Застава

смеју се увеличавати и прецењивати. Ни једна страна се не сме обвирати ва славу, вористи, и друге споредне ствари. Тако he само брак бити природан, срећан, задовољан и благословен. Тако ће и породица моћи с мирном савешћу погледати у будућвост свога подмлатка. Узор-слику свега преднаведенога даје наш народ сам у народвим песмама, или на уста кога народнога песвика. По истима је момак висок као бор, а здрав и чио као јелен. Исти је широких плећа, јаких мишица, јуначких груди и лаких ногу. Коса му је црна, очи ватрене и гаре га танке науснице. Све је на вему снажво и здраво он је потпун узор снаге и здравља! Девојка је висока и вита као Јела, плећа су јој бела, рув е пуне, а гојна. Коса јој мирише каб душа, а мека је као свила. Обрвице су јој с мора пијавице, очи трњинице, зуби два низа бисера, а усне од зоре руменије. Лице мије лађаном водицом и беље је од листа хартије, а руменије од руже румене. Све је на њој здраво и бајно она је узор здравља и лепоте! Момак је мудар и разборит, те је дорастао свакоме послу и дбГовору. Вера га крепи, те му сваки рад и умишљај извире из чистих и племенитих побуда. Слави вародне узоре свију времена -и угледа се на њих. Зна се наћи на све четири стране света, и на мору сињем. Њиве су му тучне, стада гојна, родни виногради, шуме зелене, а свете стене и врлети. Зна радити,>тедити, богатити се и своје

гнездо свити и утврдити. Потпуно је спреман, да буде војно, отац, Србин и човек ! Девојка је разумна, цли лпак слуша зборе мудријих од себе. Вера је у њој пробудила племените осећаје, који јој мисли, жеље и рад крећу. Она пева народне великане, узноси их као аманет, и поноси се њима. Л>уби природу, дружи се са цвећем, моли од бога плаху дажду да јој поља роде, и обожава бисерну росицу. Зна прести, ткати. вести, платно белити, за својту рубље и остало готовити. Она је потпуна кућаница, зна радити, чувати, дрчекати и испратити. Потпуно познаје дужности жене, мајке и Српкиње, и спремна је да за њих живи и умре! Момак је узорит,. племенит, одважан и сталан. Љуби све што је Србину љуби својту, брани слабијега. Он је поцос сестре, дика брдће, нега мајке и уздање остарелог бабе. Он ie цоју је кадар умрети за крст часни и слободу златну! Девојка је умиљата као тица грлица, невина .као глас славуја, а c W цветак љубицА. Она је утеха мајке и бабаЈке, милошта браће, миловање драгог и понос народа. Она је вредна, чуварна, побожна и искрена. Видарица је бојнрх и тешких рањериза! Момак и девбјка се и се том божанственом везом везују и уједно спајајУ- 0, како ie то диван момак и чедна девојка!! (Наст»-ће «.)

Из страних листова.

„Нацијонал Цтг“ берлииски пишући о одношајима Немачке према Аустрији заершује свој чланак овим редовима: „Гледстонова нолитика иде у обиму досадање Турске снажним корацима у напред; ове године смо од тог толико доживили да при надмоћију енглеском, које из дана у дан све већма расте, за кратко време нова напредовања ове политике можемо дочекати, која данас нико не слути, као што пређе нико није слутио, да ће се догсдити оно, што се у Египту догодило. Поред obsiko оштрог корачања енглеске политике не можемо као пријатељи и савезници ни аустријској ниШта друго желити, него да и она што обилније узнапреХује.“ Преко овог листа дели Бизмарк обично оне комплименте, које ки један дипломата озбиљно ве схваћа. „Келнише Цтг“ иишу, да je Гамбета усљед озледе своје опасно оболео. Поред тога доноси један од иепомирљивих француских листова вест, да је Гамбета иамерав, оженити се са једном на милијоне богатом удовицом неког талијавског племића, која је кћи једног познатог републиканског публицисте. Ова жеиидба, вели исти лист, да је била повод тајанствене озледе у Вил д’ Авреју. Удовица она, мисле, да ће бити вћи републиканског сенатора Пејрот-а, која је пре својих 10 година за иеког „труло“ богатог, али болешљивог талијавског маркеза пошла била. У енглеским новинама читамо, какве сесигурствене мере употребљују, кад који виша чмковник у Ирској иутује. Ових дана путовао је судац Бери у Еорк. На жељезвици, којом је одпутовао, пратили су га детективи, а на свакој штацији, на којој се влак задржавао, било је намештено по једно оделење полицајних војника. У Корку га је примило једно оделење коњаника и одпратило га до стана. Поред стана му намештена је једна полицајна стражара, а уласци у судко здање поседнути су опет множином детектива. „ЕФрат“ турске новине јављају, да је једна депутација са Ливана приспела у Цариград тужећи се на ливанског гувернера Рустем-пашу и тражећи, да се исти скине. Порта је усљед тога управила ноту ва велесиле, којој је прикључила и спомекицу, коју јој је ливакска депутација предала. Села на Ливану уживају автономију, коју велике силе гарантују, и због тога је се порта овима обратила. „Тајмс* изиоси узроке последњој мижистарској кризи у Цариграду. По њему је цељ била.та, дасе увлови Дервиш-паша, с којим је ратни министар Осман-паша одавва у завади. Но како је черкеска гарда, која у двору стражари, Дервиш-паши одана, то се је том плаиу отворено противила, усљед чега је иста распуштена, а жене им у дбмовииу прогваве. Но пошто је назадњачка странка и Сајид-паше се плашила, воји за реформатора важи, то се султав реши, да Ахмета Вефика позове за првог министра. Овај се прими, али је одмах захтевао, да самосталан буде, а пе да зависи од харемских еввуха. Наравно, да га је тај захтев већ за 24 сахата срушио, и како се после тога вико други не хтеде понујјеве му части примити, то султану не остаде ништа друго, вего да Сајида, а поред њега и Осмаћ-пашу по ново у мивистарствб позове. „Ендепанданс Франсес", Фресиветов лист, пишући о одвошају Фравцуске према Евглеској у египатсвом питању, вели: „Искати једвак положај са Евглеском у Египту, било би смешно, јер таке једнакости не може бити између два народа, од крјих је један после победоносве војне земљу војнички посео, дочим други ни један једини батаљов није онамо послао. Једино, што би Фравцуска могла учинити, било би, да се нужди прилагоди и да у Туиису и даљем истоку потражи колико може компензације за оне уступке, које у Египту учинити

«ора. У међународиим пословима има само двојака начина за расправу, или ваља са својом вољом проДрти, ако се за то нужне снаге има, или се м ра споразумети, ако се не може заповед <ти.

Д О П И С И

БвЛЗ Црква, о Ваведењу. Као што је читаоЈапДрГп Г ЛИСТа ПoBНаТ °’ Већ Д авно им Ј а како се Л - “опуњавати место овд. капелана, па ]ОШ стојимо онамо, где смо пре толико месеци оили, а до чиЈе кривице, већ у првом реду до оившег црк, председвика, кој’и је можда и неотице својим оповиционим држан.ем противу свесне већине а у корист садањем привр. капелану г. Бачићу реакцији услугу учинио, а сада je пак аакачаљка до часне врш. коваисторије односно владике Кенђелца. Да објаснимо то. Када je тада председник обуставио коначно бирање, поднео je свој „поступак" конвивторији на внан>е и она га је примила са вадовољством а ув додатак да ће се нов стечаЈ' расписати. Дуго је до новорасписаног стечаја требало, док се гг. реакционарима свидело исти јавности предати, ма да то не иде ив њиовог џепа, па опет ва то још никако да се и сам ивбор обави, јер својим „оберпопом“ осиљена реакција рада је још KOj'e време народну свест кињити, нашав уједаР е Д уврок, да компетенат Којић, арадски учитељ, нема прописане квалиФикације, те по томе чекају благослов од наименованог патријара, да овај каже црно или бело, т. ј. да у том питању каже своју °Д Л У ЧН У реч: да ли онај што је једаред квалиФикацију имао, па припушћен био кандидацији, СB Д а „најитијем 11 часне конвисторије исту ивгубио или није, те по томе може или не може у кандидаЧ И ЈУ ући. —• Ето, тако вам се титрају са народом они, које овај cjaj’Ho својим радом и внојем ивдржава. Да је пак већ прека потреба, да се та ствар расчиети, докона, говоре ва то јасно већ две тужбе противу садањег привр. намет-капелана. Једна је од стране грађанства тужећи се на неуредност и нетачност г. Бачића, којем ако се скорим променом капеланства не доскочи, биће принуђени клонити се од похађања цркве, а ДРуга је тужба услед ове у том истом смислу од туторства цркв. одбору молећи, да се том влу што пре леца Нђђе, да не би дотле дошло, да оотане правоолавна црква пуста, Чујемо, да је одбор ове тужбе упутио ц. проти ради иввиђаја, као у томе претпостављеној власти., Што буде даље, јавићемо. Идемо, да видиио уједно, шта ће на то и часна конвисторија и њевин предстојник отац Емилијан рећи. Ово је и најбољи одговор делиблатеком доаиснику у броју 71. цењене „Заставе,“ где,хвалиеаво иввоси а примерно“ владање г. Бачића а куди г. Којића. Држимо да нам даље документирање није нужно. ПТ

Вести из народа.

У суботу, 20. новеибра т. г. беше у Ковину у корист филијале „Црвеног крста" играива скопчана са позор. представама. Прво се продуцираху немачки дилетанти, где се особито одликоваху гђа Ујваровица. За тим одиграше Срби Трифвовићевог „Шволског надзорника“ као што ваља и као што ово нарче изискује, на свеопште задовољство. Посета је била добра, чист приход до 150 фор. У „Школ. надзорнику" одликоваше се сви представљачи ■ представљачице, те држимо да није нужно имена им навађати.

Књижевност.

Певанија Змај-Јована Јовановића. Одабраме целокупне умотворине у песми и прози са опширним животописом Змај-песниковим. Дивот-издање српска књижаре браће М. Поповића код „Светог Саве“ у Н. Саду 1882., У Новом Саду српска штамоараја дра Светозара Милетића 1882. Вел. 4-ина XVI. и 612 стр. и 6. л. садржине. У овом пошт. листу јављено је већ, да „је до-

вршемо дело, којим ће се ваша ипаче слабачка књижевност моћи подичитр међу другим народима", да је изашла ив штампе десета свеска „Певаније.“ Сад имамо дакле готов зборник свију доеадашњих necсничких производа змајевих, и за иста нам може служити на дику, што тако дело угледа света. Светлим образом и поносним чнлом можемо сада стати пред свакога странца, погледати му смело очи у очи, па пружити претом па змрјеву „Певанију," е показасмо, да ниемо тако ништи и сироти, као што од пре бесмо. Змајева п Певанија“ испоређује се и унутрашњом садржином сројом и својим спољашњкм обликом са првим промзводима исте врсте ма у којој страној књижевности. Какав је наш Змај песник, то нам није намера да овде говоримо, а није ни нужно, јер ие можемо да замислимо Србина, који и оле разбира за стање и напредак своје књигр, а да не зна, ко је и какав је Змај. Најпоеле, ако би се по иевољи и пак такав еашао, а он век узме исту „Певакију", па ће у главним цртама све то наћи у лепом жићу змајеву, што га је написао књизи на почетку наш познати књижеввик и песииков пријатељ, А. Хацић. Ми хоћемо овде само један момекат да напоменемо. Као што су нам наше народне песме разнели- по свету име вародно и показале страним народима делике културне подобности вашег варода, тако ће нам ту славу змајеве песме још већма утврдити, кад стрвви свет за њих дозна и њих упозна. У ком се народу таки ђеиији рађају, као што је наш Змај-песник, тај народ има услове жнвоту и вапретку. За то мислимо да би требало, извети „Певанију“ на светски књижевни трг, а нашим књижевницима јесте дужност, да страв свет упоззају с њоме. „Певанији" отвориће пута на све стране и њен спољашњи облик. Опа је изашла на свет у облику, у каквом још ви једво књижевно дело у нас не изађе, дакле у облику, који је првина на нашем књижевном тргу. Кад знамо, како други народи издају дела својих великана-књижевника у укусноми угледном облику спољашњем, ондасесамо радовати мохемо, што је углед на тај лени пример започет у нас делом, које се као што рекосмо испоредити са првим производима исте књижевне врсте ма у ког народа. Мило нам је, што је „Певанија“ угледала света у облику, какав доликује оцом драгоцеаом бисеру, што је у њој нанизан, оцим узоритим изливима срца и душе, који. су стваррли змајеве песме. Треба ли ту.изреком изрицати наду, да ће сваки Србин и Српкиња сматрати за једав од пајлепших украса дома свога песме онога песника, коме као што му животописац вели сав живот протиче у чистој појесији и у српском родољубљу ?! Таком песнику враћа се мило за драго само онаким истим жаром родољубља, каквим је он певао и пева. Родољубље иште од нас, да покажемо песник., да је имао коме и певати. То ћемо учцнити, ако вригрлимо „Певавију" овом љубављу, којом ју је творац њен саздао. Да ли се српски свет одазвао „Певанији", као што заслужује Змај-песник и песме му ? Жали боже тим речима морамо да почвемо одговор. Жали боже, није ни овде изостао овај страховити вемар, који као да хоће да постане правом особином нашом и који мора озбиљна родољуба у бригу бацати. У почетку бе слово. али од отог слова не постаде иосле дело. У почстку, кад је заснована мисао, да се издаду дела змајева, о двадесет-петогодишњици песвиковој, беше одзив, да се сваки родољуб морао зарадовати том знаку будне свести народне. На дело, које је на тако широкој и дубокој осиови засновано, као „Певанија" што је, пријавило се било преко тисућу претплатника. За иста лепо и похвале достојно. Но шта би доцвије? Од свеске на свеску .смањивао се одзив, тако да су па послетву остали претплатницима само они приложници, што су о двадееет-петогодишњици песниковој ударили темељ зборкику слављевикових песама. Књижара-вакладница наумила је, да „Певанији“ даде увез. какав јој приличп, па дајеукоричи најлепшом коричарском израдом, као што се у других народа чнни с таким делима. Тога ради издала је она у овом пошт. листу нозив, да јој се пријаве за то претплатници, тражећи вајмање само три стотине потраживача, Па колико се њих до еад пријавило? Зазор нам је. али морамо рећи, да није више од десет потраживача. И то за цело вије, што се не ће или не може да прежали дотичви незнатни издатак, та колико се куд и камо више изда на излишне ствари, него опет због онога кобног немара. На Српкињама је, да овом приликом осветлају народу образ. Српкиње су коло водиле, кад се славила дваест-петогодишњица Змај-песвикова, оне су највише оживотвориле „Певавију" змајеву. Она треба да пораде, да се дело сјајно доврши, као што је величанствено започето. На посао, Српкиње, дакле! Заидите по народу, па „Певанију* у што шире слојеве његове. скупљајте претплатг нике на керице за њу. Покзжите, дасте родољупке, покажите, да сте праве Српкиње! М. Нови Сад, 2. декембра. Изашла је ова жалбена објава: Српска православна црквено-школска општина новосадска обдржаваће сад у суботу 4. (16.) дер о. г. пре по дне у 10 сахата у овдашњој срп. православној саборној цркви свечави, шестнедгљни парастос својему великому ,сину, велезаслужном књижевнику, језикословцу и

tl ? Н b|- .ti * '| i f A старинару књижевном, друђури (Поповићу) Даничићу професору велике школе београдске итд. итд. цремиџулом уЗагребу дне 4. (16.) (о поноћи) а сахрањеном у Београду 14. (26.) новембра о. г. Вечан му спомен и славаl Јављајући за ову тужну свечаност својти и родбини, пријатељима, знанцима и поштовачима великога покојника повива и Вас овим на свечани парастрс тај. У Новом Саду, из седнице црквеног одбора ово-општинског дне 20. новембра (2. декембра) 1882. Председништво српске православне црквеношколске општине. На парастоеу том говориће г. Ст. В. Поп ов и ћ у спомен великом покојнику. Правила овдашњег лечничко-лекарског друштва дошла су потврђена од министарства. Друштво ће се сад коначно конститујисати и отпочети свој рад. Сретно!

НОВИЈЕ.

Из Београ даЈраљају, да се не може никако надлежан број посланика да скупи, те влада етога брзојавом призивље верне јој послапике, да што пре похчтају у скупштину. За председнике скупштинске кандидовала је напредњачка партија: Милана Кујунџића, Топузовића, Глишића и Здравковића. Обављен је и избор београдског варошког начелника. Изабран је поново г. Живко Карабиберовић, који је, као увек, присталица свагдање владине странке. Дворски маршал краља Милана изаслан је, да позове грофицу Јулу Хањадову, удовицу кнеза Михајла, која се међутим за неког аристократу преудала, на свечаност, при којој ће се открити кнежев споменик. ( . Андрија Книћанин, син славног вође српског из године 1848 и професор београдске реалке убио се је 28. о. м. у 6 сахата из јутра. Узрок самоубијству биле су. као што јављају, поремећене материјалне околности. У Румунској је свечано прослављева годишња слава заузећа Плевне. Арабија-паша дао је своју реч, да ће на острву Цејлону, куда је прогнан, све дотле остати, док то Кедифа узжели. Једна енглеска лађа превесће како њега, тако и остале прогнанике на речено острво. (> Из Мадрида јављају, даје Сагаста у шпањолском сенату изјавио, да никада неће усвојити ни опште право гласања, ни закон о слободи вероисповеди. Из Петрограда брзојављају, да језбогоснивања противте ористичког тајн г друштва, коме је министар Толс т о ј противан, положај овога уздрман. Из Туниса јављају, да је немачки генералви консул др. Нахтигал у Триполис одпутовао.Ово пада у очи због тога, што је исти овај консул пре две године нудио Италији, да ова за Тунис прими у комнензацију Триполис. Како се је upe неколико дана пронела вест, даје Бмзмарк искаоод Ги рса, да овдј .прИстане, да сцТриполис Италији уступи, то мисле, да овај пут дра Нахтигала са овим вестима у свези стоји.

Разне белешке.

(Ив „Стармалог,* 6р. 31.) .... ■, Уштипци. Карловачки синод држи се сада у Будапешти и видећемо, шта ће патријар Тиса вакључити. ’’ rv t Читамо у новинама, да Црногорци шаљу у Аустрију и Угарому и неве пакете, у којима је вешто увијено црногорско масло и сир. Нека Аустро-Угарска пави на црногорско м а е ло! ћира и Спира. •' , Ћ и р а. Кажи ти мени, < како ће се држати у Београду скупштина, кад је нредседник ватворен. Спира, Па ва то је бог дао подпредседвика, који ће обрисати мало укаљану столицу, па ће сести да председава. Ћира. А ја сам мислио Спира. Шта си опет ти мислио? Ћ и р а. Ја сам мислио, да ће се сада морати држати само ватворене седнице. Спира. Кавда си и ти малко погодио. ■ ■ . <•■■ Пуолице. Српсиа је влада у аФери вбацивања митрополита апелирала на цариградског патрвјкра, да чује његово мишљење. А овај је иврекао, да је то дело неваконито. (Сад влади не остаје ништа друго, вего иво двоје на ивбор: или вбацити цариградеког патријара или счма оебе). Неки великџ гоеподин мрви на дневнице. (КамО среће. да тако исто мрви и на но ћ в и це). Влада српска таки је наредила, да се тело. пок. Тауре Даничвћа пренеое у Београд. (Али највеће в најславвије дело његово ипак остаје штампано у Загребу). Некога попу питали, ва што му је црвев нос? Попа је био'шаљив пв *рече; „Мој се нос стиди, што свештеничке внтересе ваступа „Турски Народ.* ЦГуца. <ni цри 'Бука. Јесв л’ чуо да ће Новосађани да калдрмишу каменички сокак. ПЈука. Имају они доста и својих сокака да. калдрмншу, што ће ови каменички сокак дагкхарављају, нена какгвички сокак калдрмише камевичка општива!