Застава

ЗАСТАВА

ЧОВЕК ОД „АКЦИЈЕ“

/• Нова влада у Србији није са својим првим кораком никога изненадила. СкупЈптина је распуштена пре, него што је о себи и гласа дати могла. Тиме је данашња влада извалила оеновни камен из темеља оних установа, на којима еу еве уставне слободе народа у новој краљевини почивале. Да се она на овој мети зауставити неће, и то је извесно. Она ће у некој извееној досљедности на томе путу хтети да покаже своју јачину, своју снагу. Оваки људи хоће у безобзирности да нађу енергију, од које се успеху надају. Укази су можда већ готови, којима ће бити цел, да рушење уставне зграде у Србији до последњег камичка доконају. После н»родне скупштине биће свакако слобода штампе та, која ће неутолимој глади реакције на жртву пасти. Да ће у понору том на брзо и права јавних зборова нестати, да су и праву општинске самоуправе, и ако тек само половноме, дани избројани, ни о томе се нико не сумња. Ледена рука, која не трпи живот већ само дисање, спремна је, да једним махом покоси извојштину од петнајст дугих година, да једним потезом пера поврати земљу и народ онамо, где их је катастрооа од 1868. године застала. Карактеристично је у сваке реакције, да од прошлоети ништа не учи, да садањост не појми и да у будућност не верује. Ове погрешке тумачиле оу увек оне противности, у које реакцијонарске владе са захтевима времена, са задатцима управе државне долазе, оне су растумачиле увек и оне катастроФе, које су са њихове владавине земљу и народ стизале. Но сви ти значајни примери нису у стању, да реакцију до бољег увиђења доведу та онда би била излечена, не би била више реакција, а реакција је неизлечимо зло, неизлечима болест у животу државном, која само смртним ударом престаје, и зло би било по државе и народе, да нема у њима оне богодане латентне снаге, која их и после оваких катастроФа, као оно Финикса, подмлађене и ојачане ка новом животу буди. Да се и Никола Христић од прошлости није ничему научио, то је првим кораком својим довољно засведочио. Међутим, од њега се, као што рекоемо, бољем чему нико ни надао није и у томе лежи за његову личност уједно и нека извина он друкчији не уме, не може бити. Али не стоји тако и ев оним чињеницама у државном животу Србије, које су се уз пркос јасно израженој вољи народа, уз пркос захтевима времена и свима оним поукама, што их историја Србије за последњих петнајст година пружа, латили тога средства, смели га се латити, да поред данашње свести у народу њиме постигну оно, чему се је Србија успешно одупирати знала па и одупрла још онда, кадаје о политичком животу у народу једва тек речи бити могло. Чему се у истини надају они, који су крму државну данас смели једном Христићу да повере, чему ли се надају они, који су вољни, да га на клизавом путу сљеде? Мислели они заиста, да је суровоет ограниченог назадњачког духа та снага, којом ће ее моћи импоновати свести народној, која је данас сасма на чисто са собом и са народним потребама ? Или се можда рачуна са патријотизмом народа у нади, да ће издашна снага његова радије и ову бруку поднети, пре него што Ке допустити, да наступи опасна алтернатива туђе п о м о ћ и, коју бечко-пештански листови већ у изглед стављају? Стојала ма која од ових претпоставака, и једна и друга нам посведочава жалосну истину, да су по Србију одвећ опасни тренутци настали. Кризу, коју је изазвало незадовољство одоздо, требала је да реши државничка мудрост одозгор. Но на највишем месту потиснуо је ову страх кризу није решила увиђавност, него )У ј® још акутвијом учинио овај страх. Није наше да испитујемо, да ли је овај страх основан. Само ћемо толико да наведемо, да у самом народу до сад још ни једне појаве није било, која би овој стреп-

њи односних кругова ма само и ране дати, а камоли. да би ју у тој мери оправдати могла, у којој се је иста у последње доба показала. Ране за њу могао је беспристрастан посматрач много више у ступцима бечких и пештанских листова да нађе, него у појавама, које су се у земљи збивале. Но све кад би ова стрепња и много већма оправдана била, за ладнокрвног мислиоца лежала би у таковој истини само опомена, да чим пре отклони све оне узроке, који су овим неприродним одношајем у вемљи уродили. У томе би лежао прави ремедијум. Незадовољство одоздо није само уображено, као што је страх одозгор. Оно има дубоких, тешких својих узрока. Продана економна самосталност народна, лакомислено прохарчени приходи земаљски, изиграње унутарње слободе и преко свега спољња политика, која земљу и народ на милост и немилост предаје оној сили, од које Србија највећма има да стрепи, —■ све су то колико оправдани, толико тешки узроци незадовољства народног. Но ови ее не лече оним ередствима, које диктира страх, најмање онда, када исти у Николи Христићу хоће лечника да пронађе. Ако су спољашње прилике баш тако тешке и сплетене, да ее радикални лек можда без веће какове опасности није могао употребити, с тога се још није морало прибегавати средетвима, која су у истини у стању да незадовољство дотерају до огорчености и да за кратко време доведу оне прилике, у којима страховање споменутих кругова не би било само уображено. Таких средстава лаћа се само онај, који са народом раскида, који ослонца свог наћи мисли у снагама, које ван народа и земље леже. Ово је Бурбоне до коначне пропасти довело. И они су свагда, када им је ваљало са народом потражити трансакције, тражили акцију, која је била у истини реакција. И Николу Христића славе бечки и пештански листови као човека од „акције/ а знају и за што.

„Православна црква нема бога за оца, јер јој мајка није римска црква.“

(ИЗ ЗАГРЕВА.) Поштовапијем читаоцима наше честите „Заставе“ повнато је већ одавна, вако се је у Бечу удружило друштво под именом: „Osterreichischer Hilfsverein fiir Bosnien und Hercegovina." Овоме je друштву лијепо и племенито име, али му је вадатак друкчији. Друштво ово има да потпомаже најслабији живаљ окупираних земаља, најмањи дио становништва Босне и Херцеговине, а то је шљедбенике латинске цркве, и то на штету српско-православне цркве у главном, а онда и на рачун мухамеданства у колико се то буде дало. Овако је од прилике рекла »Застава* за то друштво у своме 72. броју од ове године. Најпростије се може обиљежити и изрећи посао тога друштва овако: томе је друштву задаћа, да и православне и мухамеданске Србље у Босни и у Херцеговини пошокчи са свим, а гђе то не пође одмах, онђе да их бар наведе на „шупљи мост“ између православља и латинства, то јест да их за први мах бар поунијати. Кад се почело то друштво од неких листова нападати и корити, ударише званичне бронзе и њихови прапорци у право нијекање, да таког друштва и нема, али родољубиви митрополит босански, Сава, недаде се заварати тијем увијањем репа већ по оној: „мрке капе зли биљези“ послаон благу и очинску своју опомену па подручно свештенство и на народ, гдје лијепо и кротко савјетоваше: „да остану тврди и непоколебиви у православној вјери; да се чувају сваког сношаја са мисионарима и проповједницима других вјера, те да се не даду завести ни преварити на мито и обећања." (Види цијелу окружницу Савину у 89. броју „Заставе" од ове године.) Тако митрополит Сава учаше и савјетоваше свој народ као добар пастир, бојећи се, да не ударе вукови љути, а у овчијој кожи, те му неће поштеђети стада, макар да је крштено и огњем и водом, макар да љуби вјеру своју нада све на свијету макар да пет стотина година и живе и умире али не људски већ скотски и

мученички а за своју вјеру прађедовску која му не даде и у ропству тешкоме обрљати образ ни изгубити понос и витештво људско. Тако преосвештени Сава стао на браник свете вјере своје, и побирао најмекше и најглађеријечи, само да не заједе и не увриједи никога, а није ни помислио да ће „браћа у Исукристу" ти вијерни најамници римскога арендатора од милости божје, наћи и ту највеће увреде те онако иза бајонета и виншестера аустријанских огласити ипронијети: „да је православна црква основана на темељу, који пије Исус поставио, цркву, којој није отац сам бог, јер јој мајка није римска црква." Еј сирота наша, православна цркво! Дакле ти ето немаш ни оца ни мајке и то само с тога, што нећеш да платиш аренде у Риму 1 Али боље и сиротовати, него с ђаволом мисираче садити. Тако вам написаше и потписаше, а у Загребу наштампаше мјесеца коловоза 1883. Јосип, надбискуп врхбосански, и Пашкал Буцоњић, бискуп мостарско-дувањски црно на бијело велико писмо, те управише као одговор на окружницу „Пресвијетлому господину Сави Косановићу, митрополити грчко-источне цркве у Сарајеву", из којега сам и ја узео горњи наслов својега дописа. Мени случајно дође до руку један ориђиналан комад тога оберјезујитског састава те вам га ево и достављам, да га изволите у цијелости наштампати. Видјећете како та пресвијетла господа све о неком „црквеном јединству" бунцају, а то све из превелике љубави којој су „подучени од нашега господина Исуса.“ Остављајући позванима, а на првом мјесту његовој наименованости, да добро проуче овај пајновији нападај на православну цркву, којој ваљда припада и његова наименованост ево од ријечи до ријечи и самога писма: OTBOPEHO ПИСМО пресветлому господину 0А В И КОСАНОВИћУ, метрополити грчко-източне цркве у Сарајеву. Прочитавши окружницу Ваше Пресвијетлости издану на клер, како ју јавни листови донесоше, нисмо веровали својима очима, јер је како неосновава, тако и увредљива за часну нашу мајку цркву римску: она је пуна неистине и кадра посејати мржњу међу једпокрвну браћу, одакле може још већи раздор никнути и свава се мисао братскога епоразумка осујетити, који је за све Босанце од преке нужде, били они које му драго вере, ако у истину сви желе, да се Боена морално подигне и материјално помогне. Вашу архипастирску душу мори зебња и етраховање, а зашто? јер је до Вашега „знања и слуха дошло уверење, да се ве давно устројила нека пропаганда за Босну, којој је цељ ширење латинске вере у Босни и умножење посљедоватеља РимаЛ Свако уверење предпоставља разлоге и важне разлоге, ипаче није уверење, већ неосновано сумњичење; предпоставља, да се је онај докуменат проучио, на чијем се темељу ствара осведочење. Основало се у Бечу католичко друштво под покровитељством Његово ц. Висости Надвојводе Албрехта, чија су правила и од цивилне области одобрена и јавно тискана, чији је циљ по свих већих политичких листова јасно изречен, друшто, које својих приноса нееме разделити ван према жељи саме високе владе, друштво, о којем јавна гласила изрично спомињу, да оно „пити заговара, да држава наше католике преволи, нити сме желити, да се католиком приномогне на штету мухамеданаца и сљедбеника грчко-источне вере.**) Доиста неразумемо, како Вашу Пресввтлост може страх хвататн од такова скроз законитога друштва, кому је веле илем.нити циљ; градити цркве и науковне заводе, у којих се шири просвета. Још миње разумемо, како Ваша Пресветост у том вазрева каково насиље, што ко са знањем високога министарства јавно пред свим светом милостињу од јадни католика купи те ју другим сиромашнијим од себе даје у сврху, да саме себе наобразе, и како Високоиста тја против такову насиљу призива на највише место, премда је тому друштву на челу сам Надвојвода Албрехт, који неби доиста никакова покровитељства преузео, када би се ту радило о какову наеиљу или каквој пезаконитости. Свако би се морао томе веселити, а и весели се, што и ми католици почимамо имати внших учиона, а Вас мори зебња и страховање. Ми нисмо истина властви у име високе владе говорити, но ипавуверавамоВашу ♦) Vaterland N. 133 I. Ј.

Пресветост, да ће високој влади без двојбе бити преугодно, ако сљедбеници грчко-источне вере у Аустро-угарској монархији с дозволом високога министарства јавно саберу новац и Вам га припошљу да га према његовој жељи и потреби саме грчкоистчне цркве у Босни употребите, а будите уверен, да неби усљед те одушевљености Ваших сљедбеника ниједнога католина у срцу зазебло нити би душу којега католика спопала зебња и страховање. Рекосте, да се је Рим оделио од Ваше цркве. Чудно! Пре него је Ваше цркве и било, римска је црква већ у велико кроз више стољећа цвала, те су ју, по свом свету од истока до запада раширену римског папе славмо равнали. Пре него што је Ваша црква настала, све су обћине на истоку са својими бискупи неизузевши ни патриарха цариградскога уједзњене биле с римском црквом; пре него су првгрлиле шизму или херезу, ти су бискупи из Рима добавили своју мисију, тако да није нико хтео признати за бискупа онога, који те мисије није имао. Исти Фоцвј кушао је на разне Гначине скловити папу, да га призна и потврди за цариградскога патриарха. Све што су год духовнога на себиимали Фоциј и Михаел Церулариј, ти отци грчко-источне схизме, захваљују Риму; крштени су у римској цркви, у вјери Христовој подучени су од римске цркве, коју су пре и сами признавали као праву цркву, самим разколничким чином довољно показаше, да оснивају цркву, којој темељ није Исус поставио, цркву, којој отац није сам Бог, јер jjoj мајка није римска црква. Одатле се види, која је неистинита тврдња, да се је Рим оделио „од једине саборне и апостолске цркве.“ Римска црвва јер Христова незадовољава се једном страном света, или једним народом, пошто је од свога утемељитела Исуса баштинила сву земљу, народе све, те као сумце обасјава све крајеве света и вао плодовито разграњепо стабло своје гране по свем свету разастире, да под његовом сеном сви народи на земљи мир уживају; како ће се црква грчко-источна таковом назвати, пошто у истоку станују разна црквена друштва, воја нисуу никакову међусобну свезу те својим већ оботанком свако њих засведочава, да није права црква; одатле и долази, да си је свако њих узело име по враљеви, у који се шири, и тако је нестало називље цркве цариградске, руске, србске и т. д. Према томе без двојбе ће Ваша Пресвијетост бити у великој неприлици, како да окрсти цркву, која је Вашој бриги изручена, пошто је од Цариграда одељена а завичајјој није Србија већ Босна. У тако разсулвх друштва паравно нема ни говора о правом јед и нс т ву, све када и небисмо на ум узели, да грчко источна црква неможе свога апостолства доказати, пошто нема за то нуждне мисије. Власт пасти овце Христове власт је врхунаравна. Те власти не добива редовито нико непосредно од Бога већ од законитих насљедиика апостолских, који непрекидно потичу од самих апостола. Но Фоциј н Михаил Церулариј презревши евавгелску и апостолсву предају никога нису насљедили, пошто их је законита област лишила сваке властв, већ' су си сами по себи својатили власт, које си управо зато нису могли дати, јер је врхунаравна. Заман дакле мислите, да сте једина права црква, ви, који нисте у једној цркви, пошто сте од једне начинили њих више;заман мислите, да сте црква апостолска, пошто немате мисије апостолске. Али окружница Ваше Пресветости како је веоснована и пуна неистине, тако је за нашу свету римску цркву и јако увредљива. Или није ли увреда казати: „Нас искуство и историја учи, да је Рим, пошто је одпао и оделио се од јединства једнне саборне и аиостолске цркве увек насртаона нашу мученичку цркву и служио се свима начинимаисредствима, да нас за се добије?“ Што друго изразује и она тврдња: »Нашу архипастирсву душу мори зебња и страховање, да лукава вештина пропагандиста и мисионара, њихов пачнн и моћна средства мита и обећања, непомуте памет вашег простог и неукогиарода, слабије, немоћније и сиромашније особеинезаведу их странпутицом ?“ А вије ли поруга за свету столицу и онај начин, којим се је сећате у својој окружници: „Стојте дакле будни и трезвени на страни православља, јер су времена врло мутна и критична, у којима се не проповеда хришћанство него папство!" Зебња и страховање мори Вашу архипастирску душу, ако се цвет племства и особе својих врлпна по свој царевини позмато заузимају за певољу католика те им гледају ићи на руку, да се и они чим више наобразе; а није Вас зазебло изказати онолико поруга на свету римску цркву, којој су најславвије

„ЗАСТАВА* И3IBЛН редовве: гредом, петвом, иедељом, на целом табаку, а уторнивом на по табава ЦЕНА ЈЕ ОВА 8а Аустро-Угарску ea целу годину 14 ф. н. па по 7 ф. н. на четврт годипе 8 ф. 60 н. na 1 месец . . • • 1 ф. 20 н. 8а Србију (у сребру) па годнну 36 дин. на пола године 17*/, дин на четврт годипе 9 динара.

БРОЈ 147. у Новом Саду у недељу 25. септембра (7. октобра) 1883. ГОДИНА XVIII.

ОГЛАСИ рачунају се по 6 новч. од сваке врсте оваких ситних схова, за жиг се пхаКа по 80 новч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, апретплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примају ое. РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.