Застава

вели се у адреси за Цанкова, »браваше права и сдобоштине народа. И садашаи закзни ишту, да он буде пуштеи, јер по закону нико не може битн кажњен без СЈДСке пресуде. Велике родољубе треба наградити, а не прогонити", Но све бадава. Молба je управљена глухим ушима и тврдом срцу. Ватенберговче не само да није саслушало молбу, него је Цанкову још пооштрило кавну. Цанков беше на име до сад само ивтернован, па по што се молило, да буде ослобођен, то je баш за то, у пркос 18. о. м. затворен. Дакле у Вугарској се не сме више ни молити без штете дотичиога. „Сироти Бугари*, вели „Н. Сл. Преса“, „веБ су од отог Ватенбержанина више изненађења дочекали. У бечких, берлинских и петроградских официјозуса, налазе они мало саучешЕа; овима је реакцијонарни државни управитељ у Сретцу баш по Еуди човек*. У седмој седници цариградске конФеренције, држаној 25. јуна, усвојена је нота, којом се Порта позива, нек у Мисиру зарад реда и одржања statns-a qno посредује. Нацрт ноте саопштен је јевропским силама, што су на конФеренцији заступљене, и ове су својим пуномоВницима веђ саопштиле, да ноту у начелу одобравају, али су их и пак опуномођиле, да измене нешто у тексту њеном. У понедељак или у уторак требали су се чланови конФеренције опет у седницу састати, ноту коначно редиговати и закључити, како да је предаду. Док Порта не одговори на тај позив. конФеренција тешко да Ее држати седнице. Испадне ли портин одговор негативан, тј. не усхте ли се Порта повиву одазвати и у Мисиру посредовати, онда fie инглески и Француски дипломатски заступницима у Цариграду и пуномоБници на конФеренцији, ДуФерин и Ноаљ, предложити други начин за посредовање и искати, да им се предлог што пре узме у ?расправу. Да Бе портин одговор негативно гласити, то се може готово на сигурно узети; то се види по портину држању према конФеренцији и њеном раду у опште. Јевропски посланици у Цариграду нису никад престајали, да не наваљују на Порту, да она пристане на конФеренцију и учествуЈе у њеномраду. Веле, да се и турско министарско вебе веБ преломило и склонило било, те и султану препоручило, да пошље пуномоБника на конФеренцију. Али све бадава. Султан је овога пута остао непоколебив, он је узео на своју руку да тера велику политику. Тој политици дато је израза у новој окружници, што ју је Порта 26. јунаразаслала и што је написана у смислу досадашњих депеша њених, које су се тицале конФеренције и њеног рада. То је веБ четврти пут, како Абдул Хамид одбија позив, којим *га позивају у конФеренцију. По томе се може знати, како Бе гласити и одговор јој на повив, да интервенише. Он се нада, да се стање у Мисиру даде уредити и без војничког посредовања, другим начином. Тако он једнако наваљује, да Араби паша у Цариград доЈе. У суботу после по дне опет га је к себи позвао. Но диктатор мисирски не Бе да се јпозиву одазове, него се изговара на то, да га „његови* не пуштају. Лукави Арављанин зна, какво јецариградско гостопримство, па за то га ни поклони и знаци милости, којима га падиша обасипа, не могу да наведу, да ваброди пут Воспора. То је у главним цртама ситуација у мисирском питању. какосеиз Цариграда ствара. Што се тиче ситуације у самоме Мисиру, односно у Александрији, где је огњиште тој ситуацијн, о томе доносимо засебан извештај на другоме месту. У сенату Северонмеричких Сједињених Држава поднео је месечусетскн сенатор Хоар 4. е. м. законски предлог о уређењу наследства у председништву републике. Садашњи устав овако нареЈЈује у том погледу: Ако председник буде свргнут, ако умре, захвали или постане неподобан, долази на његово место пре свега потпредседник као што је ове године било, кад је председник ГерФилд убијен био. Познији закон, на име онај од 1792. год. уредио је ствар још веБма у толико, што је наредио, да, ако и председник и подпредседник, који је (тј. потпредседник) взбором својии у једно постао председником сената, постану неподобни, да служе највишу државну службу, или ако захвале, да онда председник сената или, ако њега нема, говорџија представничког дома ступи на чело извршној власти, док или непод >бност н« престане или нов председник не буде изабран. По хоар вом билу (законском предлогу) дало би се за те случајеве. ако председник и потпредседник буду свргнути, ако захвале или постану неподобни, да служе, или ако умру, члановима кабинета право наследства, и то оним редом, како од уешинктонова времена бивају именовани, дакле прво државноме министру, за тим министру Финансија, па онда војеноме, па ђенералном одветнику (министру правосуsа), поморском и најпосле министру унутрашњих послова. Сенат је хоаров законски предлог уступио правосудском одбору.

Додатак чланку о Србима и Хрватима у Троједници.

У претпрошлом броју листа у члавку под насловом: „Срби и Хрвати у Тројвдници" рекосмо: „извире н>ина тежња, да после Босне и Херцеговвве обухвате и Србију и Црну Гору, једном речи

сав српски народ на балканском полуотоку, и да ји похрвате, и односно поунијате." Но тим смо мало казали. Можда би унијатство било пут, алипоследња мета била католиштво. У чланку „Позора* позива се на „ћирила и Метода*, а за њино време није било унијатства, него они су били за своје време на југоистоку апостолујући за православље, на крају живота призиали су папу задржав литургију ва славенском језику. „Позор* пише: „А шта је интенција самога црквенога врховног поглавара Лава XIII. када увађа у часове, официју и култ свеколиког снета наше апостоле. Шта друго, него да се средством староеловенског језика сједине обе наше цркве. Несједињека браћа управо у тој стврославенштини налазила би C' едство јединства." То дакле значи сједињење с католичком црквом са језиком старословенским, т. ј. не оним, што је у правоелавној цркви, него који се код Хрвата по негде у цркви употребљује. Дакле да српска православна већина с ове и с оне стране прими веру католичке хрватске мањинеНо ако би по већини, онда је и вера и садањи црквени језик у огромној већини код православни спрам неправосдавни Славена, и тако би пре ови православној цркви и у њој владајућем језику првступити имали, а не обратно. Но православни то не траже. Сваком своја вера, и своје име.

Из листова.

„П Лојд“ доноси у свом броју од 10. јула на првом месту чланак, у коме говори о одношају велесила на спрам порте у мисирском питању. Чланак тај гласи: „Ствари у Александрији воде кризи. Овога пута изгледају озбиљније Сејмурове претње, да ће пуцати на тврђаве александријске. Захтев, да ми ирске власти издаду Инглезима ева утврђења накоп ну, тако чудновзто звечи, да би се једва могло веровати у озбиљност тога искања. Не може се апсолутно никакав правни разлог навести, да се баш сами Инглези начине Јосгодарима александријских тврђава. Па тако исто тешко се даде предпоставити, да ће Инглези бити готови на свашта. Али фаталитет се састоји баш у томе, што ће инглески адмирао бити једном принуђен, да једну од својих претња и испуви, јер би иначе и себе и флотуинглеске владе на најжалоснији начин оерамотио. Могуће је дакле, да ће овог пута и пуцати. Али свакако није искључен ни тај случај, да ће се упустити у трачсакцију са мисирским властима, јер тек није умесно, да Инглеска отпочне непријатељства према Мисиру, пре него што буде решено питање о интервенцији, око кога се цариградска конференција тако заузела. Француска влада предварила је своју инглеску другу са поднашањем кредатног подпеска у парламенту ради поморских спремаза евентуални рат у Мисиру. Даде ;се предвидети, да ће севџемски кабинет за најкраће време такође ступити са таким сличним поднеском, а и Гледстон је предва дана изјавио у долњој кући, да ће влада сматрати за своју дужност, да парламенту одмах јави, чим буду нужне ратне мере и да му ситуацијом условљене предлоге учини. Као што рекосмо, сва је могућност ту, да ће сенџемски кабинет за јкратко време доћи у тај положај. Данас ће се предати колективна нота сила са позивом да порта интервенише; за среду ће се искати тачни одговор од порте. Порта тешко да ће тако тачно и просто и сада одговорити, као што то конференција жели; она би морала изгубити сву своју традиционалну тактику у дипломатској вештини, кад јој не би испало за руком, да у позиву конференције пронађе какву закачаљку, усљед које би било могуће, да се надовеже конац даље дискусије. У осталом така средства не могу се дуго употребљавати; најпосле ће порта бити ипак приморава, да каже позитивно: да или ие, и ако се устеже, да то учиии, онда ће се то устезање смгтрати каоодбијање. Силе ће опет при зеленом столу конферисати и, како ствари стоје, канда ће Инглеска постигнути своју цељ и добити мандат, за којим тежи, па још ако је истина, што лондонски листови јављају, да и „Немачка потпуно одобрава држање Иаглеске и да је сталност, коју је инглеска влада показала, начинила у Берлину велика утиска, алч ми у ту тврдњу вели Лојд морамо мало и посумња и. Да се у Француској само устезајући и врло опрезно ирииључују корацима Иаглеске, то је позвата ствар. Један ф >анцу. ки дожа ник узе поилику, да се о различаоети правца француске и инглеске политике овако изрази: „Политика инглеска није никад била политика компромиса, то је полвтика, која се оснива на алтернативи „све или ништа,“ увек персонификована у некој извесној соби: Јакуб-кан, Четевајо или Араби. Инглеска се у погледу на Арабију тако јако апгажовала, да јој чување њене части зависи од одетрањења Арабије. То увиђа свако и ми Французи то не поричемо. Па и ми не гајимо симпатије за Арабија. Али ми држимо, да су мере, које Инглеска спрема, сувише велике за тако малу цељ. Инглеска је народ, који више него икоји други народ живи од свога угледа. Али углед Инглеске неће се никако повисити таким формалним напорима, које она чипи, да свлада тако малу тешкоћу, те да се отресе једног јединог Араби-паше. Да смо ми наше улоге боље поделили, могли би ми Французи, који имадемо мање императивних интереса у Мисиру, ступити као посредници и произвести мирно стање.

Баш због тога што наши интереси нису тако журни, очували смо више хладне крви и ми смо у праву да Инглеској светујемо, нека поступа мудро и умерено; ми имамо то право, јер смо савезници Инглеске, без да смо обвезани, да јој сљедујемо и при свим погрешкама, на које се даје навести.* Из ових у свој целини, као и у појединостима ваљаних изјава може се видети, да француека влада није неприклоњена, да мирним путем пактира са мисирском народном странком, пре него што се одлучи за крајности. Из даљих примедаба француског државника вредно је споменути и онај став, да француски парламент не би одобравао никакву акцију фравцуске владе у Мисиру, коју не би још у напред одобриле и усвојиле све јевропске силе, и која ие 6и могла рачупати на опште суделовање целе Јевропе. И то је паметна реч и показује, да Француска неће у Мисирској војни викако да се упушта у којевакве пустоловштине.*

Парница против Русина

(Наставак.) Сведок Барановски, слуга у кући дворског саветника Добрјанског, исказује о својим посматрањима у погледу на измену писама између Олге Храбарове и њеног петроградског познаника. Олга Храбарова је, као што Барановски приповеда, обично читала добивена писма при полу затвореним вратима, а своја писма је обично сама носила иа пошту. Поеете у кући дворсвог саветкика Добрјанског биле су чешће после подне, а пивад у вече. У кући дворског саветника Добрјанског нису никада држани тајни састанци; па и иначе није сведок никад приметио што год необично у саобраћају свога господара са кућним гостима. Разговори и забаве беху увек иеусиљене, без икаквих скривања и елободни од свих знакова немирноће. За тим се преслушава Дуда, експедитор новина. Његови искази односе се на адм нистративне одношаје новина п Слово“, које имају 800 претплатиика. Сведок је рад да докаже, да се „Слово" са свим добро без икаквих потпора могло издржавати и да је приличан износ показивало од претплате и огласа. Сведок Клемартовић, члаи редакције „Слова", такође потврђује, да је новинарско подузеће Плошчапсково било активио. Да ли је „Слово* било од кога субвенционисано, сведок не зна, пошто није имао посла са администрацијом листа. „Слово“ тако приповеда Клемартовић даље издаваше год. 1881 у прилогу неколико чланака, који беху управлени против шизматичних владика. Плошчански се с тога бојао, да ће листу бити забрањен прелаз у Русију, и отиде у Русију да предупреди те мере. Двореки саветник Добрјански долазио је сам врло ретко у редакцију „Слова*. Гроф Меисдорф Пуљи, пређе гувернер у Галицији, када се вратио из Петрограда, потражио је у Лавову и позвао је сведока, да енергично устане у „Слову* против Пољака, који баш тада инсценисаху устанак; поред свег тога, није овај лист никада заузимао агресивни, већ свагда дефензивни положај. Сведок Дредрицки, поседник у Золкјеву и бивши шеф-уредник „Слова“, приповеда, како је по» знати русински родољуб Качковски исти лист основао и њему (сведоку) поверио вођење истога. Програм „Слова* беше ван сваке сумње ауетријско-патријотски, али „Газ. Нар“. није се допадала тенденција „Слова* те се за то упусти у очајну полемику с њиме. Питање је с тога било доста несносно, и када је др. Зјемјалковски, садањи министар, који је тада био адвоват, основао други пољсви лист, „ђеник* онда је сведок отишао њему, да му метне на срце умереност против Русина. Др. Флоријан Зјемјалковски морао је у своје време и признати, да унија није никако могла Русинима набрдити ту дужност, да се одреку своје народности и да се претопе у Пољаке. Цитате, који су се из чланака Слова у оптужбеним списима и у парламентском говору Бауснера навели, означава сведок као погрешне. „Слово* није никада писало, као што то Хауснер хоће да извађа, да су Русини управо Руси. Таки превод оригинала набавио је Хауснер сигурно само за то, да против Русина може устати. Сведок Дредрицки дотиче се најпосле у својој изјави на председникову иницијативу и једне афере, о којој о оптужби никаква помена нема, ма да је дуго времена била предмет озбиљвих истраживања. У предистрази се на име оптужени Плошчански на то позвао, да су русинска друштва и заводи доб«јали поклоне у новцу од галицијских родољуба, између осталог и од ваеил јанског калуђера Коска а не из Русије. При учињеним истрагама показало се, да је Косак зајиста русинским корпорацијама оставио знатне своте. При испитивању постанка тог имања саопштише чланови васиљевског реда, Сарницки и Барушевић, да је речени калуђер стајао у свези са Русијом и да му је из тих одношаја и имање проистекло, као што се то видити може и из косакових заосталвх списа. Преслушање она оба сведока при главној расправи одбио је суд, па и против предлога државног тужиоца. Али пошто је обрана поновила јуче предлог на позивање оба васиљевска калуђера, то је председник данас споменуо ту епизоду. Сведок одлучно опориче на основу својих информација, да је патер Косак добијао из Русије какве год новце и да је након себе оставио какве комнромитујуће списе. Сведок приповедаше, да је

себи задржао судске кораке ради обране тог сумњичења. У почетку седнице од 23. јуна (5. јула) предлаже бранилац др. Искрицки, да се преслуша окружни маршал Билииски, који је хтео да измене своје исказе, које је у предистрази о патеру Наумовићу учинио. Суд закључује, да се овај сведок још тогадана преслуша. Сведок Дредрицки одговара пре свега на нека питања, која је обрана на њега управила и наставља свој исказ о афери васиљанског можаха Косака са том примедбом, да су Пољаци већ толико година окривљавали Русине, као да они кокетују са Русијом и да су добивали оданде рубље. Године 1873 шта више јавио је пољски лист „Тигодник Недељни*, да су чланови „Рада Руска" међу собом поделили субвенцију од шест хиљада рубаља, која је из Русије дошла. Тај лист је био осуђен на знатну новчану казну при процесу који је усљед тог сумњичења подигнут ради увреде части. Сведок пробст Билински из истог деканата, где је и пробст Наумовић као парох деловао, искавује, да је од вајкада био антагониста Наумовићев, јер је овај перхоресцирао помирење с Пољацима, дочим је сведок, ма да је такође Русин, живио на миру са својим земљацима. При свем том исказује сведок у опреци са својим у предистрази учињеиим исказима, да је пробст Наумовић био ревностан свећеник, који није никакве обредже реформе у својој парохији увађао. За тим се наетавља преелушање еведока Дредрицког. Бранилац др. Дулемба управља на истога питање: Јесу ли какви русински листови добили поштанску дозволу за Русију пре доласка Мирослава Добрјанског? Дредрицки: Јесу,ипољски листови, као „Час* „Лавовске званичне новиие* и т. д. добише одавна ту дозволу. Др. Дуле м б а: Где је био почетак панславенству и ко је покретач истога ? Председник: На то питање не мора сведок одговорити, јер ои се не преслушава као стручњак. Др. Дулемба: Има ли у Аустрији панслависта? Сведок: Да имаде аустријских панслависта, то је показала етнографска изложба у М скви год. 1867. Др. Ригер био је од вајкада представник те странке и русински лист „Слово* не беше по своме начелу за цело мање лојалан од овог чешког вође. Бранилац др. Искрицки (к сведову Дредрицком): Знате ли ви, да оптужба и вас окривљује, да сте „Слово“ уређивали у нравцу пријатељеком према Русима ? Чудо ми је, што и ви не седите на оптуженичкој клупи. Председник: Ја вам не дозвољавам, да таке неумесне примедбе правите, и молим вас, г. тужиоче, да се сетите и пређашњих опомена, јер и моје стрпљење имаде граница. Др. Искрицки (к сведоку): Јесу ли вам нудили руске ордене, г. сведоче? Свед о к: Свакако, али ја сам то одличје безобзирно одбио. Поротник витез Рилски: Како мислите о русинском питању о језику? Дредрицки: У том погледу са свим се слажем са назором најугледнијих пољских учењака, који кажу, да Русини на књижевном пољу, а на оспову историјског развића њиховог језика стоје много ближе Русима, него Пољацима, ма да су ови непосредни суседи русинског народа. Оптужени пробст Наумовић и уредвик Плошчански изражавају се тавође да се русинска књижевност наслања на руску, при чем Плошчански на то упозорује, да извештаји о „велеиздајничкој“ парници против Русина имају доста неистиме у себи. Још се преслушава уредник Устјановић као сведок, који исказује, да је са дворским саветником Добрјанским често водио политичве разговоре и при томе дознао, да је дворски саветник заузет за књижевну заједницу свију Славена. Витез Добрјански је при том увек показивао своје лојално мишљење према Аустрији. Бранилац др. Иекрицки: Којој странци припадате ви, г. сведоче? Устјановић: Русинској фравцији, која је наклоњена Пољацима. Председник саопштава, да је судусљедпредлога, у коме су се сложили и државно одветништво и обрана, завључио, да са ваеиљевски калуђер Сарницки за сведока позове. Сви други предлози обране. међу овима и предлог ради набавке аутентичних ивформација о званичном положају Мирослава Добрјанског и деловању руског пансловенског одбора, беху одбијени. Исто тако није се суд приклонио предлогу, да се позову будапештански професори Буденц и Азбот ради потврђења факта, да је Иван Соколов путовао по Угарској само ради знанствених цељи. Пошто су већ сви позвани сведоци преслушани, то приступа председник прочитању списа и аката. Пре свега се узима на знање извештај лавовске полицајне управе на мивистарство и на намесничко председништво о пансловенским агитацијама Русина у Галицији и о кућној преметзчини, која беше код „тајне агенткиње" Олге Храбарове. У дотичној ноти обележава полицајна дирекција Мирослава Добрјаиског као званичника државно-полицајског оделења у руском министарству унутрашњих