Застава

ЗАСТАВА

МИНИСТРОВ ОДГОВОР.

(Т. Б.) Први корак, што га јеваљало у обрану ваше народне црквено-школске автономије против насртаља назадњачке калуђерштине предузети, учињен је. Што је народ од евојих чеетитих посланика с пра вом исчекивао, то се у пуној мери догодило. Сви наши посланици на угарском сабору, сви без разлике странака пристали су пред миниетра-председника Тису, упозорили су га једнодушно на В6ЛИКO негодовање, што је операт синодске већине у народу српском проузроковао и замолили С У га » Д а би се у обзиру сваке промене у нашој црквеној автонир имао придржавати законитог поступк|а. Г. министар-председник одговорио је, да тај операт није још проучио, и да се на сваки начин законити поступак обдржавати Радо признајемо, да друга одговора нити смо очекивали, нити би очекивати могли са становишта, на коме се ми налазимо, и на које сваки стати мора, закога је поштовање права и закона неповредима светиња. С тога се ви најмање не устручавамо, да у име јавног мнења, коме смо увек веран тумач били, не само нашим честитим посланицима одамо оно признање, што ге ово савесно вршење њихове велике дужаости заслужује, него и да отворено исповедммо, да нас одговор, што су га на меродавном месту добили, за сада задовољством испуњава. Одговор г. министра-председника колико изгледа да је искрен, толико изгледа и да је савестан. Министар-председник пре свега признаје отворено, да операт, већином синода усвојени. није још проучио. По себи се дакле разуме, да с тога посланицима нашим ни пресудна одговора није могао дати о томе, шта висока влада о овоме операту мисли. Но с друге стране јамчи нам овај део министровог одговора и за то, -:а је паклена радост наше калуђерске реакције била прерана, да се није могла оснивати на уверењу, да висока влада онај по народ, цркву и школу његову, па по томе и по државу пагубни преврат усваја, којим назадњачка калуђерштина тежи да народну автономију једним махом поко<*и него да јој је ова радост или привидва била са скривеним прорачуном, да злоупотребом владиног угледа непоколебиме редове народних легија уздрмати покуша, или да се је оснивала на ласкавој нади да ће влада овај операт за цело усвојити, па је с тога похитала, да ову наду српскоме свету као већ получено уверење прикоже. Ово све неоспоримо стоји. Против овога дало би се приговорити само онда, кад би се хтело предпоставити, да је г. министар-пре .седник пред нашим посланицима изустио нешто, у шта ни сам не веру е да је сам са својим речима хтео да се титра. Ми овако шта нити хоћемо, нити за сад имамо узрока, тако шта да предпоставимо. На ми и сувише узрока имамо, да поверујемо, да г. министар-председник тај такозвани операт, који би се много истинитије могао назвати „пензум-ом* зачетих калуђерских организатора, заиста није још проучио. Да га је проучио, онда он, који је посланике наше уверио, да ће се на сваки начин законити поступак одржати, и који је свакако намеран, да при том назору и посче овог проучења остане, не би мзгао. по закону не би смео друга одговора дати. него да је велико негодовање српског праиоелавног народа против овог операта и сувише оправдано. ТТТта је први, исходни смер овоме опе рату ? Да баш оно, чега министар-председник на сваки начин xofee да се придржава, не само обиђе, него поруши, да баш законити поступак уништи, јер живот, што га калуђерск> задај у овај операт xofee да удуне, може само из против законитог поступка избити. Г. министар-председвик врло добро зна,

да IX. законским чланком од год. 1868. није нашем народу нека нова, од права другог неког одкинута автономија дарована или поклоњена, него да је тим заксном од памтивека народу нашем у непорециму својину припадајућа, од стране крунисаних, законитих краљева потврђева, цељима и законима државним ни у чем противна автономија призната и ујамчена; да овде није дакле реч о праву државном, него о вековном, државом признатом а законом државним зајамченом праву једног народа односно његовог црквено-школског а ивота, које је држава под своју за птиту узела, према коме дакле држави д у ж н о ст приетоји, да га против сваког и свачијег иападаја брани. Из овог, једино истинитог, схватања наше автономије произлази и суваше јасно, да ни сама држава нема и не може имати тога права, да једнострано, по свијој вољи, кад год хоће, од ове њене дужности, коју је законом према нашем народу на себе примила, одустане. Сва њена права, која јој као држави према нашој автономији пристоје, условљена су имплиците савесним вршег ем ове њене дужности. Напусти ли ову, не може ни од оног више речи бити, буде ли се пак придржавала оне, онда никада не може до ћи до тога, да ову автономију једнострано мења ил укида, да право гази, а дужност претвара у насиље. Не припада л’ држави овако право, још га мање могу тражити за себе оне чињенице, које само поједине удове ове наше автономије сачињавају, и то такове, који еу глави њеној, народу самом подложени. Оваки један уд автономије наше и архијерејски је синод и ништа више. Право дакле, да евоју автономију мења, у колико то корист народа инвску је, а државним ивтересима противно није, припада по закону искључиво ли само в ароду нашем и ником другом. Док је он с овом и с ова ком автономи]ом, какова му је законом државним зајамченз, задовољан, дотле нико нема права, да се ње дотиче. Како стоји према овоме калуђерски „операт®? Овај иште, да држава овај закон, што га је она сама донела, којим се је она заверила дужности евојој, да ће наша автономна права чувати, бранити и штитити, сама покоси, па дв донесе други, којим ће на пољу наше црквене автономије ако би онда о овој још реч i могло бити на месго народа поставити „митропошју * у калуђерском смислу, овој предати свуколику власт, да по вољи у цркви и школи нашој жари и пали, а право народно редуцир.ти на слепу дужност, да осиљеној калуђерштини вотира све трошкове, који су јој нужни, да трутове своје о зноју вародном богато издржача. У претрес овог поеледњег нећемо да се упуштнмо. То је дивно, јасно и разговетно у листу овоме већ претресено, на видело изнесено. Само ћемо да се запитамо, је ли тај поступак, ji то га ваша калуђерска реакција у владе иште, заков т? Је ли законито, да се држава примљене дужности једвострано отреее, да исто тако једнострано, без сваког саслушања народа вашег з .коном зајемче. о право његово збрише в калуђерштини нека преимућства јер о праву ту ни разговора бити не може која ова у крилу цркве и црквене автономвје наше никеда имала није, поклови и законом ујемчи? И мало дете мора уввдити, да би овде о свачем лре, него о заковитом поступку разговора бити могло. Тежња црне калуђерштине управљена је оч видно на мучко убијство здравог, свежег и чилог жввота у веше млађаве автовомије, јер еамо по цену њене смрти може ожввети грамзива семовласт црве реакције, као што се само из труlог кадавера може излећи отрован гадан црв, И та клика, та црна котереја, ко|а ни толико умешности нема, да бар у „операту* своме тим њевим убилачким намерама такову образину зготовн, која би их колико толико прикривала, него их с оним

цинизмом износи, о коме је свету права појмл тек шторија Ва;>варе Убрикове могла да даде, та котерија има петље, да с таком збрљотином пред Форум државне владе изађе? Не, ми смо доста ствари. доста нечувених ствари доживели и претрпили ; ал да има, да може бити владе. која би у стању била, да данас, на измаку деветнајстог века гажењем своје најсветије дужности, гажењем поштовања закона узди/не самовољу калуђерску на висину, на којој ни за време византијске покварености била није, да има владе, која би данас тако дубоко паети могла то неверујемо, то не би могли веровати ни онда, кад не би већ били у поседу министарске речи, која нам јамчи, ,;а ће се на сваки начин законити поступак обдржати, и кад министар, који је ту реч изустио, и не би био онзј Коломан Тиеа, који је први свој тријумФ славио на бранику вере праотаца својих, црквеношколске автономије народа свога, Kojs је у оно доба од стране злих духов.. не мањој опасности изложена била, него штоје ова, коју саможива пакост колико на грдну штету народа нашег, толико и на ону унутарње државне консолидације данас нами и преко нас целој држави епрема. И зато ми смо за сада задовољни с министровим сдговором.

Талмуд и професор др. Ролинг.

Под овим насловом доноси лист „Трибина“, који у Бечу излази, знаменити одговор университетског професора дра Ролинга на изјаву двају рабинера, који су се усудили тврдити, да у Талмуду нема непријатељске науке против хришћава. Тај одговор гласи: „У више овдашњих листови семитско-либералне клике изнели су пре неког времена два овдашња рабинера ову изјаву на јавност: „У поротној расправи, која је 28. ов. м. овде одржана, тврдило се је на освову од Ролинга састављеног спвса „Талмудски Чифгтин н , да ее уТ>лмуду налази цитат, који гласи: „да су хришћави п<и, свињи и магарци.** „Према овоме ми подписани најодсудније изјављујемо, да ее тај изражај Ролингов, који је у осталом из Ајзевменгеровогдела: »Одкрисено Чифуштвп* препиеан, оснива аа неистини, почем такова навода у Талмуду нигде нема. „Овом приликом изјављујемо ми, да Талмуд у опште ништа не еадржава, што би против хришћана вепријатељским духом дисало.“ У Бечу, 30. оатобра 1882. Др. М. Гидеман. Др. Ад. Јелинек. У вадовезу на ову изјаву одговара ц. кр. университетски професор др. Август Ролинг у Прагу ово: „Талмуд учи, да се Чифутин паштити мора, да нечифутина пред судом у сваком случају победи, било то помоћу закова, било то, ако је тако не могућно, помоћу преваре (баба кома 113 а). Кад је дакле Чифутину превара допуштена ’и пред судом, где до заклетве долази, шта ли све неће себи Чифутин допустити ван суда, у новивама и на другим пољима! Кад гореозначева господа рабини изјављују, да у Талмуду нема вишта хришћанима противног, онда се према овоме има та изјава само као опака хуљавост сматрати. Аврам Гајгер (реформаторсви рабив, који је год. 1874. умрво) допушта бар толико, да у Талмуду да боме доста хришћанству вепријатељских изрека имаде, али, вељаше ов, с овима се није ништа зло мислило! Но свакако би смели нечифути запретити, да се не називају и не означују као пси (мегила 7 б), магарци (берахот 112 8), марвенско семе (јебамот 94 б тос.). Прашки молитвевик чифутсви (махсор 11. 56, а) назива хришћанство „едом-ом, свињом. Трактат „Абода Зара“ 6 а, увршћује хришћане у идолопокловике, а у трактату „Гитин 57“ учи Талмуд: да се Исус, као Вилеам, кува у калу на дну пакла. Да ли се оваким стварима добро мисли? Рабивски је авсијом (непорецимо правило) да живот нечифутина лежи у руци Чифутина, у толико зише давле и имање његово (Јосиф Албо, који је учествовао у гласовитој диспутацији у Тортоси 1413 —14, Сефер Икарим т. ј. освови вере Ш. 25). Пошто међу изворима јеврејске знаности старина, ради које сам од Њег. Величанства

цара на свеучилиште у Праг позван, Талмуд и рабинска писменост одвећ знатно место заузимају, то имам државом признато право, да у тим питањима свој вотум (глас) дадем. Према томе сам у лето 1881. прашком врховном суду у руке врховног судије Маркса депоновао своје званичном зоклетвом потврђено мнење: да је Чнфутин релиђијом својом опуномоћен на то, да све оне, који нису Чифути, сваким могућим начином исисава, да их физички и морално уништи, да им живот, част и имање упропасти, јавно и силом, као и из потаје и мучки; то пе само да сме, него то и треба чифутин по гласу релиђије своје да чини, да би тим припомогао, да чифутски народ до земаљске владавине над целим светом дође.*) »На очиглед оваким чињеницама за цело имамо право, кад захтевамо, да се питање чифутско законским путем у ред доведе. Ми нисмо антисемите, који чифутина хоће да оштете, његово праведно имање да униште, његова живота да се дотакну, али ми хоћемо, да се хришћанство спасоносним законима у заштиту узме, која ће семитама исисавање народа нашег немогућним учинити. „Како су се пак господа рабини Јелинек и Гидеман усудили, да у сред наше стародревне престолнице пореку оне чињенице, које су јасне и отворене и међу стручњацкма опште познате, те да овим истини противним порицањем против-друштвеног и против-хришћанског 'карактера талмудско-рабинске књижевности и сам углед праведне судске пресуде обале, то сам ја као универзитетски професор, који је светом својом заклетвом за цара и народ везан, сматрао за дужност своју, да подигнем глас свој и да разложим правв садржај ствари, те тиме унапредим онај хришћански антисемитизам, који за заштиту хришћанског народа против чифутског исисавања законске мере захтева. Наша је парола: заштита хришћанства, а не дражење Чифута. Др. Август Ролинг, рех. професор јеврејских старина на ц. кр. свеучиЈишту у Прагу. *) Сух у Дражђанииа, којв је горње зћиетвом потврђено инење извскао, ослободио је на основу истог ондашње хришћане, које су чифути због нарушења релиђвје тужили. Др. Родинг.

Политички преглед.

Погледи још су не престано унрављени на Италију. Осим личности г. Гирса, који се још у Риму бави, с ондашњим меродавним политичвим личностима преговоре води и стогаоптту позорност још једнаго на себе обраБа, појавиБе се, ако је иззесним гласовима веровати, на сгоро још једна висока личност у Риму, с којом fie се пелитична штампа не мање живахно занимати. По најновијим вестима решиосе је румунски краљ Карло да у Риму походи драља италијанског. Какви су узроци. који румунског краља на ову посету кобуsују, о томе се још није почело ни нагаЈати, а камо ли, да се што год извесно знаде. Но на једну интересантну страну овога путовања неки су новинари веБ наишлн. Румунски је краљ римакатоличке вероисп вести, и тако Бе он бити први като )ички владалац који после утеловљења Рима талијанској краљевини у < вај „вечити град“ долази. Познато је читаоцима нашим да су католички владаоци од утеловлења овамо иочињуБи брихљиво Рим ивбегав; ли, да не би с једне стране поема св. оцу Оапи, с друге стране према краљу талајанском у процеп дошли, почем овај себе сматра за сувереног господара Рима, дочим га Папа као таковога још никако не Бе да призна. Познато је, да je с тога нзо тала и она посета нашег монарха, којајена двору веБ заказана била. Ераљ Еарло био би дакле први, који бн себе овој тугаљивој ситуа<ији нзложио, ако се вести о путу његовом обистине. Положај, што би га у том случају Папа према њему ваузео. служво би по назорима неких за орвјентовање и осталим католнчким владаоцим«. Ноово равнење чини нам се, да није у свачем подпуно, jep и ако је краљ Еарло »атолик, не треба заборавити, да је народ, над којим влада, православан, те да с тога и Папа има повода да према њему сасма друго становиште заузме, него што би заувео према оним суверенима, којима би и у том погледу назив католичких суверена припадао. Ии Египта стижу вести, да су Европејци који су тамо настањеги, усљед помиловања АрабиЈвпаше веома озлојеБени и утучени. Они у њему још једнако гледају најглавнијег веновника несреБе и грдне штете своје, које су са пож ра у Але-

„ЗАСТАВА* и9Ј4.чв редовно: средом, петвом, иедељом/ на цел табаку, а уто] нилом на по табака ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аустро-У гарсву; па целу годину 14 ф. н па по године 7 ф н на четврт године 8 БО н. на 1 месец 1 ф. 20 н. За Србију (у сребру) на годину ЗБ дин. на пола године 17*/, дин на четврт године 9 динара. ’

J)PQJ ' "" —" ==——7 ■ ‘ Новом Саду у петак 3. (15.) декембра 1882. ГОДИНА XVII.

ОГЛАСИ рачувају се по 6 новч. од сваке врсте оваких ситних слова, за жвг плаЕа се по 30 новч. сваки пут. ДОПИСИ шалу се уредништву, а претплата и огласи администрапији „ЗАСТАВЕ® у Нови Сад. РУКОПИСИ не враћају се натраг. □оједини бројеви ствју 10 новч.