Застава

оби трагом оне тројвце, na кад се на јесен внхов парламенат у негдашњој престонвцн цара Тројана сазове, може се десити министарству оно, што се десило веБ многима на свету т. ј. да му даду опшит. Отварање сабора ческог није прошло без демонстрације. Инсталовање новог маршала за Ческу, кнеза Лобковица, спроведено је на ческом језику а подиаршал Валдерт инсталован је немачким говором. Ово је дало повода уставоверцнма немачким у сабору ческом да и опет спроведу једну од оних сцена, toje су се за време ТаФеове владавине тако често догарале у бечком царевинском воћу. Кад је намесник почео на ческом јевику сороварати инсталацију маршала, зачуше се са стране уставоверних заступника гласови: „немачки! немачки !“ Кад je за тим маршал држао свој говор, и опет на ческом језику, није одуетавоверних застуоника ни један устао са свога места. Тек кад је маршал отпочео немачкн део свога говора подигоше се и Немци са својихклупа. Немци и овом приликом показаше да су —■ велики у детињаријама. вече у спомен Бранку. Одбор се постарао, да| удеси програм тако, како би спомеву гевиалвог песника најбоље одговарао. И испало му је за руком, да пружи прилике овдашњој публици да се наужива у туђини српске забаве, и са уметничког гледишта, и у српском духу. Забава је, преко очекивања, испала најсјајвије тако да се по суду овде сталвих Срба ни једна од досадањвх срп. забава у Бечу, веможе мервти са овом. У сали је била вамештева, са лаворовим венцем окићена слвка Бравва, коју је у природвој величини наш млади уметник Ур. Иредић израдио и »Зори* поклонио. Гостију беше доста (до 300). Могао си видети ту: дичну Српкињу, бечкињу, воја ви у туђини не губи своју српску свест, но жар. ким одушевљењем, сваком прилвком, посведочава своје родол>убл>е; видео си Славевку, која је љубопитва дошла, да види разлику међу српском и својом забавом; било је и Српкиња вз срп. крајева, које се случајно валавиле у Бечу; дошле су вз родол>убл>а, а можда и 88 то, да ввде ,како бечлије аранжирају'; и заиста, понеће собом лепе успомеве од бечких ђака. Све те дичне госпе и госпођице зачињаваху красан вевац сакулљевог Српства и Славенства. Програм је отпочео са поздравом зоривог председника П. Деспотовића, који је у кратко равложио смер ове прославе и поздравио све присутне госте и то по именце: Њег. Висовопреосвештенство, владику Мојсија; бившег министра српског г. Матића; срп. војв. аташеа у Бечу, пуковника г. Чолак Антвћа; председника касациј.-суда у Београду г. Лазаревића; секретара срп. посланства у Бечу г. Даввћа; г. Др. Ј. Јовановића, вмаја; дал>е овдашња славенска акад. друштва: ,Словенију“ (словеначк®)» „Букогину* и ,Свч“ (малоруско), „Огвиско* (пољско), „Акад-Сполек“ (чешко), ,3вонвмир* (хрватско) и Слав. певачко друштво.

на то отпева хор: „Химву за пренос бран-| кових костију “ од Ј. ЦŁа. Композиција одговара васлову потпуво; пува је елегичког ивраза, нарочито оно ,dolce“ „cnaraj овде.. ..“, Хор је скдадво отпевав. За овим свирала је на гласовиру гђца Софија Поповићева ив Пеште: Сен-Саенову „Гавоту“. Свирком својом очарала је гђца С. Поповићева целу публику, уметвичком вештивом извађала је ова тсшке и замршеве napißje, па када је ва Kpajy, врло лепим прелазом, вадовезла још смесу српских песама, завршив је колом, не беше вл>ескању и одобравању враја. Друштво ,3ора“ предало је Срвкињи вештавињи дивав пукет. После овога говорио је члан зорив, филозоф Ф. Ј. Ковачевић о Бравку; у песничком заносу цртао је ов Бравка, његов жввот и рад; говор му беше бурвим „живео“ ваграђев. На ово отпева члан загребачке onepe г. Стеван Дескашев, уз пратњу мрмљајућег хора: бравково: „Гусле моје. ...“ Својим умиљатим, лиричким тевором извенадио је г. Дескашев служаоце, а вештачким извађањем народвих трела показао је, да срп. вародва арија ви мало не уступа туђој уметвичкој. Дуготрајвим одобравањем мораде повторити последњу строфу. За овом пијесом следовала је продукција ва виоливи и гласовиру ; техвичар г. Алексавдар Петровић и враввик г. Петар Зулијави свирали су 11. совату од Бетовва. Име Ал. Петровића позваваће већ читалачка публика; овај млади Србвн уме. да у слободном времеву своме замеве озбиљву техвичку студију са лепом вештивом. Он је дилетант; но његов дилетавтизам оснива се на темељитом звању и добром укусу. То је доказао и овом приликом; неком природвом елегавцијом измамљивао је он из жица чисте и звучне гласове, које је вештивом својих прстију у вајлепши хармоничан ред сливио. Дивну совату бетоввову одсви-

рао је потпуво уметвички. И г. Зулијани (дал-| мативац) је тевел>ито школовав свирач ва гласовиру, што је овом приликом вајсјајвије порведочио. Обојица заслужују вајвећег призвања, су чим их је публвка обилатно и удостојила. Евала овакој омладини. После ове продукције певао је уз пратњу гласовира г. Петар Душић: „Блажеви сан“ (Soqno beato) од Кампаве. Г. Душић је ученик бечког консерваторијума ево већ 3 год. дана; српској публвци преставио се сада први пут и то са вајлепшим успехом. Његов јуначки бас-баритов задивио је слушаоце, јер колико је сважво и дубово „ф, “ токико је чисто и звучно високо ,ас,“ што певач са особитом лакоћом иввађа. — Уз мало труда, Душић обриче лепу будућвост, што вршвој Далмацији, чије је син и Душић само ва дику може служити, јер у тој струци вепоказасмо до сада никаквог успеха. Пљескању ве беше краја; ва општу жел>у отпево је још једну талијанску арвју, што такођер буде живим одобравањем пропраћево. За овим следовала је декламација праввика г. Јовава Стајића: „Одзив на брвнкову жељу: кад млидијах умрети* од Др. Брзака. Стајић је познат као вешт декламатор у целој ђачкој омладини, а делом и српској вублици, нарочито бечкој, и овом приликом украшен му је венац славе једвим цветком више. После громовитог ,живео“ декламовао је „Гуслареву смрт“ од Змаја, што још бурнијим пл>ескањем беше пропраћево. 9-та тачка беше: Романца из Верди-јеве опере Аиде, за тенор-соло ув пратњу гласовира. Ову дивну арију отпевао је г. Стеван Дескашев божавствево. Његов je тенор као што сам напоменуо лиричан, па и ако је ромавца за јуначког тенора, опет је певач изврсно одговорио задаћи својој. Са неким вир-

туозитетом извео је најтеже пасусе, красећи их својим умиљатим гласом. Заиста, дичити се може вавод, којега је члан г. Дескашев. Авај срећо! да ми је предвидети, када ћемо и ми Срби доспети једном до опере! Певач беше бескрајним одобравањем награђен, на што отпева још Јенково „Море ми је....“, што такођер беше вајодушевљеније нримљено. На последак отпева хор уз пратњу гласовира: „Ратну косовску песму* од Хендриха са највећим ефектом. Хорове је певало овдашње славенско пев. друштво. Ово постоји већ 25 година у Бечу; чланови су му Славени из свих крајева (већином Чеси.) Друштво има врло добрих снага, штета само, што Срби овдашњи, варочито ђаци, слабо хаје за том лепом и корисном забавом. Хорови су сви врло добро отпевани. То је ток целога вечера, што га је бечка омладина у спомен своме омладинском песнику, на највеће задовољство и уживање присутних гостију приредила. После овог звавичног дела изиђоше гости у врт истога локала, где се друштво својски веселило; где су се старији, заслужни мужеви у кругу још неискусне омладине, уз здравице и песме српски провађали. Пало је ту лепих здравица, како од стране „Зоре“, тако и од појединих гостију и заступника славенских друштава. Ово је био уједно и растанак бечких ђака, који сада, већином полазе кућама својим, да се 10. јула ва општој вародној светковини у Карловцима у братској слови и љубави састану и спомен најмилијег песника свог достојно прославе. Чист приход је: 150 фор.; иде на пренос. Т.

Нота румунске владе

.Винер Абендоост“ донела је ноту, коју је румунсва влада усљед потраживања аустро-угарсвог посланива у Бувурешту у погледу здравице Градишћавове и Беч отправила. Нота управљена јена ауст. уг. заступнива у Бувурешту и гласи: Господиве барнне! Непромишљене речи, воје су у Јашу изговорене, учиниле су на аустро-угарсву владу немио утисав. Румунска влада дала је у „Моniteur“ уврстити изјаву у намери да осуди дух и тенденцвју оних речи. Та изјава није задовољила, Сумње воје се породише о искрености изјава краљевске владе ие допуштају, да се не вешти чинимо; нами је много стало до тога да се сумње теотклоне. Одсуством Њег. Величанства краља и мене самог из главног града отегла се ствар ова нехотице за неволико дана. те се није могло рвније дати разјаснење, којем заиста не мањка искрености и лојалности, јер влада Њег. Величавства враља није се нивада владала таво, да би јој се моглеподметнути непријатељске намере против аустро-угарске монархије. Краљевска влада осуђује свако нелојално раздраживање, наперено против мира и сигурности суседних држава, дакле и против аустро-угарсквх покрајина, и свагда је формалво опровргнула оне, воји су краљу хтели приписати вавво законито право, воје би изазивало ма чију осетљивост. Влада се је у сваком обзиру владала постојаво, и доказала је, да познаје обвезе, које јој налажу међународни одношаји држава, и да није вољва трпити агитације, које би добре суеедве одношаје могле помутвти. Румунска и њезива влада неће сада, пошто су ступиле у европсви концерт, одступити од тога поступка, те вас молим господине бароне, да аустро-угарсву владу позитивно о том уверите. Бримите втд. Стурза. „Винер Абендпост® додаје, да се ова изјава може поздравити семо исвреним задовољством, УЈедво уверава овај лист, да ће се та взјава од аустро-угарске влвде довољном сматрати.

Убиство у Тиса-Еслару.

(Седамнајсти дав.) Расправи овога дава присуствовали су као струвовњаци професори будвм пештавског сзеучилишта

Шајтхауер, Белки и Михалковић, даље лекари Трајтлер и Киш. Као први сведов излази пред суд апотевар Карло Зурањи. Изјављује да је са солгабировом присуствовао при прегледању лишине у Тиса-Даду. На Тиси нађоше отворену раву. Зурањи служио је као тумач при испитиаању возара, који да су рекли да нађено тело тек само лешина каквог младог детета може бити. Лешива је извађена из раке, очишћена је и прегледана. Доцније да ју је и он сам сасма подробно прегледао. Лешжна је била јако надувена и заударала је веома. На левој руци била је привезана марама, у којој је било нешто мало боје. Десна рува приметило се да је оштећена. Очи биле су упале, једно је било отворено, боја очију била је смеђа. Зуби у горњој вилици били сумали, чести и бели, доња вилица имала је велике искривљене зубе. Зурањи не зна да је лешина имала вавву белегу на врату. Вели да се по прсима могло познати да је то лешина детиња. Прича да су тада нспитани на лицу места пет сведока, који су улешини познали Истирку Шољмошијеву. Зурањи навађа за тим, да је Јулча Саколчајева, која је такође тадв саслушана била, рекла да се сме заклети да лешина није нико други већ Истирка Шољмошијева. Саколчајева тврдила је ово на основу белеге, која се могла врло лако опазити на десној нози лешинвној, на оном истом месту на ком да је и Истирва имала једну белегу. Сведок овај труди се на сву меру, да докаже да је лешина била Истирка и да су лажно сведочили оних пет сведока, који су сада при расправи опозвали своје исказе, учињеве приликом преслушања у Тиса-Даду, но ово није могло да му пође за руком. Иа стављена му питања признаје, да је од тобожње „белеге* кад је лешина пажљиво опрана остала тек мрва пега. Др. Трајтл е р пита сведока зашто није њега и дра Киша уиозорио на ову белегу. Сведок одговара да је он то учинио. Трајтлер пориче овај исказ. Карактеристично је признање браниоца Етвеша: да се овај сведок њему у Пешти пријавио и ту све исказао, и да га је он тада упутио да се пријави државном одветништву. За овим буду пред суд хаљине Истиркиве донесеве и сведову Зурању показаве. Зурањи изјављује да су то хаљиие, воје су скивуте са лешиве тиса-дадске. Хаљиве биле су скоро сасма иструвуле. Кад их растресоше распростре се по дворани тежак задах. Услед овога задаха позли судцу Грундену и председвик мораде обуставити испитивање. Након четврт сахата поврати се председник с изјавом, да је судац Грундев оболео с тога да мора прекинути рас* праву, во да ће се иста свакако сутра дав продужити. Овим се сврши 17. дан расправе. (Оеамвајсти дан расправе.) Пошто би отворена седвица изјављује председник да ће на место оболелогсудца Грундева у даљој расправи суделсвати судац Барвабаш Фехер, који одмах и заузме сдређено му место. Долази пред суд сведов Геза Хорват. Хорват приеуствотао је у комисији којајеу Тиса-Даду прегледала вађеву лешиву. Описује ко је све био у комисији и шта је ова радила, вад је стигла ва лице места. Нашђа како је no доласку комисвје отворен гроб у вом се валазили лешива, и кавосе за тим он сам спустио у раву и ту прегледао врат и остале делове телесве. На левој руци вашао je привезаву једну мараму. Идућег дава извађева је

лешина из раке и прегледана је од струковњака. Отац сведовов је хирург. Овај, др. Трајтлер и др. Киш иепитивали су лешину. Лешина била је сва блатњава те је мораше пре свега опрати. Сведок овај видео је на нози лешине белу пегу, која је насок прања сасвим нестала. Није приметио да је лешина била где год повређена, или да је била отечева. Доцније видео је сведов лешину и у Тиса-Еслару. При првом и другом прегледању лешине биле су очи отворене. Док се лешина налазила на обали Тисе биле су јој очи блатом замазане. Зуби горње вилице били су мали и сасма правилни, у доњој вилици налазило се до» ста кривих и великих зуба. Најзад вели да је лешина на прстима ногу и руву имала добро сачуване „помодне“ вокте. Државви тужилац Оајферт, бранилац Етвеш и проф. Шајтхауер покушавају да збуне сведока износећи му нека тобожња противречија, но овај остаје при својим исказима. Наиме проф. Шајтхауер труди се да своју високоученост представи у што сјајнвјем оквиру. Ставља силна питања а често отпочне право предавање о овој или овој ствари, као да је у дворави свеучилишвој а не пред судом њиређхасвим. Председвив морао је Шајтхауера више пута позвати, да остане при ствари. Најзад се г. професор заборави у таквој мери да Хорвату рече е ће доспети на клупу на којој ееде оптужеви. Ово насртање на личност сведокову изазвало је вајвеће гнушање и огорчење код присутне публике. За тим буде поново изведен пред суд апотекар Зурањи. Предеед. упозорује Зурања да се његов јучерањи исказ не слаже са исказима сведока Гезе Хорвата. Зурањи одговара да је сасма сигуран да је у спорној ствари све онако, као што је он исвазао. Пега на нози остала је и видла се још и после прања лешиве с водом. Хорват остаје при томе да је пеге при прању нестало. Др. К и ш изјављује, да после прања лешине с водом не остаде од тобо&ње пеге ви трага. Суочење ве имаде викаввог ртзултата, јер све доци осташе при својим првашњим исвазима. Председнив одложи за овим седницу на по сах. Након одмора устаје Геза Хорват те изјављује да има једну молбу на председника. Пре одмора рече Хорват ревао је проф. Шајтхауер да ћу доспети онамо где седе оптужени, с тога умољавам г. председника, да позове г. струковњака да своје речи натраг узме, иваче мораће сносити све последице истих. Председник вапомиње да је он проф. Шајтхауера у своје време укорео због помевутог израза, с тога држи да би се Хорват могао твме задовољити. Бранилац Фридман изјављује да је проф. Шајтхауер по свој прилици говорио са станишта науке и да није имао ва уму личву част сведокову. X о рв а т вапомиње да остаје при свом потраживању, ва што председвив изјави да је он вапоменуо професору Шајтхауеру да се у будуће уљудвије понаша, те претпоставља, да се сличве појаве неће више понављати. Сведок Сич био је присутан при ископавању тиса-дадске лешиве те прича сасма опширно вако је поступаво при копању исте, и шта ее доцвије чивило. Навађа да је при прегледању присуствовала једва девојка која је по белези на вози у лешиви позвала Истирку Шољмошијеву. У тову да-

љег разглаголстввја свога труди се овај „введок« доказати, каво су још ,и неке друге особе* држале да је нађена лешина Истирва Шољмошијева. Навађа да је кнез општински пред њим рекао да ј 0 то Истирка и хтео би да докаже, вако бајаги и мати Истиркина није била на чисто с питањем, кога у лешини пред собом имађаше. Покушаји ови не могу овом „сведоку“ некако да испадну за руком, јер из исказа му види се сасввм „рукопипателно" каво су исти удешени ли према томе, да могу вао довазно градиво бити употребљени од будимпештанских струковњака. Упитана шта има да примети на исваз овога „сведока", одговара мати Истиркива, дасу ти искази измишљени, а кад „сведов“ примети да је и СВа . ха Истиркине матере овој ревла да је то њена кћи, даде председвик дозвати ову жену, која „сведоку« рече у очи да не говори истину и да „и душа му лаже.* Снаха Истиркине матере, жена Гавре Шољмошија очитова за тим да она у лешини није могла познати вћер своје снахе. Навађа вако ју је Смч наговарао да искаже да је лешина заиста Истирка. Пориче да је лешина имала на нози вакву белегу. Очи у лешине биле су плаве. Сич упада јој у реч и вели да су очи биле смеђе. Шољмошијева одговвра Сичу да лаже; она је добро видела да је лешина имала плаве очи. Тужилац Сајферт и браниоци узимају за тим на испит Сича и жену Гавре Шољмошија, но испитивање ово не откри никакве вове податке. Председник изјављује да ће се приступати читању протокола о секцирању тиса-дадске лешине и да Бе се за тим прочитати прво очитовање струковњаке. Белки желео би да стави једно питање на Сича. Дозвољава се. Белки вади из цепа малу бочицу, у којој се налазе неколико прстију у шпириту и пита Сича, да му каве да ли ти прсти имају нокте, или не. Др. Трајтлер протестује против овог питања. Вели да кроз боцу и шпирит и струковњак врло тешко разазнаје такве ствари. Тражи да се прсти изваде на поље, да их сведок може опипати, као што је то чинио с прстима тиса-дадске лешине. Си ч изјављује да кроз ставло не може добро да види,'но да му се чини да на прстима има ноктију. За тим су сведоци: жена Гавре Шољмошија, Гева Хорват и Јован Сич положили заклетву и тиме би завршена расправа овОга дана.

Д о п и с и.

= Врачев-Гај 28. Јуна (Ивбор пароха). На дан 7. маја т. г. држана је код нас ванредна црквена екупштина. Пошто су еви скупштинарв присутни били, устаде председник, те ивјави скупштини, да је смрћу пароха Павла Јовановића парохија упражњена постала н да ее на основу превиш. .рескрипта од год, 1868. наша општина на једну парохију редуцвра (до сад су две биле,) те тако пада скупштвви у дужност, да себи пароха бира. У даљем говору примети предеедник, како је скуоштини добро иоввато, да од 22 год. овамо у нашем месту г. Маша Кадић свештеничке дужности обавља, те да би требала скупштина при ивбору у обвир увети толко годишњу службу истога. Скупштина увимајући у обвир прво, толко годишњу службу г. Маше Кодића, а друго, што је исти неким малим иметком у овој општини контрибуетан поотао (равуме се да имаде сведочбу ва получење парохије) Ив наведених равлога,