Застава

мсаидрији и на другим местима претрпили. Сада со побојавају, да Бе и обеђавања. soja се на одштету њихову односе сасвим други вид добити, да им се наиме ни близу неђе она одштетадати, жојој су се усљед ових обрицања и оне енержије, војом је у први мах парница Арабијева поведена, зарадовали. И ова бојазан iao да није не основана, јер се веђ појављују по неким енглеским инспированим листовима гласови, који тврде, да су вахтеви оштеђених Европејаца одвеБ претерани, те саветују египатској управи, да ее строго придржава оне справедљивости, по ксјој Европејце, истина, да треба задовољити, алн тако, да се због тога на египатски народ, који је и иначе преко мере обтереБен, а и највише страдао, не свале таки даљи терети, који се полнети неби могли. У немачком државном већу произвео је говор опозицијонара Евlјенија Рихтера јак утисак, који се ie и ван посланичке куБе дубоко осетио. Рихтер је оштро критиковао организацију у централној управи немачке царевине, нападлјуБи свом снагом на самовласт Бизмаркову, којој ова организација за постоље и ослонац служи. Рихтер вели, да то, што је тамо створено, и није организација, за коју би само нужне људе наБи ваљало, него да су сва звања и све ствари ли само према потребама јдног човека (Визмарка) удешене. Средишних места, која би у непосредном додиру са монархом стајала, и нема тамо. Врховне власти су само помођна зваља државнога канцелара. Он је у пуном смислу за Немачку оно, што су били „мајор-домуси“ за династију Меровинђана у Француској. Краљ је круну носио, а владао је „мајор-домус“. Један бечки лкст, који Рихтеру за право даје, држеБи, да овај говор неБе бити са свим несимпатично примљен ни у самој царској, а особито у престолонаследничкој иалати, завршује своја дотична посматрања с овим вгодним сравнењем : ЕвБеније Рихтер мсже се успоредити са оним граранином у Штрасбургу, којије приликом уласка Француске војске у ветар пукао, да се не би могло реБи. да је једна немачка зарош пала, без да је и једна пушка пукла. Метак је био избачен, пукао је, добра је и намера с њим скопчана, можда Бе и част оружја спасти, али на самој ствари неђе ништа изменути. у Француској, где кзмаре у највеђем миру расправљају и одобравају буџет овоме министарству за идуђу годину, ма да су сви посланици уверени, да одобрене своте неђе Диклерково министарство потрошити ту су смрт чувенога народњака Луј Бланка и озледа Гамбетова још једнако на дневном реду у журналистици. На дан погреба Луј-Бланковог, који ђе о државном трошку сарањен бити, неђе коморе држати седнице. Одеосно размирице Фравцуске са Енглеском. тичуђе се египатских ствари није се последњих дана ништа новога доголило. Енглеска још непрестано стоји на том, да се Француека задовољиса председнишувом у државној комисији, дочим Француска тај уступак одбија, тражеђи веђе концесије. Интересантна је дотична расправа Фресинетовог листа, на коју се на другом месту обазиремо.

Говор дра Фр. Рачкога

у свечаној седници југословенске академије знаности и уметности, дана 7. декембра 1882. Велеучена господо академиц , Високо штована скупштино! Ово је шеснаести пут, што оваковом свечаном згодом говорим с ове одличне председничке столице. Сваки пут имао сам срећу изјавити своју радост над иепрекидним и постојаиим, ако и полаганим напретком овога врховиога у нашој домовини знанственога завода. Али ни један пут нисам пропус-

тио свратити взше пажње на оне празнине у његовој књижевној радњи, које му треба суставмопопумити, Делателност учених завода има кроз векове трајати, па према томе имаде бити удешена; разгранити ју преко сила управо је тако опасно, као што је неуносно преко мере разграњено господарство. Тога се начела држи и наша академија, те према умним и тварним силама размиче своју учежу и књижевну делателжоет. Овом начелу наћићете, штована господо, доста јаеам израз и у радњи наше академије течајем минуле академичке године. Из извештаја који ће вам бити одмах прочитан, разабраћете, како је наша академија не само коракнула на дојакошњем утрвеном путу него и ојачала своју ироизводну сжагу посегнув дубље у неке знанствене гране. Ова је година од свих досадањих најплоднија бројем изнесених на светло дела, која додана прошлим публикацијама дижу број њихов до преко 130 већег и мањег опсега с богатом залихом филологичког, хисторичког, јуридичког, философичког, математичког и природословног садржаја. Дочим је обрађивање језика и повести, које је већ од првога почетка најјачи замах ухватило, ишло својим обичиим путем не кренув с пређашње висине, појави се на пољу математичко-пкиродословних наука прошле године толика радиност, да је подобаа пробудити најлепше наде у успех ове код нас пре толи занемарене гране људског знања, која ће бити нашој домовиии на ухар тим више, гото се, како и треба, поближе на потребе њезине обазире. Али управо ва приступу у ову академичку годину задеси једну струку знаности, која се у нашем ученом заводу може највећим успехом поносити, језикословну струку, ненакнадив губитав, дочим јој вемила смрт уграби главнога радника, чувеног језикословца ђуру Даничића. Када ја нреко уплећем у ову беседу, која јеижаче навикла цртати опћените просветне одношаје, оно свима нама драгоиме: чиним то не само да дадем расцвељеном срцу одушке, него и за то што је иезаборавии по којник збиља необична појава била на просветиом обзорју нашем. У знаиости и уметности говори се о школама; велеуми стварају појединим струкама знања и умења нове основе, те си одгајају ученике на њихово обрану и раширење. Даничићева тридесет-пет-годишња учена радња на пољу хрватског или српског језика захватила је још огромније размере. Он је постао предњим учитељем народу од источних обала јадранског мора до Дунава и Мораве. Он је том народу вековни живот његова језика у својим умиим делима предочио, пак томе језику у светској знаности дично меето исходио. Жали боже, није се испунила оиа жеља, коју сам иокојнику чеето изјављивао. Желио сав на име, да му харво потомство уз умрле оетанке последње његово велико дело готово до вечнога починка понесе, имајући пред очима слични призор с Рафаиловом трансфигурацијом код погреба овог славног првака сликара. Али ако се и не испуни ова жеља моја, ипак имаде нешто сличнога у тој присподоби. Славни Урбинац доготовљавао је овај дивви умотвор, који би био, како вели један уман животописац, „пресјајном беседом на спроводу његову, праћен> опћенитим плачем." Једнако беше нрва књига по Даничићу засвовава, у својој освови доготовљена али кеизведеиа речника хрватсвог или српског језжка, ношена на жалосном путу од Загреба до Београда, речитом похвалном беседом на неутрудива му творца. Када је дух Давичићев гледао оном жалосном пригодом на своје последње дело, у којем ее „преобразба* једнога нетом пробућежога народа представља; па када је видио, како се око тога дела, око тога најречитијега споменика иародног једивства, сакупљају уда повешћу растргана: тада је опазио окруњен свој труд кајсјајнијим успехом, тада се могво са задовољством покорити одлуци божије

проввдности, што га је од „поднввне“ радње одазвала, будући уверем, да је своју мисију испунио. Када је на даље дух Даничићев гледао, како се над гробом његовим једнако ватичу Срби и Хрвати, да га из захвалности и харна призжања његових заслуга за једне и друге наките венци незаборав ности: тада се имао узрадовати за подпуне победе његове пером и словом проповедаие науке о народном јединству обију. Свуда се чином засведочило, да се његова иа дубоком истраживању основаиа мисао прихваћа, коју је српској омладини год. 1874. у великој школи са столице учитељске изустио; „Мислим, да не може бити друго него да су Срби и Хрвати један народ, само имају два имена, па се један део зове Србима а други Хрватима. А што имају два имена, томе су узроци могли бити различни, и то још од почетка њихова... А кад су Срби и Хрвати један народ, кад говоре истим језиком: онда није чудо него је са свим наравва ствар, ако они, који се зову Срби, оне, се зову Хрвати, видећи их где говоре исто онако као они, зову по себи Србима; или ако они, који се зову Хрвати, оне, који се зову Срби, видећи их такође где говоре исто онако као они, зову по себи Хрватима. Истина, може некоме бити тешко, кад га ко зове другим имежом него што се ож сам зове; али овде не бига тешко само једној страни, жего исто тако и другој. То би већ могло тегобу прилично олакшавати, а још би се више олакшала, кад би се узимало на ум, да је њу сама историја нашега народа собом донела, те припада међутолике друге невоље народне, које нам ваља јуначки подносити, докле их не укинемо; а које се не укидају никаквим расправама, него великим, историјским делима. Да тако дело м<же народ чинити, о томе нам ваља радити; а мислим, да ћемо о том и најпоузданије и само онда радити, ако сваки из свих сила прионемо, да што даље дотерамо у послу на који се дамо“. Заиста златне речи, те достојне Даничићева и ума и срца, које нека си дубоко усади подмладак и српски и хрватски. Када сам се дотакнуо знанствене радње наше академије течајем године, у којој се Даничићева радња особито истиче; када ми падне на ум, даје умрла рука, која је засновала највеће дело наше академије, одложила златно перо: тада нисам се могао отети од ових мнсли, и нисам могао а да их пред овај одличан збор не изнесем. Па ове мисли нека нас не оставе никада. Наш покојни друг јест онај редак муж, жа којега могу се опоравити лепе речи нашега земљака из Стридона: „Када га телом нема више мећу нама, држимо га у уепомени; те када не можемо више с њим говорити, непрестајмо никада о њем говорити“. А ми ћемо, господо ака демици! још године и године гледати очима силну ону градњу за речнив, која је под водством незаборавнога покојнога друга сабрава и нагомилана. Она ће жас сетити, да чешће о њем говоримо. Сада пак сећа нас најпрече дужности наше, да дело, које је он тако далеко дотерао, одмах и без оклевања наставимо. Издавање речника не сме запети. По довршеном трогодишту ви сте велештована господо академици 1 избрав ме једногласно за председника опет поклонили мени своје поверење, да у том избору назирем не само одликовање, него такоћер, а то још у већој мери, терет; алв ко што ожога не тражим, тако одклонити овај, забрањује ми глас свести, који ми налаже посиетити своје слабе силе просвети жашега народа. Из онога једногласнога избора изводим на даље, да смо свиколици сложжи о задатку, који имаде наша академија и у знаности и у народу решити. У тој пак слози видим јамство њезином успеху. Ја држим, да дојакошњи смер наше академије у велике и у битиости подпужо одговара и најстрожијим захтевима знаности и правим потребама целокупнога хрватскога и србскога народа, па

да у том обзиру ствара жаучвој књижевности шнру подлогу, на којој се она може с времежом лепо развити. Оним новим избором потврдисте, да је ова мисао и ваша, и да авадемији ваља истим смером и у будуће крочити. У том настојању жаћи ћемо подпору пре свега у новим сурадницима, које данас радосно примамо у своје коло. Ја јих у име академије унапред поздрављам, те желим, да би својом ревношћу и својим пожртвовањем вашем заводу придонели нових свежи сила. Дао бог! те се око наше академије полагано заокупили сви, који су позвани знаност гојити. Поприште је њезино за племенито умно натицање доста пространо, На крају имам вам, господо академици! изручити поздрав од преузвишенога жашега покровитеља уз поруку да жали, што не може бити деоником ове наше лепе годишње свечаности, која нам даје прилику осврнути се ва пл >д годишње радње њему толи мила завода.

Из српских и других словенских листова

„Новоје Времја* пише, да се је „Света Дружина“, која је имала против нихилиста да се бори, распала пре, него што је свој рад одпочела. Усљед тога ће се покушати сада, да се путем конскрипције оснује жова приватна дружижа, која ћерадити на уништењу револуцијонарже пропагавде. Ова идеја изишла је од министра Толстоја, који се свакако труди, да револуцијонарску партију разбије. Но од свију ових труда тешко да ће шта-год бити. Ови нас подсећају на некадање талијанске „Санфедисте* (свете савезнике), који су се исто тако организовали против некадањих гласовитих „Карбонара*, без да су и до какова успеха доћи могли. Уставна слобода, то је једини лек, који ће Русију коренитоизлечити моћи. „Бугарске новине“ јављају, да су ибори за „собраније“ обављени и да су, тројицу изузимајући, све сами консерватжвци изабражи. Према томе нема никакова изгледа, да ће у Бугарској скорим каква промена наступити. „Политика*, доноси овај интересантни разговор измећу евглеског посланика „сира Елијота* и једне политичне личжости: „Како мисли ваша екселенција о одношајима ваше земље према Фражцуској?“ гласило је не баш дискретво питање. „Немојмо говорити о политици," био је одговор, „вего боље о времену". „0 времену?“ „Да, о времену, де цембар је прилично ладав, а пророци времева веле, да ће јануар још ладнији бити.“ „Ваша екселенција говори о времену?" гласило је поново питање. „Да, о времену." Тако не говоре дипломати о политици, кад хоће да говоре о времену. „Сарајевски лист* јавља, да је 13. децембра у Сарајеву отворен завод за образовање резерваих офицера у босанској трупи. Предавачки језик је немачки (таман ће га Босажци разумети); до сада су се пријавили пет аепиражата. „Пољске новине“ пишу, да је у пољачком клубу било дискусије о наредби аустријског министра правде, тичуће се равжоправности језика у Шлеској. У смислу те наредбе упућеже су судске власти, да у тропавском округу примају писмежа жа немачком и чешком језику, а у течинском округу на вемачком, пољском и чешком језику. Тако се дакле у Аустрији све више и више долази до увиђења, да је држава и с њоме чижоввиштво ради народа ту, а не обратно, и да по томе и једно и друго онако урећено и образовано мора бити, као што то битни интереси народа, којима служе, изискују. Ми се овом прогресу од срца радовати можемо, јер у његовом што јачем развитку лежи најбоља гаравција и за то, да ће и у другој половини монархије ови спасоносни назори из даиа у дан све више присталица добијати, испред којих ће на последку шовенистесањиховим глупим фантазијама морати натраг устукнути-

ЛИСТАК. СРПСКИ МОМАК И ДЕВОЈКА.

У почетку тога доба називамо момка и девојку швигарцем и швигарицом. Исти су тек један корак од свога детинства, те су неразвијени у сваком погледу. Но дотле су се упознали са основним наукама и вештинама и привикли су се многим врлинама. Свесни су својих дужности и позната су им сретства за исте. По томе се посао око њиховог јдаљег усавршавања дели између њих самих и породице. Радом се морају утврђивати у ономе, што су научили и чему су се привикли. Породвца мора бити будна стража, и извор даљега усавршавања и привикавања. По томе мора пазити, да се швигарци и швигарице у наученоме вецбају. Поред тога мора их новим знањима учити, и новим врлинама вривикавати. У раду морадосљедно поступати и сваку ситницу савесно вршити. У противноме случају he се и оно покварити, што је дотле тешком муком урађено. Пупољак ће npe свенути пре но што се потпуно развије и пре, но што својим миомиром замирише! Да се речено постигне, швигарци и швигарице морају бити нотпуно здрави. С тога морају најтачније вршвти све здравствене услове. Породица мора исто с крајњом доследношћу тражити и ствар тако удешавати, да се ови и не сете, којих се тиче. Рад у школи, кући, врту, дворишту и т. д. мора тако удешен бити, да

њихов развитак потпомогне. По себи се разуме, да се породица не сме изметути у тирана. У томе случају би било стражарење и рад кињење и мучење, те би се права цел промашила. Са реченим покушајима се мора довести у свезу и даље образовање. Поред горње цели, мора се тежити и другој важној цели. Радом треба да се у стеченоме знању утврде и новоме науче. Исто ће се постићи, ако буду радили номоћу прикупљенога знања и вештине. Треба их упућивати, да сами стварају прилике на ту цел. У истима ваља да окушају своје знање из учених наука и вештина. Особито ваља да се вецбају у овоме правцу, у коме се недостатак покаже. Поред горњега, породица мора обим звања својих млађих и даље ширити. У раду ве сме застати ни пред каквим тешкоћама и препрекама. Пlто је камев врхувцу блвже доваљав, мора се све одлучеије ваљати. Лако се може ватраг сурвати, те ће цео труд и посао заман бити! И са васпитањем се не сме застати у томе варљивоме и тешкоме добу. Млађи се морају у привиквутим врливама брижљиво утврђивати и вовим привикивати. Да се исто постигве, породвца мора добрим примером претходити Од деце се могао мвоги поров приврвти, пјто је вемогућеисвред разумвог швигарца в шввгарвце. С тога породица мора бити подпув ysop свега, што од млађих тражи. Поред тога ваља пазвти, да се упозвају са врливама племевитвх људи и велвких духова. Хотвмвце им ваља даватв књи-

ге где ће исто читати и водети их у друштва где ће речено чути и видити. Но исто се мора одржатк у природним границама. Не сме се изметути у просту трговину и мајмунисање. Тиме би се ствари више шкодило, но што би јој се користило. Лађа очајница би утонула у море греха и порока, обали на догледуј! Што се швигарац и швигарица већма одмичу од свога детинства, то су већма изложени страстима и пороцима. У то доба су полни осећаји потпуно пробуђени и страстима врата широм отворена. Поред тога, све речено,само друштво и свет потпирује и дражи. С тога породица мора пазити, да се све избегне, те да момак и девојка свој клизави цут сретно доврше. Да се исто постигне, ваља да су млађи старијима вазда пред очима. Особито се ваља чувати заблуда, по којима им се даје неогравичена слобода у свакој прилици и неприлици. Иста лако пређе у разузданост, те им покоси све радости, невиност и лепе врлине. Ако поред свега тога падву у коју страст и заблуду, взља их неодложво почети лечити. Болесвик се мора обазриво и мудро од зла одвикавати, да му се повос не вређа. Праве неге, љубав и жаљење ће више учинити, но све претње па и само злостављање. Што се момак и девојка већма удаљују од свога швигарскога доба, то је круг њиховога звања све шири. По томе је обим породичних дужности у улућивању све ужи, док се не сведе ва смо стражарење. Момак и девојва ваља да су тгда потпуно развијени,

образовани и облагорођени. Ваља потпуно да су спремни за улогу, која им је намењена, у кући, породици, народу, животу и свету. Да се исто постигне, вал>а да су потпуно утврђени у свему, што су учили и чему су се привикавали. Ваља да су им све телесне и душевне моћи потпуно развијене, срце облагорођено и воља утврђена. Морају потпуно бити спремви, за сваки телесни и душевни рад и за сваку вештину. Сваки рад. жеља, тежња и смер, мора им бити основан на чистим и племенитим побудама и осећајима У свему ваља, да се могу слободно и самостално кретати, |да се свуда могу у своју снагу поуздати. Пупољак је вајдивнији кад је потпуно развијен, кад се покаже у својој правој боји и мирису. Онда се њиме китимо и красимо, и онда га миришемо. Момак и девојка су најкраснији, кад су потпуно дорастли. Тада се у њиховим недрима распламти божанствепи плам, који рађа све бајне снове, тежње и жеље. У то доба срце тражи срце, душа душу, половива половину војно љубовцу и обратно. С тога у то доба ваља са сваком ситницом рачунати. Вечита стража не сме изнемоћи -на свршетку клизавога и тешкога пута. Лако може клизнути са штићеницима, и онда је васколики пут узалуд. Намерно ваља радити да се прилика са приликом упозна. Једно другоме мора одговарати, по телесноме развитку, образовању, васпитању и осталим навикама. Недостатци и пороци се не смеју крити ни с једне стране. Врлине, и друге добре стране, не