Застава

Чудим се, да сегединци толиво времена трпе истог председника, кад није свестан свог повива и не лежи му свој народ на срцу, Оснивачи пак не би требали да вастану на по пута, него нека истрају и оснују певачку дружину, која би свакако уродила родом о чему 6и се доцније и људи превесовог кова уверили. Оволико сам нашао ва нужно, као странац о тој ствари написати, што држим, да ми се неће вамерити, јер оу таке ствари ваиста јазности вредне. Јупе је сарањен у Ади тамошњи апотекар Милан Павловић, син тамошњег свештеника, човек у најбољем јеку живота, у 36 години. Умро је после кратког, али тешког боловања, од вапаљења плућа. Покојник је био ваљан родољуб, ваувимао се ва напредне ствари у опште, а ва српске особито, о чега је унсивао лепо поверење код читавог грађанства бев равлике народности. Да је ваиста таки био, сведочи то, што га је грађанство осим вишекратних мањих већих почасти npe три године ва свога кнева ивабрало, које је он звање пуне три године отправ љао и вршио. После сведочи и онај величанствени и сјајни спровод при укопу, јер се васцело грађанство слегло, да ода пооледњу пошту ономе, који је свима тако мио и драг био. Светине је било толико, да се скоро не памти, да ли је било кадгод толико у сличној прилици. Из околине је такође много света дошло, особито ив суседног Мола. Сандук му украсише много венаца од свежег цвећа, које му саплетоше својта, пријатељи и равна тела. Особито је леп био од општинског поглаварства, који му у внак привнања ва ревносно вршење дужности, као кнева принеше. Био је човек благе и добре нарави. Оставио је ва собом младу не утешену удовицу са два синчића. У њему ивгубише родитељи честитог сина, браћа и сеотре милог и доброг брата, млада љуба верног и нежног мужа, пријатељи искреног пријатеља а српско грађанство иввроног члана и поборника свог. С тога нека му је овде јавно речено: Лака ти земља, а дуг опомен међу свима, који те поштоваху. Књижевност.

Примери за латинскв облике према латинској граматици др. Ј. Туромана саставио Стеван Лек ић, професор на срп. вел. гим. у Н, Саду I. део у Веограду издање и штампа краљ.-српске државне штампарије 1882. Цена 2 1 /, динара. Са великом радошћу узимамо перо, да прикажемо ову нову латинску читанку српском свету и српској школи, једно, што смо до зла бога оскудни у школским кљигама, а друго, што се и њомехоће да знатно олакша изучавање језика, којим је Грах, Катон и Цицерон говорио н да се ослади српскоме гимназијалцу богати латински језик јер тек само позвавањем, и то истинским познавањем древне класичности можемо је истински и заволети и неговати, а увек а особито у ово опоро доба материјализма било је и биће нужно нашем народу, да поштује и да се угледа у врлине и пожртвовања старих, те да је увек готов, да своју личну корист забаци, кзд је општа у питању, да је увек одушевљен сваки српски син на велика и јуначка дела, која се клоне слави српског имена и величини народа српског. Из распореда целог материјала, из предговора пишчевог и појединих партија, којесмо прогледали, уверили смо се, да с врло ваљаном књигом имамо посла, да је брижљиво, савесно и изцрпљиво изведена, и што је више читамо и разгледамо, све би рекли, да се дотична материја не може боље обрадити. Ми оволико у приказу свом морадосмо књизи у похвалу казати а остављамо стручњацима, да они свој опширан суд о томе донесу, јер су и позвани на то, а и развитак наше књижевности захтева то од њих. Зввршујемо ове ретке с уверењем, да од српских гимназија и овде и тамо неће овака вњига неопажена остати, а поштованом г. писцу честитамо на оваком првенцу му и желимо, да и 11. део што пре света угледа. Ј.

Из науке.

Одбор за посматрање земљетреса у Угарској. Добили смо позив од одбора за посматрање земљетреса у Угарској, добисмо га са молбом, да обавесгимо читаоце о важиости и смеру огромног рада, којег се исти одбор латио; чикимо то драговољно у интересу науке, која не пита, ко се како крсти и којим језиком ко говори. Мађарско геолошко друштво изаслало је одбор ради тога, да брижљпво сакупља и најнезнатније податке о земљетресима, који се тако често догађају у Угарској, Председник је том одбору университетски прсфесор др. Јосиф Сабо, а чланови: професор палеоктологнје на университету Макс Ханткен, Људевит Лоци, др, фрањо Шафарик, Тома Совтаг и Никола Ваља. Међу осталим читамо и ово у позиву и молби истог одбора: Ради постизавања горе наведене цели вужно је да одбор живо прати све вести у свима листовима у Угарској; лако је увидети, да је то одбору немогуће; с тога усуђујемо се замолити славно уредништво, да насизволи потпомоћиу том чисто научном смеру нам и да нам све податке о земљетресу које буду сл. уредништву послане пошаље, односно, да иам оне бројеве листа достави,

У којима буде и најкраћих оригиналних вести о земљетресу. Адреса је: Будапешта, музеумска улица бр. 19. Писарница угарског геолошког завода. (Budapest, miizeum-utcza 19. sz, а magyar kirAlyi foldani intćzet irodžja.) Одбор ће у свако доба из благодарности послати сл. уредништву бесплатно сав обрађени материјал у том погледу. У прилогу шаљемо сл. уредништву сва питања, која ваља дописницима да се разашиљу. Препоручујући ствар нам благожаклости сл. уредништва, остајемо у нади да нам молба неће остати без успеха сл. уредпиштву с високопоштовањем, у Будапешти априла, одбор за посматрање земљетреса. р а д.

Из технике.

(Ваздухопловац) Ми смо једном приликом по једном београдском листу прибележили (у „равпим белешкама“, бр. 63.), како ће на москавској великоруској уметничкој и индустријској ивложби, ко ј а ј е 21, маја отворена, бити ивложен први ва-BДУШНИ брод, што га је ивумео и конструјисао »Коотић, Србин ив Петрограда.“ Вест је погрешна, што се тиче имена и порекла ивумвтникова и ивлагања његовог ивуметка и ивуметнине. Ово је права истина. Ивуметник јесте Србин, али родом ив Угарске и право му је име: Игњат Костовић, син је нашег трговачко-прометног иввештача из Будапеште, г, Стевана Костовића. Што сепак тиче ивлагања новог ивуметка, о томе се ниже доле говори, Немачке „Ст. Петерб. Новине* донеле су подужи иввештај о „вавдухопловцу,“ и ми га у целини саопштавамо, једно што је ствар нова, ствар, која ће у техници ва цело нову епоху внаменовати; друго, што је она спојена са српским именом. Пловљење по вавдуху, пишу п Ст, Пет. Нов.“, не спада сад више у област утопија; повољне ревултате, до којих се данас у тој, од учених авторитета негованој внаности долази, треба дакле толико мање од васколиког обравованог читалачког света тајити, што баш раввитак летуште технике буди највеће наде. Па особито још, ако Русија има удела, што јој свакако ласкати може, у строго внанственом раввитку аеронавтике (вавдухопловства), ми онда то најмање смемо превидети, то ое онда мора на овоме месту особито нагласити и расветлити. Тога ради морамо се обаврети на неке старије чине. Морамо констатовати да има од прилике три године, од како је интерео ва пловидбу по вавдуху и у Русији корена ухватио. Тада је, у мају 1879. год. тај интерес на ново потакнут, што је повнати ивуметник Костовић, почасни члан париске „Академије за вавдушну етаницу метеоролошку“ (Асаdćmie d’ aćrostation mćtčorologique), пореклом Србин ив У гарске, поввао к себи у хотел Белви господу, која су се тад овде у Петрограду тим питањем посепце бавила, да се договоре, како да ее оснује руеко друштво ва пловидбу по вавдуху, те тако сложно пораде на раввитку и решењу тог питања. Међу повваним гостима беше ивдавач повременог лиота „ВовдухоплователБа*, мернички пуковник П. А. Клиндер, господин А. Н. Барановски од главне Фивичке опсерваторије и многи други. Сви присутни прихвате одушевљено мисао, те одмах вакључе, да пораде, не би ли се таково друштво склопило. Од ото доба састајаху се дотична господа сваке недеље приватно код једног или код другог. Саставе правила и почну водити ваписнике о састанцима својим, Ив тога су Д°Ц ни Ј е састављена и друштвена правила. Само се собом каже, да ва тај посао није требало три године дана, ва то је било доста четир, пет скупова. Бојећи се, да прераним службеним корацима не осујете читаву ствар, која тада беше још врло мало популарна, вакључе дотични другови, да с поднашањем статута надлежноме месту још причекају и у тишину раде ва аеронавтску внаност, не би ли само осујетили сваку неугодност, Због тога буду скупови настављени као приватни састанци, а као основно начело углави се, да се ни о чему другом не може равговарати, осим само о стварима, што су у свеви са пловљењем по вавдуху. На те внанствене састанке почне долавити све више и више људи ив редова руске стручне интелигенције. Беше ту приличан број грађанских мерника, мерничких, топчијских, поморсковојничких и ђенералштапских Официра, доктора медицине и уредника равних великих листова петроградских. И тако друштво, које тек у вачетку беше, беше састављено, као и дан данас, од техничара, химичара и Фивијолога, који су по највише чланови равних других стручно вванствених друштава, и од ваступника пресе. Душа целе дружине беше свагда господин Костовић, кога другови ивабраше ва председника, и скупови се држаху под његовим председништвом. Листом м ВавдухоплавителБем“ створи се слободан увајаман додир са страним светом, и дружина ступи у свеву са свим страним вавдухопловним друштвима. За то кад је госп. Костовић ступио на среду с основном мишљу о вавдушном броду, коју је он вамислио на дотле са свим не повнатим начелима, а оно ивуметак тај учини велику сенсацију не само у ужем кругу дотичних стручњака, у ком се највише о њему равговарало и истраживало, него у опште свуда, те обрати на се пажњу свих иностраних друштава и научнива. То сведоче довољно она многа питања, пи сма и налови сваке врсте, што их је ивуметник добио. Кад је петроградска штампа подробно описала костовићев вавдушни брод, поред других описао га је и „Ст. Петерб, Херолд“ у свом индустријском листу од 2. јуна 1881, а париска „Метеоролођијска академија ва вавдушну станицу* пише главном уреднику дру Фрањи Геселију, члан У првог руског друштва ва пловидбу по вавдуху, молећи га живо, да јој све пошље, што се год даље успише о том вавдушном броду, који је приповнат као добар. У бечком „Друштву ва унапређење технике ва летење* рече проФееор Г. Велнер ив Брна у беседиг, којом је

друштвену скупштину отворио, да је костовићев ивуметак основан на најбољим поставама, и нагласи том приликом, да се прво руско друштво ва брођење по вавдуху тако се приватни учењачки круг, ма да није службено потврђен био, стално навивао мора старијим сматрати од бечког. Жао нас је, али морамо рећи, да су као што нам ив Берлина јављају неки чланови младог берлинског друштва, које тек што је основано, злоупотребљују костовићев ивуметак и од ивумвтника постављена начела на равне npoјекте, а не кажу, од куда то све увимају; но они ће, ув гред буди речено, моћи то употребити само у пројектима и на хартији као рђаве коније, ани како не ће моћи практички свршити. Но да 6и се влоупотреби у том погледу стало на пут и по што је вавдухопловљење данас куд и камо одмакло од оног стања, у ком пре три године беше, и по што је можда баш у нас тај предмет костовићевим ивуметком ухватио корена, петроградско друштво ва пловидбу по вавдуху нађе ва нужно, да ивађе ив своје досадашње вабитости. ■Р B ДУЈ ем ° ее » што можемо саопштити, да је министар унутрашњих дела потврдио правила тог друштва и да се „Прво руско друштво ва пловидбу по вавдуху“ данас креће по службено приповнату путу, lllto се тиче смера и цељи тог друштва, то је горњим редовима довољно равјашњено, и ми додирујући тај предмет, можемо само још нешто нагласити, што са своје новине васлужује особиту пажњу. Програм радње и строго внанственог дела тог друштва обухвата и практичку примену. Како су друштвена. средства још малена, то се ва сад употребљују само обични балони (лопте), да се њима чланови вежбају у практичком руковању при летвњу, да се тим подастрекну и да добију више воље ва саму ствар. Мило нам је, што горе реченоме можемо другу вест додати, којој ће се вначај ва кратко време моћи добро оценити, а која ће сад, као го чин, ва цело пробудити жив интерес. Господину Костовићу пошло је ва руком, да од људи ив најодабранијег друштва и највишег Финансијског света састави друштво, које ће саградити његов први вавдушни брод, навван „Русија“, у правој му величини, на име 164 стопе дугачак и 40 стопе у промеру. Како чујемо, брод ће саградити руски раденици од градива ив домаће проивводње. Брод ће још ове године бити готов, и т° У јуну или најдаље у јулу. Како буде готов, одмах ће одлетети у Москву, да онде, док ивложба устраје, покаже, шта вреди, Не можемо на ино, вавршујемо и ми ва једно с петроградским листом, а да тај догађај не повдравимо својим најбољим жељама, ине можемо пропустити, а да људима, који су учинили ивуветак од нашег иначе као апатично равглашеног друштва и који су внали реелан посао бев претходног рекламовања оценити, те руски ввуметак од толиког вначаја, од коликог је овај, нису пустили иа вемље. Ми им како варад њиховог, тако и варад интереса целе вемље, желимо најбољу срећу у њиховом подувећу. Нови Сад, 3. јула. Као што у будапештанским новинама читамо, грозота у В р шц у није се ограничила само на несретни случај од 28. маја, него сујојсе придружиле још и друге недаће, да створе потпуну катастрофу. Још вршчани нису од прве грозоте ни опоравили били, кад али 30. ист. мес. наиђе нов несретни случај. Опет се провали облак и у Белој Цркви падне јака туча. Виногради су јамачно обрали бербу, а они су главно занимање и главни извор ужитка тамошњем народу. Страхота човека хвата, кад помисли на последице, што отуд могу наићи. По накнадним извештајима излази, да је 28. маја пропало четрдесет и четири душе, јер осим што је у месићким валима и под месићким мостом нашло гроб, гинуо је свет и по вароши, где се 23 дома порушила, међу њима неколико домова и на спрат. Ужасна несрећа, равна загребачкој, и још гора, јер у Вршцу толики свет погибе. Па зар у таким приликама да се седи скрштених руку? Не чујемо, да се наш свет где год креће, да пострадалој браћи делотворно пружи руку помоћницу. На прву вест о катастрофи од 28. маја овде се у опште чуло мишљење, да вршчанима треба помоћи, ма да до сад још нису помоћи заискали, али то иште братска љубав, човечански осећај. Ми разумемо несрећу вршачку, јер је и сами осећамо. Знамо, да у таким приликама, кад човек мора да стрепи и за сам живот свој, да му није ни до чега узгредног. Појмимо, што се јавља, да је у Вршцу велико узбуђење. Али и пак има нешто, што не можемо да разумемо, нити да појмимо. Не можемо, а да не изразимо најблажи израз да употребимо чуђење своје, што се од толиких једномишљених родољуба у Вршцу нико не нађе, да нас о томе телеграфски, бар сутра дан, извести. Несрећа се догодила у српском крају, у крају, где има доста Срба, који пером владају, српски свет разбира за њу 'и води рачуна о неудаћи своје браће, па ипак да смо упућени на стране листове, да из њих дознамо оно, што се на нашем дому, на нашем прагу догађа! Човек се и од највеће несреће опорави и дође к себи, —па зар нема родољуба у Вршцу, који сматра за дужност своју, да својој браћи, свом народу јави, шта се код њих догађа, јер бол једног уда осећа цело тело!

Н О В И Ј Е.

По бечким вестима, наименовање Лад. Сеђењи-Марића за начеоника одељења у Аустро-

угарскоме министарству спољашњих послова на место калајево може се сматрати, да је свршено. n H, Беч. Тгблту“ јављају из Задра, даеу се 30. маја опет појавиле устаничке чете северо-источно од Билећа. У њима беше до 400 које Херцеговаца, које кривошијана. —• Руска царица родила је 1.0. м.у Петерхофу кћер, којој је наденуто име Олга. Из Петрограда јављају, да ће скорим бити велике промене у руским дипломатским заступствима на страни. Румунске коморе закључене су 31. маја краљевским отписом, што га је министар правосуђа Хиц прочитао. Розети положио је мандат и изјавио, да ее никад више не ће примити мандата. Пронео себио глас, да је у францускоме министаретву криза настала, и то у след позватог закључка комориног од 29. маја. „Аж. Ава“ вели, да је тај глае по све меоснован. У Паризу је у зимском цирку била свечаност Гарибалду у спомен и почаст. Испала је сјајно. Било је на 4000 душа. ђеиерао Тир држао је похвалну беседу. 0 мисирским заплетима јављају, да од недеље није било у Александрији нереда. Тамошња посада појачана је па 12,000 војаика. Мисли се, да је у недељу при немирима погинуло 50 људи, али не зна се ништа поуздапо. Кедив је 1. о. м. дошао с Дервиш-пашом у Александрвју. За Арап-пашу мисли се, да је још у Кахири. У талијапској комори рекао је министар спољашњих, Манчини, разлажући о мисирском питању, да би још најмање зло било, кад би се турска војска искрцала у Мисир. У Бечу, као што отуд јављају, и Берлину почињу тако исто мислити, па се надају, да ће и западне силе пристати уз њих. Преко Лондона јављају из Цариграда, да Порта спрема свим силама окружницу, у којој ће разложити, да би са свим неопортуно било, кад би се конференција зарад мисирских ствари еастала. Она ће изјавити, да мора чекати на Дервиш-пашин одговор, па ће тек онда моћи решити, шта даље да чини. Маври из РиФа (у Мароку) пуцали су, као што из Мадрида 31. маја јављају, на шпањолски брод, што је бродио у шпањолеке насеобине у Африци.

Разне белешке.

X- (3 а славенскијевик и књижевноот) подигла је талијанека влада катедру ва свеучилишту у Болоњи и поввала књижевника Пољака, Ленартовића, да ваувме ту катедру. Нека ј е УЈ е Д нO на внање свакоме, да „друштво пријатеља славенске књижевности“ ради на том, д а ое на годину савове у Болоњу конгрес славенских научењака и књижевника. (Каква сила лежи у песми.) Како су пређе високо ценили појевију и песму на истоку сведочи нам догађај један ив живота песника Мабеба, великог љубимца калиФе Ал-Валеба, који је одмах некако после Мухамеда владао. Путујући једном у Меку, стигне Мабеб од припеке и жеђи уморен пред један шатор. Кад опави у овоме црнца и поред њега неколико тестија свеже воде, приступи к њему, и вамоли га ва иапитак. Али црнац му молбу одбије. За тим га вамоли, да му бар допуети, да се може бар неко време у хладу под шатором одморити, али овај му и то вакрати. Овако неуљудно одбијен, легне Мабеб поред своје камиле да се одмори и почне да пева. Чим црнац чује пеему, појури к њему, ухвати га ва руку, и одведе га у шатор с речма: „О ти, кога ја више него оца и матер ценим, вар да ти ја не спремим свежа вапитка од јечма, да се расхладиш?“ Мабеб не прими те понуде, него ое напије само хладне воде, пак онда пође да продужи овој пут; али му црнац рекне: »О велештовани, врућина је ванредна, па ми допусти да те пратим, и да носим ва тобом мех воде, да те могу, кад год ожедниш, свежим напитком понудити; а ва награду ћеш ми свагда по једну песму отпевати!“ Песник пристане ва ову понуду, и тако црвац повесе мех воде, пратећи Мабеба до саме Меке, и кад би се год овај напио воде, отпевао би у награду црнцу по једну пеему. („Сршс.“) (Доситије Обрадовић у ТБуру.) Кад је пре 70 год. ваш Доситије напоаив српске владе полавио ив Беча у Београд, да се прими „попечитељства* просвете, па како се тада још на колима морало путовати, ванесе га пут на варош Ђур. Срби трговци, којих је у оно време мвого у ТБуру било, доанаду некако ва то, да ће и када ће Доситије кров Ђур проћи, па се договоре, да га достојно дочекају и у својој средини повдраве. (Јер треба внати, да су се стари наши трговци далеко више сећали живог Доситија и више га ценили, него што то данае наша ннтелигенција чини.) И тако кад дође речени дан, ђурски Срби обуку своје свечано руво, седву на 2—3 кола, пак ивађу ива вароши, да дочекају Доситија код неке крчме. Стигавши до гостионе, ватеку тамо каруца варошког пурђермајстора, а овога самог нађу у нутра у крчми, У мислима, да је г. пурђермајстор ивишао на поље својим послом или да га је иначе пут туда нанео, па је мало сврнуо, нису били много радовнали, шта он ту ради, па су се свему чинилн невешти. Кад не прође сахат, два, уоче поивдаље некаква кола на друму, који се једва могоше видети од силне прашиве. По што се кола већ у толико приближе крчми, да се лепо могло видети, шта је на њима, Срби повнаду Доситија и одмах му појуре на оусрет. Кад кола стану, а оно ето ти и граденачеоник ивиђе пред Доситија, те га повдрави, и еад се Срби са пурђермајстором стану отимати око Доситија, ко ће пре да га увме к себи на кола, и одведе у варош. Срби се вачудише, кад видеше, шта се вбива, и не могаше себи протумачити, од куда градоначеоник да укавује такву почаст њихову Доситију. Овамо, онамо, па ти г.