Застава

ЗАСТАВА

НОВИ САД, 4. новембра.

Раеправе Аустро-угарских делегација крећу <‘е, истзна бог, у ужем оквиру одборекога рада, ади оне опет за то обракају на се пажњу најширих кругова и дају повода новинарском претресању. На другоме месту еаопштавамо, шта цетињски о р г ан пише о разјашњењу, што га је министар Калаји дао о одношају Црне Горе према херцеговачком устанку. Изјава је важна и значајна, јер за иста одговара правом стању ствари, Осим тога нико није од „Гл. Црногорца“ позванији, да даје израза том одношају, Да је све то гако, види се воћ и по томе, што ни један Аустроугарски већи лист није могао, а да се не осврне на изјаву цетињскога гласила, само што су је да богме пропратили примедбама, Koje су им Iсвојствене, кад је год i еч о Словенима у опште, јужним нарочито, а посебице Србима. Да Аустро-угарска несловенскч штампа не верује тој изјави, то се разуме, али по српске државе свагдаје боље било, кад им у Бечу и Будапешти нису веровали, па тако ће јамачно и у будуће бити. Значајно је, како руски листови пропраћају изјаве, што их Аустроугарски министри у далегацијама дају о спољашњим одношајима двестране монархије. По калнокијевим изјавама закључује катковљев орган, да је садашњи положај Аустро-Угарске таки, да она данас не сме изазивати кенФликта ни с једнои силом анајмање с Русијом. „Ново Вре’ме“ за, аје питање: шта је за мир у будућности важније, да ли љубазне речи калнокијеве или жива дела Аустро-угарског војеног миниетарства. Петроградски лист хоће тим да каже, да се речи Аустро-угарских мивистара не подударају с намерама и делима њиховим. Руско гласило збиља нема неправо, кад вели, да намере Аустро-угарске политике не одговарају речима државника Аустроугарских. Што „П. Ло/ду* јавише из Задра, као да су се неки поглавари арбанашких племена обратили пре неки дан иа Ajy ст р о-у гарског консула у Скадру, молећи, не'к АустроУгарска поседне Арбанију, то није ништа друго, иего скромна жеља .бечко-пештаномих „љубитеља“ окупације и знак, да се меродавна места у двојној монархи]и још вису еманциповала од оне кобне политике, која на нослетку мора довети свој отровни плод, као и свака незрела ствар. ће Арбанаси, који под турском владавином чине тако рећи државу у држави, искати, да лабаву моћ турскога господства замене снажвом силом Аустроугарске власти, под којом никад не би имали оне валике автономије, коју сад уживају, то је више, него невероватно. Оно може бити, да се нашло арбанашких главара, којима су можда каки „звечећи“ докази доказли благодети могуће окупације Аустро-угарске и одрешили језике, да с поменутом молбом изиду пред Аустро-угарског консула; али да је то израз њихове спонтане жеље и воље, томе могу само политички полетарци веровати. АустроУгарска има толико агената својих у Арбанији, особито од како се латила окупац јоне политике, да јој није ништа лакше, него наручивати онаке молбе, као што је она тобожњих пбглавара арбанашких. Народи Ау< тро-угарске монархије треба да пазе на таке појаве, да им намере бачких државника ге товаре кобне терете на врат. Да садашњи ОДНОШЗЈИ МСђу СрбијОМ И Русијом нису најбољи, то je очевидна и опште позната страр. Стање тих одношаја најбоље се огледа у томе, што краљ Милан, путујући у Бугарску, није примио ,РУмунску депутацију, -која је изашла била преда њ. да га поздрави, нити је, враћајући се из Рушчука, посетио краља Карла, ма да је сврнуо био у Букурешт. Да богме да се и једном и другом чину нашао леп изговор, али тим се изговорима нико није дао омахнути. Сад имамо да прибележимо још јадан нов глас. који српско-румунске одношаје приказује у боји, што в г ло дречи. Орган народне радикалне страш е у с рбији пише у свом броју од 30. октобра:

„Колико Влашка води рачуна о своме достојанству и озбиљном руду својих чиновника, види се и из тога, што је досадањег посланика свог код нас отпу тила из службе, што није умео употребити довољно разлога, да убеди нашу владу о користи заједничкога држања у ду навском питању. Да би нам пак вратила мило за драго, она је наредила новом посланику, да не долази на дужност, оставила је, да обични отправник послова врши посланичку дужност код нае. Нека и из овог примера увиде наше дипломате, како се штити достојанство државе, а публици нека и ово послужи за доказ лепих односа наших са природним савезницима нашим.“ За иста „лепи односи“ ! Ми на то немамо ништа да приметимо, јер се ствар сама собом коментарише, него само да напоменемо, да је Румунију до сад у Београду саступао краљ-миланов рођак, Ласкар Катарџија, и на српском двору јамачно су се трудили, да досадашњи заступник и даље Румунинију заступа.

Сабор Троједне Краљевине.

(Седница од 19. окт. 5 сахата после по дне.) Подпредседник Хрват отвори седвицу у 5 сахати. У настављеној главној расправи о освови прорачуиа за год. 1883. узе реч заступник Михаловић. Има томе 12 година, што је ступио на јавно поље у доба, када су се у земљи бориле две велике страике. Једни стајали су на темељу нагодбенога закона, други пак тежили су закои тај променити на боље, а с потоњом странком борио се је ов за промену нагодбекога закона. Приступио је тој стракци држећи, да ће се корак по корак извести оно што буде од користи за будућност народа. Од говорнива с крајње левице, која заговара неодвисност Хрватске, није чуо, којим начивом мисле они променити постојеће околности земље; незна би ли се они могли сложити с осталим југославенским народима, а двоји о том, будући је пре више година читао позвату брошуру о пасмини СлавоC' ба. која неполази с тога исходишта; мислио је, да ће бар с друге стране, наиме с умерене овозиције чути позитиван врограм. За<тупник Зорић разложио је све што неодобрава, а признаје му да дели његове назоре о збдругама, које су пребрзо укинуте, па га је и сп| еман подупирати, ако заступник Зорић изнесе предлог, да се ове задруге, које још постоје, имају очуватв; кије попут истога говорника фаталиста, да би се ослањао само на помоћ божју, те се држи ове: помози си сам, помоћу ти и ја. Кад говори, говори отворено, јер неможе тежити за тим, да својим гсворима стиче популсрност, па макар га се вазвало издајицом, како је то већ у обичају. Штује назоре, које заступа опозиција; та кад би му се показао законити пут, којвм би се њезине жеље могле извести, уверава ју, да би био уз њу. (Живио.) Опозиција позива се на јавво мнење велећи да ово уз њу стоји. Тврдња та врло је проблематична, свако приписује моћ јавнога мнења оном, који узањ стоји. Он мисли, да re јевно мнење најбоље огледа у изборвма, па када народ једву већину поновно изабере у сабор, тиме одобрава све оно, што је дотле чинила и такова се већина може позивати на јавно мњење. Један члан поштоване умерене опозиције прекорио је и сабор, да неврши своје дужности, па да је трошак на сабор сувишан. Он није ви по што то:а мвења, во ако би дотичви господин желио штогод приштедити, говорник спремав је први одрећи се дневница. Набацио се је кадаље прикор, да су заступници одвисви људи, па да с тога стоје уз владу. Ја, који гз земаљскога прорачуна неберем ни новчића, сматрам се доиста неодвисним, но ако господа, која штогод добивају из земаљскога прорачува влади узвраћују прорачув, онда та господа непромишљају, шта би одатле 'Љедило, да и ови сами не би плаће добили. (Смех и живио.) Пребацивано је надаље члановима већине, да гласају за владу против свог уверења. Говорник, кад неби био уверен, да је вешто корисво по земљу, неби за то гласао; вије ки по што у реду, кад му једак колега спочитује, да неради по својем уверењу. Чуди се вајвише оној господи, која су с њим 7 година била у истој странци, где су имала прилику, да кажу све оно, што данас бившим својим друговима спочитују. Заступник г. Зорић, говорећи о веразмерју на-

рода у разним етракама земље, доказивао је, да је том злу поглавито то криво, што се од стране државе пречи жекидба младићима, који нису довршили прописаве војничке године. Незна, како би то могао бити узрок падању пучанства, ако стоји оно, да се пучанство у многим пределима множи, па ипак и ту постоји забрана. Не дели његов назор, да се у нас плаћа размерно више пореза него другде; њему бар није позната држава, где би се плаћало више пореза, во што’у аустро-угарској монархији. На даље исти је заступнив, цртајући жалостно материјално стање земље, позвао се и на велики терет, који је укњижен на нашим некретнинама; говорник несматра то лошим знаком, већ би то могло доказивати, да смо способни за вересију и даимамозавода, где ју можемо вамакнути. Завршујући вели, да нема разлога, с којег неби примио прорачун; ако ће г. др. Давид Старчевић стајати на челу од 7, милијона бајонета, нека се тада изволи обратити њему, он ће му тада бити ађутантом. (Смех и живо повлађивање па десници.) Заступник Фолиеговић. Неби узео реч, да га није потакнуо говор предговорииков; он се према његовој странци врло џентлменскн пак и дотле понизио, да се је вајдивљем њеном члану понудио за аћутанта. Све ваше расправе у саборници дају се најбоље означити речју: помутња појмова. Помутња је појмова, када мужеви са већине захтјевају од опозиције да изнесе свој програм. Управо већина није никада изнела викаква програма, те је опозиција може судити тек по чинима, које изводи, и судећи по чинима, довикује им: неваља вам посао, господо. Већина велв; Та ми имамо програм, нагодба је ваш програм. Нагодба је закон а не програм, а један закон неможе бити програм, већ тај има садржавати вачела, по којима се сви закони и одношаји земље имају уредити. Но аво је већини нагодба програмом, онда је то врло удобан програм; она је вагодбом Мађарима поверила најважније посље, па може комотизирати. У вашој саборвици већ је више пута повучена паралела међу нашим и угарским парламентарним обичајима, већива присподабљанв јејса угарском већином и министром председником Тисом, а гов» рникова странка са угарском врајњом левицом Мећу г. Тисом и нашом већином огромва је разлика. Г. Тиса и у оно доба, кад су против њега у Угарској биле разиграве вајбудније страети, вазда је високо штовао слободу говорв, штампе и уставве свести. Ова етична подлога, која држи Тису, нестаје вама јосподо, а у том лежи велики непремостиви јаз који нас од вас дели. Ни< мо ми гори од заступника Немета но ви сте гори од Тисе. Заступник г. Михаловић апелирао је на изборе, велећи, да се по њих изразила воља народа. Говорник поворава се de facto томе изражају јаввога мнења, но нико му неће наметнути осгедочење, да ty ти избори збиља изражај праве народве воље. Заступнвк г. Михаловић криво је пребацио г. Зорићу, да му је завључак говора био одвише фаталистичав; ваљда није схватио домашаја његоввх речи, јер би противво од фатализма био вашао, да је читав његов говор био надахвут оном: помози си сам, номоћу ти и ја. Но већива не вели тако већ иропушта Мађарима да нам помогну, а они нам помажу тако да нам сваки дан бива горе. У вме стравве, војој му је част првпадати, рећи му је ово: Није само државоправно становиште, које вам веда првхватити предложену освову, већ и други један разлог, који се оджоси на поверење. Поверење неда се ваметвути; ми својим прорачунсвим гласом неможемо дозволвти прорачун да веомогућимо проведбу закона, воји су по нашем уверењу штетви по земљу. Положгј наше земље управо је повизујући а стид га је, што то мора наглашивати у хрв. сабору, твм више стид, што то бива више вашом вривицом, вего овом браће Мађара. Дочим г. Тиса сваком згодом тако одрешито наглашује слободу тисковву и парламентарну, код нас стеже се та слобода сваким даном више, те се управо чиви, да смо у изнимном стању; ми се морамо свеудиљ борвти за оно, што други и мањи од нас пароди мовархије уживају, па одатле настају трвења и борбе у земљи и саборници. Штовани његов друг заступник Барчић нагласио је, да од светлога бана очевива веће насиље, а тим речима само је ово поновио, што јеговорник одговорио ва прву изјаву светлога бава, изречеву у овој саборвкци. Ов је тада поздравио светлога дана вазавшв међу осталим, сада је дошаочасодлучнијој борби међу мађарством и хрватством, Што је поеле тога следило, оправдало је сасма гсворниково уверење, да је задаћа преузвишенога госп. бава сатрти посве живље, који још могу ширити државску мисао. Автовомви закони у земљи извађају te по оргави, који су сасма утерали у лаж

бавову изјаву, да ће се штовати закови. Ми, вели говорник о својој странци, имадемо све дужности без права. Занекало нам се право, да можемо седити у опћинском већу и обнашати опћинске службе. Нада се, да ће настати и жалоснија времепа за мужеве, који су вољни заступати хрв државву мисао, а нада се томе позиавајући енергичну вољу светлога бана и осећаје према странци права ових мужева, који су данас банови доглавпици. У борби биће ож и његови једномишљеници једнако одлучни, но ако за нврод дођу дави теже кушње, одговорност за те кушње пашће на противнике стравке права. (Наставиће се.)

О уређењу правних одношаја сеоског поседа у Хрватској и Славонији

издалајезагребачка земаљска влада, желећи уредити правне одношаје сеосвог поседа у Хрватској и Славонији, ову спомевицу: Опћа је тужба, да ваш сељак назадује, да је сваке године сиромашвији и да многи вије већ у стању долазеће на њ јавве државне и опћинске даће намирити. Да ова тужда није без темеља осведочила ее је влада већ из тога, што број реалних оврха за порез сваке годиве расте. те их је у Хрватској и Славонији г. 1879. и 1880. проведено 404. дочим је већ у I. половини 1881. број реалних оврхаскочио на 230, а предложеви су по спћинама за реалву оврху јоште 5650 порезовника плаћајућих земљариву и кућариву а има вх 11.322 порезовника, који вису кадри плаћати даље пореза, те ће се морати предложити за реалну оврху тако даод укупн 314.483 порезовника плаћајућих земљариву или кућарину 16.972 спадају међу посве инсолветне. што више од s°/ 0 изваша. Намеће се двкле влади питање, да узрокеовога назатка тражи, те колико је до ње, лекапроти истом нађе и употреби. Главна је вива осим ва порез још на раскома дање задруга и расцепввње земљишта, те многи подвуно су осведочепи, да је управо и једино ово потоње извор свих зала и свакога назадва у сељачком сталежу. Што се пореза тиче, то се рувовање истога не налази у руку домаће владе, она дакле непосредно вије мо:ла у снижење истога утицати, али посредво ’e у толико бар настојала вомоћи домаћем ратару. што је сваком приликом. а опетоввво посебним дописима вевољу проистичућу из превеликог пореза за нашег сељава мивистру финансија истицала, те од њега већи обзир на заосталу у овој земљи културу аграрву, ва ниски степен обртности и индуетрије захтевала, што је и на толико нсходила, да је министар фмваи<ија изјавио, да вовим ватастром воји се сада увађа, никаво векани повисити земљариву, већ само исправити постојеће неправде и веједвакости. Што се пак тужаба ва прекомерно расцепкање сељачких поседа тиче, то истина, постојећи задружви закон од 3. марта 1874. вепозваје т. з. мивимума т. ј. веопредељује ставовите коликоће земљишта, исподкоје севе би смело даље делити, успоставља ипак гранвцу, испод воје се ве сме земљиште у варави цепати, и то је за сраввцу 1200П® за сеновосе и пашњаае 8000°, за гивограде 100П°, за шуме 1600О 0 . Тиме је намеравало заководавство очувгти народно-господарствени пробитак определив као минималне честице такав културви простор, који се по једном раднику у једном дану обрадити може, да се мањим честицама, које неисцрпљују подвуну једводневву радњу, радва снага одвише ве губи. Велвка давас лостоји и струја, која у успостави мивимума вазире спас сељака, јер прекомервом делењу у све то мања селишта приписује се садањи материјални назадак ладањског становвиштва. Већ се дуго у културвим државама расправља питање, да ли је пробитачније сачувати већа и уједно склопљева, живству свагу имајућа селишта, или је боље сматрати земљу као робу, која се без сваке стеге из руке у руку промеће, те тим стиче што већу вредност; али се до недвојбене ковачве одлуке није дошло. За очување већих. окружеиих и спојених господарства говори, да се тим начином може очувати крепак и ваљан сељачки сталеж, да се таво предусрећује невољи, коју рађа расцепкање тим, да се ладањско становнипиво превомерно умножава, да је ово становвсштво у пределима, гдесебез огравичења земљишта цепају, скоро бес изнимке врло сиромашно, јер му је посед мален и незватан да се код расцепканнх парцела и малога поседа у опће никакове инвестиције и побољшице чинити не могу; усупрот пак за слободу код купње, про-

»ЗАСТАВА* изши редовио: средом, петиом, иедељом, на цел табаку, а yioj ником на по табака ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аустро-Угарску: na целу годину 14 ф. в. ua по године 7 ф. ц. на четврт године 8 ф. БО н. на 1 месец 1 ф. 20 н. За Србију (у сребру) na годину Зб дин. па пола године 17*/ 3 дип на четврт године 9 динара.

БРОЈ 172. у ц овом с а ду у петак 5, новембра 1882. ГОДИНА XVII.

ОГЛАСИ рачунају с? по 6 повчЛој сваке врсте оваких ситних слова, за жиг плаћа се по 30 новч. сиаки пут. ДОПИСИ шалу се уредништву, а иретпдага и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. РУКОПИСИ ие враћају се натраг. Цоједини бројеви стију 10 новч.