Застава

даје и дељења земљишта говори, да мали посед, ако се веома брижљиво обрађује, донаша размерно већи нечисти нриход, дакле више житељства издржавати може, него већи, нераздељиви посед истог површаја, да се власник код слободног земљишта често продајом које честице или којег дела свога поседа боље уредити и инструјисати може преоставше му остало господарство, да се уновчењем једнога дела свога поседа, те тиме омогућеном иаплатом својих дугова често остатак спасти може; да је околиост она, да је сваком тежаку, раднику и маленом обртнику лако могуће набавити си земљишвог поседа, велико морално потицало на марљивост, штедву и радву да је најпосле у пре делима, где има твормица, од велике користи, ако творнички раденик уз своју заслужбу у твориици још властити мали посед имаде, из којега може за доба индустријалне какве невоље барем које време живети. Као што ово питаве теоретички jom решено није, тако и практичви резултати иишта одлучног недоказују тако се Енглеска иатиче с Француском у аграржом напретку, а ипак су њихови поседовии одношаји управо диаметрално противнњ у Енглеској затворена велика заокружена господарства, а у Фракцуској крајна парцелација.' У Немачкој као пример имућна, изображена и неодввсна сељака пуиим се иравом навађа сељаштво у Хановеру, Брумшвигу, Холштајну и у другим деловима северне Немачке, где сељак скоро без изнимке живи иа великим, нараздељивим, од праотаца наслеђеним селиштима, но противно не може се тајити, да је сељачки сталежу Швајцарској, у Пореву и у Баденској, где је посед прекомермо расцепан, ипак опћенито имућам, радеи и веома умно развит. У Пруској је посед већ од г. 1811. посве слободан и то уз мајповољније посљедице, тако да је покушај учивен г. 1847, у законодавном телу ову слободу огравичити, од самога сталежа сељачког једиогласно одбит био. У Баварској владаше иста слобода све од год. 1825,; год. 1855. кушало се ограничити исту, те стварати сељачких повербива; тај покушај оста ипак посве јалов, јер г. 1866. дакле 15 година иза донешеиа закона, цостајале су у свему само три такове сељачке повербине, погрешка била је овде у том учивена, што су оваке повербине биле подвржене разним ограничевима, као н. пр. нису су се могле ни делити, нж продати, ни преко трећине вредиости оптеретити, но проти оврхама нисубиле ни најмаве обравене, с тога се у Баварској данас воде расправе о том, које су установе насљедног права у сељачког сталежа криве превеликом расцепкаву и тиме проузроченој умали вредности сељачког поседа. Жеља и намера да се томе прекомерном разкомадаву успешно ма пут стане, нукала је некоја законодавства у Немачкој, да утемеље посебну грунтовницу за сељачке поседе, који се не би смели даље комадати, те у коју грунтовницу би се еамо они поседници сељачких селишта уписали, који би тај упис носебно замолили овим уписом прелазили таков посед у својство сељачке повербине, које се својство ипак на молбу властника опет брисати и тако селиште из повербинске грунтовнице извадити може. Наравна посљедица забраве раскомадава је она, да у таковим поседима мора друго насљедно право владати, него ли у слободном поседу; у јужнословенским покрајинама, као у троједној краљевини,

Србији, Босни и Херцеговини помагло би се задрусом, у којој нема наследног права, ван у покретним и иепокретним осебуњцима —код овакове народне институције не треба у опће наследног права много рабити, јер задруга је до подпуног изумрћа свих њезиних чланвва неумрла и иепроменљива морална особа. (Нкстквиће се.)

Из делегација.

У одборима и угарске и аустријске делегације било је више расправа о Босни и Херцеговини и о одношају Аустро-угарске монархије к источним државама, нарочито к Србији н Црној Гори. Ми ћемо важније расправе у главном донети. Војени одбор угарске делегације држао је о Митрову дже седницу, у којој је било речи о босанско-херцеговачким приликама. На дневном реду беше прорачун војске, што лежи у Босни и Херцеговини. Одмах у почетку седнице и расправе запитао је одборски извештач Барош заједничког министра финансија: По што је министар био у поседнутим областима, те се главом могао известити о тамошњим приликама, то га пита: G којих је узрока по његовом суду настао устанак; које је главно начело система, што га је ои увео; које последице очекује од тога сустава, нада ли се, да ће се тако званим лаким колонама учврстити сигурност и тиме умањити број војске ? На та питања одговорио је министар Калаји у главном: Устанку не беше само једаж узрок, већ више њих, те је ствар тиме заплетена. Темељ, да је устанак могућ био, има се тражити у антипатији оних народа против свему страноме, био то човек или институција. То дакле не беше узрок већ темељ устанку. Окупација није га произвела. Она автипатија дубоко је укоревена у осећајима народа те се министар позивље на пример Албаније, која је пред подругом годином порту замолила, нека аутономно уреди ту земљу, те искључи све из Цариграда послане чивоввике, а вамести само Такових аутожомвих настојава беше у Босни чешће под турским владавем. Устанке од 1806. до иоследвега времена правили су у истину мухамедавци, а не хришћани. И Србија дигла се је чешће нротив властити своји кнезова због тога, јер су они увађали становите новине. То навађа, да подкрепи, како они народи имаду јаче аутономне тежве; но то не беше узрок најновијем устанку у Босни. Без сумве је, да се један узрок има тражити у туђем упливу. О том констатује услед свога путовања и стечених ивформација. да бијаше уплива Црне Горе. Други се туђи уплив нити изравнан нити неизравнан није аашао. Било је и други томе околности. Чини се, као да је наша уирава одвише веровалв, да су се околности учврстиле. Донекле имала је право, јербо је Херцеговина без пушкомета поседнута и две године мировала. Закон је захтевао, да се трошкови подмирују из доходака покрајине, а доходци нису сигурни као другде, те се је требало старати, да се они осигурају, Подчињени органи, можда не најбољи и највештији, пресегли су можда потребну међу у том настојању. Код тог посла бијаше без сумве погрешака, и то по сваком котару других. Но '>ити оне неби довеле до устанка, већ је придошла још једна важна околност. Једно ради означена поверења, а друго због штедње, бијаше лани доле мало војске. У овој земљи теготиих геотрафских облика

могли су тако настати поједини усташки чопори, који су се дигли можда због које локалне незадовољности, а ободреви вањским агитацијама, те су мислили, да им се и онако неможе много догодити, где немамо доста војске, да их пригонимо. А кад се је појавила прва чета, није одмах доста снажно прогоњена, те је то и друге ободрило. Познато је, да један део Црногораца збогоскудице код куће тражи заслугу по истоку. За устанка у Херцеговини ишли су Црногорци из Цариграда, Смирне и од другде са истока у Бугарску, те састављали овде чете, да ће суделовати кодустанка* Српска влада пречила им је пролазак, теихјемало прешло, а што је нрешло, то је наша војска сузбила. Но колико је год мален био број тих пустолова, то је ипак на устанак деловала вест, да долази помоћ. Министар је у говору читао такођер нисама, што су нађена код похватаних и смакнутих усташа, из којих се бездвојбено види савез између црногорског становништва и усташа. У овом непрестаном одношају и упливу налази мивистар главни узрок устанку, но по његовом суду не би ииак тај вањски узрок био доста, да дигне устанак. Но новачеве не беше узрок устанку, већ само средство за агитацију. Људи су онде храбри те се не боје војевања, ал су им говорили, да ће их туђин подјармити, кад их у војнике побере. Да је то већ престало види се одатле, што- су новаци врло вешти и верни. Но тако не беше пре и види се најбоље, да је народ био завађан, што уз све упућивање области вису се од кућа одметали толико људи, подвржени вовачењу, колико људи старији, који вису могли никако ни доћи под стављање. Тероризам, произведен агитаторском злом упутом, натерао је највише људи међу усташе. Међу више примера, којима је своје разлагање објаснио, заслужује следеће, да се нарочито приопшти. Министар је једном сам говорио с једним вођом усташким. На нитање, с чега се у усташе одметнуо, одго ори лепо простодушво, да је један, два и три пута дошае к власти, кад су се појавиле прве чете, нека му штите осамљени заселак. Ни један пут није вишта получио јер не бијаше отле. Да му жесасеку обитељ придружио се и он усташима, јер је делија био, постао је касније четовођа. И власти потврдише, да је тако. Министар је говорио с многим усташима и сраки је пожалио, што је заведен вањским обећањима и претвама. Сад тек виде снагу монархије о којој пре ни сањали вису, те се неће дигнути јер бо нити немогу. Све то опетујућ рече министар, да устанак није имао узрока нли повода дубље које политичке мисли, већ се само мислило, како би се садање стање уклонило, нико пак није ни помишљао чим би се ожо имало заменити, ако би пало. Пос Танак овај и течај устанка те што небијаше никакови тежња или циља, дају по његовом суду највећу наду и најјаче јамство, да овакови трзава веће више бити, ако се становите околности уклоне, а ако би их и било. да ће бити врло локалне. Но томе су потребни некоји увети. Један је, да становито време буде у поседнутим земљама прилжчжо војске, да се стечени углед веослаби. Тек кад се он учврсти, моћи ће се војска умањивати. Други врло важни задатак тиче се унраве. 0 управи у оним земљама несме се питати мером обичном другде наиме у све потавкости. Говорник је ипак и ту се држао становити вачела, колико наиме бијаше могуће. Радио је поглавито, нека управа буде јединствена, то јест нека независи толико о Бечу већ о средишту у земљи, Сарајеву. Тиме није надзор из Беча укипут. Пошто се за малена места несу мо-

гле добити изврстве силе, придржао је досадању хијерархију, ал је надзор по ступњу чиновничку уредио и пооштрио, те ће одсад бити већа одговорност свих врста виши над свима мањима. Од тог се нада великој користи, а у разређивање није дирао. Осим тога наложено је свима чивовницима од зем. владе у Сарајеву па до најниже области нека с народом чим више и непосредно обште, јербо се видело, да досадање одељивање много шкоди, јер нити се зна, што народ мисли, нити народ има по верења у области. Чиновници су упућени, нека с народом обште не само у службеном послу већ и у приватиим његовим одношајима, јер ће тако постигнути поверење и љубав народа. Некоји умни чиновници показали су чином, колико таково поступање вреди. Надаље рече министар, да ће још неко време требати веће војске у поседнутим покрајинама, док се наиме нетврди управа и неумањи непогоди туђи уплив. А пошто овој потиче само с једже стране, то неће тегоба бити превелика. Некоје опрезне мере могу запречити, да се непонови, чега је бивало; у осталом долазе новија извешћа, да је у Црној Гори настала становита промежа, можда услед лојалнога суделовања кнежева. И управа има две стране. Једжа се тиче саме адмииистрације, а друга изван тога оквира: нека се поболша благостање па ода. Не може затајити, да су обе земље у том далеко заостале. Ипак, како сад прорачун стоји, не може се за њи вишта учинити, осим што је посљедак наравнога раввоја. Но да се благостање народа дигке, није сам > желети, јер су те земље врло спретне за напредовање, него и с политичкога становишта важно, јер народ, који благостањем напредује, нема воље слушати завађања и бацат се у буне. При крају рекао је, да ће свакако још неко време требати онолико војске, колико је министар рата предложио, но ако се испуне увети, које је жазжачио, да ће бити мбгуће умањити је. Хоће ли се свакако моћи одпустити 5000 људи, то не може стално нико прорећи, но говорник се томе нада. 0 тако званим лаким колонама рече за тим, да су оне свакако жајспретније, да се угуши устанак или боље рећи хајдуштво, које је имежито у неким пограничним крајевима. Лаке колоне моћи ће се врло брзо кретати и неће им ништа еметати, што обично пречи родовну војску. 110 сва та војска малеаа ће бити, јер је наумљено, нека састоји до 300 људн под властитим частницима и нека у њој буду добровољци. Тиме вдсли, да,је опширно одговорио аа извештачева питања. За тим је упитао Дезидер С и л а ђ и, стоји ли предложени прорачун на реалном темељу, особито пак, хоће ли донети, што је прорачунао, најпоглавитије три врсте изравних пореза: десетина, доходарина и порез од ситнога блага? Ммжистар Калаји, припоменув, да то питање иалази потпуио оправдавцм, где закон прописује, да оне покрајине имаду све издатке покривати властитим дохотцима, рече, да је прорачун Босне и Херцеговине за 1883. основан ва по све реалну темељу, јер су код прорачунања прмхода употребљени закључци рачуда пређашњих година и текући обрачуни ове године. Десетине унишло је фактично 1880. године 2,678.000 фор. За 1881. гсдину прорачунано је 2,500.000 фор., а унишло је 2,427.000 фор. Овај мањак 1881. години према 1882. привидан јесамо, јер је 1880. године побрано много заостатака од пређашњих година. Но премда је прорачуа за 1881.

ЛИСТАК. РУСКИ ЦРВЕНИ КРСТ У ЦРНОЈ ГОРИ

за вријеме т>|>еко-црногорског рата 1875—1878. НАПИСАО 0. В. В. (Наставаж.) Но међу свима госпођа Олга Ивановна Петрограцва, дама, ндјвеће је заслужила да о њој коју рекнем. Њена доброта, њен анђелски осмејак и поглед, њено ванредно заузимање око страдалника, њезина особита вјештина при превијању, њене медене ријечи ублаживаше љуте ране црногорских соколова, који крај ње осјећаху да им је лакше и могло се више пута чути да јој говоре: „Сестро, како ми лијепо превијаш, не боли ме.“ Напустила све угодности свјецке забаве, па посветила цијелу своју снагу његовању и лијечењу рањеника и болестника, душом се и тијелом одала старању за њихове остављене и уцвиљене породице и за њихову сирочад. Особито се одликовала својим пожртвовањем, издржљјивошћу при операцијама и самопрегорјевањем. Но о овој узоржени пустимо да говори вриједни српски списатељ др. Милан Јовановић који својим вјештим пером дивно је описа: „Она (вели он) узимље његову рањену руку, „диже је оном лакоћом, како је само женској „богодано и скида савез са ране у коју ће „овај час да се зарије љекарски нож њезина „мужа и да створи нову ријеку од крви. Диви „ли се та жепа вјештини свог мужа или твр„доме срцу црногорског рањеника, кад може „тако мирно да гледа оно, што је за свако „жевско око оличена страхота; њезинмирпро„истиче из дубљега извора: из љубави према „народу, који тако јувачки страда за своју сло-

„боду. Једна женска, која је одрасла на ме„кушној удобности, која је вична да буде дво„рена од својих слугу, да слуша у одличним „круговима обвезне ријечи салонске, замјењује „све то са болничким животом, оним теготним „животом, коме подлегне често и мушка снага. „Мјесто удобности, напор од јутра до мрака, „мјесто послужења сама, читати са лица ра„њеничкога тајне жеље и дворити га сестрин„ски, мјесто салонских ласкарија, слушати по „ваздан бове шкргуте и уздахе, има ли још „чега обилатијега од љубави ж>нске.“ Нема доиста, ја велим, и камо срећа да су се многе ваше Српкиње у њу угледале, па ма било и у мањој мјери, као што су госпође наше српске Атине, Дубровника, које су се биле у одбор образовале да рањенике из Херцеговине примају, у Дубровнику негују и даље да их опремају преко Котора на Његуше и Цетиње. У Биљарди вајвиши се рад развио, јер овђе сваки дан долазаху рањеници са бојишта. Др. Павлов .својом вјештином и пријазношћу бијаjne од свакога љубљен. Називаху га: „Доктор Павловић." ђе не би он руку ставио, чињаше му се криво. Једноме је Пиперу извадио комад гранате од 12 унача из ноге, што је за по године у рани носио и потпуно га је излијечио, што је свакога удивило а поглавито рањенике у биљарди, који се сретни сматраху да их је срећа на њега нанијела. Од хирургах вриједан је спомена и ваљани хирург Јури Николајевић Ковалевски, који, како рекоше вјештаци, може се успоредити са првим хирургом у Русији а и слиједећи примјери сретног успјеха његових операција потврђују то лијепо мнење о њему: У Даниловској болввци једвога је рањевика

у три пута оздрављивао, који је најпосље погинуо у боју. Јунаку Луки ђиновићу три пут излијечио рану ва лијевој руци, док није мученичку душу испустио под смртном раном на Маљату. Алексији Херцеговцу, који је у десној нози тешку раву задобио, кроз неколико мјесеца живот повратио, да је послије на рамајућој нози по Цетињу шетао. Негосава из ђуриоца, ђевојка од 14 година, имала је око тако озлијеђено, да јој је од дана на дан све горе ишло. Њему се пријави и он своју вјештину употребивши, изрезавши јој око, гњило месо извадивши, живот јој спасе и здраву је дома одпреми. Никола Попов Дрецун из Љуботиња би жестоко рањев у десвој нози. На савјет г. Ковалевског, да му се осијече нога до кољена, ве хтједе пристати, волећи под љутим мукама и умријети; но на благу ријеч Њеног Височанства књагиње Милене допусти, и искусни хирург у присуству српскога доктора Милана Јовановића, осијече му ногу тако вјешто да је послије три мјесеца на дрвеној нози здрав здравцат ходао. За послушност књаз га наградио давши му службу у цстињској поштиса годишњом платом од 400 фор. 0 овоме ваљаном хирургу госп. др. Милан Јовановић изразио се је при дрецуновој операцији: „Познао сам да је искусни хирург чим је нож у рукама прихватио, и доиста је врло ваљан“. У опће пак цијело особље ове гзоргијевске општине потпуно је одговорило своме светом позиву с једне стране са својом природном наклоности, с друге пак с одушевљељем којим је било напојенс при искреној предусретљивости црногорског народа, при одобравању сви-

јетлог књажевског двора и при честим телеграфичним повдравима од стране пок. царице тадашље њихове покровитељке •која се непрекидно бринула за добро црногорских соколова. И збиља, како смо се до сада могли уверити својом љубави и вјештином блажили су тешке ране оних јунака из устанка и рата за ослобођење и здраве их опет на свето дјело одправљали, а оце, који су јачом силом под,њиховим рукама подлегли, задњу им почаст указивали, а то свакога у сандуку копалији до гробља их пред влашком црквом пратили. Но куцну час да ова општина мораде оставити Црну Гору по устројству главве управе црвеног крста у Петрограду, послије пуцих осац мјесеца свог трудног ама човјекољубивог рада у овој јуначкој земљи, оставивши дивни спомен, којега ће се с,ећати далеко потомртво, које ће на сјелима и на братским састанцима на гуслама спомивати уз јуначка дјела својих црађедова и доброчинства и милосрђа братинског руског народа. Њихов је одлазак ea Цетиња био доиста величанствен. У јутру рано 4. септембра када су имали кренути изашло бијаше свецетињско становништво па и рањеници који су већ на боље обрнули и с једне и с друге стране куда су пролазили срдачно их поздрављаху са: „Хајте с богом* и са: „Прошћајте миле сестре“. Нико се смјеста нејмакну, док се нијесу са свим одалили па и с ока изчезнули. Његово Височанство књаз при 'кретању предаде старшој сестри Елисавети Петроввој Карцевој захвално писмо на њеном труду и милотрдних сестара а цијелој пак оп-штини лично ЗКХВали. (Наставвке ae.)