Застава

ЗАСТАВА

БРАТСКА ПОДВАЛА.

(Т. Б.) Србијанским радикалцима као да је трн у оку, што у Црној Гори влада слога, на коју би се сви остали Срби, а поглавито браћа наша у новој краљевичи угледати могли. С тога ваља и тамо мало „радикална семена* посејати. Тај задатак примила је „Самоуправа" i а себе, те је усрећила српски свет са једним чланком под насловом: Црна Гора, у коме су мисли тако разливене, да много јаче упада у очи тенденција његове еадржине, него ова сама. Споразум, који не само да влада у црногорском народу, него који је утемељен и између народа и владе и витешког владаоца му, тај споразум, коме је „Глас Црногорца“ не давно онако дивна израза дао не да мира радикалној господи у Србији. Заш о да и Црна Гора нема мало партаја, које би Једна другој у „кики лежале“ тако, да неби имале кад ни да помисле на силне државне потребе, а камо ли да о њима озбиљну бригу поведу. Зашто да нема и тамо изјава, протеста, агитација и свију оних других опачина, које су Србијански питомци у „цилиндрима“ и „фраковима“ својим донели и у Србију пресадили. Зар у Црној Гори нема владаоца и владе, зар нема и tsmo вл а сти и госпоштине поред народа и сиротиње? Па како да при свему томе Црна Гора још ни до партаје у опште није дошла, а где ли чак до радикалних партија? Можда би и народ у Србији кадгод до овог < равњивања доћи, па се том приликом заситити могао својих радикалних. напредњачких па чак и комунистичких партија, те место ових потражити спаса и среће своје у оној лепој и берићетној слози, која можда није тако модерна, као што су начела србијанских партаја, али о којој вековно искуство из српског грба, из овог светог знамења српског довикује васцелом народу српском, „а му спас само у њојзи лежи, да само она, само слога Србина спасава. С тога је мало н ту слогу прорешетати ваљало. Па како баш у самој Црној Гори ама ни једне једине прилике нема, која би овакој намери послужити хтела, то се морало прибећи примниви, да она из богатог стоваришта свог оваке прилике позајми. Но и ова се досетка изјалови. Ни сама примнива не мога на здравом бићу црногорске слоге никаква болесна симптома да нађе, те с тога се радикална господа и опет морадоше повратити оним регијонима, из којих су пошли, морадоше се натраг врнути Србији и њеним разним суседницама, Румунској, Грчкој и Бугарској, односно историјама њиховог првобитногполитичног развитка, које нам по „радикалном“ схватању причају, да је овај код свију тих држава грознице тј. револуције изазвао; па кад је то тако било код свију ових, зар може то другчије бити у Црној Гори? „Самоуправа" одговара на то, да је то питање, но на то питање одговорила је она сувише јасно, само су на њену не малу жалост за така исторична сравнења још одвећ глуве оне угаи, којима се тим начином довикује. И сама „Самоуправа* нема куда, но мора, и ако не са свим отворено, да призна, да јој ово сравнење шанта. То се види из њених речи, којима признаје, да „Црна Гора није била од Турака потчињена*, да дакле не мом е бити сасма у оном положају, у коме су биле Србија, Румунија и Грчка, кчд су се од Турака ослободиле. Истина, „Самоуправа“ додаје: „али ако јој не беху Турци баш у земљи, они јој беху на граници, те одатле пречаху сваки њен унутарњи рпЗвитак“.Па како је од год. 1870. амо постала по назору „Самоуправе*, сва она грдна енергија и снага, која је Црној Гори против Турака требала, л»тентна, слободна, то сада нема сумње, да ће се усљед пашовања Маше Врбице и тешкоћа у Финансијалним питањвма, које Црну Гору „Левдер-банкама* и бог те пита коме још у наручја терају, због којих Црна Гора на штету устаника мора с Аустријом да кокетује, појавити оне грознице, које су њ«ву посестрвму међу Дрином и Твмоком потресале.

Нема сумње, да су тешки ратови са Турцима јако оназадили сирото, али поносито гњездо српеко, Црну Гору. Но ако је данас Турака нестало, зар сузато црногорске границеслободне?3ар је за то опасност мања? Били нам смела „Самоуправа“ на ова питања друга, истинитија одговора дати, него што је споменути њен одговор, и кад би га дала, како онда стојимо баш по њеној лођици са латентном, енергијом и снагом У Цр но ) Гори? Хоће ли ова и онда имати ка Д> Д а с ° што пре баца на радикална начела париских интрансигената, женевских анархиста и т. д. ? За цело да не. Ово излази и по „медицинарској* лођици самоуправиног чланка. А како стоји етвар, кад се сиђемо са тог њеног становишта на оно, са којега у истини ове ствари пресуђивати ваља? Сасвим другчије. Онда ћемо ее уверити, да Србију, РуМ У НИ ЈУ и Грчку нису доводиле ослобођење и природна нужноет развитка, која је одмах после оног наступила, грозницама револуцијама, него да су их њима доводиле стране чињенице ј поља, које еу вођама тздањим здрав разум помутиле. И ми ћемо се усудити, да учинимо једно „медицинарско 1 ' односно „социјолошко сравнење". Као што кинин у здравом телу човечијем изазове грозничаво стање, тако то бива и у народа, када му се на силу бога хоће да наметну страни обичаји, стране установе, који његовим потребама ни у чем не одговарају. Ово су били поглавити узроци тим грозничавим потресима у Србији, Грчкој и Румунији а то, што су онда неке „пробуђеие уставотворне и законодавне главе“утим земљама хтеле да одомаће, и у нсколико на грдну и велику штету тих земаља, која их још и данас тлачи и одомаћиле —— то исто т. ј. иове стране ствари - и ако сасм другим сретствима у сасма другом правцу хоће и радикални елементи у њима да одомаће, не питајући, што тим народима сви ти њихови палијативи исто тако мало требају, као што су им мало требали и они из 40-тих година. Око онога пак, што народу српском заиста треба, данас се исто тако мало брига води, као пре. У томе лежи разлика између положаја Црне Горе и Србије, све и кад би стојало, да се Црна Гора тек 1878 од Турака ослободила и да су јој снага и енергија данас латентне, слободне у оној мери, као што то „Самоуправа* мисли. Но ове њене претпоставке не стоје. Али зато је при свем том Црна Гора, кад год су јој снаге постале слободне, тежила да напредује, па и напредовала, али увек према правим својим потребама и према суми својих интелектуалних и физичних снага, а никад не прецењивајући себе, или пуштајући нз вида прчве потребе своје. У томе је разлика, ксја је и сувише одликује од њених балканских сестара. И зато, што је то тако у Црној Гори, а не другчије; што ју досада „ви клетва претераности, ни клетва недостатка* у смеровима и напорима њеним стигла није, зато су у њој, која је од векова слободна, у свако доба, у ратно, као и у мирно доба изостајали сви потреси, који су свагда само посљедице абнормалног кретања у животу народном. У томе је главни темељ оног истинитог споразума, оне лепе слоге између владаоца, владе и народа, која нам довољно јамчи и за то, да је тамо свачије, па и пашовање Маше Врбице, о којему ми ништа не знамо, немогућно. Та слога чинила би нам врло разумљивим и кокетовање с Аустријом, баш и кад би га било у оној мери, у којој га „Семоуправа* назире и која јој се чини тако несносном, дочим би јој се с пуним правом довикнути могло: in die Ferne schweifen? c Наравно да joj при том од свег срца желимо. да је Бог сачува од оног „добра“, које јој с те етране много ближе лежи, него кокетерија Црне Горе. Та слога допушта нам даље, да и из тобожњих операција са „Лендер-банком* не извлачимо оне посљедице, које отуд изводи „Самоуправа*. Што се „Лендер-банке“ тиче, ми би о њој имали можда из неког

писма, што га је један редактор маторе Пресе карловачком патријарху писао, много „интересантније" ствари да саопштимо, када би нам до сензацијоналних вести витпе било стало, него до велике српске мисли. Но како нам је пре свега до ове стало, то ћемо се од свег срца радо клонити не само тих вести. него ћемо и свом снагом гнушања осудити оне тенденцијозне покушаје, долазили они ма од куд, који хоће евест и слогу српску у Црниј Гори да уздрмају, причајући. да се Црногорац клонио домаћих зађевица само када је до рата долазило, а да ће сада бити другчије. Црногорац је клонио се домаћих и клони их се и данас, а клониће их се увек зато, јер их из дубине српске своје душе презире, као и све оне, који га на њих У п Извор свести и слоге црногорске далеко је дубљи, него што радикални Фарисеји бласФемишући ову јвд» ну неокаљању светињу српску хоће да измудрују. У том правцу може само корупција Женеве и Париза перо српског журналисте руководити. Но хитац је промашио циљ! Ако има чега, што је у стању сузни поглед разтужене српске мајке са ејајне мизерије новог краљевства на себе да привуче, да јој безутешне изгледе новом и крепком надом испуни, онда је то за цело јуначна и поноена Црна Гора са неуздрманом српском слогом и свести својом. Апаге!

Политички преглед.

Јевропски политички обзор био је ово дана веома натЈштен. Из „Вабиног БЈџака“ јевропске дипломатије, са југоистока јевропског, стадоше се дизати црни, тмасти облаци, и мирољубчви свет на један мах претрну од страха. Облаци су се сад истина мало разредили, али погибао сва још није прешла. Страх тај беше по поводу црногорскотурског разграничења или, као што га краће и проствје зову, црногорског питања. Познато је, да црногорска граница према Арбанији још није па да су с тога погранични Црногорци сваки час изложени узнемиривању и нападајима од стране немирнвх и грабежљивих Арнаута. Цетињска влада наваљивала је више пута на Турску, да се једном граница и на тој страни уреди, али Турци, к’о Турци, њима се никад не жури, они све чекају добар час, па тако је и овде било. Арбанаси стадоше све вебма грозвти црногорским међама, тако да се на послетку и сама Порта наsе побуђена, да пошље три батаљуна низама према црногорској граници, да спрече могуће нападаје арбанашке. Но шта вреди турска војска противу Арбанаса, то је, осим других случајева, довољно показла ствар око предаје Плаве и Гусиња, где турски низам не само да није немирне Арнауте држао у корди, него је још с њнма за једно баратао и на невери им и против султанове заповести Црногорце издавао. Познајући дакле од векова Турке варалвце, цетињска се влада не поузда овога пута на турски низам, него крену шест источних и југоисточних нахија на ноге, давши им заповест, нека се спреме, да се свави час могу кренути. Еад Порта то виде, а она бржебоље разасла (у претпрошлом броју нашег листа саопштене) окружнице, позивајући силе, нек пошљу своје пунсмоћнвке на лице месту, па да се црногорска граница уреди. Порта је тим већ именовала била свог пуномоћника у лицу Бедри-бега, који ће ово дана кренути из Цариграда, па преко Скадра на лице месту. Колико је ситуација озбиљна била, види се по томе, Јшто су јевропске силе с места пристале на портин предлог. По крај све те брзе ироцедуре ствар још нвје решена и по томе, као што рекосмо, погвбао још није отклоњен. Силе су иствна пристале на портин предлог, али не чује се још ни с које стране, да је ма која сила већ именовала свог повереника. Наравно, њима се не жури. По тим већма жури се Црној Г«ри, и у томе баш лежи Фатум ситуације. Схватајући добро ту ситуацију, Црна Гора није до овор часа опозвала поменуту наредбу о мобилисању. Како ће се ствар разввти, то ће морати најскорвја будућност показати. Полуслужбени орган пироћанчеве владе јавља, да се у Београду баве питањем о поправци материјалног стања и о развитку трговине и радивости у Србији, иарочито по источним и југоисточним крајевимл, а особвто у варошима Књажевцу. Пироту, Лесковцу и Врањи. Министар Финаисија бави се испвтивањем начвна, како да се тим кра-

јевимз даде могућност, да до јевтиних капитала брзо и лако доћи могу. Осим тоца он је већ пре cropo месец дана послао нарочите изасланике, да поменуте крајеве погледом на трговину н раднност проуче на лицу места, па да предложе, што буде нужно да се учини. Тим је нзасланицнма препоручено, да по крајевима, кроз које буду нролазили, прибаве особнто лепе примерке српске домаће радиности. Мннистар је даље учинио кораке, да неколике збирке пвротских и књажевачких Вилима о државном трошку набаве и пошл у великим трговачким кућама у Паризу, Бечу и Берлину ради покушаја, да им се на тим светским пијапама проsа отвори. Једна од највећих кућа трговачких у Паризу већ јеизјавила своју готовост, ла српске ћилимове прими на продају. Из тужне Бугарске немамо нншта добро да прибележимо, као да се око Плевне није пролила онолика крв словенска. Bolja бугарсквх либерала, Ц а н к о в, доре 14. нов. вз места свога заточења, из Враце, у Рушчук. То би повод великој завади ме!ју рушчучким лвбералцнма и консервативцвма, завади, која на послетку доби „рукопипателан** вид. У след тога буде више првенаца либералне странке затворено, међу њима и Цанков. Ствар је у главном овако текла. Бивши министар Цанков доће вз ђуррева на грчков пароброду у Рушчук. Сви рушчучки либералцн, око 1500 душа, дочекају га на станици. Но ту се нађоше и консервативци с полицијски чиновнвци и жандари. Кад Цанков изиде нз пароброда, полнција му не даде, да ступи на бугарско тле, ивјавившн му, да је он прогнан из Бугарске. Цанков занште, да му покажу дотнчни указ, а полицијски чинозник рећи fie на то, да је то писмено у начеоннштву. У то се заметне права туча меру консервативцв, либералци и полицијом, при чему су палице и оружје играли главну улогу, и у гомили буде једном полицвјском чиновнвку сабља сломљена. На послетку победе лнбералци. Цанков седне на кола, али његови поштовачи испрегну коње и одвезу га тријумФсви у варош у дом трговца Кисељева. Ту остадоше лнбералци чнтаву ноћ, да се поразговоре о полнтичком положају земље. Полвција о<> коли кисељевљев дом и 15. нов. за јутра изјави, да су сви затворени, што се год у дому налажаху. Многи се протнвљаху затвору, али беху савладани и на полицију одведени. Полицнја је брзојавом јавила у Средац, шта се све догодило; шта је на то Н8 престонице поручено, не јавља се. Но доста је и то, што је речено, па да дољоно окарактерише батенбершку владавнну. Сав жалосни призор даје се тим растумачити, што је Цанков, пре но што је у Рушчук дошао, издао прогл’ас, који је жив протест против познатог октројисавог изборног реда и којнм позива бугарске бираче, нек тако исто протестују против крњења ивборног права. Дацанковљева реч нвје пала на неплодну земљу, показују рушчучки прнзори. Из свега се види, да у бугарском народу има доста животне снаге и довољно услова за напредак. Није доста сиротој Бугарској, што сама са својим синовима има доста невоље, него сад јој је дошла на врат и неприлика са странцем, с познатим железничким пустоловом и шеретом Хиршем. Изродио се на име железвички заплет измећу бугарсие владе и бар. Хирша. Ствар је у овоме. Силе потписнице берлинског уговора, без Турске, споразумеле су се, да ствар, што се тзче гарантије интереса за рушчучко-варнанску железницу, даду изборном суду, да је реши. Бар. Хирш, као подузетник поменуте железнице, бнће пред отим судом тужилац, а бугарска влада тужена странка. Хирш тврди, да је бугарска влада по берлинском уговору дужна, да прими на се јамчевину за железницу, и по томе тражи, да му она плати не плаћене камате, почевши од 6. октобра 1875. године, а то чини свега 140,000 турских лира или 3.500,000 динара. Бугарска влада признаје Хиршу право, да од ње тражи наплату камате, али тврди, да железннца не кошта 50 милијуна динара, као што Хирш наводи, него само 35 мил. дннара, те да је по томе дужна, да плаћа камату на последњу своту, и то 5 на сто, као што је у дотичном уговору и уговорено. Осим тога не признаје, да Хирш има права, да од ње тражи наплату не плаћених камата од 6. октобра 1875. године, јер тада још није бугарске кнежевине ни било. Кнежевина постоји тек од берлинскога конгреса, и , примила је на се обвеве, тек по што је тај уговор ратиФикован, а то је бнло 3. августа 1878. г. За то она тражи, да турска влада плати Хиршу ■ не плаћене камате, а она fie му платити камате, што му припадају од постанка кнежевине, па до i данас. Порта је још пре две године обећала, да • ће Хврша исилатити, но ни дан данас није још

„ЗАСТАВА* издази редовио: средом, пвтиом, иедељом,' на цел табаку, а уто| нилом па по табака ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аустро-Угареву: na целу годину 14 ф. н ва по године 7 ф. н на четврт године 3 фЛО в ua 1 месец 1 ф. 20 н. За Србију (у сребру) на годвну Зб дии. па пола године 17‘/, дин. на четврт године 9 динара.

ГПЛ Ј ЈQQ ' ' Ј * У Новом Саду у среду 24. новембра (6. децембра) 1882. ГОДИНА XVII.

ОГЛАСИ рачунају се по 6 ном. од сваае врсте опаких ситпих слова, за жвг uiaha се по 80 новч. сваки пчт. ДОПИСИ шалу се уредништву, а uperiuaTa и огласи администрацијн „ЗАСТАIЈЕ“ у Нови Сад. РУКОПИСИ не вра!.ају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.