Застава

ЗАСТАВА

РЕАКЦИОНИ „РЕФОРМАТОР“ СРПСКЕ ЦРКВЕ.

ш. (П. Ј.) Ваља на» још у tpa ко обележити значај провинцијалних синода у прсшлости и у садањости, нарочито пак у прошлости и садањости српске цркве, па да онда пређемо на исторични значај карловачких митрош лита-патр. јарха, и на оне историчке чињенице, које су углед и достојанство тих црквених поглавица у прошлости тако висско подигле. Провинцијални Сг.нод је по учењу ка новс*ога права: ,екув архијереја извесне црквене области или извеснога народа ради саветовања о општим ц р к в * н и м стварима. “ Овакову деФиницију скоро од речи до речи наћи fee г. доктор Радић скоро у свима књигама о канонскох праву. Овакве је природе и синод српске православне цркве у аустро-угарским областима. У делокруг овог синода спадало јвећање и решавање о догматичким стварима, даље у дисциплинарним стварима духовне природе, на послетку ти синоди постављали су епископе и вршили су судску власт у случају преступа над истима. Толико само, ни мање ни више, спадало је од вајкада па све до данас у делокруг провинцијалних синода. За доказ тога навешћемо овде у кратко сопствено оружје г. Радића, навешћемо неколико од оних силних цитата, са којима је он хтео да докаже, да у свима црквеним стварима, па и онима што у делокруг конгреса спадају, једино синод има права решавати. Тако на-ађа г. Радић на стр. 17. под с.) Bis in anno fiat episcoporum synodus et inter se examinent decreta religionis, па онда даље под d) Cum autem de evangelicis rebus fiat synodus и т. д. Ha стр. 20. иод d.) Metropolitanus, cum provinciae episcopis, provinciae episcopos ordinat (Митрополит ca епископима посвећује епископе), даље под е.) Oportet eum, qui ad episcopatum promovendus est, ab episcopis eligi. (Који треба да ce дигме на владичанско достојанство, мора бити од епископа изабран.) Нарочито туку -тврдњу г. Радића о обиму делокруга архијерејског синода разлози, које он навађа за подупирање свеколике административне и судске власти, што по њему спада синодул Тако на стп. 26. подБ.) s Pervenit ad aures nostras,.... quod.. . Synodi non fiant; et ех eo multa ecclesiastica negliguntur, quae

correctione indigent. Statuit ergo sancta synodus, ut bis in anno... conveniant episcopi... et singula emergentia corrigant. (Дознали смо, да ce. . . синоди не држе, и да се тиме млоге црквене ствари пренебрегавају, што треба да се казви. Одлучио је дакле ев. синод, да се епиекопи дваред у години састану и поједине ствари поправљају.) Зар се ово односи ва спољну администрчцију цркве? Зар није јасно да се ово односи на духовну дисциплину?! Па онда под с) propter ecclesiasticas questiones ut verisimile est emergentes, praedictorum episcoporum in unaquaque provincia fiat synodus. (Због могућих црквевих пвтања (контроверзија), да у свакој провинцији буде синод). Даље под d.) semel in anno fieri (synodum) et delicta corrigi. (Једаред у години нека буде еинод и да преступе казни). Даље под с) Propter usus ecclesiasticos et pro dirimendis controversis.... bis in anno fiant.... synodi —.. (За уетановлење црквених сбичаја и за разрешење контроверзија, двапут у години нека се држе синоди.) Како смело цитира г. доктор богословије, то се већ и из овога види, јер се његови цитати могу невести баш за доказ противнога ономе, што је он са истима хтео да докаже. Та смелост, управо шарлатанерија, још боље се види из цитата на стр. 27. у првом зачетку. Ту г. Радић навађа за доказ да архијерејском еиноду припада сва црквена управа, навађа цитат, који нормира право појединог епископа око манипуловања са црквеним имањем у дотичној дијецези. Па онда као даљи доказ наводи виже канон, са којим се забрањује продавање црквеног имања. На основу ових и оваквих разлога, са чудном куражираношћу изриче г. Радић своју „догму*, д а „сваколика административна власт за једну црквену област лежи у сабору архијереја!* Ми себи ову кураж само тако можемо растумачити, да је г. Радић или држао, да његову посланицу нико неће читати, или је држао да у ,одвећ бедном српском народу * нема никога, ко би његове латинске цитате могао разумети. Из свега овога што смо навели, односно што је навео г. Радић, види се, да је у делокруг провинцчјалних синода спадао избор и посвећење епископа, саветовање о догматичним стварима и решавање контроверзија (ecclesiasticae questiones, dirimen-

dae controversiae) напо>’летку стаари око духовне дисципливе (delicta corrigi), дакле исте оне ствари које и данас спадају у делолруг архијерејског синода српске правоелавне цркве у овим земљама, а то су догматичне, вероучевне, обредне и литургичне ствари, као и ствари духовне дисциплине, што се односе на црквени запт и ред. Сада да пређемо на значај достојанства српског митрополвта-патријарха, еа погледом на историју овостранога Српства. Кад је аустрвјска дворска политика крајем седамнајстс-г вскг. прегла да порушв турско господетво на балканском полуотоку. ставила је себи за задаћу и то, да хришћанске народе, који су стењали под варварским игом турским, за себе задобије и да и њихову срцбу у бојевима против Турака употреби. Том приликом је дворска политика прво уочила млогобројни, ратоборни и највећма гоњени јуначки ерпски народ, зато се она стави у додир са ондашњим вођом српских чета деспотом Ћурђем Бранковићем и почве преговоре са истим. На препоруку деепота Ђурђа буде и пећски патријарх Арсеније Чарнојевић за идеју дворске политике задобивен. Резултат елога овога посла било је прееељење Срба у аустријске земље под Арсенијем Чаршцевићем, даровање првих привилегија, што ее односе на слободу вероисповеди, ва слободан избор војводе, итд. Из овога се види, да је патријарх у ово доба као политична Фигурирао и да је из политичних разлога добио сва она обилата права у привилегијама. Овај политичнв карактер развио се у току времеиа још већма, особито пак онда, кад је дворска политика закључила, да недопусти српеком народу бирати војводу, и кад је нека политичн« права, која су са војводским достојанством била скопчана, пренела на патријарха. Том приликом је државна власт привилегијом изрекла, даје патријарх поглавица српскога народа, како у црквеним, тако и у политичним пословима. Не само због тоге политичнога карактера првих српских патријара, него и због тога да се слободи вероисповеди чврст бедем успостави, захтевао је српски народ још пре преселења да му се обезбеди сло бодан избор црквеног поглавице. У слободном избору налазио је дакле српски народ најчвршћу и најсигурнију гаранцију за своју веру, и то са пуним -правом, јер је тиме попуњење овог првог црквеног

достојанства зависило не од иноверск е д ржав н е власти, негоодправославног ерпског народа. Тиме се српски народ осигурао, да на патријареку столицу неће доћи најамник државне власти, који ће, можда по цену архијерејског достојанства и с тим скопчаних богатих прихода, жртвовати прадедовску веру и трудити се да народ приведе к унији, него да ће српски патријарх бити онај, који ie једнаком љубувљу одан, како вери прадедовској, тако и народу српском. Тако је после и било. Српски патријарси, ослањајући се на љубав свога народа, рачунајући на јунаштво и пожртвовање његово, што је свагда у корист цара и државе вољан био употребити, спаса< авали су брод српске вере и српске народвости кроз силне вихоре и буре. Народ српски задржао је и народност своју и веру своју сјајну, неокаљану. То дакле, штојенарод као гаранцију за очување своје вере и свзга имена тражио, и царском привилегијом, после пак државним законом добио, поштојеи цар и краљ а после и мађарски сабор то захтевање за праведно нашао, то хоће зар сад протосинђел Радић да поруши? Quem ad finem sese effrenata jactabit audacia ? Cho, што je драгоценом крвљу српском стечено, то мислиг. протосинђел са његовим везграпним и конфувним пискарањем растећи? Према оваквом историчком развоју, према јасном, до случаја г. Германа Анђелића, никад неповређеном праву српскога народа, сви канони г. Радића, и да су им наређења још тако јасна као што су у његовој посланици конфузна, неби имали те крепости, да право на слободан избор патријарха поруше или униште. Што се даље у посланици о власти митрополита-патријарха навађа, у то се нећемо даље упуштати, јер се односе на духовну власт истога над епископима и свештенством. Једино нам ваља говорити о „генералнеј власти митрополита®, из које учени доктор богословије ивводи, да се у црквенеј области вишта несме без митрополита свршавати што се односи на целу митрополију. Из овога би као сљедило, држи г. Радић, да би митрополитпатријарх на конгресу требао да има одлучна уплива.

Л И С Т А К. СЛОВО

што га је говорио проФ. Н. Божанић на парастосу приређеном нок. срнском књижевнику и проф. велике школе биоградске славном Даничићу, дана 9. (21.) јануара у Госпићу. На књижевном небу нашем сјала је већ одавна једна звијезда прве величине, блистала је необичвијем сјајен, сјала је, пак је и пала. Пала је звијезда ђура Даничића а на вруће срце Србиново, да разцвијели и у црно завије и нас и књигу нашу, да нам повриједи као још вигда досвд ране још незацјељене а проузроковане непрежаљенијем губитцима млађијех снага нашијех, од киијех народ наш мвого очекиваше. И обрицаху одужити му се: Вељков , Недјељковић, Јовановић, Поповић, славни Јакшић и остале све по избор млађе силе наше, које стечевијем знањем својијем хтједоше вароду своме на невољи да се нађу, које понесоше по њему луч просвјете, да освијетле њиме, што је у тами било, да придигву понижево, да унаприједе, што је заостало било. Мвого хтјели, мвого започоли, Час умрли иомео их! Смрт несмиљева вемилице стала да коси баш ове синове народа нашега, који су се посветили најузрвшенијему и вајплеменитијему задатву људскоме на овоме свијету, т. ј. да умво војују нротиву најљућег и најзаклетијег вепријатеља свакога народа противу глупости, противу незвања. Колико се крвавијех залогаја родитељскијех од уста откине, колико ли младвћкога зноја

лине, док у овакој сиромаши, као што смо ми, порасте и дорасте спреман и одушевљен борац, да војује за умни напредак народа свога, док стечемо ваљана, струковна учитеља или књижевника каква, пак нам га један несретни часак уграби из средине наше, тек што је отпочео рад свој. Тек што смо се почели поносити њиме, већ му се часи избројише, већ га сакрт клета збриса с овог свијета. Па шта су ти сви губитци спрам овога, кога нам дојави из Загреба жица злогласница 4. новембра минуле год., и који нас ошину и порази као из ведра неба гром. Даничића нема више! не могосмо од силнога бола ни појмити, док се не прибрасмо. Срце нам се било скамевило у њедрима. А како и веби. Мјеште мелема горкијем равама - ето јада вечувена; мјеште да нам сунце сине вавукоше се облачиве. Српски песвик оросио лиру своју, ваквасио сузам гз очију, па се овда јадан заплакао, тужио се богу и судбини. Ао судби влета, што си таво несмвљена? Ао јсди, што сте таво тешви, горви? Ао смрти, вјеревице влета, Што с’ Србина таво завољела? Са Ловћена и са ледне Неве, од сињега до црвога мора, са свих страна Српства и Словенства полећеле књиге жалбевице, да оплачу, ком замјене вема; да утјеше, ком утјехе нема. Мора, да смо иешто тешко богу врвви, Кад толиви тњев ва нас излива; Та свави цвијет, вом се свијет диви, Мора Србвн сузом да залива. (Овђе и говорвика ова мало заустави, па ће онда): Ао срце, кукавицо! ил јуваком да те зо-

вем, кад се јоште скаменило нијеси? Зар се бојиш већег јада ил’ љућијех можда рана? Доста је било туге, ваја; манимо се и уздисаја; сјетимо се сада, браћо, живота и великога рада овога дива наукиног, ове вјечите дике и поноса књиге ваше, не би ли дознали, са шта славан бјеше и народ свој прослави, са шта ће му се име вјечно сјати и вјечно спомињати; не би ли уходили и путеве, којима је ходио, док је себи бесмртност исходио и са неувелијем вјевцем славе име своје овјенчао. Дајте, браћо, да вам испричам то, ма и у кратко било, та за ино ми и онако не достаје сила. ђура Поповић (Давичић бјеше књижевпо име славнога филолога) родио се о ђурђевудве 1825. год. у Новему Саду од свештеника Јована, оца му, и матере Ане. Иза ране очеве смрти одрани га мати ys још четири друга сина своја овако „све с спреслице и деснице руке*. Пошле свршенијех основвијех наука пријеђе у гимназију родвога си мјеств, па кад и ту пет равреда вамирио, оде, као што се то онда чешће збивало, у Пожун, да настави започете науке (воје, које је са одличнијем успјехом и довршио. 1844. оде у Пешту, да изучава права. Идуће године ено га већ у Бечу, гдје наставља правничке вауке своје. Не прође ви годива дава, наш се Даничић извевјери накави својој, да се срцем и душом да ва изучавање материнсвога јазика свог. Кад се сјетимо, да су у оно вријеме живљели у Бечу: отац наше књижевности, неумрли Вук Стеф. Караџић, први словениста нашега вијека, професор Миклошић, који му

и учитељи бијаху, онда омиљени пјесник ђачког растанка, непрежаљени Бранко Радичевић; па квд још и то на ум узмемо, да је баш у оно доба на пољу књижевности наше особито много жетве а врло мало посленика било, лако ћемо појмити ту голему промјену, која по нашу књигу од неописивијех пошљедица бјеше, јер је уродила плодом, кога је само дивовски дух Даничићев пожети могао, и коме се не само ми, него и читаво Словенство диви и дивити мора. Помажући учитељу своме Вуку и радећи и сам неуморно на науци, остаде Даничић све до год. 1852. у Бечу. Речене годиве оде у Биоград, али се већ шљедеће натраг врати и то на позив кнеза Михаила, који је, желећи унаприједити науку у народу своме, потпомагао не само Вука и Бранка, него и друге даровите Србе, па тако ево и нашега Даничића. Кнез га одабра за учитеља српскога језика супрузи својој, кнегињи Јулији, рођеној грофици Хувади. За три године учитељевања свога проживи, као што је често и сам приповиједао, најслађе дане своје. 1856. видимо га народнијем библиотекаром а три године доцније већ и професором у великој шкоди биоградској. Будећи свијест, потицајући на рад, одушевљавајући и ширећи просвјету међу народом својијем, професороваше тако својијех шест година. 1865. год. напусти наш научењак катедру своју, проведе још једну годину у Биограду као тајник у министарству унут. послова, па оде шљедеће у Загреб на позив покровитеља југословенске академије, да јој буде тајник и да уређује гласило јој „Рад“, допривашајући к полету му као још нико и

„ЗАСТАВА" издази редовио: ервдом, пвтвом, недвљом,- на иел табаку, а утог нитсом на по табака ЦЕНА ЈЕ ОВА ва Аустро-Угарсву на целу годину 14 ф. н. па по године 7 ф. н. на четврт године 8 ф. КО н. па 1 месец . - • • • 1 ф. 20 в. За Србију (у сребру) на годину 35 дин. на пола године 17'/, дип на четврт године 9 динара.

БРОЈ 19. У Новом Саду у петак 4. (16.) Фебруара 1883. ГОДИНА XVIII.

ОГЛАСИ рачуиају ce тто в новч. од сваке врсте оваких ситних сдова, за жиг плаћа се по 30 новч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а претплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.