Застава

■ам са свим пропале оне земље. воје смо у Боци оставили. 0 тога Те најионизније молимо, да би вам у том случају уделио по комадичак земље, чим би у будуће могли прехранити себе и своје породице. Господару! Доброта је Твога срца далеко позната и ми се сироти у н>у уздамо, те смо уверени, да нећенаша молба остати неиспуњежа- али кад би Ти прилике, које би нама можда биле непознате, сметале, да вам то испужиш, не остаје кам друго, иего Те најпонизније молити, да нас онда пустиш, да одемо изгинути на она наша згаришта, кад нисмо сретни, да живимо или у својој земљи или као воји верни поданици. А наше несретно ро ље нека ије на аманет и некаје препоручено вом очинском срцу. Зато Те, светли господару, наЈтоплије молимо, да нас удостојиш Твоје високе милости, те милоетиво примиш у Твоје верне подавике. Прими, гоеподару, увереае наше најоданије верности. Ре к а, 22. декембра 1882, Вашег Височажства најпокорније слуге. (Следе потписи.)

ДO ПИСИ

= У Вршцу 22. Фебр. (П ев ачк о друштво Народво повориште. Женска вадруга. Нпархијски административии одбор и вршачко црквено ваступство.) У недељу 20, о. м. једва могаде српско црквено певачко друштво своју годишн>у скупштину држати, која je већ ва пређашњу недељу ваказана била, али се вбог сасма маленог броја (ни 15)чланова морала равићи. Наведенога дана дакле ипак се одржала; али после нарочитог повива и чланка у овдашњем листу „Српству" и после личне и усмене агитације, па ипак ако беху свега 40 чланова, међу којима се не дадоше ви сви одборници видети. Врло јасна (или боље мрачна) слива, како смо у вемару према јаввим стварима огревли, а кад још додам, да је то једино српско друштво у овом меету тада сам још боље обележио ову вашу слабу сграву, Ако овако још устраје, отупиће ваше интересовање ва опште народне ствари тако, да ћемо се распасти на каФанске групе и приватне гомилице са Иприватно-личиим“ интересима и тежњама, и тада ће бити лакоћа и клерикалвим и државним власницима да нам свако право одувму и да нас нагоне још да им ми ва то и ва све друге њихове цели као оруђе служимо. Врло јадна перспектива, али она је иввесна,. ако у првој линији не пригрљавамо оно, што је ваше, и ако ее ва своме огњишту нејучвршћујемо и не унапређујемо, после чега тек можемо помишљати и предувимати мере, које ће нам обевбеђивати права, која као грађани и др жављави уживати морамо ако хоћемо да живимо са светом и у свету, који не Le да вна ва немар и ваетоЈ. О скупштини самој нема вишта млого да се каже, пошто се ту имали обични годишњи посл Ови обавити, као иввештаји, ивбори часвика и т. д. Вначајан по даљи опстанак овога друштва може бити тај чин, што су се у оамој скупштинн њих Ј5 певача обвевали да ће родовно у левачку школу долавити, јер у томе је yeрок овој чами у певачком друштву, што уредних, тачвих, савесво-оданих певача нема. Нека ова аетнаесторица остану верна својој речи, па ће брво придоћи још десетак њих, а кад се ова истрајност у певаче усели, стећи ће веру у друштво и оотали српски свет, те ће оно поћи у напред и доћи на своје старо место, са којег оно као морално може да утиче на живот друштвени и народни, Само треба и то на уму имати, да бев угледа ни једна ствар не иде напред, па тако треба и овде старији да покрећу ствар. Не велим да сви старији требају у друштво да се врате, доста је неколико њих, да својом мушком вбиљом и истраЈ'ношћу буду пример а боме и да својом приоутвошћу ве даду младић ком несташлуку да у равувданост и неред. Нека се не каже: Ми смо доста радили, млађи нека сад привате. Јесте, „на млађима вввт остаје“, али старији требају да их уведу у свет, Од како је неуморни Тоша Кујшор умр’о, нестаде и једног једитог старијег певача међу данашњим колом. За чудо да људи, који иначе Фале постепеност, правдају рад на иречац и хоће да га ивводе тим, што сматрају да им се ..ал>а одмах од реда уклонити, чим ново колено дође. А сав напредак и сав природви поредак са стоји се у томе, кад наступајуће колено од одступајућег прими у васлеђе све тековиве, да може на том основу а не из вова, с почетка даље видати, Није довољно дочекати вамеву па се скловити, већ је ваља и спремити. У том погледу нам може павчевачко певачко друштво ва углед послужити, Koj'e стариЈ*и члавови никад са свим ве вапуштају и нвкакав важвији корак ве бива бев њих. Са данашњом представом, „И вг убљ е н а част“, карактерна слика у 3 чива, написао Борман Риген превео f Сава Рајковић, довршује народна повцришна дружина лрво коло претплатвнх представа, а у четвртак 24. о. м. отпочиње друго коло са „Црним Јованом" од Мите Поповића. До сада j'e Фивавцијално добре плодове цовориште жело; у првом колу беху с₽а места претплаћена, и још да их је било! Наша „Добротворна аадруга Српкиња Вршчанкиња** још није ив своје привременоетН иаишла, ради се још на врепису. То ће бити друго срлско друштво овде само да хоће бити. Данас je била седвица епархијског административног одбора, у којој је осталим и овдашња ваступашка ствар на двевни ред дошла, на име да се нареди ивбор редовног црквеношколског представништва, како се то и дотичним одлукама од стране саборског одбора и од министарства али владика као оредсед нвк рече да се причека још до одлуке мивистарске на привив веколициве бирача, ма да овом црививу по Ј'асном слову дотичне наредбе ни овда вије било места. Но доћи ће и то решење само да не дође и вакав нов равлог за одлагање!

(М.Л) Hs Горње КраЈине (Срби и Хрва„• ~ Сдгово-р. једиом мл. Хрвату.) Ниће У свету недочаве два алемена, која су, цо иореклу своме еродна, иеторијом додуше раетављена, у међусобну расару, алатичко један према Другом стање, као што су Срби и Хрвати. I poea ме хвата, кад помиелим, дајетакостање оило у полабских Словена, а још више ee вгровити морам, кад се сетим судбе тих несложних славенких народа, Ја еам у моме првоме доиису навео главни уврок томе раетројству, те сам га овначио и наввао вероким Фанативмом. Један хрв. лист обаврео се је на то, те је настојао докавати, да оно нестоји, што вам ја рекао. Ја не само да остајем при мојој тврдњи, него fey ее трудити, да ју новим аргументима подкрепим. Увмимо све историЈе хрватске, пак ћемо се уверити, да су Хрвати, одкад су у „ев, дркву Петрову® ступили, најглавниЈи ослонац римске пропаганде били. Та У средњем веку владали су целом Хрватском римски попови. Верски Фанативам их дотле довед в , Да су њихови прваце иврекли ову вабрану: »У хрватској краљевини нико несмије пооедовати негибљива иметка него католик.“ (С. Баленовић. Повјеет хрватска.) Цео обравовани свет виче на Јевуите, јер су својом гадном науком читаве народе и државе до Haj'sefee корупције доводили, а хрватски историк каже: „Били су то домаћи, за свој народ ваувети људи.“ r Тешко ономе народу, ва 4Hj‘e добро Јевуита ради. Стари краљеви хрватски били су оруђе у рукама римске цркве, па ва то су на сваки миг ив Рима павили. Многи fee ми можда кавати, да су папе у средњем веку са осталим државама господариле, што и j‘a знам, но уједно ми је и то внано, да су ти страни владаоци ипак покушавали, то јавно, то тајно, да се несносногјарма ослободе. Код сваког великаша хрватског беше по један „мевимац Игњатов**, који fee о радњг његовој тачан рачун водити, главу своју у Риму о томе иввештавати. Каква је онда Хрватска ивгледала, кад су „црне чете“ по њој крстариле, може си сваки представити. Јежовите су до душе оставиле Хрватску, али њихово семе посејаше у вемљу плодну, која многоструки плод даје. Знаде Рим наградити верне Хрвате. Један орден п св, Гргура“ обешен о „васлужне груди“ потомка Свинимирова, довољав је докав љубави св. оца прама верним Хрватима. Надахнути таким духом, који само „јединоспасавајућу св. веру католичку" повнаје, наравно да с превиром гледају на остали „шивматички свет.“ У таком ваносу говори хрватски „хисторик“: „Patriarha srpski L. Č. digao je oko trideset hiljada (puka) porodica, štO Srbina iz Raške, puka od Albanije, pak Hercegovine, što Vlaha i Klementinaca“ и т, д. По томе „висареноме“ хисторијскоме кавивању беше у преселењу исто толико Влаха и Клементинаца, колико и Срба. 8а чудо онда, како ихјеове српски п атр иј ар х предводио, а од њихових веледостојника никога ве беше. Даље говори „хисторик“: „Народтај, како се п о в ј е да, вамјеравао је и oćefeao војевати с царском војском, али ако победи, натраг се вратити,“ Дакле нестоји то „црно на бјелом“, eefe се „п о вједа“ ?!! Јевуити су дуго подучавали младеж у Хрватокој, па и сад, ако се неварам, имају у Г. Карловцу учешка у настави. Какви онда могу отуда људи ивићи, који су, у равој својој младоств, у духу Бусенбаума и других, чија еу дела у моралном свету као руководиоци к неморалу сматрана, одгојени, то сви внамо, Да оте и име „католичка и апостолска“ увурповали, то ваљда внате, млади Хрвате! Ако су апостоли нове догмате увађали, ако је вајновији „догмат“ о непогрешивости ваиста истина богом одкривеаа, ако је надаље сва ваша наука апостолској једнака, онда вам радо обадва навива привнајем. Демократско начело, које је ва Христа и његових насљедника вајвише цветало, вадржало ее је једино у православној цркви, дочим је римска црква ваитила воде ив врела апсолутистичког противног духу и ивтенцијама самог спаса. Док Христос говори, да fee онај бити најмањи, који се буде уввишавао, дотле првосвештеник римски еебе ва главу видљиву целе цркве држи. Докле може човека ванесеност и емелоет да доведе!! Није ее онда чудити, што се појављују људи, који вичу: „spiritus volat, übi volunt". Толиком гордошћу обувет, могао је један од пааа ускликнути: „Ја сам традиција", Власт своју гемеље највише на томе, што каж У> Д а је Петар у Риму био и ту мученички венац вацобио, те да су римски епископи и части и влаети насљедници, Шта би кавао онда епископ у Јерусалиму, који ва претходника самога спаса броји ? Римски епископи наељедише од стирих цевара грабљивост и жељу ва гооподством на целом свету. Толико младом Хрвату, који се је трудио да I одбрани оно, што се одбранити неда. Сваку политичку појаву, сваки јаван рад Хр вата просијава „ватиканско сунце“, које неможе своје враке на шивматички овет па по том на Србе слати, То ватиканско сунце“ тако је јако у c®epy евога грејања Хрвате увело, да су они ва љубав истоме кадри жртвовити и име и народност своју. Кад им Рим диктираше, да увму ваједничко име „Илир“ неби ли шивматике придобили Хрвати једва дочекаше. Да би пак пред светом оправдали тај поступак, они ивјавише да је то ва љубав „мира и слоге*. Видеки пак, да су Срби ненмклоњени томе спојењу, да народ који има дичну прошлост, а повољну, Hefee и неможе пристати на укинуке историј. имена, окренуше други лист а то је негација српског имена. Кад је хрватвка књижевноет у повоју била, кад је Гај ишао на то да српски јевик код Хрвата уведе, тад Хрввти у оскудици својих књижевника, повваше све „Србе домољубс* да при стварању „хрватоке књиге* учествују. „Невен“ једини тада књижевни лист, беше пун проиввода ив српскога пера, Кад Хрвати на таки начин до јевика дођоше, втадоше о томе радити како и до „народа“ да дођу. Стадоше, као што рекох порицати име српвко, навивати га Хрватом и т. д. А да еу и ту

иесигурни и недосљедни, види се ив тога, што аисац хи<‘тор»је међу осталим вели; „Prišelac se je smatrao kao tudjin u tudjici и Да би пак у том евом оохрваћивању до цељи дошли, стадоше укидати сроске школе, прогањати ћирилово писмо, у оаште горе са Србином поступати него његов некадањи некрштени гооподар. Срби пак са евоje стране ваувели су положај одбране, бранили су своје „име и народност с њиме*. Завршујући одговор „младом Хрвату", ивјавлујем, да се бадава господа у Загребу око аомиривања труде, докле год име српско, веру, нравосл, школе српске, и у опште равноправноот ивван опасности не доведу.

Дневне новости.

‘ (Срп. народно позориште) ићиће по свој i прилици из Вршца, где се еада бави, у Белу Цр. КВ У> где се као што нам из Беле Цркве јавља.ЈУ управитељ г. Д. Ружић прошле недеље ба. вио, да уговори и удеси за долазак друштва. (Српски школски фонд у Мали код ' Тамишвара.) Из Мале кам јављају, да се . тамо усљед завештања, г. 1877. преминулог честиl тог ратара Илије Радонића, који је основ фонду српске школе са легатом од 100 фор. положио, почело г. 1879. радити на повећању тога фонда при[ ређивањем забава о св. Сави и прикупљањем доброk вољних прилога. Тај фонд нарастао је до сада ia , 925 ф. 43 н. Из овога новца купљеке су иугрунi товници на име вероисповедног српског фовда преписане две баште за цену од 336 фор., тако да је у готовини и у облигацијама остало још 589 фор. ; 43 н. а. вр. И ове године приређена је о св. Сави r забава у поменуту корист, коју су и Срби из Тами- швара јако посетили. Од те забаве и од светосав» ских прилога ушло је у фонд ове године 87 фор. ( 83 н. а. вр. Фондом овим рукује посебни одбор, који етоји под надзором епархијске управе. j (Из суднице.) Пресуда треБе-степеног суда • против бившег уредника „Банаћанина", г. Николе 1 Марковића, о којој смо у јучерашњем листу беле. шку довели, у прошли је петак као што нам из , Беле Цркве јављају публикована, и да гласи на i три даиа затвора и 20 фор. глобе, евентуално четири, свега пак седам дава затвора. Казна је, као што се види, према казки првостепеног суда, а нарочито према захтеву државног тужиоца знатно смањена. Осуђени Нивола Марковић наступио је одмах свој затвор. (Именовања у Троједној Краљевини.) ' Бивши судбени пристав, Станко Батаљарини, именован је јавним бележником у опсегу судбенога , стола загребачког са седиштем у Бакру. (Српско-православво богословскосемениште у Босни.) Као што „Сар. Л“. јавља, зидаће се овог лета зграда за српско-православно богословско семениште у Босни, и то наземљишту , од 12 јутара, које је митрополит Сава даровао у Рељеву на ту цељ. Рељево лежи на реци Босни имаде красна поља и шуме, иде испод његажелезвица, и због богословије начиниће се ту нарочита станица, од Сарајева далеко је сахат ва коли, а по сахата на железници. Зграда ће бити велика, у њој ће бити и станови за ректора и професоре. Грађански адлатус, бар. Николић, даровао је 5000 фор., да се за семивар на истом земљишту подигне мала црква. (Српски консулат у Будапешти.) Јавили смо већ, да је г. Петар Стејић оверовљен за српскога консула у Будапешти. Консулат је већ отпочео рад свој. Канцеларија консулатска налази се за сад у гостионици „Јевропи" спрам дунавског моста. (Чланови архијерејског сабора у Србији.) На основу чл. 1. закона од 31. декембра 1882. год. о изменама и допунама закона о црквевим гластима у Србији постављени су указом од 3. марта за чланове архијерејеком сабору: архимандрит |Теодосије Мраовић, архимавдрит Нестор, протојереј Илија Новаковић из епархије београдске, протојереј Младен Поповић из епархије нишке, протојереј Стеван Јаковљевић из епархије ужичке, протојереј Љубинко Поповић из епархије шабачке и протојереј Стеван Величковић из епархије неготинске. (Рађање и умирање у Београду од 10. до 20. фебруара о. г.) По службеном извештају рођено је за то време 31 дете, а умрло је 27 лвца, дакле четворо више рођено, него што је умрло. Ро>ено је 15 мушких, а 16 шенских, и то 29 православне деце, а 2 римокатоличка. (Из београдске суднице.) Судскипретрес лицима, која су оптужена, да су правила неред у народном позоришту у Београду, кад јеприказивав био комад „Рагабас", наставиће се 17. (29,)марта.

Политичке вести.

Из Београда јављају, да српске владике остају при евом одпору, но да се српска влада при свем том решила, да црквено питање крају приведе. Како? То смо у прошлом броју нашег листа авили. Румунскн краљ позвао је декретом ревизионе комере за 23. мај о. г. ИзПариза јављају најновије вести, ia је радознало очекивани 6. март без икаквих већих немира прошао. Осим једне пијане жене, која је вивала: Живела анархија! уапшена су само још три исто тако пијана радевика. Већвх скупљања не

беше нигде. Знајући за енергичне мере, које је фе ријева влада спремила, не усудише се анархисте да ступе на јавност, него обавише своје демонстрације при затвореним вратима. Изјаловила се дакле она нада, коју су монархисте из 6. марта црпиле.

Народна просвета.

(Шкоха.— КњнЈкевност.— Уметност. —Поаориште.) (t Милан Миловук.) Дугогодишви професор и управитељ београдске реалке, члан „Српског ученог друштва*, оснивач „Београдског певачког друштва“, Милан Миловук, умрво је 28. фебруара у Београду у 59. години својој. Покојвик је био један од првих умних раденика, који је у ново доба почео неговати уметност у хароду нашем. Врло лепо пише о њему „Беогр. Дн.“, велећи: „Цео низ од тридесет година у животу покојника испуњен је корисним радом. Лепе вештине и све, што опитомљава срце, то је била средина, у-којој се покојник нај адије кретао. Као васпитач, заетупао је у школи родитеља педагога; као патријота, увек је био у колу људи, који су искрено мислили, говорили и радили на свему, ито доприноси имену, слави и величики српског имева; пао вештак, био је први, који је сликом, оживљеном речи, почео гајити и ширити у нас укус за ову вештину; песма и музика, били су му мезимчад, што сведочи и јавно признање „Београдског певачког друштва* и ' друштва „Корнелије**, који су га својим певањем ■ испратили до гроба, као и венци благодариости и i признања од многих корпорација, који су били вајбоља сведоџба искреног поштовања, које је покој- иик уживао у друштву. Говор професора реалке, г. Бајаловића, којим се исти у име професора реi алке опростио са покојником пред реалком, и говор ученика VII. разреда реалке на гробу најбоље све. доче, шта је покојник вредио и као старешина, и i као друг, и као наставнив. Нека је мир пепелу покојника, који је за свога живота заслужио оваково , поштовање! k (Настава за темељно учење мађар. скогјезика)од Адолфа Родера, српски од Ст. , Коњовића и К. Берића. МетодаТусеж-ланген. шајтова. Изашло је 9. писмо, <тр. 137—152. Из, диње вњижаре М. Каравашевића у Сомбору. (Дела ђуре Јакшића.) Изашла је и књига V. јакшићевих дела, која је по обиму већа од свију , досадашњих (има 3 л. и 254 стр.) књига, У њој су приповетке, и то: Бела кућица Мале слике за време рата На мртвој стражи Сељаци Ускок. Цена динар и по. Мило нам је што из , огласа одбора за издавање јакшићевић дела ви. димо, да се наш свет добро одазвао том подувећу, , јер је до неколико комада цела наклада распачаиа. (Народна библијотека браће Јоваиовића.) Од оте добро уређене библијотеке изашла ]\з ово дана 54. свеска, у којој је .Уљана", приповетка Ј. И. Крашевекога, св. 11., превод с пољскога. Цена 16 нов. („Школскога листа“) изишао је 4. број са овим садржајем: Како ће нам школска младеж за времена нужне књиге добијати? Од Л. Н. Мачквћв. Комитет грамотиости у Петрограду и његов обзор руске литературе. Од В. Багничека. Још реч-две о питању „Учитељ да буде свештеник*. Од ? Окружница учитељству у Хрватској. Школске вести. (Допис из Сомбора, Мостара и т. д.) Приказ другог издања хрватске читанке за 4. разред. Од И. Рад. Разно (Допис из Шида). Некролог (Себишановић. Шолар. Кочевар). Нове књиге. Упражњена учитељска места. „Школски лист* излази двапут месечно најуредније. Уређује га Никола Ђ. Вукићевић управитељ учитељске школе у Сомбору. Стаје на годиву 3 ф., а претплату ваља слати уредништву у Сомбор. („Невен“ Чика-Јовин лист) доноси у своме четвртом броју за 1883. ове чланке: 1. Око квочке (песма са сликом). 2. Деда приповеда (наставак) од ђорђа Рајковића. 3. Доситије Обрадовић (свршетак). 4. Помажимо невољнике (песма) од К. Р. Јовановића. 5. То је био син. 6. Какав је то цвет (песма са сликом) од Чика Јове. 7.ЈСвете животиње. 8. Антилопе (чланак са две слике). 9. Млекар (песма) од К. Р. Јовановића. 10. Каква болест такав лек (шаљива игра у једном чину) прерадио Озрен. 11. Како је лепше (песма са две слике) од Чика Јове. 12. Разнолије. 13. Даштања. 14. Чика Јовина пошта. Рукописи и све што се тиче уредннштва шаљз се на адресу; Dr. Jovan Jovanović. Wien IX. Porcellangasse Nr. 56. „Невен", Чика Јовин лист, излази два пут месечно на читавом табаку. Цена ,е за Аустро-Угарску на читаву годину 4 фор., на пола године 2 фор. За Србију, Црву Гору и остале крајеве 10 динара, или 5 фор. у банкама ка читаву годииу, односно 5 динара или 2 фор. 50 новч. на пола године, и шиље се на адресу: Штампарије А. Пајевића у Н. Саду.

Народна привреда.

(8 емљорадка. ИвдустрвЈа в ваватлцјство. Трговива. ФввавевЈа. СаобраћаЈва ередетва.) (Изложба у Осеку.) Осечко градско заступство одобрило је 26, фебр. (10. марта) славонском полско-привредвом друштву 8000 фор. у потпору