Застава

ЗАСТАВА

АТЕНТАТ НА НАРОДНУ АВТОНОМИЈУ

(Т. Б ) Румен етида морао би нас обасути при помисли. да српски свет, па не само српски свет у опште, него чак и архвпастири његови тек из мађарских новина могу да сазнаду, када г. Герман Авђелић св. <инод српске православне цркве сазвати и каковим предметима предањ изаћи смера. Мађар >ке новине „Пешти Напло“, с којима смо наш свет досада довољно упозвали, а да би их из ближе карактерисати морали, донеше нам у свом броју од 2. октобра о. г. вест, да је г. Герман арх. синод за 1. сктобар сазвао v да је намеран, да у њему продре са својим пројектом о радикалним променама у нашој црквено-школск< ј автономији. Заиста осећај тешкога стида морао би нас обузети, кад би у реченим нимерама, које нам „Пешти Напло“ у оном циничном тону износи, који му је својствен, кадгод под образином његовом зао дух у нашсј автономији на ову напада, било само речх о простим, па ма и радикалним променама ■>ве наше, скупом крвл т стечене п законом освештане народне самоуправе, али такима, које би се заиста на бољвтак чародног H.iM живота на том пољу клониле. Овда би

можда с правом запитати могли, зар поглавар српске православне цркве па ма и у лицу г. Германа Анђелића нема других средстава до ли мађарских новина, којима би вести од такога замашаја, као што су ове српском народу до знања стављао? Но први поглед, који нам је пао на ове промеие, које ФосФорску снагу у мозгу г. наименовано • патријарха на пробу стављвју. уверио нас је да се ту незамишљају само прссте промене оних наших институција автономних, које би на основу досадањег искуства овакима у једном ил другом обзиру можда подвргнути вчљало, —него да оно, што се ту под тим променама заснива, није ни више ни мање од отвореног атентата на кардиналне услове нашег целокупног народнор автономног живота на пољу цркве и школе, и то атентата, каквога наш народ, ако и не што се цељи, ал свакако што се обима му тиче, од времена митрополита Видака па до данас није запамтио. Кад на то помислимо, онда не можемо да претајимо, да нас с неком извесном сатисФакцијом испуњава тај чин. да прву веет о оваком замашном атентзту ни сам Герман Анђелић није српском језику пред народ изнети, него је под образином н-ког замишљеног гдина „Ујвидеки-ја“ а под плаштом „Пешти Наплова" изашао пред нас. да нам на мађарском језику каже, шта је намеран учинити с о ним, што је кроз дуга столећа милијонима Срба било свето, што је и данашњем Српству најмилија еветиња, за кпју је и оно свакако готово да принесе оне жртве, које су за њу праоци и очеви нвши принели. „Пешти Напло" износи нам, као што наговестисмо ову вест у ФОрми „карловачке коресподенције" неког „Ујвидекија“; али да непознати г. „Ујвидеки“ и није био тако добар, да нас у тој ево]ој корееподенцији увери, како је имао „среће“ да све оно, што ће у њој да изнесе свету ва вчдело, од самог нашег „главног попа“ (fopap) чује и разуме ми би ипак знали, ко за њим стоји, или боље рећи у њему лежи. Није тако давно, како нас је г. „главни поп“ хтео да изненади са неким, по његовом мњењу, не само „појмовима“, него чак и „новпм појмо има“, као што је >Verstaatlichung der Kirche« и т. д. Ма да смо му ми већ онда, наравно само из просте учтивости у иетом томјезлку од| оворили на то : >Schon da gewesen“ и т. д. он ипак неће од отих својих „појмова“ да одустане, него се ево. као што нам „Пешти Напло“ доказа, жури, да нам на још „државнијем“ језику растумачи, шта он под овим „појмом“ мисли. А да ли смо ми и вајмање претерали, кад смс те „главне поповске“ замисли назвали атентатом на живот наше црквено-школске народне автономије, то нека сада поштовани читаоци наши из стилистичног покушаја самог г. „У]видеки-ја“ прееуде. Овај „пријатељ“ наш уверава нае одмах у почетку, да he задатак синода бити, да даде своје мнење о томе, „да ли су садање „установе српске црквене чвтономије, по „државу и цркву пробитачне и кориене." Уверавајући нас даље, да је, као што већ споменусмо, са нашим „главним попом" Анђелићем о томе говорио, вели, да је овај о томе међу огталимовако „разглабао 8 : „Српска автономија има штетних изданака, „који убијају и угушују „патријотички“ дух „у Срба. Нашу данашњу „црквену автономиЈу назива правом скупоценом пар„ламевтском комендијом, која је за „црквени сталеж неправедна, за државу „штетна, а вародна нам добра, са својих „скупих апарата, у дуг уваљује. Ове не„воље и ови изданци даиашњег устројства „имају се, по његовом убеђењу, у интере„су српског народа и државе излечити тиме „што би се давашња наша автономија ра„дикалво, из еенова свог изменула, а ево „како то спровести мисли: По старом у„строј тву бирао је „црковњаке" црквеви „сталеж, а не народ. Законски чланак „IX. од год. 1868 наређује да се осим ар„хипа тира 25 црковњака и 50 светонња„ка, међу овима 25 Јраничара у сабор би„рати имају. Ово је законско наређење по„грешво, јер, вели наш „главни поп“ не

„одређује, коимадабира црковња„ке. Ову погрешку употребила је Миле „тићева странка године 1870, те је сабор „ским стату том, који је год. 1874 добио „највишу санкцију, решено, да и цр„ковњаке има да бирају световњаци, иеи „боље рећи, омлздинци. Према томе хоће „Анђели 1 . да изнесе пред синзд пројекат, „по коме бисе црковњацима једнака „права са световњацима осигура„ла, и то тиме, што би се наредило, да „се сабор не еастоји више из 75 „чланова него само од4o чланова, „од којих би 20 њих на световња„ке, а 20 на црковњакепало и које „би последње изкључиво имао да „бира црквени сталеж.“ Осим тога имало би се још и бирачко право у погледу на квалиФикације бирача, изборника и избраника такођер променути, како, то нам не спомиње. али ми мислимо, да се не варамо, ако предпоставимо, да би и то г. Герман исто тако радикално вољан био да промене, као и састав народног сабора. То су у главном те промене, које г. Герман назива радикалним променама, а ми атентатом на живот наше народне автономије. Да ће уз овај наш назив пристати цео народ, о томе се не сумњамо, јер би така сумња индентична била са сумњом у будућност нашег народа, а о овој нити ћемо се посумњтги, нити би имали узрока да се у њу посумњамо, па све да се фосФорска садржина мозга, који оваким пројектима урађа, чак и у сумпоровиту преиначи, те још с „радикалнијим променама“ кроз тмину данашњег нашег автономног обзорја севуцати почне. А ако би се при свему томе још когод наћи могао, да се овакој сумњи ода, тај нека се из мотивације, коју Анђелић овом свом меру придодаје, бољем чему поучи. Какви су, наиме, ти изданци, какове ли те невоље у нашој црквено-школској автон јмији, које „патриотски" дух у Срба убијају, које су по црковни сталеж неправедне а по д жазу штетне, у којим су се к нкретним случајевима да сада те невоље и ти изданци са тим својим опаким посљедицама показали, на све то остао нам је г. „главни поп“ односно његов тобожни „интервјувер® одговора дужан, ма да је у тој кореспонденцији, која се преко читава два ступца растурила, довољно места и за тај одговор било. Овај одговор јамачно ће нам за навек дужни остати, јер денунцирати какву личност, какву установу, то уме свака шепртљз, а гдну Ујвидекв-ју“ радо би за његову „екселенцију“ у томе прмзнали и „еминенцију“, за којом можда и тежи —али истинитост денунцијације и доказати, то је наравно сасма нешто друго, о тако сујетно подузеће морала би безуспешно запети и паклена женијалност самог меФиста па с тога се „практични" људи, као што је г. „Ујвидеки“ у таке покушаје и не упуштају, него се с тартиФском скромношћу задовољавају, да наведу узроке, са којих се на такове ствари одмећу. Ево дакле како се овај атентат мотивује. „Истина, „вели г. Герман Анђелић, да су владике и „патријарх председници појединих автоном„них одбора, али је еваки од њих као та„кав прави pictus masculus и то ли због „тога, што по данашњој црквеној авто„номији нашој уш ава цркве, школе и на„родних Фовдова лежи мало не изкључиво „у рукама световњака, дочим су попови „готово свезаних руку издани овима. С „тога ваља овим пројектом у нашој црк„в е н о ј автономији осигурати превагу црк„веном сталежу. Дакле осигурање преваге поповскоме, или боље речено, сталежу у управи спољашње цркве, школе и народних Фондова, дакле у чисто световним стварима, го је главни смер вашегч „главног попа.“ Невештије и јадније ваљда још никада није никакав удар на права народна мотивован, него што је овај. После оваке мотивације мора се и нехотице свако запитати: па гди је у целом том послу и <*м' ру онај моменат, у коме ваља да је остварен онај нови појам, којим Анђелић овај удар према влади у интересу државе оправдати мисли и који

он „Verstaatlichung der Kirche“ назива?Да се елучајно већ еама природа није постарала за то, да „дрвље до неба не дорасте“, те да по томе г. Анђелићу оваки пројекат и испадне за руком, онда би га свакако видили на најбољем путу, да помоћу овог пројекта постигне (нека нам се опрости, што га у ковању „терминуса“ ељедимо) „die Verpfaffung der ausseren Kirche,“ али никако не оно, што он „Verstaatlichung“-oM назива. Јер каква оправдана корист може по државу лежати у томе, да се народу сасма природно право управе у цркви и школи одузме, и искључиво поповском сталежу, односно калуђерима преда, то дабоме нико живи увидети не може. Ал да је то право народа неоспорно и да је сваки покушај не, да то право народно ограничи, или шта више, погази, сасма убитачан по народ и његово напредовање, ла по томе и по саму државу, то је становиште, које је образовани свет лалеко пре савладао, него што је г. Герман светаугледао Ову колизију између његове Фактичне и од њега оглашене цељи морао је увидети и он сам, те с тога није ни пожалио труда, да је како год изглади, »ли му је на жалост, као што то другчије ни бити не може, овај покушај исто тако инсипидан остао, као и цео смер. „Поповеки елеменат, вели у то име г. „главн ( поп“, није ни сам десетогодишњи притисак Милетићеве странке политичн о тако јако покварити могао, да би уплив (разуми: превагу) свој у крилу конгреса у оном „превратном правцу“ употребио, као што су то већина световњака „народне странке“ и демагози чинили. Шта више, кад би овај удар Анђелићу за руком испао, онда би Милетићева странка већ и у садањем кингресу, као што се Анђелић нада, изгубила власт своју над нарс дним добрима, школом и црквом, а тиме би изгубила и углед свој пред народом. “ Ту дикле зец лежи, у том моменту треба да назре влада цељ „Verstaatlichung-a“ ону корист по државу, која из таког >Verstaatichung-a“ наше цркве провирује. Сувише би незаслужене пажње и части овој назадњачкој котерији указали кад би и покушали само да не само недозвољеност него и кажњивост оваких намера, какове се у том пројекту налазе, како са гледишта земаљских закона, тако и наших народних права доказујемо. С тога ћемо се просто ограничити на то, да тенденцију њину, у колико то већ нисмо учинили, народу нашем пред очи изнесемо. У ту сврху напоаињемо да свуда, где се спомињу „световњаци* и „Милетићева странка*, ваља читати народ српски; где се спомиње „црквени сталеж," читати где се спомиње „уплив“ црквеиог сталежа, читати п.ревага где се впомиње „држава* и „државни интереси“. читати мађареки живаљ и интереси мађарског живља, па кад с тим стварним полравкама све ово, што cio досада навели, са журналистичког језика преведемо на наш прост српски језик, онда нам ее из „ујвидекијеве" (?) кореспонденције овај голи смисао сам по себи даје: Нека земаљска влада позајми Анђелићу своју силу да овај у себичном и искључивом интересу покоси земаљске законе и санкционисане <татуте, који гарантују српском народу право самоуправе на црквено-школском пољу, да затим покоси и ову самоуправу до темеља, да на место ње успостави самовласт и самовољство калуђерштине над српском црквом, школом и српским народним добрима, а она ће се помоћу духсвнога бича већ састарати за то, да српски попови своју главну миеију у однародовању српског нараштаја у опште у »помађаривању нађу, које интереси мађарекога живља тако силно под -взликом мађарске државне мисли захтевају. Што је дакле под Видаком управљено било на веру, данас се кани управити на нар о д н о ст нашу. Да у том погледу међу нашим унутарњим и спољашњим противницима подпун споразум влада, о томе се несумњамо, смо не да ли су на чисто и са тим питањем:Шта ће српски

ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ. Почетком идућег месеца октобра почиње нова претплата за оне поштоване претплатнике наше, којима крајем овог месеца претплата истиче. Уптиво им ово за рана напомињемо, да изволе настојати да понове претплату. Лист без готове претплате не може се никоме слати, па за то умољавамо поштоване претплатнике, да претплату за времена, и то најбоље путем поштанских упутница, послати изволе, како би се лист без прекидања отправљати могао. Наруџбине без новаца не могу се уважити. Цретплата, огласи, као и наплате за то, нека се изволе упутити на админи страцију „Bаставе“, а само дописи и остало, што се односи на листа, нека се изволи слати уредништву „Заетаве“. Умољавамо пријатеље листа, да не пожале труда, те да поштоване сународнике, који би листа држати могли, побурују на претплату листа. Ову молбу и овај захтев у толико више стављамо, што можемо већ сада рећи, да лист и поред болести уредникове пеће пикаква уштрба трпити, јерје властништво прибавило нове радне снаге, које ће лист према сувременим потребама поштоване пу блике достојно имена његовог уи на њему стално радити. Лист наш заступао је свагда и ззступаће и даље најживље ивтересе нашег народа, зато се и обраћа с правом на исти народ, јер то му је био и пре. а и сада једипа потпора његовог опстапка A и толико се већма обилатом одзиву надамо, што је наш народ уживао ове године блатослове богате жетве, те кад од овога неби и наша журналистика и наша књвжевност нешто осетили, био би то свакојако жалостан знак свести нашег народа. „Застава“ излази четир пута преко недеље. Претплата стаје за Аустро-угарску монархију, српске државе и покрајине: На целу годину 14 ф. или 35 дин. На по године 7 „ „ 17‘Z, „ На четврт године 3ф. 50 или 9 дин. На месец дана 1 „20 „ 3 За остале земље и то: за Немачку годишње 18 ф., за Швајцарску, Романију, Русију. Италију и Бугарску 20 ф., а за Француску и Америку 24 ф., или саразмерпо на четврт године. У Навом Саду 16. (28.) септембра 1882. Власништво и уредништво „Заставе/

„ЗАСТАВА 1 * излази редовно: средом, петиом, нвдељом, на целом табаку, а уто; ни сомиа ио табака ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аустро-Угарсву: ua целу годину 14 ф. н . ua по године 7 ф. н . на четврт године 8 ф. 60 н на 1 месец ........... Iф. 20 в.' За Србију (у сребру) на годпну 35 дин. ва пола годиие 17'/, дин. на четврт године 9 динара.

БРОЈ 149. у ц овом Саду у петак 24. септембра (6. октобра) 1882. ГОДИНА XVII.

ОГЛАСИ рачувају се по 6 новч. од сваке врсте оваких ситвих слона, за жиг плаћа се по 80 вовч. сваки пут ДОПИСИ шалу се уредвиштву, а претплага и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ“ у Нови Сад. РУКОПИСИ ве враћају се натраг. Воједини бројеви стају 10 новч.