Застава

ЗАСТАВА

овај лист, која је породица заједно са својим слабим и изнемоглим старешином тако рећи упућена на овој привредни извор, све то није било у стању да раз* бије ону ледену апатију нашега народа која је у последње време тим народом овладала. Ofie ли бар ове сада овде, с болом написане речи имати каква одзива у пароду, ми не знамо, али нам је дужност била забележити их, нека бар временом послуже као веран податак нашег данашњег мртвила и немара. Апелујући још једном на све пријатеље наше народне ствари, коју овај лист верно и неуморно заступа, и на све пријатеље овога органа и његовог покретача, чија мисао у овоме органу још ниданас напуштена није, молимо их да се својски заузму, како би се овај лист што већма у народу раширити, и тиме себи ону снагу прибавити могао, са којом би у највећој мери све потребе читалачке публике задовољавати могао. Уредништво од своје стране неће, као ни до сад, жалити труда, да све оно, што Је у њеној снази и у њеноме домашају, учини. Позивајући, да се понови претплата, имамо само још то напоменути, да је Нови Сад од неколико дана дошао жељезницом у свезу са многим нашим крајевима, те ће наш свет наш лист а у њему и новости много пре и много брже добивати, него до сада. Завршујући овај позив, препоручујемо се још једном наклоности наших пријатеља. У Новом Саду 8. (20.) марта 1883. Уредништво п 3аставе.“ Лист без готове претплате не може се никоме слати, па за то умољавамо поштоване претплатнике, да претплату за времена, и то шубоље путем поштанских упутница, послати изволе, како би се лист без прекидања отправљати могао. Наруџбине без новаца не могу се уважити. Претплата, огласи, као и наплате за то, нека се изволе упутити на админи страцију ,3аставе“, а само дописи и остало, што се тиче уређивања листа, нека се изволи слати уредништву »Заставе“. „Застава" излази четир пута на недељу. Лретплата стаје за Аустро-угарску мо* нархију, српске државе и покрајине:

на целу годину 14 ♦. или 35 дин. на по године 7 , , 17*/, , на четврт године 3#. 50 или 9 дин на месец дана 1 ,20 , 3 За остале земље и то: за Немачку годишње 18 •., за Швајцарску, Румунију, Русију, Италију и Бугарску 20 •„ а за Фраицуску и Америку 24 или саразмерно на четврт године. У Новом Саду 8. (20.) марта 1883. Администрација „Заставе/

ГОРЧАКОВ.

(Т. Б.) Горчакову не беше судба у почетку наклоњена. Увела га је у јаван живот баш у оно доба, када су народи Европе, изнурени од силовитих напора у Наполеоновин ратовима, и разуверени о евојим сопственнм владаоцима, очајавајући о себи и будућноети својој, копље у трње бацили, из кога поникао беше принцип стабилитета, који је донео доба легимитета и све оне друге устајалости, у којима пигмени од соја Метерниховог до славе и величине доспевају. У то жалосно доба мора Горчаков дв дебитује на светској позорници. Као млада човека од 23 године видимо га, где прати цара свог, племенитог, али тада већ мистицизму нагињућег Алекеандра I. на монархички конгрес у Љубљану, где ће исти да се улови у ону перфидну мреаку, коју му је званична конспирација Метернихова сплела, она мучка завера, која је слободу народа у опште, а еманципацију славенског живља за пуно једно столеће унавадила. Годину дана за тим видимо га на коигресу у Верони, где се ова мрежа још чвршће плете. Касније га шиљу sa секретара руског посланства у Лондон. Одаиде долази године 1830. kio одправник послова у Фиоренцију, а годиие 1832. налазимо га у Бечу као аташеја, где му подужа болест тадањег руског посланика прилике даје, да први пут сопственим својим очима мало дубље завири у тајну метернихове политике. Године 1840. шаље га цар у Штутгарт за посланика, где је пуних четриајст година провео.

За сво то време није Горчаков особито велику улогу у дипломатеком концерту играо, а није ју ни могао играти, просто због тог, што је ни било није. Још је непрестано принцип стабилитета у пуном цвету био. Доба мртвила прелазило је преко Европе, сва јој поља притиснуо беше оиај кужни зрак, у коме је све, што је само иоле личило каквој новој идеји, већ

у клици угинути морало. Цар Никола беше најокрутнији представник легитимитета. Дочим је племенити Алоксандар прво у разуверење, а из овог у мистицнзам морао да падне, па ток преко овог да доспе до усвајања политике стабилитета, идентиФиковао јо ову Никола са поредком, у коме је једина, етална основа л>удском напредовању налазио, те је тако осуђујући у име погедка сваки и најмањи слободарски покрет у Европи у истини целог свог века метерниховој политици кеетење из ватро вадио. Какве ли су тајне мисли у духовитој глави младог руског дипломате у ово доба ницати морале? Да се убеђење његово са ов лм пагубним правцем званичие руске политике већ ни у то доба није могло слагати, о томе би се једва дало сумњати. Горчаков, који је образујући се са великим Пушкином у лицеју у Царском-Селу још као ђак до увиђења дошао, да руску литературу од туђинског уплива еманциповати и на народном, руском, славенском темељу неговати вал>а, тај човек, у коме је осећај народносни тако рано развијен био, није могао ни као дипломата у погледу политичког правца, што га интерес Русије захтева, дуго остати у оној заблуд>l, која је тада почињући од цара Николе I. па све до последњег легацијоног писара званичном Руеијом владала. Геније Горчаковљев морао је много пре 1855. године увидити сву протуприродност оиог стања, у коме су спољашњи одношаји Русије у то доба били. Продирући поглед његов морао је на брзо упознчти, да легитимитет и стабилитет у смислу метерниховом иије идентичан са правом и поредком, којима корен у природи треба да лежи, а не у машти да према томе политика, коју принцип стабиштета диктира, може лежати само у интересу оних држава, које довољног права на опстанак не могу у себи самима, у природи својој да нађу, те га баш због тога морају у кеким апстрактним појмовима да т раже. Њему није могло sa дуго скривено остати, да је Русија народна држава, над којом народна дннастија влада, која иије спала еамо на волшебну моћ историјског легитимитета, да се на престолу одржати може; њему је исто тако јасно морало бити, да је Русија славенска држава, и да јој као таковој принцип стабилитета већ ни с тога не може у рачун ићи, што исти осуђује не мање од тридесет милијона Славена ван Русије иа вечито ропство, у којима ова у великој светској

Л И С Т А К. СРПСКА .БЕСЈЕДА" У ОГУЛИНУ

20. Фебруара 1883. „Треба хтјети, треба смјети, Па да видиш, куд се лети!“ 3. Ј. Ј. Било је баш ва задушни понедјежак, а тај дан сваки узрасни Србин у нашијем крајевима проводи обично са неком тугом и жаљењем. Ко је гођ иагубио оца или матер, пости тај дан ea душу својијех покојника, а у суботу на saдушнице носе се летурђије, свијеће и коњиво у цркву, те се ту јавно моли Богу сваки за све покојнике своје породице. У такијем мислима сиђах и ја у својој одаји, а ето ти општинског пандура Јосипа, и даде ми повелико писмо, запећачено на више мјеста, више налико на књигу него ли на писмо. Писмо је из Огулина, а рука што је адресирала учини ми се позната. Издерем артију, којом бијаше писмо омотано, и кад тамо, али нађох десетак комада на крутој артији штампанијех и најдивније’ наквћенијех и заоквиренијех позивница, на којима бијаше вајлепшим словима наштампано ево овако: „Срби у Огулину приређују „Бесједу“ с игранком и томболом лицем на православне ускршње повладе 20. фебруара 1883, на коју се п. н. г. Н. Н. са обитељу вајучтивије позивње. Почетак тачно у 8 сахата у вече. Одбор. Добровожно судјеловање на бесједи обећа ввмеђу осталвх и г. Стево Дескашев, оперни

пјевач. Програм пако моћи ће се добити при улазу на саму бесједу.“ Прочитах вам ја овоонако набрзо, те онда разрогачим очи и још и два и три пута прочитам, и што јест, јест цијела истина стоји sa збил>а све од ријечи до ријечи, како горе наведох. Заборавих од једном и оца и матер и пост и вадушни понедјељак, па помислих, е је нека варка или покрупна шала. Та какви Срби у Огулину! Па они бесједу могу дати ? Томболу и игранку хајде де, то разумијем; то је лако и приредити, а још лакше иввести; али бесједу, мајчин чине, са киме ћеш и чвме ћеш то приредити, кад се зна, да у Огулину нити има пјевачког друштва нити баш особитијех пјевача. И оно што их је, ти би могли поднијети само онда, кад би се све дало у преврнутом реду, т. ј. кад би се прије по ноћи пјевало. Све сам некако разумио, али минемогаше иваћи из главе фирма на повивници : „Ср б и у Огулину“. Прекрствх десном, а од весел>а у мало не и лијевом, те рекох у себи; „ПомоBи цвјетна и велика, није ли Бог дао, е је и ту укресало 1“ Није то шала, Огулин истакао јасно и гласно своју српску фирму, а знасе, да пријенеколике године не бијаше ни обињежја најмањега српскоме имену у Огулину. Двије три ли куће српске тамо не смијаху се ни живе чинити. Србин са стране долазио би у Огулин понајвише само за то, да га ђевери стрпају у „штокауз“ или да му онако напоредо, један заревујући, а други одрезујући, и варежу и одрежу цијелу порцију врућијех региментскијех ба-

тина. Па глете, како земан куле зиђе, а земан разиђује ! Окрену се то некако жепше по Србина, слава Богу! Сложна браћа саградише прелијепу цркву св. великомученику ђурђу тој србињској слици и прилици, те молећи се Богу тврдо вјероваху, да бар он није Србина заборавио, и ако су му и најрођенија браћа леђа окренула па том вјером кријепљени, српском свијешћу напајани а братскијем „штриком" за врат потезани ево се свјесна браћа одазваше својијем пунијем именом, и баш како то јунаку и витезу и доликује. Сјутра дан раздијелим позивнице, коме је која намијењена, наговарајући свакога, да се на бесједу мора, па куд пукло да пукло. Освану и св. недјеља. Покладе су, па свијет врви већма још него обично к светој литурђији у манастир. По литурђији ижљегосмо пред цркву. Надула ћорави анђелија, е не да ока отворити, а ријечи провборити. Није така бура пирила већ више година. И што слабије чељаде, ве смије се ни на двор помолити. На мах ти отму зуби мах цвокотати, као да си у најљућој гровници. Чепукамо тако пред црквом и питамо се, ко ће у Огулин, док од једном настојате* подвикну: „Ко је Србин, хајдемо у Огулин!“ Оеу се за њим цијела чета, те ив пред цркве к Лавини у биртију; ту попи сваки по једну „шпиру“ па нис брдашце у луку, ив луке на штреку, а штрекан џиле на „панову“ (банхов овако сељаци вову). Кад ли ти ми тамо, али ту има још браће. Ту је начеоник, биљежник, учитељ, а дошао и наш трговац с младом, и

вјеру вам гадајем, да их је умијесити међу хиљаду другијех л>уди, шћаше их човјек познати по нечем особеном, а по чему, ја вам не умијем то ријечима казати. Еле и они иду на „српско беседа.“ Саста се нас ту лијепа кита, неко сам а неко с обитељу, а наше манастирско братство наравно без обитељи. Свак Васи по три двогрошке, а он нама карте, те мало било, дуго не трајало, ето и воза из Ријеке, а ми у вагон, и ето ти нас прије, нег ивбише двије по подне у Огулину. Састадосмо се са некијем позивачима, т. ј. Србима у Огулину, али сви бијаху некако у силу весели; мало говораху, виђаше им се нека брига и замука, те им се нешто од буре, а нешто од тога лијепо укочио језик. Не смијем, да их питам, шта им је, али у себи погађах уврок њиховој суморности. Тако то траја неко вријеме, кад ли све један по један Огулинац крете се на постају. Упутих се и сам тамо, да видим, кога чекају. За мало ето вова ив Загреба Карловца, стаде, и отворише се вагони, а наши ти Огулинци истегли вратове, само да прије виде, ко је дошао. Охо јуначе! искочи И8 вавона поп Мане Грбић, професор српске учитељ. школе у Карловцу, а ва њим четири његова ђака. пјевача, и син му Душан са виолином у руци. Иза овијех искочи повнати и слављени коровођа загребачки г. Ајзенхут а за њим четири пјевача, изасланика српског пјевачког душтва из Загреба, дакле баш ив срца Хрватске. (Молим вас да ово наштампате са свијем ситно, можда браћа у Вуковару прегледају, те их тако мине л>ута гровница, која ће их због овога попасти.) Још из

ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ. Крајем овога месеца истиче претплата оним нашим поштованим претплатницима, који су се на једну четврт године претплатили Кад смо крајем прошле године уреривање овога листа у своје руке узели и постарали се осим тога, да нашем листу прибавимо добре радне снаге, рекли смо онда и то, да Вемо само тако добро уреsен лист поштованој публици у руке дати моћи, ако нам од њене стране моралиа и материјална потпора на сусрет изишла буде. Ми нисмо онда ни то тајили, да су материјална средства овога листа врло скучена, и да је он једино и искључиво на потпору читалачке публике упуђен. Данас имадемо за собож већједну четврт године, и сад се већ можемо запитати, како се српска читалачка публика промени у уредништву овога листа и нашем апелу одазвала? Не можемо затајати, да су нас, кад смо уреривање листа отпочели, са многих страна са честиткама и одобравајућим уверавањима предусрели. Но жао нам је, што морамо признати, да у овом кратком времену морална потпора нцје била онаква, каквој смо се минадали. Штосепак материјалне потпоре тиче, та баш није ни најмање нашим очекивањима одговорила. Ми смо с наше стране чипили све што се у оваквим околностима чипити може, да нашу поштовану публику задовољимо. Уредништво овога листа са својом маленом снагом вршило је савеспо своју дужност Да се пак поштованој публици више што даде и нружи, за то се ишту и већа материјална средства, која нама нису стојала на расположењу, и ко]а нам је сама поштована публика пружити кадра. Но материјални одзив од стране публике не устручавамо се рећи био је врло, врло слаб. Овај лист, који се у носледње време у најгорим околностима за цело време свога опстанка налазио, може свој прираштај претплатника, који му je за ову последњу четврт године придошао, тек само на десетине бројати, о стотини, а још мање о стотинама нема ни разговора. Дакле ни промена у уредништву овога листа, ни наша усиљавања да што већма задовољимо нашу публику, ни они виши обзири према оснивачу и покретачу овога листа, који је још у животу, и чије је породице и данданас још својина

„ЗАСТАВА* издази редовио: срвдом, петком, недељом, ва цел та баку, а утој пивом ва по табака ЦЕНА ЈЕ ОВА 8а А устро-Угареву ва целу годину 14 ф. в. иа по годиве 7 ф. н' иа четврт годиве 8 5O в ва 1 месец 1 ф. 20 в. За Орбију (у сребру) ва годиву 35 дин. ва вола годиве 17*/» див на четврт годипе 9 динара.

БРОЈ 38. У Новом Саду у среду 9. (21.) марта 1883. ГОДИНА XVIII.

ОГЛАСИ рмунају оа по в вон. од смке •рсте оваких ситних сдом, м жаг плкћа се ао 30 новх. смки пут. ДОПИСИ шаау се уредништну, а нретиата и огласи адмипстрацији „ЗАСТАВЕ* у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА ие прммају ое. РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједнни бројеви стају 10 новч.