Застава

Каква је та генерална власт, и зашто да се та баш само на конгрес проетире, а не и на синод, са тим канда није еа свим на чисто г. Радић. Ми бар из оних канона, које је он за дгказ своје тврдн>е навео, невидимо, какга је та гечерална власт и зашто се баш на конгрес односи. Треба само прочитати ове каноне, па да се види она грдна шарлатанерија, коју г. Радић за „научни пут сматра, какав је њему увек својствен био“. Под а) наведени канон наређује, да епископи једне извесне провинције треба да знају који је међу њима први. и да ништа важније без њега не свршавају; под b) нав )дени канон наређује, да по старом обичају над свима епископима у Либији, Египту и Пентаполису, александријски епиекоп има власт, под с) наведени канон наређује да епископи несмеју ићи ван граница своје у туђу, и тако да алекеандријском дијецезом управља епископ алекеандријс? и, понтијском дијецезом понтијеки епископ и т. д под d) наведенц канон је исто то што и онај под а) наведени, само другим речимн. Где је дакде та генерална власт, коју би хтео г. Радић на конгрес дч распростре? Та у овим канонима је реч једино о одношају митрополита према епнскопима, а нигде није реч о конгресу, о световној власти, о пастви или народу. Тако су жалосне и јадне све дедукције г. доктора Радића. Још се имамо само обезрети међу специјалним властима на ону, што се односи на ра полагање са црквеним иметком. Видили смо, су чим је хтео г. Радић доказати, да руковање са црквеним иметком спада у делокруг синода. Истим канонима доказује он и то, да митрополит има право надзора над имањем при упражњеним парохијама, даље да је он друга инстанција при питању о продаји црквеног иметка. Са даљом конклузијом наравно да је г. Радић брзо готов. Митрополиту је конгрес отео то право, дакле треба да му га поврати, а као приде треба да му преда управу и располагање над свима народним Фондовима, манастиреким добрима и целокупним црквено-школским иметком! Апетлт будућег аспоранта на патријаршију види се да је клж ичан. Из свега што смо вавели, види се, да је г. Радић с»мо тврдио а није ништа доказао од онога што је хтео доказати, ваиме није доказао, да је пројект архијерејског синода оправдан са гледишта партикуларног права српске цркве; вије доказао, да је уплив световњака око црквевих ствари антиканоничан, да је наша стара саборска установа везаконита и да је српска црква шизматичка. „Нацијоналво-либерална странка" може му дакле с правом Д1 викнути: t Si tacuisses, philosophus mansi ssesl*

нигда до сад. 1872. одликова га петроградско свеучилиште докторском чашћу, коју је он својијем многијем и строгијем испитима пред читавијем ученијем свијетом и више него васлужио. 1875. год. посла му чешко учено друштво диплому, пошто је већ од прије био члан српског ученог друштва у Биограду, царске руске академије петроградске, загребачке југословенске академије знаности и умјетности, књижевнога одјељења Матице Српске и т. д. 1873. врати се на позив министарства просвете опет на своју стару професорску столицу, са које предаваше словенску филологију. На молбу авадемије оде 1877. по вово у Загреб, да пише мјезимче своје, оде да се након петогодишњег напорнот рада са невиђенијем до сад али тужнијем слављем у свој завичај врати, да га леден-рака у свој загрљај за навијек прими. Већ у својој двадесетој години истакну се наш Двничић нисмом једнијем биоградској „Подунавци* под именом „Млад Србин из Аустрије“ цротиву неког „задиркивала.* Двије године иза тога стече си већ и гласа својијсм „Ратом за српски језик и правопис“. Тијем дјелом поможе он своме учитељу Вуку извојштити побједу над цазадњачком стравком, којој ва челу бијаше Милош Светић, и која кочише точак наше новије квижевности; њиме би основана нова историјска школа; њиме се вастави извађање величавствеве зграде, новије књижевности наше, којој веумрли Вуче основ врже, а Даничић пошље готово сам догради. Шљедеће године попуни он започети рад свој са још двије брошире, а 1850. издаде већ и „Малу српску граматику.* 1858. изађе његова „Српска сквтакса,* коју први словевиста, Микло-

шић, овијем ријечима оцијени: „Пи један словенски језик не може о својој синтакси показати тако ваљана посла, као српскиу овој књизи“, а Шлајхер: „ С великом марљивошћу и огромном ученошћу у скромвоме облику ваписана изврсна књигч, која много вриједи за све Словене, јер је прво таково дјело. “ И сама окруњева глава призна писцу „Синтаксе" огромне заслуге, стечене на књижевном пољу. Цар Алексавдар 11. обдари наиме вашега научењака прекраснијем прстеном са брилијантима, тако исто украси му груди таковсквјем крстом и краљ Милан I. преклани. 1863. издаде ;Давичић на свијет „Обдике српског језика“, којијем дјелом изведе он живоме језику нашем дивну пглату Током шљедећијех двају годива изађе његов „Рјечник из књижевнијех старивс српскијех“ у три књиге, дјело, без кога ве може бити нико, ко се бави старивама српскијем или словенскијем. Руски „Отечествевија записки“ оцијенишегаовијем ријечима: „Млада српска књижовност праведно се може повосити рјечницима Вуковијем и Даничићевим, каквијех до сад не имаду ни друге књижевности словенгке, старије и богатије од српске." Само ово дјело довод>но би писцу му било за највећу славу. Да нам виштадруго ни оставио није, морало би му се име у нашој књижевности вјечно спомињати, јер не само да си је њиме стекао Даничић неумрле заслуге по сву словенску филологију, него је обогатио уз то још и историју српску књижевну и државну. Па шта су заслуге рјечвиком стечене спрам овијех, стечевијех дјелима, која ива тога угледаше свијета! Давичић нам објелодани не мало

све старије радове књижевности каше; тако издаде, да из силнога низа само веке споменем: „Живот светитеља нашега св. Саве“, Никољско јевавђеље", „Животи краљева и архијепископа српскијех* и т. д. „Старине", „Рад“, „Гласник“ и остали сувремени часописи пуни су радња његовијех. 1858. преведе Даничић „Приповијетке из старога и новога завјета* које омладина наша и сад још учи и из њих хришћански дух црпе. 1864. мзађе од њега „Псалтир*, 1876. „Основе српскога или хрватскога језика*, а шљедеће његови „Коријени.“ Ко ће да изброји све плодове великога духа његова, ко ли да и ватукне само све доказе неуморности, бистроће ума, оштроће схватања и големе ваучве спреме његове, кад знамо, да ни једна година прошла није, да науци који одлмчан дар Даничићев донијела није, кад знамо да му узалуд прохујао ни један часак није а да га у корист науке не би био исцрпио. Та сав му се одмор само у томе састојао, да се мало храном поткријепи и по један сат свјежа ваздуха надише, да му слабо тијело јаку духу још послужити узмогне. Ко још не зна за Мајковљеву „Историју српскога народа“?“ Коме још до руку допрло није свето писмо? Обадва дјела колају по читавоме народу нашем, и сваком су приступни споменици Даничићева големога труда и познавања језика. Што да још рекнем о мјезимчету му, о „Рјечнику српскога или хрватскога језика“ о монумевталвоме дјелу, које би крунисало сав дојакошњи рад његов, али које му дочети суђено не бијаше, јер му неумитна смрт злаћано перо

• на један пут, ито ао судбо клета! и за у- i вијек из шака истргну, а не остави му замјеника, „Само ми лице хладни и блиједи, Крв ми се жил-ма леди, Жиле се коче, дисање таје, Квд помИ' лим <амо, пошљедни час куцауо да је. Мјеште да пронесем нову славу Даничића славна, а ја ране вријеђати стао; мјеште да заоримо славопоје пјевамо му „свјати боже. “ Да тужна ли састанка, браћо, да горкели задаће моје. Даиичићу, дико и поносе, сјајна звијездо књиге ваше, ти нас остави за вавијек, „ал што створи не ће пропанути, након тебе хоће оста- \ нути.“ У те ће се вијековима угледати омла- i дина наша. Дух твој неумрли биће јој и oj сад вођом и учитељем, као што јој до сад ти n сам бијаше, а дјела твоја врелом напојити- k јем! Она ће је и одселе потицати на науку, на г> рад за народ свој, за човјечанство; она ће је L кријепити и уздизати, док буде нас и имена L нашег. На гробовима овакијех јунака, браћо, не |»? ниче трава од зеборава, него дивно спомеи- m цвијеће, које нигда увенути неће. Благо |> њима, јер ће довијек живљет’, имаху се рашта I, и родити. (Пољубив слику:) Слава ти, велики покој- jf ниче! Слава!

Крајишки избори.

Припреме по Крајиви отежу се као гладна година. Једва ти ва мртвијех кукавица избије по који тежак и са свим промукао глас о ти-

јем прсдрадњама, па и оно што ce с натегом једва једвимица ишчупа с овог или оног краја то је тако небого и тужно, еје мука узети перб у руке па написати га ... Јест ово верна слика наше Крајине, нашега јунака крајишника ово је вјерна фотографија. Има психолошка загонетка српска, која је врсна да обиљежи све напоре службене и полуслужбене штампе хрватске, па да створи по Крајини урнебес од овијех избора. Дозволите ми да се послужим овом загонстком. Ово је: »Поручује бан цици-бан, својој љуби на Дунав: чини љубо што ти знаш, ја сам са све стране оглодан, са све стране до ребар“. Па не само да Хрвати већ сипају на том послу, него су се нашли и по неки српски гласови, који од своје стране радо би (ако не од весеља, а оно од кивнога срца свога) да се заталаса српски елеменат по Крајини. Бар тако се мени чине гласови нашијех Србољуба, који се излијеваху у нашој родољубивој „Застави“ иоводом овијех избора. Па јок!... Ништа се немојте ви тамо доле обмањивати, јер и сами можете овоме мртвилу крвј ухватити. Народ у Крајини има здраво бистар ум и чисте очи своје, па народ крајишки врло опрезно узима сав тај апарат, која око њега зуји, али чуда не твори!. .. И ако шути „граничар“, али је у њему, у крви његовој жива сва стољетна судба његова: сјећа се Крајишвик живо свијех грозота које препатише његови дједови и оци, па и данашњи појас искусио је сам на себи сва „миловања" ... која се осјећају, али се шапатом и на уво казују. Је ли чудо, молим ја вас, што се Крајишпик не одушевљава за ове изборе, када је њему nolens volens са самијем „лиле миле“ ... турена пред очи она стара српскч крајишничка судба, која је од „среће“ превелцке ухватила се за познате ријечи. „ ... ■ Наше су куће од провреле крвце саграђене ... .* Је ли чудо каково, да Србљи Крајишвици не потцикују а уза „јасне зиле и ситне ћиманете“ загрепске журналистике, када сваки Србвн, који иоле за књигу ? примити знаде, велим сваки Србин знаде своје 'и свога народа љуте јаде које је уписао „устав* хрватски на своје листове, и то се повавља и данас с те стране а на наше живе очи: Statuta Valachorum casantur влашке ce повластице укидају. Тако је! Осим тога има и још нечега. А од свега ја ћу само ово нешто мало додати, па да слцка буде што потпунија. Изборне листине доказ пружају највјернији цијелој апатији овој. Наши родољуби учиниће хисторији крајишкога народа велику услугу, ако вам из свијех изборвиЈех срезова бар бројеве извесу ва јаввост, па да свијет види како је чивовничко особље главни фавтор у овима изборима. Јест чиновник, певзионирац и мисник ово су „вирилисте“, и тијех је највећа већина свуда, анарод је скроз и скроз контумациран од овијех избора. Ето нека вам браћа учине ту услугу, и то ће вајбоље урадити ако се само пожуре са тијем послом. Па онда ве треба даљега коментараи заовекоји се истичу вавиђело као бајаги „народни 1 * кандидати хахаћ.. И сам вагрепски -„Позор* мораће бар у себи призвати да је истакао добре свештенике хрватске само тако да обмањује крајишки народ, а та позорова „срећа“ подмукла је лаж

и превара испред очију честитога народа по Крајини, па било те вјере или друге, све једно је!... Но мени су то све, дај да речем, пролазне ствари, али има нешто што ја не узимам тако. Овај своје врсти крајишнички „Ausmarsch« зар једва до Загреба и онако нема дуга вијека, та ово је само „проба* ... Сесија хрватскога сабора иде своме крају и концу, па с њим ће и крајишко ово саборисање закључити своју периоду. То је једно што је мени пролазне нарави. Друго је богме моја велика збиља: Да Крајишници узму се јако на ум, па да се шњима не тјера сваки пут проба, и то проба која је кадра о трошку, о крвавој крајцари сиромашнога народа учинити, те Крајина нећр у ЗагрнЗу битц гост-.него ће бити мост... за свачије утркивање, азанашеврелоусркивање!!... Наша „Застава* и други честити српски листови лијепо поручују, да се савове велика конференција и за Горњу Крајину. Али то је само лијепа жеља, ма у ствари то је тешко, готово немогуће је извести. Него овђе онђе моћи ће се извршити мјестимични договори, док се само обаве коначне ствари, рекламације и пјто ту већ спада. Али као да и ови ужи састанци и договори позцанијех бирцча на мјеродавном мјесту „не пруде“ ... Вели се: „Крајина под „комесаром“, па ту несмију се држати састанци и договори*. С тога стављамо питање на хрватску господу: Је ли слободносазиватиконференције бирачке? Ово је кратко питање, па они могу још краће одговорнти... „јест“ или „није*. И у опште народ је очекивао и очекује да се ради с нами отворено и искрено са прочеља. Од српскога свештенства очекивати може народ сваком приликом (па и овом) да ће пуном збиљом стајати поред свога народа Како ли барометар политички показује у српском „сиону“ ... у Пакрацу ... и у Плашком ... то би нам наши гетеоролози могли за времчна бар наговијестити, а већ и сами можемо знати да су „оптикери“ будимски на своме путу, па да огледају и пречисте „наше* тлакомјере ... Богме хрватско је свећенство на одпонцу И ма да сав свијет знаде, па и ми знамо, да се тој страви гове и угађа у „католцчкој* земљи од сваке руке; то хрватски свећеници на сав глас проповиједају: „Ев они имају своје ивтересе на сабору“, и с тога дижу дрвље и камење на свакога, тко би се осим „попова* усудио кандидирати у „чистијем католичкијем Ето тако наша хрватска браћа узимају судбу јаднога народа у Крајини 1... Па не би ли се хтјели српски родољуби потрудити да нам изнесу поближе и сам „про- ! грам“ од твјех интереса, и у чему су ти рнтереси; јер ми их боље не разумвјемо, него што рекосмо да их закатоличена политика хрватска обилато његује и без сабора. У наточ свему томе ми Србљи (који не лучимо вигдје, најмање у Крајиви нелучимо народа по вјероисповијести), ми би Србљи баш имали у неку руку да говоримо о нашим шпецијалним народним културним и просвјетним интере.сица на с ; ■ацгрепском. И ту

је по сриједи програм самосталне cp D . ■ ске странке. Али и то да метнемо на страну за овај i пут. Него хоћу да речем ово: На сабору пре свега може и мора да нађе своје интересе сав народ, Крајина понај. | , прије! А мисле-ли та ,господа“ своје кастичке интересе тјерати, онда бисмо иц на уво пришапнули, да је та њихова енунцијација посполни џилит а против самога народа Крајишкога! И ја не могу допустити, е ће крајишки Хрвати то својима половима доиу. стити; а прође ли обмана и без омана. .. х е , онда је друга. Оволико, помислих, да ће бити доста за овај пут. Него другом приликом о интересима самога народа крајишкога. „Ајде рано, да се не варамо*! _з_1_с_ о I с

Нови Сад, 3. фебруара.

„Видело*, орган данашње владе у Србији« крза се мало не у сваком броју о „Заставу*, довосећи тобоже под „београдским вестима* белепше, којима напада на наш лист. Тако у 9. бр. од ове године под жасловом „Двострука начела* обзире се на жашу белешку, којом смо ми јавили, да српска влада же може да нађе кандидата за место српског митрополита, па примећује да му „смешно изгледа, да баш „Застава*, која је већ готово малаксала у борби против „црних калуђера* тамо преко, некако тера воду на водевицу београдских калуђера. Мора да јој ови наши калуђери нису тако црни као карловачки или она има нека „двострука начела*, по којима јој j’e тако што дозвољено да чини.“ У своме 10. бр. приказујући посланину Емилијана Радићаи саопштавајући, да је „Застава“ исту истиаа вапала, али да иста „Застава* прештампава чланак »Поеледњи удар“ из „Српске Независности", те завршује овако: „Нама би уредкиштво „Заставе® врло лепу услугу учинило, кад би нам и онако са вишег вовосадског гледишта казало, има ли какве начелве разлике између назора г. Емилијана и гледишта нашег бив. митрополита, што је у том „важном* члапку „Срп. Незав.“ изложено?* У 11. своме броју замерајући нам „Видело", што „ваљаније" и „језгровитије" чланке из »С. Независжости" „ваљда за формулар уводжих чланака под ... новим уредништвот“ саопштавамо, препоручује нам да прештампамо и чланак из 11. бр. „С. Независности* и иште од вас „мало коментара* овоме чланку. Пре свега морамо одговорити „Виделу", да ми члапке из „С. Независности* прештампавамо просто ради обавештаја наше публиже отамошњимпитањима, као што и „Видело* за своју публику чланце из других листова прештампава. Ми заиста писмо знали да се уводни члавци по формуларима пишу. „Видело* пак ваљда зжаде то из сопствеиог Јсдуства, и фала му, што нам је открио ту тајжу своје редавције. Но сада на ствар. „Видело* нас беди двоструначелом. Наша редакција жека опрости „Видело“ није жигда зжала за двострука начела, а ако „Видело* и ту вештину знаде, на част му је! „Видело* оће силом да доведе у паралелу борбу наше народве странке на овој страни за црквеиу аутономију са вајновијим делима тамошње владе у црквеним етварима. То није једжо и исто! Кад со ми боримо овде за аутономију наше српске православне цркве, онда ми признајемо цркву као засебни оргавизам, који мора бити слрбодаж од свакога спољашњег, дакле и државвог утицаја, и баш поглаццто овог. Црква као скуп вернвх има права да ' 1 'i