Застава

мисији својој најближег и најприроднијег i савезника треба да нађе, ако неће за <'вагда да остане усамљена. На том путу мо- i рала i’e пред његовим оч ма пући еветлост, која му је показала, да интерес Русије не стој . у опреци са великим начелом ондашњег револуцијонарског покрета, са начелом народно~ти, које на место историчних држава народне државе хоће да постави. Напротив најбитнији интереси Русије морали еу га уверити, да је баш ова позвана, да усвајањем овога начела спере са њега осиљеном историчном неправдом наметнути му револуционаран значај, те да га као равноправан елеменат у меродавча начела званичне политике уврсти. Да су ове мисли заиета много пре 1855. године у души Горчаковљевој сазрети и њега у крило чисто народне политике довести морале, то се види већ и по томе, што је руски двор у доба, када је на место традицијоналног пријатељства између Русије и Аустрије године 1854. наетупио више него запети одношај —уГорчакову нашао ону способност и снагу, која је кадра бииа, да заступа у Бечу увређену Русију. У то доба догодило се је оно, што је Горчаков већ давно морао предвидити. Неприродност руске политике, која је уродила савезом руско-аустријским, осветила се је горко Русији. „Аустрија је аеблагодарношћу евојом изненадила била цео свет.“ Тако се је онда о томе говорило но Ауетрија је у истини само досљедна остала својој политици стабилитета. Ова политика, која је у сваком народном uoкрету гледала револуцију, није могла на Балкану бранити оно што је у Италији и Немачкој проклињала, ником. па ни Русији за љубав. У Турској бранила је она оно исторично право, које је једини извор и њеног живота. Грдна погибија Русије у кримском рату одкрила је била пред очима Николе I. сву ону велику заблуду, којој је целог века свог ропски служио, али, н < жалост, касно. Он јој је на жртву пао, и тиме iy је покајао. 0 њиме је за свагда у гроб легла и његова политика са свима његовим грдним заблудама, да направи места народној политици Горчаковљевој, који је 1856. године узео крму државну у руке, да је мало не све до емрти своје не изда из њих. Како је истинито Горчаков појмио у том тренутку положај Русије и велики задатак свој, то показује његова тадања изрека: „Русија се не срди, она се сабире". И доиста Русија није имала узрока да се срди. Прекидање са доондашњом заблудном политиком била је тако велика добит по ву, да ју је sa штету, претрпљену у кримском рату, довољво утешити могла. Само joj се сабрати ваљало, и овај свој задатак решио је Горчаков с подпуном вештином велеума свог. Није ју ојачао само из нутра, него и с поља. Дочим је у земљи благодатне реФорме, Финансијско стање државе дизао, жељезничку мрежу на све стране повлачио, утицаи је освајања у Азији да и не спомињело на политички препорођај европских држава с поља готово не приметно, у истини

пак тако силно и одсудно, да су се три i најзнаменитија догађаја нашега доба, пора- i зи код СолФерина, Садове и Седана, не ] C'MO тек његовим саизволењем збити мо- ■ гла, него управо по његовој вољи збити i морала. Овим догађајима није онсамопри- ; помогао, да се начело народности у двема i великим народним државама у уједињеној i Италији и Немачкој оваплоти, он је i тиме и страховито осветио кримску поги- 1 бију иа главвим њеним виновницима, а што је најглавније, створио је таку кон- i стелацију сила у Европи, да је после два- 1 десет година свом снагом велике Русије могао приступити и опет решењу исто г ич- 1 ког задатка њеног, ослобођењу јужних . Славена у Турској. Година 1872, када је „неблагодарна* Аустрија, на голему тугу својих дуалистичких близанаца, поетиђена морала да ступи у онај тројецарски савез, који је над њеним „природним савезником“, над Турском изрекао смртну пресуду те године, а не на понтуској конФеренци- . ји, про лавио је народни државник Горчаков први велики успех политике своје. Други велики уепех Горчаковљеве полигике засведочила је руска војска, кад је пред капије Цариграда стигла била. Велики догађај пропасти турске царевине у Европи са свима оним даљим посљедицама, којима овај у интересу Славенетва неизоставно уродити мора, не да се више лучити <>д имена Горчаковљевог. Што вековиим напорима инстинктивне политике руске није могло за руком да пође, то је, тако рећи, у пуној мери постигла самосв сна чародна политика ГорЧ’ковљева. Она је у истини порушила отоманску царевину, а на развалинама њеним подигла ојачану Црну Гору, краљевину Србију и кнежевине Бу арске, државе, које у развитку свом м гу од времена до времена по мало застајати, но које ће се без сумње до оних граница развити морати, које им сама природа повлачк. Југоисток је постао опет славенски, да славенски за евагда остане. Величину овог епохалног дела Горчаковљевог неће стипулаците берлинског конгрееа никада умалити моћи. Бадава мајушни завидљивци његови у својој несвесној и немоћној нужди за осветом показују на ове стипулације. На берлинском конгресу није некадањи сателита Горчаковљев потукао овога, него еамога себе. Ступивши на том конгресу у свезу са консервнтивном Енглеском, која је у скуту свим имала Аустро-Угар ку, Бисмарк не само да је извеверио еебе, него се је тиме осетљиво огрешио и о она иачела, и о оне услове, који су данашњу Немачку створилн, у којима би иета сву своју сигурност и безбедност е поља требала да тражи, јер их у истини само у њима наћи може. Ко миели, да Русија још и данас, после пропасти : Турске и уехрснућа слободних, независних држава славенских на Балкану треба савеза Немачког, тај се љуто вара. Ако Не■ мачкој не треба Руеија, овој Немачка не треба ни толико. Панички страх Биемарi ков приликом путовања Гирсовог и непрестано наметање његово Енглеској и сувише сведоче, ко је на берлинском конгресу насео, ко данас стрепи, да не остане

изолован. Ако великог ру< ког дипломату исход ствари на том конгресу у чему теретити може. то би било само то, Д* је хваљеног немачког канцелара за увиђавнијег држао, него што се овај засведочио у часу највећег искушења, које је том некадањем сателити као само талном државнаку издржати ваљало. Но ова омахна одно и се и односиће се само на личност и споеобноети Бисмаркове, на саму ствар никада. Између стипулација св. стеванског мира и оних у берлинског конгреса по Руеију битних разлика управо ни нема. Горчаков је у својој дубокој старости потоње своје дане провегги могао с да је своје учинио. Ако би чега било, што би му ее у истини замерити могло, то би могло бити само то, да је унутарњем стању земље мање пажње поклањао него што је нужно било но ту је још неразјасњено питање, да ли је, и колико је у иетини он сам на ово стање утицати могао. Можда је за његово време унутарња политика Горчакова свогтребала тек да нађе, као што га је нашла спољашља. У овој свакако етоји он до сад не достигнут ни од једног савременика евог. Кад се од бисмаркових уепеха одбије све оно, што је заслуга идеје, иницијативе, воље и дела Горчаковљевих, онда нам се слава „гвозденог* канцелара, која се међу тим још на недовршеном путу налази, у врло скромном обиму показује. Са тим је историја и без оног историчног телеграма цара Виљема на чисто, у коме је овај за успехе немачке прво Богу, па онда Руеиј и благодарио. У начелу и правцу, што га је Горчаков руској политици дао, лежи неоспорима величина његова. Епигони његови су је без сумње схватили, и неће се „неблагодарношћу“ ничијом, па ни Бизмарковом у њој помети дати. Темељ, што га је она ударила, гарантује Славенству будућност Европе. Горчаков је оборио велику лаж деветнајетог столећа, да је Славенство непријатељ слободи и култури. Сила и моћ, помоћу које еу испо i ига „иеторичног права“, што га је западњачка „култура" бранила, ускрсле уједињене државе Немачка и Италија, и слободне државе балканеке, та сила не м'же бити народима и слободи њиховој непријатељска, а та је сила славенска. За то га криво схваћају они кратховиди противници његови, који га уједно и величати мисле тиме, што жале, што место њега вије умрла политика његова. Који је народ сам себи пријатељ, тај ће се постарати, да интересе своје за времена доведе у еклад са оним интересима, које консолидовзње славенског живља категорички као неприкосновене проглашава. Само над оним, који то промаши, који се том императиву политичком на супрот стави, склопиће се силовити вали непрегледног славенског мтра на путу, што им га је бе мртни Горчаковљев дух за сва времена пропи< ао. Слава Горчакову!

Карловца дође и Србин Перо Слијепчевић са цијелои својом породицом. Да вам је било стати па наше Србе Огулинце, вако се исправише, кад од једном два пјевачка квартета! Ама од једном им нестаде с лица оне бриге и суморности, разведриши се, одријеши се језик, вјере ми, и и брату Паји Мандићу, од кога иначе човјек не може добити ријечи у друштву. Брат Пепо и брат Никола, бојећи се, да се како пјевачи на студен не равбију, скочили, један до Карловца, а други до Загреба, па сваки свој квартет, тако рећи, доведе под ескортом. Упитам Пепу: Како је ? А он само онако раздраган од милина, што је успио са својом мисијом у Загребу, одговори своје омиљено »але*, а кад он то кликне, онда га не питај више, како му је. Онда му је срце баш на правом мјесту. Кад се ивгрлисмо и ижљубисмо са браћом гостима, упутисмо се с постаје брату Паји Мав дићу, да се програм саставља. Дакле у чегири сата још бијаше бесједа само на позивницама, али од програма ни спомена А лако ти је сад за програм! Ту су два квартета, па пјесама до миле воље; ту је виолина; ту су декламације, па слава! Не могу се само погодити, колико комада да се метне у програм. Једни веле доста је шест, други осам, а брат Пепо не да ни чути, већ бар шеснаест мора бити. Ударише баш по сриједи и утврдише на осам комада. Нађе су ту и хектограв, и до пет сати већ бијаше до сто програма готовијех, а један комад и уквирен за дворану! Није бадава рекао чика Јова наш: „треба хтјети, треба смјети, aa да видаш, куд селети/*

Кад утгрдисмо програм, приједлог Пепин, да се иде к Јандрашу на пиво, би једногласно примљен. Уз пиво нађе се онако и лијепа крмећа бедра, што је путницима баш пристало Осјетио Јандраш добру вољу, па сврх петице у тврдо, насјекао још и пет двогрошака, ваљда с тога, што је бедру из лонца извадио и на сто метнуо, Тако ту ћи, ћа, ова, она, па ето се и смрче, и нешто прије осам сати одосмо у дворану. Дак ступисмо унутра одмах си могао познати, да си под Клеком и под Капелом, јер дворана бијаше дивно искићена четином, што тжмо код вас нема ни од лијека. Особито лијепо вираху из тог зеленила велике слике прејаснијех величанстава, цара и царице, онда слика његоге преузвишености бана. Та Србин и не може арукчије радити «ништа, него што је воља премилостивога цара, за чији је пријесто Србин потоком драгоцјену крв пролијевао. С тога и намјештене бијаху ове слике баш у прочељу, те потсјећаху нас свагда, да смо и Србљи и највјернији поданици његова величанства. Бијаше и слика папина прозелите, и кад га посматрах, чисто му читах у машти, како му се смркло чело, што види, гђе су му се измијешале овчице, па још уз пост, са проклетима власима, што не ће његова благослова. У врх дворане бијаше намјештено узвишеније мјесто за пјеваче и декламаторе, а у заставу смејстила се музика, два квартета старијех граничарскијех музиканата. (Свршиће се.)

Изборно кретање у Крајини.

„Драва“ јавља, да ће избори у Крај и н и по свој прилици тек око половине априла расписани бити, а да ће се крајем истога месеца и обавити, како би се сабор према закону око половине маја састати могао. Из Дреновца нам јављају, да је влада у купањском изборном срезу била поставила за свога кандидата Андрију Ивића, умировљеног ц. кр. капетана. Пошто је пак народ хтео да бира Васу Јагазовића, а никако Ивића, то влада увидивши да са овим не може продрети, поставила је себи за кандидата у истом срезу професора Кршњавог При закључку листа добили смо овај брвојав из Шида: „Данас предстала депутација бирача изборног котара моровићког овдашњем велетршцу Перици Мауковићу, нудећи му кандидатуру проти истакнутом кандидату Поповићу Вацком, на што Перица, најљубазније захваливши се, депутацију упути речма: Браћо, што је право и богу је драго, пак је право да бар у почетку уставиога вашега живота бирате вашега крајишника, и то умировљенога капетана Јоцу Трум и,ћ а као у свему изврснога човека, који уз то и ваше одношаје најбоље познаје, што депутација и усвоји.“

Политички преглед.

Немири у Францусној и Енглеској Јако ванимају у овај мах сву европсзу штампу. Снлне демонстрације, што су их »ранцуске анархисте ваказале и до сад веБ и одржале, проузрочиле су у Иаризу у бољим сталежима прави панички страх. Не само да су сва весеља и све забаве, које су ових дана заказане биле, на мах одказате, него је веБ, као оно у доба прве *ранцуске револуције и емиграција, бегство бољих сталежа из Париза одпочело. До сада је не мање од 25—30.000 имуБнијмх људи Париз напустило, а има их још пет

пута толимо, који као вапета пушка чемју, дава први глас о веБој опасности, која би у Паризу наступити могла, и Париз и Француску оставе. Немири анархистички не ограничавају се само ва Парив, него су се распрострли и по департмаввма. У Лијону, Марсељу, Вордоу, Туру, Орлеану, да, готово у свакој веБој вароши француској, где има Фабрика и раденика, заказане су демонстрацвје, сличне онима, које су у Паризу 6. о. м. на Марсовом Нољу и многим другим местима Париза свакако веБ инсцениране. Занимљиво је при томе, да ее ове анархисте овај пут одлучно деле од својих досадањих вора, од оних револуцијонарних партија, којима на челу стоји Рош Фор са својии пријатељима, и које у журналистици заступају „Ентрансижан* и „Лантерн.“ Поцепаност је тако јака, да су пре неколико дана неке анархистичке руље напале на редакције ових листова, који су им сувише опиртини, усљед чега су дотична уредништва морала узети у помоћ оружану полицијску асистенцију. Мерутим има их, који ову поцепаност не сматрају за начелну, него назиру у њој масло монархистичких агитатора, који су подкупљив и приступачан анархистички пролетаријат »адобили, да с њиме не само револуцијонарну партију ослабе, него да уједно и републику овим немирима у очима образованог света дискредитују, као такову, која нема снаге, да успостави унутарњи ред у држави, те по томе не би имала ни права на опстанак. Ако би у истини ово био извор последњим анархистичким немирима, онда ће се монархисте свакојако у рачуну преварити, јер мере, што их је Феријево министарство против ових демонстрација припремило, такове су, да Бе у стању бити, да снагу републике сјајно оправдају тиме, што Бе ове покрете при првом покушају угушити, Иначе данашњи Бе нам листови бев сумње опширна извештаја о 6. марту донети. Дочим се ово у Француској збива, упрепастили су се Енглези у Лондону од последње експлозије у згради министарства унутарњих послова. Овај страх умнижиле су енглеске новине тиме, што су подсетиле на претњу, коју је пре£е изустио Фенијевски поглавица Одонован Роса, и по којој ће Фенијевци помоБу дивамита продрети не само у вваничне, него и у Фабричке кругове енглеске, те порушити све, на чему се снага и богатство енглеског народа оснива, па на последку и саму непобедиму флоти енглеску распрштати. Влада ни у Лондону не седи скрштених руку, негојесав полиl цајски апарат покренула, да кривцима у траг уђе, 1 но по вестима, које су нам до сада стигле, осталн 1 су сви досадањи напори безуспешни.

Адреса бокељских устаника црногорском кнезу.

,Срп. Лист“ добио је од једног дописника свог адресу, којом су бокељски устаници молили кнеза Николу, да их прими у црногорско поданство. Бокељским устаницима услишака j'e молба и, као што поменути извештач чује, биће Кривошијаии настањени у Никшићу, леденичани, убљани и побораии у Колашину, а ораховчани у Бару. Адресу саму пак није могао задарски лист због тамошњих преских прилика у целини штампати, него је морао изоставити нека места из ње. И ми, иемајући је целу, доносимо је, како ју је и он донео. Адреса гласи: Ваше Височанство! Од кад је бокељске Србе постигла иста . . , . . судбина целога Српства, од тада је вазда Бокељ бројио међу cboj’bm милим успоменама стару славу и величину српску • »»••• ..»»•«. • ■•••< С тога је он у највећем јеку турске силе и величине устануо на оружје, те о свом брашњенику и својој цебани ослободио сву земљу од морадо границе црногорске и херцеговачке. Тадашње околности присилиле су наше дедове, да приме млетачку заштиту, али Бокељи иису ни тада заборавили своју мисао За то су они, када се распала млетачка држава, пристали оружјем у руци уз Твог светлог претка, владику Петра 1., да извојују себи жељену слободу; али писмо блажене успомене Александра 1., цара братског нам руског народа Господару, С тога Те, мили господару, најпонизвије молимо, да нас примиш као своје поданике, а ми Ти се најсвечаније заклињемо, да ћемо Те као сваки Твој Црвогорац најверније служити и за Тебе радо жртвовати себе и децу нашу. Светли господару, смилуј се на овај народ, коме су куће постала згаришта, коме су деца сирочад и који се потуца, истина по братској земљи, али која ће нам све дотле туђа изгледати, док не чујеш нашу молбу и не примиш нас међу Твоје верне поданике. Ово Те, господару, најпонизније молимо, надајући се, да не ћеш заборавити на наша права, Од тога доба ево осам месеца дана, како се патимо на Даниловграду на Реци, непрестано трошећи оно мало сиромаштине, што смо амо изнели. Твоје ће милостиво срце лако разумети, колико намјетешко овако живети, особито оној нашој сирочади, која би сва до просјачвог штапа била доведена, кад ■