Застава

хоучинила. У сдед тога тражи лирш наплату од бугарске владе, јер она је Фактичка сувренка же_ лезнице. Бугарска пак захтева, да конФеренција, која Ее се и онако у Цариграду састати, да расправи то питање, ивашље стручно повереништво на лице месту, па да то повереништво види и оцени железницу, а Бугарска Бе је купити по стручној оцени. Нредседник конФереиције биБе Аустро-угарски посланик. Тако пролази свако, ко год спрегне с подузимачима & la Хврш, Бонту и др. То сведочи Турска, Румунија, па ето сад и Бугарска, само што је ова без своје кривице допала зла. На „Зеленом Острву*, у беденој Ирској дога-sају се опет ствари, које пријатеља народске слободе само могу у бригу бацити. Почетком овога месеца дозна ирска влада, да у земљи, а нарочито у главном граду Даблину има потајно друштво, које иде за уништењем свег инглескога. Стражаређи тако у једном заграsу дабленском, у ком се мислило, да има таких завереника, буду 14. о. м. шест полицаја нападнути од десеторице људи. Један полицај буде убијен, други опали из револвера, те рани тешко једно Фенијанца; два Фенијанца буду ухваБена и затворена, и те исте ноБи покушаше неколико жена, да их ослободе. У след тих догафаја завлада таво ређи целом Инглеском страх и трепет, тим Јвеђма, што је изашло на среДУ, Д» су поменути Фенијанци чланови потајног друштва, које је узело себи задађу, да убије свакота, во им год на путу стоји. И збиља, 15. нов. у вече нападоше ножевима у Даблину три човека на судског извршиоца Нулијуса, но сва тројца буду ухваБена. У свему томе најзначније је, што нижи редови ирског становништва не таје, нити крију својих симпатија субицама, и што претпрошле недељеније о службиу цркзи ни један.пастор, осим једног стожерника Мекеба, осудио поменута убиства. То су плодови половне нолнтике, коју данашња влада, крај свег хваљеног либерализма свог, још једнако у Ирској води.

Из српских и других словенских листова

„Глас Црногорца** прави сравнење између извештаја, што га је г. Калајиа, и оног, што га је гроф Калнокија у делегацијама дао о Црној Гори те вели: И гроф Калноки и г. Калај министри су аустроугарски у данашњем кабинету, и по томе ваљало би претпоставити да мгђу њима нема разликеувазорима о појединим питањима која се тичу аустроугарске моиархије, дакле и у питању о Босжи и Херцеговини. Тако би ваљало претпоставити; но у ствари самој друкчије је. Ко пажљиво прочтта изјаве једног и другог минжстра, наћи ће битну разлику међу њима баш у ономе што је понајглавније у ствари о којој је реч, а то је у питању: е да ли је у устанку босанскохерцеговачком било странога уплива или није. Докле г. Калај тврди, да је етракога уплива било и да је долазио од Црне Горе и да је то главни узрок устанку, дотле гроф Калноки тврди да није било странога упливи или бар да се ничим неда доказати тај страни уплив. У томе лежи главна разлика између једиог и другог министра и мора се признати грофу Калнокију, и ако није до сад проучавао Србе у Босни и Херцеговини и путовао по тим крајевима и написао историју српског народа, мора му се признати, да је његово схватање много тачиије и правилније него оно г. Калаја.Ј И он, до душе, иаводи, да је било подстицања од стране поједвних људи из Црне Горе, алиодмах додаје да би иеправичво било кривити ради тога владу црногорску и приписивати узрок устанка непријатељском држању Црне Горе којега у самој ствари није ни биАо. И у томе је дакле велика разлика између грофа Калнокија и г. Калаја.

Ми смо испуњени задовољство и много смо признателни, кад се с овако правилиом и достојном оценом жашега држања сусретнемо код једже таке надлежие личиости као што је министар иностраних дела суседне нам пријатељске монархије. Но не мање годило би нам и ие мање служило би к сталном учвршћењу пријатељских одношаја између аустро-угарске монархије и наше кнежевиже, када се овако правилно и разложно схватаље не би ограаичавало на саму ма колико надаежну личност једиога министра и можда њему потчињени уски круг чиновника, него кад би оио већ I’едном ухватило корена и у самоме јавном мишљењу тамошњем које претставља тамо једну силу која се не сме презирати. А од тога смо, на жалост, предалеко. Јавна штампа у Аустро-Угарској, бар већим делом својим не само да на једно ухо прима а на друго пропушта овако разложите обавештаје свога министра, него се још налази према њему, кад је реч о нама, у са свим противположеном табору и не престаје просипати на нас простачким иачином свој гњев и јед. Ми то жалимо, ие толико нас ради, јер иа аослетку ми се можемо лепо задовољити чистом савешћу својом и тврдим убеђењем да праведној ствари не могу нашкодити простачке грдње и ниске клевете. Али под тим грдњама и клеветама може да се ослаби и оштети оно лепо расположење, којетреба да влада не само међу владаоцима и владом него и међу народима две суседне државе. У томе љуто греше у Аустро-Угарској још једиако. Исти лист јавља, да је иа Цетињу одржан парас:ос ђури Даничићу. „Београдски дневник** јавља, даје тамојако у очи пало, што с ове стране при погребу ђуре Дакичића ни једно место осим Земуна није учествовало. „Народни Листи* пишу поводом гирсовог путовања: „Пут Гирсов се свагде тумачи као знак мира, а бог дао да би то било. Баш ми Чеси ништа си искреније ве желимо! Ако је можда уставоверна горљивост у брањењу мира сумњива, то доиста жеће нико од нас Чеха мислити, да смо неискрени. Ми Чеси знамо, да ратом било с Рузијом, било с Немачком можемо много изгубити. Наш клик за миром је искрен и нашој се бојазии не треба чудити. Но уставоверци могли би лако овако рачунати: Добро: Ауетрија ће победити Русију; у том случају добиће Аустрија део Пољске, те ће Пољска ступити у други државоправни одношај, а ми Немци бићемо над осталим Славенима у већини. Или: Аустрија ће бити поражена изгубиће Галицију, мж ћемо добити, јер ћемо опет остати у већини. Другу гору комбинацију за случај, да ће Аустрија бити побеђежа, а 'која се комбинација гаји у младих тлава Германа, нећемо навађати. Не ћемо да како тврдити, да је {бојазаж пред ратом у свих наших уставовер; их листова неискрена. Та рат би тешко задесио и жемачке интересе. Ако ли Гирс у истини носи зелену транчицу мира, многи ће се облак у Чешкој распрштити. Но сам овај пут већ потврђује бојазан и песимистичко схваћање недаввих оджошаја међу Аустријом иРусијом. Споменути пут препречити ће, ако не букнуће отворенога непријатељства, то барем далње погоршавање међусобних одношаја, који су изненада постали критичним. Русија подаје велик доказ помирљивости, ако је Гирс зато ишао у Варцин, да изјави, да Русија нема на уму рат против Аустрије; а да Русија не мисли завојштити Немачку, то је друга ствар. У осталом, кад бисмо хтели бити песимисте, могли бисмо упозорити на то, да се сад говори само о побољшању међусобних одношаја Немачкеи Русије, дочим се о Аустрији разилазе мнења. Већина ипак мисли, да Гврс и Аустрији ноеи добре

гласове. Ми то искрено желимо, но пре вреиена кећемо се повеселити. Интереси Аустрије и Русије ■а истоку |дошли су у оштар сукоб, а је ли их моћи довести у склад тако дуго, док Аустрија хоће битж балкажском државом?*

Из статистике Троједне Краљевине.

У загребачком службеном листу претреса стручњак резултате пописа становништва од 31. (19.) декембра 1880. год., те долази између осталог и до ових закључака. За комбинацију доба са писменошћу било је, вели писац, опредељено девет добних разреда. Колико је у житељства свакога од тих добних разреда осим првога, у ком су само неписмени бнло постотака кеписмених, изказује следећи преглед: У доби од Од 100 мушкараца било је Од 100 женских било неписиеиих неписиенНх у rpaij. у бившој у у грађ. у бившој Хрватској Крајини цедом Хрватск. Крајани целои и Славон. и Славон. 6—lo год. 66-” 70.°’ 68 >0 ’ 73‘ 69 79-’* 75- 91 11—15 „ 52-’ 6 63-“ 56-” 63-»’ 79. 46 67 ле 16—20 , 60-*’ 71" 64 ,5S 69' 94 81“ 73‘ 65 21—30 „ 59" 70’ 19 63-“ 73-” 84'»’ 77- 61 31—40 „ 65" 74" 69-” 84- 46 89-" 84- 91 41—50 „ 73* 09 76-°° 74- 14 86-’ 6 91- 95 88 59 51—60 . 77-” 78- !1 78' 1 ’ 89> 66 93- 91 91- 14 преко 60 „ 80‘ 59 85-” 82-’* 89- 11 94 105 90-’ 6 Укупно 65‘ 96 72‘ ,s 67- 90 77 06 95- 06 79-” Да је свака млађа генерација образованошћу својом претекла старију, како се то разабира из овогв прегледа, дало се је већ предзидети према развоју елементарне обуке течајем нашега века. Само за то неби било ни т< ебало посебних статистичких података, који се нису могли но толжким трудом и трошком сцрпити из пописне грађе. Но права им је задаћа друга, омогућити наиме да се мери напредак од једнога добнога разреда до другога, да се бројевно установи, колико се је течајем времена ширила елемежтарна образованост колико у целој земљи толико у појединим им крајевима, колико код мушкараца толико код жежских, да нам се намакне слика о стању пучке наставе и за времена она, кад о наставној статистици још ни спомена било није. 0 свој важности и користи те комбинације дашто да нас немогу осведочити једино главни резултати, приопћени у горњем прегледу. Ту се како истакнух, хоће специјална истраживања, ту треба проникнути у одношаје појединих делова домовине, на посе иетражити житељство градско, на поее ладањско и т. д. Да само једним примером покажем, колико ли ће се тога дати исцрпити из матерајала, који ће се већином и објавити, ево резултата комбинације писменоети са добом за град Загреб и поджунанију загребачку. Од 100 житеља било је неписмених: У доби од у граду Загребу у поджупанији »агребачкој иушких женских иушких женских 6—lo год. 23- 69 29- 95 75 69 Bб-°° 11—15 „ 6- 16 10“ 57" 79" 16—20 „ ll* 69 19-” 60. 99 79" 21—30 „ 21" 26" 62” 88“ 31—40 „ 29" 36-” 7Г 86 90" 41—50 „ 35" 40" 86" 94‘ 55 51—60 „ 29-°’ 43" 88-’ 9 95" преко 60 год. 31" 44‘ 99 89" 93" Укупно 23" 30" 71" 86- 94 Крај све потребе таквих изтражив ња, ве губе међу тим ни главни резултат своје вредности, те ми је и о њих још коју ећи. Прво место иде по горњем прегледу ве најмлађи већ добни разред други. У првом бијаше на име за време пописа много деце, која још нису дошла у учиону, или се још нису могла научити ни читати. Од другога бобнога разреда даље постотав се неписмежих постепено диже. Само код мушкараца изнимком је добни разред од 21—30 године, који и у грађавској Хрватској и у Крајини, а ту још у већој мери, показује повољвије размерје, него ли млађи размер од 16 до 20 године. Што се баш у том разреду прекида прогресија, томе биће

само делимице узроком уплив туђих досељеникв* Више је, чини ми се, деловала ту околност, да су војене области у Крајини и у оним крајевима upoвинцијала, које су тада још спадале под њихову власт, строже пазиле на нучке учионе концем педесетих и шесдесетих година, него ли крајем потоњега деценија, кад се је већ знало, да ће им се управа измакнути из руку. На то ме мњење на оде пописпе скрижаљке, по којима се разлика међу добним разредима трећим и четвртим баш као што у окрузима сједињене Крајине најјаче истиче у бившој беловарској граници. Пази ли се у свим редовима горњега прегледа, како се од једнога нараштаја ширила образованоет, то се из њега види и то, да је корак, којим ее напредовало у провинцијалу, био бржи жего ли у Крајини, а бржи опет ту и тамо код мушкараца него ли код жежскжња. Да се разлике те боље узмогну узет је најнижи постотак неписмених (у другом добнои разреду од 11—15 год.)=loo, те се на њ свели постотни бројеви осталих добних разреда. Је ли постотак неписмених у добном разреду од 11—15 год.= 100, изжоси он у осталим добним разредима: У доби од Код мушких Код женских у грађ. Хрват. у бившој у граЈј.Хрв. у бившој и Сдавон. Крајини и Славон. Крајипи 6-10 год. 126 111 ГЗ 107 11—15 „ 100 100 100 100 16—20 „ 113 113 109 109 21—30 „ 112 111 117 114 31-40 „ 124 118 129 119 41-50 „ 139 120 138 123 51—60 „ 148 124 142 126 преко 60 „ 153 135 141 127 Читалац лако ће напокоп и еам приметити, како колико код мушкараца толико и код женских нема управо ни једнога добнога разреда, у ком пе би постотак неписмених код житељства грађанске Хрватске и Славоније био знатно жижи од дотичнога постотка бивше Крајине. Од кад је последњи попис открио, да у Хрватској и Славонији већ сада живи преко 180.000 житеља, који жису народности хрватске или српске, да се је дакле досељивање туђинаца разгранало много јаче, него ли се то дало слутити, ваља појаву томе посвећивати особиту пажњу, те ће нам добро доћи свака поуздана вест било о опсегу досељивања и правцу, којим се креће, било о самим досељеницима. За то и држим, да је врло корисна и занимива комбииација писмежости еа материнским језиком, јер нае поучава, јесу ли туђи ти елемежти на вишем степену елементарне образованоети него ли народ наш, јесу ли колико се то сме закључивати по самој писмености толико јачи и умним капиталом. колико га без двојбе претичу економском снагом. Главни резултати те вомбинације увршћени су у следећи преглед, а потање иетражити одношаје у оним крајевима наше домовине, камо је досељивање највише наврло, биће задаћом пописне публикације. Материнскога Mei>y 100 иушкнраца Међу 100 женских преко језика преко 6. год. било је 6. године било је неписнеписмених иених у грађ. у бив- у у rpai). у бившој у Хрват- шој целои Хрватској Крајини целом ској и Кра- и Славо- јини Славонији ннји хрватског или српског 67- 04 74" 70 ,7 ° 80’ 51 87" 82' 69 сдовснскога 48" 61- os 50” 55" 59-“ 55- 90 ческога 26" 15' 69 25- 14 42" 27' 99 40 99 словачког 70‘ 66 55" 63" 80- 96 64‘ 63 71" русинског и руског 69" 83. 69 71‘ 90 81- 96 89" 82" пол>скога 29 ,6 ° 32’ 4 30- 60 33." 34" 34" бугарскога 36" 72-’ 6 42" 100‘°° 0-°° 53- 99 неиачкога 31" 2Г 86 28’’ 9 4Г 94 35‘ 74 4С- 80 мађарскога 55" 51" 55" 68‘ 69 67‘ 49 68" руиунскога 93 ,6S 90 66 92-°° 97" 93‘°’ 95‘ 09 талијанскога ЗГ 00 37" 33" 39 00 27.°° 86- 99 циганскога 98" 99" 99‘ 99 100-°° 99- 6 ’ 99- 92 осталих 10‘ 66 36" 31" 8 19 47-” Укупно 65" 72" 67- 90 77" 85‘ 06 76- 99

ЛИСТАК. РУСКИ ЦРВЕНИ КРСТ У ЦРНОЈ ГОРИ

за вријеме турсно-црвогорског рата 1875—1818. НАПИСАО С. В. В. (Наставак.) Како летећи кор тако и покретна болница били су под управу Јова Дреча, родољуба мостарског, који је при устанку херцеговачком из Мостара ускочио међу усташе да народни покрет подупре умОм и мишвцом. Он је у Москви свршио медицинске науке а сада је апотекар у даниловској болници. Оно 100 људи „летећег кора“ сви Херцеговци, зависили су од његове Ваповједи. На лијевој руци носили су знакове црвеног крста, а послије боја одмах морали су са бојног поља рањенике прихваћати и у покретну их болницу одводити. Ова је болница доиста користила за брзу помоћ рањеника далеко од главних болничких стација под мудрим настојањем дра Шчербака, ‘којега је руско јунаштво ваносило, јер је долазило виШе пута у такве прилике, да је могао погинути или се ранити, особито на Пресјеци, квда је Сулејман-паша навалио био су 40.000 војсКе, да унесе тајин у Нившић. Тако исто видимо га да своју дужност марљиво врши и онда, када је Сулејман-паша са грдном погибијом прошао преко Винића у Спуж, па и онда када је књаз

Никола одлучио да освоји крвави град Никшић све дотле док га је јуначки и освојио. Када споменух освојење Никшића, ве могу пропустити а да не похвалим јунаштво и слободу књаза Васиљчикова, када је као прави Рус облетавао по свијем шанчевима око Никшића при свој пуцњави љутих топова да је имао з* длаку и погинути. За пуномоћства г. Васиљчикова дошао је био на Цетиње г. Афанасије Василијевић Васиљев, послат нарочито од славјанског благотворитељног обштества Петроградскога, да на сваког војнива раздијели по три цванцике и сиротињи васојевићкој и херцеговачкој, која је била покрила скоро сву Црну Гору и на жалост је и опустошила. Њему је у првине помагао са стране грађанске власти г. Шћепан Кустудија, а за тим је и сам радио, путујући по племенима и раздајући онима увјбривши се о потреби и невољи. Осталима је слао преко њихових капетана а многима у руке Дао, који су к њему долазили са сведочбом да су збиља потребни и то све под надзором и потврдом црногорског сената. У овоме раздавању ваљао је доста војвода Петар Филипов Вујовић. Ов је као тавав sa вријеме турсвс-црвогорсиог рата црвеном крсту ва руци био у одправљању и взвршавању свега што се ва уредбу добру псстојећих болница односило. Овај је стари војвода Вујовић

при весељу предаје Плевне на Цетињу изгубио сина Шака погодивши га нерадећи један од грађана пуцајући из пушака. Овај је случај свакога јако уцвилио а поглавито Русе, видећи да је онако ваљаног сина изгубио ие на бојноме пољу но при њиховом весељу за освојење Плевве. Књаза Васиљчикова веома је коснуо овај невадни случај. Г. Васиљев био је отворио на Цетињу сиротињску школу за Херцеговце женског и мушког спола. Похађало јо ову школу 70 ђевојака, које је обучавала учитељвца госпођа Јелена Вицковић, и 140 мушкараца. Ова је школа трајала 11 мјесеци. Ове болнице црногорске како по Цетињу тако и ове ва Његушима, у Давиловграду, у Биоче ивванредно одговорише својој сврси под управом г. Васиљчикова. Осим тога и он је раздавао новаца, што му га је слао Славјански благотворитељни комитет из Москве. Да би свакоме на вријеме у реду и вијерно у руке робе дошло, установи глШвна стоваришта на Његушима, Грахову, на Цетињу, Ријеци и у Даниловграду намјестивши своје новеренике да кроз племена црногорска робу растуре, а у манастиру један магазин робе сваковрстне повјерен је био ревњивом г. Илији Беари, да он својеручно раздаје. Да је све ово иШло по његовој жељи нема сумње, та посве дневво је пазио шта се раздавало и

док се не би у ствари увјерио, не би себи мира дао. Није ни болница Жупска од осталих изостала. Као и друге, и она се је вјерно свом позиву одазивала. Она је под дром Студитским велике користи за рањенике допринијела. Како овај доктор тако и др. Шчербак уживаху добар глас код Црногораца од којих бијаху љубљени и почитовани. Обадва оставише своје мекушне постеље и све удобности и полетише добровољно и радо да пригрле војнички претешки живот да непрекидно у додир долазе с израњављеним крвавим борцима, да их превијају и спасавају. Не части, не удобности, не сила нагнаше их на овај мучви посао, него једино љубав за Црном Гором, човјекољубије и христијанска дужност. Послије освојења Никшића у овај град били су послани да лијече болесне војнике црногорске дри Петар Александровић Гец и Симоновић са студентима медицине Анцевим и Николајем Ивановићем Рајнголдом, који су пуна два мјесеца неуморно радили на корист црногорског народа. Када је пак црногорска војска окренула на Суторманску кулу ва Бар, др. Гец би одправљен у Сотониће а др. Симоновић на Сустан крај самога Бара ђе су примали црногорске рањенике из војске која се пупа двамјесеца ба вила с освојењем града Бара и турских тврђава до Скадра.