуЈ 6 ! ко је позван и кадар отпор дати. Мн смо жељни знати, шта ће свијетли бан урадиш, чим ће наградити свога чиновника, који веговв наредбе изопачује, углед високе му владе у O3 роду уништује, а брата с братом завађа в крв и нож. Новеља