Застава

ЗАСТАВА

+ МИХАЈЛО ДИМИТРИЈЕВИЋ СКОБЕЉЕВ

Као Александар велики, као Душан силни, као Бонапарта био је стотину страшних бојева и гле усуд му досуди да ни у једном непадне: што немогоше хиљаде душманских ђулади и мачева устремљени на витешког војводу посред вреве убојне, то ево учини немила смрт посред круга браће и пријатеља му. Неумитном закону природином подлеже ево и најбоља војвода наших дана Михајло Димитријевић Скобељев. Авај тужна Русијо, јао ојађено свеколико Словенство, јунака од Киве и Коканда, гувернера Ферганскога, победоносног борца од Шипкиног кланца, од Плевне, Ловче и Чаталџе, славнога освајача јакога ГекТепе-а, силног укротитеља дивљих зулумfeapa Текинаца, од васколике руске војске кумирски обожаваног војводе нема више међу живима! Не оплакује се ту само војвода храбра и поносидика руске војске данас, већ се ту кука и запева за једним од првих синова мајке Русије, нариче се за једним од најбољихпријатеља целог рода»еловенскога. Заиста ретка срећа за смртног човека бити истинито и искрено оплакиван од великога цара и чланова царске породице, и од њих вечној кући бити ношен и уједно срчано ожаљен од све војске и целога народа руског, а својом смрћу све Словенство у црно завити. Кука, и то с правом кука свеопћа мила нам мајка Славија за својим најмилијим сином, у кога поред снажне мишце срце јуначко вазда куцаше за благо и добро свега Словенства, свега човечанства. Прави Словенин, прави Рус, прави јунак умрво је. Неће ваљда бити ни једног листка у историје последњих 11 година победоносне Русије, на коме се неће засијати име јунака од мегдана, великога пријатеља Словенства. Оним црногорским „Замном јунаци“

немарећи за кишу танади, што му је око главе Фијукала, улазио је ладнокрвно у в ат РУ, Добио је стотинама бојева, задобио је љубав, поштовање, да и обожавање у војске своје, округу цивилизаторских тежња велике Русије међу варварством Азијским далеко међе развукао ирешиојеоно спорно питање у стратегији да ли ваља да и ђенерао у бој улази на штету онога ~напред“ а у корист онога „замном.“ Али где је cpehe ту је и несреће. Тбг победоносног јунака, кога као да тане из пушке није било а сабља душманека није секла пратила је ево и зла коб. Прешао је Балкан, дошао је до Чаталџе ал у Цариград није ушао, освојио је тврди Гек Тепе ал у Мерв није ушао па ево и нове коби : тај делија што је толико мегдана сретно поделио не умре на мегданишту, У бело обучен на белом ђогату с почасним мачем у десници раван св. Ђурђу ЈУР ИО ј е У крвав бој и звезда његова вазда га је здрава и читава из страшних, „суваровљевих" покоља износила. Вавек чио, вавек здрав, вавек делателан, вавек пламенит. И земан дође и такоме јунаку, да мрети ваљаде. И умрво је носилац оне велике, славенске, оне све славенске идеје, над мртвим телом запуцале су на московском колодвору оне многе пушке војнику у почаст и сахраниће му тело али дух ће му живити докле је Руса, докле је Словенства; cpeha по богу што се на њ оно Ливијево ~et magnus est ordo“ c правом применути може, он, другар и најбољитумач Игњатијевљев имађаше велику странку за собом имађаше цео преголеми, православни народ руски. Дуго, зајемачно дуго сећаће се јоште још необуздани турчин из још са Берлинанеосвојених крајева Валкана, дуго, дуго спомињаће Асенов потомак из плодовите Бугарске оног гласовитог Акпашу, на веку ће блистаги у историји Русије име оног руског сина, који 1877. на Зимници први пређе Дунав, који окити руско оружје мложином лаворика простране Азије, који рашири Маћушкин уплив до Индије, који јој даде знатна утицаја на Мерв, Херат, Кабул, Перзистан, који толико наради по Азији, да је игемонија над средњом Азијом према а и противу Енглеза у рукама Руса скоро свршена ствар. А докле буде света и века славиће и с колена на колено предаваће и у срце најпознијег потомства свога дубоко уписиваће захвални Словен велико име великог апостола великог Словенств, име Михајла Димитријевића Скобељева. д » Михајло Димитријевић Скобељев беше син ђенерала Димитрија Скобељева L, познатог козачког вођа из последњег турског рата. Скобељевов деда беше добошар, али због своје храбрости, коју показа у рату г. 1812, наименује га цар Александар I. за официра. Михајло Скобељев рођен је 1843 године. образован је на петроградској кадетској школи, одликовао се 1871 и 1872 као штапски официр у Туркестану, учествоваше 1873 као мајор у ђенералном штабу са одликовањем у војни против Киве, постаде 1874 гувернер од Ферибане а 1875 ђенералмајор. Године 1877 добије Скобељев заповедништво над дивизијом једног војеног кора, којим је заповедао и у руско-турском рату. Његово име беше први пут чувено 3 септембра 1877 при освојењу Ловче. Доцније су га позвали при цернирању Плевне. За време операција, које се овде извађаху, одликовао се Скобељев својом храброшћу и самопрегоревањем. Његова доброћудност, отворени војнички карактер и смеле замисли задобише му сву околину. Његови војници га обожаваху и слепо иђаху у бој, када их његов глас позиваше. После пада Плевне учествоваше Скобељев као корски заповедник под ђенералом Радецким при примању заробљеника у шипкином канцу и одликоваше се при заузећа Једрена. По свршетку рата остаде Скобељев као војени заповедник руске посадне војске у Источној Румелији. Када је текиначки поход год. 1879 свршен са великим поразом Руса, онда се опет сетише Скобељева. У месецу марту 1880 буде наименован за врховног заповедника експедиције и овде је показао сав свој војнички дар. Своје деловање отпочео

је пре свега набавком транспортних средстава, јер је купио 20.000 камила, удесио редовну службу са парним лађама на каспијском језеру и отпочео градити железницу. У јулу предузе Скобељев лично рекогносцирање на 120 врсти у непријатељску земљу до Гек-Тепе, главне тврђаве текиначке и у новембру пређе у офензиву, пође почетком децембра по други пут, с крајем децембра по трећи пут против Гек-Тепе. На бадњи дап отвори Скобељев прву паралелу пред Гек-Тепе и освоји ту тврђаву 24. јануара 1881. У Русији а нарочито у Москви примљен је и слављен Скобељев као тријумфатор, па и једна гвсздена лађа каспијске флоте добила је његово име. Доцније је из Транскаспије одазван и наименован за команданта четвртог кора у Минску. Почетком ове године дође име Скобељева на дневни ред и пуна два месеца само се о њемуговорило у свим круговима. Повода томе даде његов познати говор, кога је држао овај славни ђенерао при официрском банкету у годишњу славу освојења текиначке тврђаве Гек-Тепе и који је цео политични свет јако занимао, а делом и узнемиравао. За тим је 16. фебруара при свом отпусту примио у Паризу депутацију српских ђака, која му је предала адресу, и том приликом је такођер држао говор, који је био управљен против Немштине. Но при свем том, што су немачки листови после овога догађаја раструбили били, да је Скобељев пао у немилост код свога цара, те да је с тога позван у Гачину ad andiendum verbum (на одговор), не би ништа од тога, јер ми видимо да је Скобељев опет дошао на своје пређашње место за заповедника у Минск, где је и до смрти своје остао у том положају. 0 породичним одношајима славног ђенерала Скобељева имамо ове податке: Са оцем својим није баш најбоље живео; његова је мати много путовала и имађаше многих политичких добротворних тежња, које је одведоше и у Источну Румелију, где ју је у пролеће 1880 убио потпоручик Узатис. Његова мати извела је и брак ђенерала са неком кнегињом Галицин, али већ после године дана су се развенчали. Једна сестра ђенералова удата је за херцега Лајхтенберга те тако је Скобељев тим начином ступио у сродство са руском царском кућом. * Из Петрограда телеграфишу, „Н. Сл. Пр.“ 26. јуна ово: Сви листови посвећују данас умрлом ђенералу Скобељеву тужне чланке. Најтоплије и најдуже допоси „Новое Времп“, које је изашло сво у црном оквиру. ~ВеликогПатроклавишенема!“ тако вапије исти лист. „Умрво је верни, поштени, даровити слуга цара и домовине, љубимац народа, руски јунак, оличење руске снаге и моћи, женијални војсковођа! 11 Па и други листови славе покојника у истом смислу, и жале за доиста ненакнад ним губитком женијалног војсковође у најбољим годинама његовим. „Новое Времп“ доноси осим тога два ступца дугсчак некролог Скобељева. Порекло своје води од сиромашних људи; деда покојников беше заповедник града Петрограда и служио је од најнижег степена. Млади Скобељев (рођен 14. септембра 1843) имађаше из почетка немачког наставника, који беше врло суров и често га тукао и кад је једног дана млади Скобељев свом учитељу ћушку дао, онда га пошљуу Париз уЖирардетов панзионат, где је и свршио своју школску наставу. Скобељев је Жирардету, који је доцније и у Русију за њим дошао, до смрти био привржен. Доцније је студирао на петроградском универзитету а кад се год. 1861 због немира затворио универзитет, то он није могао своје студије наставити. С тога ступи у шваље-гарду као јункер и одликовао се за време пољског устанка свуда великом храброшћу. За тим је у николајевској академији свршио ђенералштабски курз, и тек доцније беше придодан ђенералном штабу, кад је при решењу једне веџбаоне задаће препливао с коњем заједно реку и одмах опет натраг допливао. По томе дођоше од год. 1862 позната јуначка дела Скобељевова у Туркестану, Киви, Коканду, на Балкану и Гек-Тепе. У многим црквама се читаху данас парастоси при великом и живом саучешћу становништва. Многи официри су отпутовали у Москву, нарочито они, који припадају вишем ђенералитету, као: гроф Адлерберг, гроф Баранов, ђенерал Чернајев. Каошто се говори, отпутоваће гроф Воронцов-Дашков, дворски министар, као заступник двора у Москву на погребну свечаност. Истом листу телеграфишу оданде истог дана и ово: Напрасна смрт ђенерала Скобељева јако је ускомешала сву варош, жалост је општа, па и сами противници жале за напрасним, прераним губитком жевијалног војсковође. Тачних појединости о на-

прасној смрти нема. Смрт дође усљед тога, што му је срце „пукло,“ а као што лекари веле то је посљедица оне контузије, коју је претрпио при јуришању на Плевну на редути „зеленог брда,“ и усљед чега је ђенерал тада читав дан у невестици лежао. Др. Алишевски, који је ђенерала видао у његовој болести, већ је констатовао болест у срцу. У вече пре катастрофебеше ђенерал врло весео и здрав; он је дошао на путу из Минског на своје добро Спаскоје (гувернија рјазанска) у Москву 22. јуна, да прегледа изложбу. Цело времеу Москви провео је са својим многобројним познаницима и добро се осећао. На Ивандан око поноћи легне у кревет и у 1 сахат по по ноћи наступи напрасно смрт. „Хотел Дисо,“ у ком је умро, беше читав дан опкољен од масе народа. Када је у Петрограду јуче (тј. 25 јуна) око 3 сахата по подне јављен овај смртни случај засебним листом „Новог Времена“, произвела је та вест огромну сензацију у свим слојевима становништва. Јуче на вече беше у ђенерал-штабској цркви свечан парастос, на ком присуствоваху војни министар и цео највиши ђенералитет. Сахраниће га у Спаском, дан још није одређен. Сестре покојникове, кнегиња Боложелски-Шереметјева и принцеза Лајхтенбергова, отпутоваху синоћ у Москву. Из Петрограда телеграфишу 27. јуна ово: Као што „Моск. Вјед.“ јављају, добиле су мемоаре, које је Скобељев недавно писао о источном рату, пруским маневрима од год. 1880. и текиначком походу, те ће их по могућности и на свет издати. Дру Шчербаку изразио се Скобељев после своје последње болести пре путовања у Минсковако: „Ја осећам, да нећу више дуго живети идаћу још ове године умрети“. Из Москве јављају 27. јуна ово: Смрт Скобељевова немило је дирнула све кругове без изузетка; пред хотелом, где је Скобељев умро, стоје хиљадама људи, многи плачу. 26. јуна у 8 сахати у вече пренето је тело покојниково у цркву свете Тројице, сандук носише и пратише сви присутни ђенерали и виши официри. Публика страшно нагрнула. Данас у 10 сахати беше свечано опело у цркви; сутра (28. пр. м.) пренеће се тело са великом свечаношћу на рјазанску железничку станицу и сахраниће се у селу Спаск о је, у рјазанској гувернији, на добру Скобељевовом. Данас се очекују депутације из Минска и других вароши. Све новине доносе опширне чланке о Скобељеву и дају израза најдубљем болу. Из Берлина јављају тог дана истом листу: У сљед смрти Скобељева изражавају се многи овдашњи листови са резервом због његових противнемачких начела и са штовањем говоре о његовом војничком дару. Из Лондона брзојављају: Некролози посвећени Скобељеву у овдашњим листовима врло су топло написани; славе ' покојника нарочито као војника и јунака и због његових беседа куди овдашња преса само руску владу, која је дозволила једном ђенералу таку агитацију.

Политички преглед.

Еа«о будапештансЈИ листови јављају, у крилу министарства спрема се радња за уг. зеиаљсви сабор. Еао што „Уг. Пошта* дознаје, прорачуни појединих министарстава или су веБ готови или fie сгорим битн готови, тако да Ее се васколикн прорачун мођи у укупним министарским содницама у августу у целини расправљати. Тако се нсто у појединим ресортима спремају и други законски предлози, којн fie сабору одмах у почетку бити поднети. Дотични иакони веЕ су нацртати и нацрти биБе поднети мннистарском веБу, како се оно састане. Тек кад влада усвоји те предлоге и владалац их претходно одобри, моБи Бе бити побројени. Противјеврејски покрет у Угарсвој непрестано расте. У П а п и су се об ноБ од 24. на 25. јун бацали камешем на поджупана Вагељија, кад је ишао, да види, да лн се светина опет не скупља. НоБу 25. јуна полупани су онде опет прозори на многим домовима, ма да су јаее страже чктаву ноБ стражариле. Ти изрззи против;еврејског покрета дали су повода, те је министар унутрашн>их послова издао окружнвцу и позвао муниципије, да узапти све противјеврејске списе, што се у народу веБ налазе, и да стану на пут, да се таки списи внше не шире. Саопштили смо вест из бугарске престонице, како је дспутација под Марка Балабанова предала кнезу Александру адресу, у којој га измеsу осталог мози, нека пусти Драгана Ц а н к о в а на слободу. в oн целог свог живота“,

ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ. Почетком овог месеца почела је нова претплата за оне поштоване претплатнике наше, којима је крајем прошлогмесеца претплата истекла. Учтиво им ово за рана напомињемо, да изволе настојати да понове претплату. Лист без готове претплате не може се никоме слати, па за то умољавамо поштоване претплатнике, да претплату за времена, и то најбоље путем поштанских упутница, послати изволе, како би се лист без прекидаља отправљати могао. Наруџбине без новаца не могу се уважити. Иретплата, огласи, као и наплате за то, нека се изволе упутити на админи страцију „Заставе I *, а само дописи и остало, што се односи на уређење листа, нека се изволи слати уредништву „Заставе". Умољавамо пријатеље листа, да не пожале труда, те да поштоване сународнике, који би листа држати могли, побуђују на претплату листа. „Застава“ излази четир пута преко недеље. Лретплата стаје за Аустро-угарску монархију, српске државе и покрајине: На целу годину 14 ф. или 35 дин. На по године 7 „ „ 177, , На четврт године 3ф. 50 или 9 дин. На месец дана 1, 20 , 3 „ За остале земље и то: за Немачку годишње 18 ф., за Швајцарску, Романцју, Русију, Италију и Бугарску 20 ф., а за Француску и Америку 24 ф., или саразмерно на четврт године. У Новом Саду 1. (13.) јула 1882. Власништво и уредништво „Заставе/

„ЗАСТАВА“ излази редовно: средом, петвом, недељом, на иелои табаку, а уто) ничом на uo табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аустро-Угарску: на целу годину 14 ф. Нна но године 7 ф. н . па четврт године 3 ф. &о н. на 1 месец . . • . • 1 ф. 20 н. За Србију (у сребру) па годнну 35 дин. на нола године 17 1 /, дин. на четврт године 9 динара.

ВРОЈ 102. у Новои р аД у у цетак gQ4 j ју ла 1882. ГОДИНА XVII.

ОГЛАСИ рачунају се по 6 повч. од сваке врсте оваких ситних слова, за жиг маћа се по 30 новч. сваки пут ДОПИСИ шаљу се уредпиштву, а претплата и огласи адиипистрацпји „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. РУКОПИСИ не враћају се натрдг. Поједпни бројеви стају 10 новч.